Unosi za: Arhiva za 2006/09

Kao prvo da se izvinim vernim fanovima zbog dugog perioda apstinencije od pisanja na blogu, ali otkako sam se vratio sa odmora, bio sam stvarno pretrpan poslovima i obavezama, tako da sam retke momente slobodnog vremena koristio da se, bar na kratko odvojim od računara.

Baš taj povratak sa odmora je tema mog današnjeg pisanija. Elem, odmor sam proveo na Krfu i neću vam pisati putopis, već nešto što me je poprilično pogodilo kada sam se vratio. Po povratku sa Krfa, nekoliko dana sam bio šokiran i istraumiran okruženjem, tj. ponašanjem ljudi ovde u Sorabiji. Ništa se nije promenilo, već sam ja počeo da primećujem ono što ranije i nisam toliko. Ostrvski život i ostrvski ljudi su potpuno izolovani od pojmova kao što su frka, stres, nervoza i slično. Sve je toliko rasterećeno i mirno, da mi je u pojedinim trenucima bilo jako čudno i nenormalno. Za desetak dana tamo, nisam čuo dreku, urlanje, psovanje, besomučno trubljenje sirena. Nisam video nervozu u bilo kom obliku. Vozeći skuter 25-30 km/h, u retrovizoru vidim 15-tak automobila koji strpljivo voze iza mene čekajući pogodan i siguran trenutak da me preteknu, bez trubljenja, dobacivanja i nerviranja, samo poneki kratki "trub", čisto da me upozore da me pretiču. Niko se čak nije ni osvrnuo za mnom, ljutitog pogleda. Prosto neverovatno!!!

Ali, dolaskom u Sorabiju, istog momenta sam bio svedok svađanja i psovanja po gradskim autobusima, pljuvanja po pločniku, nervoznih rasprava na svakom koraku i beskonačnih harmonija sirena u saobraćaju. Uzdrmalo me kada sam video koliko su svi ljudi nadrndani i nervozni. Moji prijatelji koji se nerviraju zbog svake sitnice i psuju bez prestanka. Sve to mi je u tom trenutku izgledalo toliko nenormalno, a posle kraćeg razmišljanja, shvatio sam da je to tako bilo i ranije, da sam i ja bio takav, te da sam se samo na kratko prebacio u neku drugu realnost, realnost koja nije ovde realnost, već tamo negde.

Na žalost, tek par dana je dovoljno da se čovek ponovo vrati na stari put i da nastavi po starom, jer skoro je nemoguće očuvati potpuno zdrav razum u ovakvom okruženju, u ovoj državi.

Jebiga :(

U Aranđelovcu je ponovo bilo jedno baš, baš lepo veče. Ako se ovako nastavi, mogli bi čak i da se naviknemo na lepe stvari u našem malom, tromom, usporenom gradu (da ne koristim teže izraze, još uvek sam lepo raspoložena) :)

Dvorana „Park“ je i večeras bila puna. U njoj su sedeli svi oni koji su želeli da vide balet „Ko to tamo peva“ Narodnog pozorišta iz Beograda, koji je večeras gostovao u okviru smotre „Mermer i zvuci“ (još jedno BRAVO za Slobodana Nedeljkovića).

Mali detalj Balet „Ko to tamo peva“ je rađen po ideji Ljubivoja Tadića a po svima nama poznatom istoimenom filmu Dušana Kovačevića, reditelja Slobodana Šijana.
Koreograf i režija je Staša Zurovac a muziku je napisao Vojislav Voki Kostić.

Kostimograf je Katarina Radošević Galić.

Ostale interesantne detalje možete videti na www.narodnopozoriste.co.yu da ja sad sve to ne prepisujem i nabrajam.

