Unosi za: Arhiva za 2006/06
Andy Budd je zamolio čitaoce svog bloga da navedu tri stvari koje bi želeli da njihovi klijenti znaju o webu i dobio gomile odličnih komentara. Varijacije su od smešnog, preko tužnog do onih koji su propraćeni odobravajućim klimanjem glavom. Ako imate vremena pogledajte...
Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.
I, vidiš, to uteši me.
Ne zavisi od mene.
Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to potrese.
Ne, ne od mene.
Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrči neko ozeblo, tude, dete
i zagrli me.
Miloš Crnjanski
Dan je bio sasvim običan, baš kao i neki drugi, kada mislimo da se ne dogada ništa što se već nije dogodilo.
( Mada znam da ovo nije tačno. “..Dosta je svakom danu svoga zla..”)
Utonuvši u misli, zatečen, upiljio sam se u svoje parče neba nad glavom. Divno, zar ne? Sad je sasvim jasno da su stihovi Crnjanskog primereni trenutku.
preko dana smo isli malo na kupanje. mislim, ja se nisam kupala. Vec dve i po godine sam svaki čas na moru i nijednom nisam usla u onu vodu...
Sasvim logičan izbor, nakon Illustration Fiday sledi Photo Friday. Što da ne, fotografija je nešto u čemu nalazim zadovoljstvo.
Tema za ovu nedelju je " Health".
Ono što mogu da primetim jeste da se to odražava na posećanost sajta, što je veoma dobro. Obavezuje, deluje pozitivno, razvija radni elan, bla, bla...Upravo sam pročitao Getting in too-much touch (interruption is not collaboration) na SvN i slažem se sa iznetim mišljenjem. Da se odmah ogradim od generalizacije – ljudi različito reaguju na cimanje i pritisak, ali većini to uglavno izuzetno smeta.
Spadam u tu veću grupu i zato obožavam rano jutro. To je dobar dana kada uradim najviše. Savršena situacije je kada ustanem oko 5 ujutro, skuvam kafu i polako počnem da radim. Do 6, 7 sam već "postigao radnu temperaturu" (jer mi ponekad treba dosta vremena da se konkrentrišem i postignem punu brzinu) i ne gubim fokus skoro do podneva. Napravim par pauzica da nešto pojedem, skuvam kafu, odem do prodavnice, čisto da razbistrim mozak, ali od tih 6, 7 sati provedenih za računarom 4 su čist efektivan rad. Sve posle toga je jadno i bedno. Ako navučem jod 2 sata efektivnog rada bez obzira koliko proveo za računarom to je premija.
Zašto rano jutro? Svi spavaju! Ovi iz Amerike se spremaju za spavanje i nije im do započinjanja dugih razgovora o poslu (pod uslovom da rade od kuće) dok našima treba još par sati dok krenu sa radom, a obično ne šalju mailove i ne cimaju pre 12. Ako mi jutro krene produktivno (ima situacija kada do tog ne dođe) onda sam siguran da ću bez ometanja uraditi stvarno dosta posla.
Previše cimanja kod mene dovodi do toga da počnem da se krijem i da tražim mir. Ugasim telefon, ubijem IM ili ne odgovaram na poruke. Mail proveravam jednom na par sati, ali ne odgovaram osim ako nije nešto ekstra hitno. Jednostavno nestanem. Znam da to svakog od reda iritira i da su zbog toga mnogi ljuti na mene, ali jednosatavno ne mogu drugačije. Mir mi je jednostavno neophodan i ne mogu da podnosim "status report" na svakih sat, dva.
Ako hoćete da radnika koga možete da nadgledate svaki sekund i da imate izveštaj o statusu na svakih sat vremena (što neki ljudi i očekuju) pogledajte ODesk. Ima ljudi koji pristaju i na to (ja ću najverovatnije probati par projekata kroz ODesk, čisto da vidim da li sam u takvim uslovima produktivniji mada najiskrenije sumnjam u to).
Konačno sam shvatio! Sve je došlo na svoje mesto i to je to!
Shvatio sam u čemu je problem u Sorabiji, srž problema, odnosi se na sve, političare, sportiste, biznismene...
Problem je što ovde ljudi imaju sledeći stav: Ja imam gigantski penis! Penis mi je toliko velik, da mogu da j*b*m kada god hoću, koliko god hoću i koga god hoću, a pri tom to jako dobro radim!
Taj stav je krajnje neosnovan i bez realne potpore. Zbog toga, dokle god budemo imali takav stav, biće nam ovako kako nam je. Zreli smo za jednu kolektivnu psihoanalizu.
Majka ga je po nekom “babskom” receptu stavljala u ormar među garderobu protiv moljaca. Kao klinci skupljali smo ga po parku i ulicama, gde ga je bilo u dovoljnoj meri da ulica ponese naziv kao njegova aleja , tad nam je služio kao materijal od kog smo pravili nove igračke.
Miris koji se širio od njegovog pečenja na školskom trgu, šarmantno je ublažio činjenicu da je počela nova školska godina.
Zagaravljenih prstiju, ostavljali smo nesmotreno tragove-pečate u ponekim škoskim sveskama ili domaćim zadacima.
A evo danas nalazim inspiraciju sa fotografija koje su urađene ranije. Motiv razrađujem bez velikih ambicija, uvećavanjem, grupisanjem uskoro i experimentom u kompoziciji i kombinacijom materijala. Prilikom crtanja, upotrebio sam grafitnu olovku tvrdoće HB i B6.
Mada je u procesu rada , prilažem nekoliko crteža. Još sam pod utiskom osećanja relaksacije dok radim, možda nešto pređe i na vas :)
Ima li šta gore od dana kada je vruće, a uz to i pada kiša i vi morate da uđete u prepun gradski autobus? Osim činjenice da je jako toplo i da je gužva, morate da uzmete u obzir i to da je većina ljudi koji uđu mokra, da su prestravljeni srbi zamandalili sve šibere i prozore da ih nebi (ne daj Bože) nešto ubilo, što čini savršenu osnovu za obilno znojenje. Još kada bi vam bili dostupni statistički podaci o tome koliko redovno se srbi kupaju, pa ne bi vam palo na pamet da uđete u taj autobus! Ali šta ćete kada morate, kada se auto koji ste nasledili od roditelja raspao od starosti, a ratu za novi auto dajete gazdi za kiriju.
No, sve to i nije bitno, bitno je da se mi redovno veselimo uspesima naših sportista u svetu i debeloguzim nacionalnim heroinama. Šta ćemo kad smo veseo narod :)
- Filter unosa
- Arhiva
- Blogodak
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
