Prijavite se ili ako nemate nalog registrujte se.
Prikaži opcije
Dragan Varagic Web Log - 25.09.2006, 22:14:40
Pročitao sam.
Svih 6 knjiga, za nešto oko mesec dana. Malo čudnim redosledom doduše. 
Naime, na užas mog kolege Marka Feagana - You bustard! You’re out to be shot! - prvo sam pročitao šestu knjigu, a onda prvu do pete. Slučajnošću, greškom…zaista.
U vreme kada se Harry manija zahuktavala, ja sam bio potpuno obuzet Gospodarem Prstenova tako da nisam imao vremena da tada čitam. No, obzirom kakav je to hit bio, pogledao sam prvo prvi pa drugi film i prilično se zabavio, moram priznati. Kada je izašao treći, te zatim i četvrti film, nisam ni išao u bioskop. Nekako me nije vuklo, pa sam sačekao DVD izdanja i pogledao nedavno. Ta poslednja dva filma su mi delovala prilično čudno - tok je bio nekako ispresecan, skakutav, bez nekog tečnog redosleda. Mnogo stvari u samom filmu sam morao uzeti zdravo za gotovo, pošto nije bilo nikakve šanse iz samog filma da se shvati zašto se nešto desilo baš tako kako se desilo. Slično iskustvo sam imao i sa LotR, gde tek detaljnim čitanjem ne samo naslovne knjige već čitave prateće mitologije neke stvari postaju jasnije.
No, sve do nedavnih događaja na britanskim aerodromima se nije ukazala prilika da počnem sa čitanjem. Tada, pošto sam došao na aerodrom i prošao check-in, 2h nisam znao šta ću sa sobom. Te sam u jednoj od prodavnica video Harry Potter and the Half-Blood Prince i onako neispavan pomislio e super, taman da vidim šta se dešava nakon četvrtog filma. Negde u avionu sam skontao da je to šesta knjiga…no sad šta je tu je. Još na samom aerodromu, već tokom prvih nekoliko stranica, bio sam oduševljen. J.K.Rowling piše izuzetno tečno, vispreno, sa dosta humora, sjajnim dijalozima i fenomenalnim osećajem za ritam. Do Beograda sam pročitao skoro 300 stranica i stvar je bila rešena - prva stvar koju sam uradio kada sam stigao je da odem u Mamut i kupim sve kniige. Isporstavilo se da ni Mamut ni Plato nemaju petu knjigu (Order of the Phoenix) koju sam srećom pronašao kasnije u Dubrovniku. I tako je počelo, a završilo se pre neko veče.
Kao totalni manijak kada su u pitanju epic fantasy priče, može se reći da sam prava publika za čarobnjake, veštice i tako to. No, većina stvari koje sam čitao zaista zaslužuju epic u imenu. Lord of the Rings, Wheel of Time Roberta Jordana (tek započeo čitanje serijala), Feistova Midkemia - sve su izrazito složene, višeslojne, mitološke u srži.
Harry Potter je drugačiji. Tu naime nema mnogo toga skrivenog i neobičnog. Dešava se u današnjoj Engleskoj, na realnim poznatim mestima. Cela priča se dešava u blago pomerenom svetu, čak ne ni u nekoj drugoj dimenziji - čarobnjaci se trude da mi, običan svet, ne konstatujemo njihovo prisustvo. I to je to. Nema mistike, nema dubokih korena od ko zna kad. Ova jednostavnost je ono što ovu seriju svrstava u dečje knjige, jer čak i deca od 10-12 godina ne bi imala problem sa praćenjem knjige i onoga što se u njoj dešava.
No, takođe ima i elemenata krimi priče, trilera, međuljudskih odnosa - dovoljno toga da zainteresuju i mnogo starije. 250 miliona prodatih primeraka svih knjiga zajedno dovoljno govori o veličini fenomena. Posebno su simpatične tinejdžerske muke glavnih junaka i njihova razmišljanja na temu prvi zabavljanja - lako je prepoznati se . Scena kada Hermione objašnjava Harryju i Ronu višestruke emocionalne muke koje Cho Chang preživljava u glavi zbog zabavljanja sa Harryjem i Ronov odgovor “nijedna razumna osoba ne može da razmišlja na toliko suprostavljenih načina istovremeno” je urnebesan.
