Unosi za: Arhiva za 2006/01

+18°C Na Havajima uzimaju drugi pokrivač. +10°C U zgradama u Helsinkiju isključuju grejanje. +2°C Italijanski automobili ne mogu da upale. 0°C Destilovana voda se smrzava. -1°C Dah se vidi. Rusi jedu sladoled i piju pivo. -4°C Pas vam se uvaljuje u krevet. -10°C Francuski automobili ne mogu da upale. -12°C Političari počinju da pričaju o beskućnicima. -15°C Američki automobili ne mogu da upale. -20°C Dah se čuje. -24°C Japanski automobili ne mogu da upale. -28°C Pas vam se uvaljuje u pidžamu. -29°C Nemački automobili ne mogu da upale. -30°C Ni jedan normalan automobil ne moze da upali. -36°C Ruski automobil ne može da upali. -39°C Rusi zakopčavaju svu dugmad na kosuljama. -50°C Automobil ti se uvaljuje u krevet. -60°C Žitelji Helsinkija se smrzavaju. U Moskvi zakopčavaju kapute. -70°C Smrzavaju se i u paklu. Univerzitet u Kuznjecku organizuje kros-kontri. -72°C Advokati zavlače ruke u sopstvene džepove. -120°C Alkohol se smrzava. Rusi zato potpuno u kurcu. -273,15°C Apsolutna nula. Prekida se kretanje elementarnih čestica. Rus liže smrznutu vodku.

:)

Zimski raspust ovde godine traje od 3. do 22. januara, tako da su naši planovi o skijanju sa decom tokom raspusta, najblaže rečeno, odloženi. Da bi ih, bar na kratko, podsetili kakav je osećaj stati na skije, otišli smo na Kopaonik na jedan dan i to u subotu 14.01.

Na Kopaoniku sam bila, poslednji put, pre 11 godina i nije mi se mnogo dopao, što zbog moje tadašnje sprečenosti da skijam, što zbog gužve i lošeg vremena. Nadala sam se da će ovoga puta bili bolje.

Stigli smo ujutru, oko pola devet, baš kako smo i planirali i ja sam otišla da kupim ski-pasove (1.000 din za decu, 1.500 din za odrasle) da bi mi ljubazni šalterski službenik objasnio kako se za svaki ski-pas daje i 400 din depozita jer su kartice magnetne koje mogu ponovo da se upotrebe, pa da bi bili sigurni da će ih dobiti nazad … Sve je to lepo, ali ja nigde nisam videla na sajtovima koje sam gledala pre polaska (ne kažem da negde ne piše, samo da ja nisam videla) taj detalj. I pošto nisam imala kod sebe svih 1.600 din potrebnih za depozit, morala sam da se šetam nazad do parkinga i onda ponovo do šaltera. Razumem ja da su oni ponosni na svoje nove mašine i magnetne kartice, ali uvek treba imati drugu opciju, jer možda ja baš volim običan ski-pas koji ubacim u mašinu (umesto da prođem posle jednog kratkog biiip što je stvarno za pohvalu i mnogo ubrzava prolaz na žičarama ) a i mogu da ga ponesem za uspomenu, da ne pominjem da za takve ski-pasove ne treba depozit.. Ili bar treba da budu sigurni da su sve dovoljno dobro obavestili.

Prvi odlazak do Pančića (najviši vrh 2018m) je prošao u išćekivanju smrzavanja, jer je svuda bila magla koja je, čini mi se, smanjila ionako nisku temperaturu. Kada smo prešli na druge staze, bilo je dosta toplije, naročito kad se, ponekad, pojavljivalo Sunce.

Novi četvorosedi su baš dobri i postavljeni na mesta gde su ranije bile velike gužve, pa je tako rešen jedan od problema. Ski liftovi su prilično brzi, pa nije bilo velikih gužvi ni tamo.

Staze su široke i kratke, uglavnom blage. Sneg je bio lep i dobar za skijanje. Najlepše smo skijali na stazama Gobelja 1 i 2, jer je bila najmanja gužva i na stazama i na liftovima i tada je bilo najtoplije, mada su i te dve staze prilično kratke pa sam imala utisak da više vremena provodim na ski-liftu nego u suprotnom smeru.

Moj osnovni problem je bila hladnoća (oko -9°C) i nemogućnost bilo kakvog grejanja osim ako ste raspoloženi da na to izgubite sat ili dva(dok odete negde gde možete da uđete u toplo,…) što mi nismo bili, obzirom da smo došli samo na jedan dan. Ipak, sve u svemu, nije bilo loše. Sad bar znam kako izgleda skijanje i na, tom toliko popularnom, Kopaoniku.

Nije da bih menjala Jahorinu čuvenim Kop-om )

Cela ova priča je trebala biti ispričana ranije, ali nikad nije kasno, obzirom da se, verovatno, mnogi detalji neće uskoro promeniti.