Muzika je fenomenalna a i sve ono što su članovi baletskog ansambla prikazali. Kostimi možda bolje dočaravaju situaciju u osiromašenoj zemlji pred rat a šminka u mnogome pojačava taj utisak (sve naravno, u poređenju sa filmom koje je neizbežno iako je ovo doživljaj sasvim druge vrste).. Vrlo lako seAndjeo prepoznaju glavni likovi a čak i sporedni imaju jako važnu ulogu, naročito smrt (Anđela Đaković) i anđeo (Nada Stamatović ili Bojana Žegarac, stvarno ne znam koja je od njih večeras bila u ansamblu).

Od dela ansambla koji je igrao deo predstave Autobus (jer je predstava podeljena u nekoliko slika: Autobus, Vojska, Svadba, Sahrana,..) ne bih izdvojila nikog posebno osim momke koji su igrali Miška i pevača (na žalost, ne znam podelu uloga tačno po imenu, pa se ujedno i izvinjavam na neobaveštenosti) ali su oni bili samo malo važniji pojedinci jako uigranog tima.

Još jednom, moj najjači utisak večeri je muzika u kojoj se prepoznaju karakteristični taktovi iz filma, ali koja je sasvim drugačija, silnija i asocijativnija. U nekim trenucima podseća na muziku koja je bila popularna u Čikagu tridesetih godina, baš kada Evropa postepeno ulazi i Drugi svetski rat, da bi u sledećoj slici bila mnogo sličnija muzici ovih prostora.

Sve u svemu, uživancija. Opet nešto lepo kod nas :)

Komеntаri čitаlаcа mogu dа budu izuzеtno pozitivаn аspеkt vođеnjа blogа, аli isto tаko i vеomа nеgаtivаn. Nеkoliko nеprijаtnih iskustаvа sа vulgаrnim i dеstruktivnim "komеntаtorimа," koji su umjеsto rаsprаvе o stаvovimа iznеsеnim nа ovom blogu pribjеgli izrаzimа nаcionаlnе i vjеrskе mržnjе, ubijеdilo mе dа pristup komеntаrimа ogrаničim sаmo nа korisnikе Blogеrа. Dа li timе ogrаničаvаm slobodu izrаžаvаnjа? Apsolutno - аli sаmo ovdе. Ovаj blog jе mojе vlаsništvo, i nе pаdа mi nа pаmеt dа dopuštаm ljudimа koji mrzе i mеnе i mojе dа sе nа njеmu iživljаvаju. Ako hoćе, nеkа nаprаvе svoj blog. Širok im Intеrnеt.

Svаko ko sе rеgistrujе kаo korisnik Blogеrа možе slobodno dа ostаvi komеntаr nа bilo koji člаnаk ovdе. Brisаću ih jеdino аko su vulgаrni ili spаm. Pritom tаkođе nе nаmjеrаvаm dа ulаzim u polеmikе prеko komеntаrа. Ako nеšto imаm dа kаžеm, rеći ću to nа glаvnoj strаnici.

Ujеdno sе i izvinjаvаm nа nеdostаtku novih sаdržаjа u posljеdnjе vrijеmе. To nе znаči dа ih nеćе biti, i to vrlo skoro.

Iako naslov zvuči malo apokaliptično, ne radi se ni o čemu (posebno) strašnom.

Ovo je samo članak / tužbalica na temu jedine televizije koja je do skora zavređivala trošenje dela ono malo mog slobodnog vremena ispred magične kutije TV-a.

B92 - Komercijala pre svega

B92 ima posebno mesto u mom medijskom prostoru - od radija koga praktično slušam od samog nastanka, preko web sajta pa sve do televizije: oštra, odsečna, uvek sveža i nikad ulizivačka… Forumi na sajtu kao i komentari vesti su bili mesto gde se slobodno i necenzurisano moglo izneti mišljenje, kritika, drugačije viđenje od “zvanične” politike B92 kuće.

Do sada.

Promena modela finansiranja (fin način da kažem: ukidanje nekomercijalnih izvora prihoda kao što su donacije) je očigledno dovela do oštrog zaokreta odnosno teške komercijalizacije same televizije.