Zlatibor je planina koja je tradicionalno vrlo interesantna za doček Nove godine našim prijateljima koji žive na moru. Tako smo se mi drugog januara uputili na ovo vrlo atraktivno odredište mnogih turističkih ponuda da tamo provedemo vreme u odabranom društvu.

Prvi utisak je bio da je baš velika gužva na šetalištu, što sam objašnjavala činjenicom da je tek devet sati uveče. Imali smo mesta taman koliko da hodamo nekom normalnom brzinom, ali uz povremeno zastajkivanje zbog mimoilaženja. Nasuprot tome, lokali pored kojih smo prolazili (a koji se sastoje od lokala i zastakljene terase) su bili prazni, što je samo značilo da su mesta unutra rezervisana za neke kasnije sate, pa „ugostitelji“ nisu primali nikoga već od (možda) šest popodne, da se slučajno ti drugi gosti ne zadrže do momenta kada počinje ugovoreni program sa rezervacijama. Tako su imali prazan hod od skoro četiri sata, što im ne ide baš u prilog, ali je svakako meni pojasnilo otkud tolika gužva u prolazu.

Program se sastojao od različitih grupa koje su uživo pevale sve vrste pesama, najviše onih koje ja baš nešto ne volim (čitaj: folk i turbo mu rođak) ali valjda je takvo doba godine. Za rezervaciju, koja je podrazumevala ulazak u lokal i stolicu, te večeri je trebalo izdvojiti 20€ (31.12. i do 120€, 1.01. 80€ pa je ovo bilo svojevrsno sniženje) ali smo mi ušli bez tih rezervacija, pošto naši drugari poznajuo obezbeđenje na vratima kao dugogodišnji gosti, ali zato nismo imali ni dovoljno mesta da stojimo a da ne pominjem stolicu za sedenje. Bili smo u lokalu koji se zove nekako kao Vendi ali nije tako, samo slično )

Pojava koja me već godinama fascinira na Zlatiboru ( bila sam tamo već nekoliko puta u doba godine) je da ni u jednom lokalu u kome sam bila ne postoji nešto kao čiviluk, garderobu da ne pominjem, tako da i ako slučajno sednete negde, planirate bar jedno mesto više za jakne i kapute. Razumela bih ja da je to mesto gde se ide samo leti, ali ovako mi baš nije najjasnije, ali se ja izgleda slabo razumem u problematiku turističke ponude.

Šta bih pomenula kao najupečatljiviji momenat dvodnevnog izleta? CENE. Samo da se čovek smrzne. Naši prijatelji su 60€ plaćali „apartman“ koji se sastoji od mini-dnevne sobe koja se spušta sa par stepenika do nekakvog produžetka i sa još par stepenika do kupatila. Tu su isto tako mini kuhinja i mini spavaća soba, sa ukupno dva obična kreveta i dva kauča. A kad kažem mini, stvarno je malo, jedva se prolazi između komada nameštaja. Obzirom da je njih pet u porodici, to je bilo knap. Mi smo u Švajcarskoj plaćali dvosoban stan (ogromna dnevna soba, dečija sa krevetima na sprat i ormanom), prolazna kuhinja, veliko kupatilo i hodnik i to sve sa puno mesta za odlaganja stvari) 40€ pa sad vidite šta hoću da kažem. Litar kisele vode u kafiću je 550 din, a litar viskija preko 7200 din (bar tako sam izračunala na osnovu cene jedne čašice), pelinkovac je 420din i da ne nabrajam dalje. Na „sniženju“ u „TODOR“-u (u kojem prodavačice znatno povise ton pogledate li bilo šta što nije okačeno makar to morali da uradite tek da proverite potrebnu veličinu) dečiji džemper br. 12 košta 3.750 din a u sred Ciriha (koji se računa u skuplje evropske gradove) je muški džemper Tomy Hilfilger 50 chf (2.750 din) pa sad vidite ko je ovde skup.

Nije mi samo jasno otkud svi oni ljudi tamo? Plašim se da je Zlatibor od planine koja nudi poboljšanje zdravstvenog stanja, odmor i opuštanje, postao mravinjak u kome je bitno biti viđen, pa po ma kojoj ceni. Ja znam da ću gledati da sledeći put sve te naše drugove svakako dovučem kod nas u goste ) .

Google opet izvodi )

Upravo su izdali Google Pack - paket “osnovnih” (po njima) programa za Windows XP koje bi svako trebalo da instalira.

Ovo nije samo prost skup programa; ovo je nešto malo više:

- možete izabrati koje programe od ponuđenih hoćete u paketu
- Google Updater će se pobrinuti da dobijate najnovije verzije programa čim izađu

Paket sadrži sledeće programe:

Nisam siguran koja je ideja iza ovoga, ali izbor programa nije loš, kao i mogućnost da ne brinete o dobavljanju novih verzija - za obične korisnike savršena prilika.