Meridijan 92 … pardon, B92 je do te mere zatrpan blokovima reklama da se neretko dešava da zaboravim šta sam gledao kada reklami dođe kraj; ne znam šta piše u novom zakonu o radio-difuziji, ali ako su onakvi Pinkoliki blokovi reklama dozvoljeni, mogu slobodno taj zakon da stave tamo gde … da zavrljače u kantu.

Forumi su teško cenzurisani kao i komentari - probajte da ostavite komentar u suprotnosti sa glavnim tokom na B92 - mislite da će biti objavljen?

Čak i omiljeno Dizanje @ Radio B92 sve više beskrajni monolog/dijalog voditelja sa tek ponekom pesmom umesto vrcave i žive emisije, sa motivom da vas probudi, razdrma i donese prvi jutarnji osmeh na lice.

I kao vrhunac: “Veliki brat” - znam ja da treba smisliti biznis plan koji će plaćati plate, bonuse i sve to - ali da li je moralo kroz ovakve pre svega degradirajuće emisije? Baš me briga da li će me neko smatrati elitistom, čistuncem, (dodati po želji: ________) ali takvoj emisiji koja vapi za Pinkom nije mesto na TV B92. A ako jeste, onda meni nije mesto u klubu gledalaca te televizije.

Sreća te je History Channel (još uvek) bez reklama …

(slika preuzeta sa sajta http://be92.mojblog.co.yu i nadam se da ne zameraju ) Svratite i do ovog sajta na gornju temu …)

Update: nekako se Dinketov članak baš uklapa pa stavljam link do njega - http://www.dinke.net/blog/2006/09/27/mali-batica/sr/

Picasa Web AlbumiIako se trudim da ne mešam sekcije blog i programi, ova vest mi izgleda prevelika da bih je propustio -)

Picasa, vrlo dobar program za manipulaciju slikama je dobio verziju koja može da postavi vaše slike direktno na web, jednim klikom: Picasa Web Albums

Iako je neprikosnoveni “vladar” on-line foto albuma Flickr, i Picasa Web albumi imaju svoju prednost - kada već sređujete vaše slike na računaru sa Picasa programom, jednim klikom ih možete postaviti na Web i učiniti dostupnim svima koje one zanimaju - postupak je po meni jednostavniji i prirodniji od pripreme i slanja slika na Flickr. Takođe, interesantne slike sa Picasa albuma možete direktno uvesti kod sebe na računar, preko Picase.

Kao i Flickr, Picasa Web albumi postoje u osnovnoj besplatnoj, kao i komercijalnoj verziji. Kod komercijalne verzije, Picasa meri stvarno zauzet prostor, Flickr količinu prenetih slika; kod besplatnog Flickra takođe postoji i ograničenje da se vide samo poslednjih 200 slika, ako ih imate više od 200.

Da ne zaboravim i začkoljice: Picasa Web albumi su u beti (još uvek testna faza), pa je sistem pozivnica u pitanju - prijavite se i čekate da vas pozovu - što se pre prijavite, to će vas pre pozvati.

Ako se odlučite za komercijalnu verziju, to ćete malko sačekati - plaćanje je preko Google Checkout sistema koji za sada pokriva samo SAD.

Evo kratkog poređenja Picasa Web albuma i Flickr-a:

Picasa (bespl.) Picasa (25$/god) Flick (besp.) Flickr (25$/god) 250 Mb prostora 6 Gb prostora 20 Mbuploada/mes 2Gb uploada/mes

Pored ove stvarno super opcije, ova nova verzija Picase je dobila mogućnost povezivanja sa Google Earth sistemom - način da tačno markirate na kugli zemaljskoj gde ste snimili fotografije - Geotagging, zatim mogućnost kreiranja filma od sekvenci fotografija kao i kreiranje super screen saver-a (

Mimo svih običaja, proslava 15 godina od mature generacije školske ‘90/’91 bila je 16. septembra u restoranu “Aleksandar”. Aleksandar

Obzirom da nikad, na žalost, nismo bili neka druželjubiva generacija (nisu svi bili čak ni na maturskoj večeri sada već daleke ‘91 godine), na ovogodišnjoj proslavi bilo nas je svega 35, Što je nešto malo preko trećine broja učenika koji su te godine završili Gimnaziju, kao prva generacija te škole posle tzv. Šuvarke.

Ko doš’o - dobrodoš’o a ostali kako god hoće ili misle da treba. Mi smo mislili da treba baš ovako.

Igramo
Žao mi je samo zbog nekih ljudi koji su stvarno želeli da dođu ali su ih neke druge društvene obaveze u tome sprečile. Kako god, videćemo se, ako ne ranije, za pet godina, možda na nekom drugom mestu ali isto ovako lepo raspoloženi.

U okviru programa 41. smotre jugoslovenske umetnosti (da, da, još uvek se tako zove…) „Mermer i zvuci“, 12. septembra 2006. godine, Narodno pozorište iz Beograda je gostovalo sa predstavom „Laža i paralaža“ .

        Predstavu je režirao Jug Radivojević a glavne uloge su igrali Milan Gutović i Nataša Ninković.

 

        Na radost poštovalaca pozorišne i umetnosti uopšte, sala dvorane „Park“ bila je ispunjena skoro do poslednjeg mesta. Ruku na srce, sva mesta i nije moguće zauzeti jer je najmanje 10% stolica polomljeno ili uništeno dovoljno da na njih ne može da se sedne, ali je ipak bilo puno.

 

        Glumci su u potpunosti opravdali brojnost i očekivanja publike, pa je to bilo jedno lepo veče uz smeh. Sterija je ukazao na naše mane i različite sposobnosti koje se ne menjaju vremenom.

 

        Prijatno iznenađenje za mene lično je bila Nataša Ninković, koju sam prvi put gledala u pozorišnoj predstavi. Stekla sam utisak da je baš dobra glumica kojoj se na licu vidi svaka promena zahtevana ulogom, za razliku od mnogih TV serija ili filmovima u kojima mi je delovala prilično hladno i odsutno.

 

        Još jednom, bravo. I gostima a i publici.


Time: You recently invited President Bush to a televised debate. If he were sitting where I am sitting, what would you say, man to man?

Ahmadinejad: …I gave some recommendations to President Bush in my personal letter, and I hope that he will take note of them. I would ask him, Are rationalism, spirituality and humanitarianism and logic - are they bad things for human beings? Why more conflict? Why should we go for hostilities? Why should we develop weapons of mass destruction? Everybody can love one another.

Time: Does Iran have the right to nuclear weapons?

Ahmadinejad: We are opposed to nuclear weapons. We think it has been developed just to kill human beings. It is not in the service of human beings. For that reason, last year in my address to the U.N. General Assembly, I suggested that a committee should be set up in order to disarm all the countries that possess nuclear weapons.

Time: How far will Iran go in defying Western demands? Will you wait until you are attacked and your nuclear installations are destroyed?

AhmadInejad: Do you think the u.s. administration would be so irrational?

Time: You tell me.

Ahmadinejad: I hope that is not the case. I said that we need logic. We do not need attacks.

Time: Are you worried about an attack?

Ahmadinejad: No.

The first message was routine enough: a "Prepare to Deploy Order" sent through Naval communications channels to a submarine, an Aegis-class cruiser, two minesweepers and two minehunters.

The orders didn't actually command the ships out of port; they just said be ready to move by October 1.

A deployment of minesweepers to the east coast of Iran would seem to suggest that a much discussed, but until now largely theoretical, prospect has become real: that the U.S. may be preparing for war with Iran.

But superpowers don't always get to choose their enemies or the timing of their confrontations. The fact that all sides would risk losing so much in armed conflict doesn't mean they won't stumble into one anyway.

So what would it look like? Interviews with dozens of experts and government officials in Washington, Tehran and elsewhere in the Middle East paint a sobering picture: Military action against Iran's nuclear facilities would have a decent chance of succeeding, but at a staggering cost.