OD silne gužve i obaveza raznih oko već proteklih praznika (Svima želim puno zdravlja i zdrave pameti a za ostalo neka se snađu pomenutim adutima), nikako da stignem da ispričam utiske sa putovanja po Švajcarskoj kojim sam doobro napunila baterije pa sada sa lakoćom mogu da se nosim sa sivom svakodnevicom palanačkog života. Bar neko vreme.

Lojkerbad (Leukerbad) je mesto nekih 320km udaljeno od Ciriha, što je oko tri sata vožnje ako se ide dužim putem, kojim smo mi išli. Prošli smo pored Ženevskog jezera (koje je veliko, baš veliko, meni više liči na more) i išli smo kroz Sion, što na francuskom znači Sunce (ili nešto tako) jer je to mesto sa velikim brojem sunčanih dana u godini. Sion je čuven i po vinogradima i vinima koja se tamo proizvode. Kako su to Alpi (Bernski Alpi) i nema mnogo obradive zemlje, u vinogradima je iskorišćen svaki raspoloživi centimetar. Sve je podrezano i povezano pod konac. Bar tako izgleda iz automobila.
U Lojkerbad smo stigli uveče 25.12. što je bilo Badnje veče hrišćana katolika, koji ovde preovlađuju, pa je sve bilo pusto i prazno obzirom da je to najveći praznik koji se proslavlja u krugu porodice. Na ulicama su mogli da se vide samo ljudi koji su ili pravoslavci ) ili neke druge vere a jedva smo uspeli da nađemo restoran koji te večeri radi da ne pominjem to da smo svi bili gladni … verovatno i više nego inače jer smo znali da ima malo šanse da bilo šta negde kupimo bar za prvu pomoć.
26.12. smo krenuli na skijanje već od devet sati. Dnevni ski pas sa Torentom je 44chf (oko 28€). Torent je vrh do koga idu velike gondole (80 ljudi plus vozač ) ili 6400kg) i male gondole u koje može da sedne šestoro. Početna stanica velike gondole se nalazi na 1450m nadmorske visine a do nje se može stići autom (tu je i veliki parking), autobusom ili skijama ako se krene sa druge strane planine kako smo to mi radili. Krajnja stanica je na oko 2500m i tamo se nalaze garderobe, restoran, uslužni ski servis, toaleti i krajnja stanica malih gondola. Ski lift (od gondole na veće visine idu liftovi sa tzv. sidrima) koja ide na najveću visinu od 2700m nije radio, verovatno jer nije bilo dovoljno snega za skijanje u tom delu.
Što se količine snega tiče, bilo je taman dovoljno za skijanje, dobrim delom je bilo leda na stazi a ponegde i kamenja i zemlje. Ipak, imali smo sreće jer u prethodnih 4 ili 5 godina snega uopšte nije bilo u ovo doba godine. Bilo je hladno, oko -5°C, ali sunčano, dan kakav čovek poželeti može za skijanje. Staze su strme ali široke i dobro sređene, pa nije problem savladati ih. Na mnogo mesta izgledaju kao levak pa sam imala utisak da više skijam uzbrdo nego nizbrdo ) Na stazi smo ostali do poslednjeg momenta (gondole rade do 16:15) i u apartman se vratili oko pet. Već oko šest smo bili u drugom vrlo interesantnom i upečatljivom delu Lojkerbada – na bazenima.
Lojkerbad je poznata banja (kako i samo ime mesta kaže) koja ima tople vode čija se temperatura kreće između 28 i 43°C. Ima četiri bazena od kojih su dva napolju. Osećaj je skoro neopisiv: topla voda svuda oko vas, uživancija, a ljudi koji prolaze ili gledaju sa terase su u debelim jaknama, kompletno opremljeni za hladnoću. U bazenu koji je napolju su svi, pa i bebe od nekoliko meseci, brčkaju se na -6°C bez ikakve nelagode. Jedino je potrebno ukvasiti glavu s vremena na vreme, tek da vam se ne smrznu uši ili nos ) Na spoljnim bazenima ima velikih tuševa ispod kojih možete da stojite koliko god vam je volja i stalno je toplo. Tu su i dva odvojena dela koji neodoljivo podsećaju na jacuzzi kade sa sve balončićima i strujom koja vas vrti u krug. U unutrašnjem bazenu su uz ivicu odvojeni delovi gde su ventili koji ubacuju vodu u bazen ali su namešteni na različite visine tako da rade kao masažeri i sve je regulisano znakom sa strane koji uz zvuk i natpis obaveštava kada je vreme da se pomerite za jedno mesto u redu. Sve je lepo zamišljeno i organizovano ) Čak i ormani u svlačionicama koji mogu da se zaključaju samo ako ste u unutrašnju stranu brave ubacili karticu za ulaz na bazen. To možda nekome deluje kao sitnica, ali za mene je bio vrlo interesantan detalj obzirom da znam kako (ne) izgledaju svlačionice na našim bazenima.
Posle sat ili dva provedenih u bazenima a sve to kao završetak skijaškog dana, ostalo nam je samo da se lepo ušuškamo u krevetima i odemo u carstvo okrepljujućeg sna.

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37