No one is talking about a ground invasion of Iran. Too many U.S. troops are tied down elsewhere to make it possible, and besides, it isn't necessary. If the U.S. goal is simply to stunt Iran's nuclear program, it can be done better and more safely by air.

An attack limited to Iran's nuclear facilities would nonetheless require a massive campaign. Experts say that Iran has between 18 and 30 nuclear-related facilities. The sites are dispersed around the country -- some in the open, some cloaked in the guise of conventional factories, some buried deep underground.

A U.S. strike would have a lasting impression on Iran's rulers. U.S. officials believe that a campaign of several days could set back Iran's nuclear program by two to three years. Hit hard enough, some believe, Iranians might develop second thoughts about their government's designs as a regional nuclear power.

Given the chaos that a war might unleash, what options does the world have to avoid it? One approach would be for the U.S. to accept Iran as a nuclear power and learn to live with an Iranian bomb, focusing its efforts on deterrence rather than pre-emption.

The risk is that a nuclear-armed Iran would use its regional primacy to become the dominant foreign power in Iraq, threaten Israel and make it harder for Washington to exert its will in the region. And it could provoke Sunni countries in the region, like Saudi Arabia and Egypt, to start nuclear programs of their own to contain rising Shiite power.

Those equally unappetizing prospects -- war or a new arms race in the Middle East -- explain why the White House is kicking up its efforts to resolve the Iran problem before it gets that far. Washington is doing everything it can to make Iran think twice about its ongoing game of stonewall. Everyone has been careful -- for now -- to stick to Rice's diplomatic emphasis.

"Nobody is considering a military option at this point," says an administration official. "We're trying to prevent a situation in which the president finds himself having to decide between a nuclear-armed Iran or going to war. The best hope of avoiding that dilemma is hard-nosed diplomacy, one that has serious consequences."
Da li je moguće u Srbiji napraviti relevantne i referente online diskusione lokacije?

Stručnim forumima u Srbiji nedostaju adekvatni diskutanti

Ako se pogledaju različiti posećeniji domaći stručni forumi, može se zaključiti da praktično ni jedan od njih ne zadovoljava osnovne kriterijume referentnosti koji postoje u razvijenijim Internet sredinama. U sklopu pravila funkcionisanja referentnih diskusionih lokacija, prihvata se diskusija na teme samo u slučaju da odgovor doprinosi novim saznanjima, doprinosi drugačijem uglu posmatranja tematike, ili ukratko donosi nešto kvalitativno novo u razvoju teme.

Ova karakteristika najboljih foruma na svetu iz različitih oblasti omogućena je zbog velikog priliva stručnih osoba na ovakve forume, koji mogu svojim znanjem da ostvare interes i da se etabliraju u struci, imaju korist pronalaženja klijenata, ili neke druge legitimne interese pravilnim učestvovanjem u diskusijama.

Najveći problem za kreiranje ovog tipa diskusionih lokacija kod nas predstavlja brojnost populacije koja se sporazumeva na sličan način u prostorima bivše SFRJ. Postojeći primeri veoma posećenih stručnih foruma koji imaju ozbiljniju moderaciju, pokazuju da je skoro nemoguće imati neku stručnu temu sa odgovorima koji se približavaju referentnim forumima u svetu, ili je broj odgovora na ozbiljnije (stručnije, suštinske) teme suviše mali.

Najverovatniji razlog za ovakvo stanje jeste činjenica da eventualni relevantni diskutanti nemaju dovoljno interesa da učestvuju u temama, da nema dovoljno kvalifikovanih diskutanata koji koriste internet za određeni broj tema, ili jednostavno nemaju dovoljno znanja da pronađu relevantne diskusione lokacije. Sa druge strane, većina aktuelnih diskutanata nije ni videla kako izgledaju i šta sadrže najreferentniji forumi iz raličitih oblasti, a još manje je diskutovala na ovakvim lokacijama.

Može se pretpostaviti da će se sa rastom prihoda od oglašavanja na domaćem Internetu, ali i sa porastom broja korisnika Interneta ova situacija popraviti, ali samo pod uslovom da vlasnici diskusionih lokacija imaju za cilj kreiranje referentne diskusione lokacije.

Politički forumi - "buvljak taštine"

Ako se posmatraju domaći forumi na kojima se raspravljaju političke teme, ono što se odmah može zaključiti jeste da se na Internetu preslikava stanje u aktuelnom zvaničnom političkom životu u Srbiji - prepucavanja, jalove diskusije, paušalne kvalifikacije, nerelevantnost, itd.

U poslednjih godinu-dve dana sve je više online diskutanata iz redova klasičnih političara i novinara, koji se skrivaju iza pseudonima, i vežbaju svoje "oratorske sposobnosti". Naravno, diskutuje se na onim forumima gde se okuplja slična "bratija", ili se zajednički napadaju "oni drugi".

Relevantni politički forum - utopija ili ne?

Prevelika energija političkih diskusija na Internetu mogla bi se možda i usmeriti u kreiranje referentne lokacije za političke diskusije koja bi morala da ima sledeće kriterijume da se ne bi okarakterisala nao "nedemokratska":

- Podjednaki broj profesionalnih (plaćenih) moderatora iz svih aktuelnih političkih opcija (adekvatni aktivisti političkih partija i relevantnih nevladinih organizacija).
- Moderacija postova po principu slanja e-mail poruke svim profesionalnim moderatorima, da bi postojao uvid u sve aktivnosti moderacije od strane svih moderatora.
- Postojanje mogućnosti vraćanja obrisanih poruka u originalnu ili novu temu (s tim da se zna koje obrisao i ko je vratio post).
- Insistiranje isključivo na diskusiji u kojoj se na relevantan način diskutuje, bez ikakvog vređanja, paušalih kvalifikacija i svih ostalih negativnih tekovina domaćeg političkog života.
- Adekvatno informisanje svih političkih opcija, nevladinog sektora i medija o postojanju ovakvog foruma.
- Diskusija na engleskom (a može na još nekim svetskim jezicima) po istim pravilima.

Smisao jednog ovakvog online mesta mogao bi da bude - poligon za edukaciju iz oblasti političke komunikacije, tolerancije i relevantnog političkog govorništva.

Ovakav projekat možda može da iznese privatna inicijativa kroz nevladin sektor, ili samo nevladin sektor, a možda i država da pokrene ovakav tip dijaloga kroz adekvatan projekat. Naravno, uslov nad uslovima je da postoji participacija svih političkih opcija po principu međusobne kontrole i javnosti te kontrole. Ili je možda napisano ipak utopija?

-)

Kada sam već pomenuo Dilberta (u članku Uspeh je …) red je da dodam i čuvenu Dilbertovu “Teoriju o plati”.

Naime, poznato je da inženjeri, naučnici, programeri nikada ne mogu da zarade onoliko koliko menadžeri, prodavci, računovođe, slobodni umetnici.

To se sada može dokazati i naučno -)

Prvo, dve poznate aksiome:

  • Znanje je Moć (= Snaga)
  • Vreme je Novac
  • Kako svaki dobar inženjer zna: Snaga = Rad / Vreme

    Kako je Znanje = Snaga, odavde => Znanje = Rad / Vreme

    Takođe, Vreme = Novac, odavde => Znanje = Rad / Novac

    Rešimo po Novcu: Novac = Rad / Znanje

    Odavde je jasno da kada Znanje teži nuli, Novac teži beskonačnosti, bez obzira na količinu rada -)

    Stoga, inženjeri, naučnici, programeri nemaju sreće kada su pare u pitanju -)

    blogodak blog

    Blogodak?

    Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

    O projektu

    Podrška

    MyCity.rs

    DevProTalk

    Duhovi iz Palmotićeve 37