Za lenje, a koji ipak neće da ispadnu neobavešteni u društvu, tu je Guide to Harry Potter, mada iskreno preporučujem da slobodno vreme, makar to bila i vožnja gradskim prevozom na posao/fakultet posvetite Harryju i ekipi. Vredelo bi da se pripremite, a vremena ima - trač je da će se sedma knjiga pojaviti 7. jula 2007. godine, mada nikakvih zvaničnih informacija nema.
Špekulacije o tome šta se dešava nakon šeste knjige su jedno od ludila od kojih svet boluje i generalno su vrlo zabavne - slično kao svojevremene špekulacije oko dešavanja u Matrix nastavcima.
Spomenuti Guide je i dobra retrospektiva za one koji su pročitali sve. Meni ostaje da čekam narednu knjigu, kad god je JKR završi, pa da vidim koja je tačno priroda verovatno najzanimljivijeg lika koga svi vole da mrze. I još ne mogu da verujem da je ubila…uff…
Samo jedna od izjava autorke koje izazivaju inflaciju interpretacija i pretpostavki:
“One character got a reprieve but I have to say two die that I did not intend to die.” When asked if the dead characters were “much-loved ones”, she replied: “A price has to be paid. We are dealing with pure evil here. They don’t target extras, do they? They go for the main characters. . . well, I do.”
A za one kojima su filmovi dovoljni…ako se filmska ekipa potrudi i malo bolje prenese Order of the Phoenix nego prethodna dva, onda će to biti neviđeni spektakl specijalnih efekata i borbe čarobnjaka i veštica. Neću da navodim tačno šta, ali dve scene pri kraju zvuče toliko spektakularno da imam ekstremno velika očekivanja i već sada se pripremam za leto sledeće godine kada taj film dolazi u bioskope.
Da li trčite? Onako, za kondiciju i zdravlje? Da…to sam i mislio. Trčanje je izrazito dosadna aktivnost, tokom koje vreme teče sve sporije i sporije. Varijante sa walkmanima, diskmenima (šic!) i sada MP3 playerima samo neznatno poboljšavaju problem. Ja sam više puta počinjao i više puta prestajao, sve brže od prethodnog puta. Zadnji put kada sam to izgurao je bilo u vojsci - terali me. Upravo to iz vojske mi je pokazalo da je jedini način da se zaista skinu kilogrami - trčanje. Bicikla, teretana, dijete - nema šanse. Samo trčanje.
Trčanje u društvu je dosta zanimljivije. Ima nekog cilja, prođe vreme u priči, ima paušalnog takmičenja sa onim drugim(a), ali je problem kako naći stalno društvo za to. Čak i kada ga nađete, šanse da ste iste fizičke kondicije i da stoga svima odgovara isti ritam su mizerne.
E tu je mesto na koje se jedan fini mali gadget sjajno ugnjezdio.
Od šume raznoraznih iPod dodataka (beše se Jobs hvalio da ih ima 3000 ili tako nešto) za oko mi je zapao upravo Nike+iPod, kao rešenje datog problema. No, pođimo redom. Ko ne zna, Nike i Apple su kreirali 2 dela istog proizvoda. Nike je kreirao seriju patika i prigodne opreme za trčanje, a Apple je odradio elektronski deo priče. Transmiter se smešta u patiku, a receiver se kači na iPod Nano. U toku trčanja, ova dva dela komuniciraju i Nano beleži sve zanimljive podatke u toku jednog trčanja. Kasnije se to putem iTunesa prebaci na Nike+ site gde vas čeka veoma lep i prijatan interface za pregled podataka.
Generalni pregled, uvek vidljiv na vrhu
Ovo ćete najčešće gledati, jer je potrebno da proverite da li je prenos workout podataka uspeo. U početku mi se dešavalo da ignoriše neko trčanje - iTunes potpuno prevideo jedno trčanje i nije bilo šanse da ga posle ubedim da ga prebaci. No, sada se već ustalilo i ide bez problema.
Klikom na My records link se prikažu dostignuća, svojevrsna Trophey Room.
Najbolja vremena, uspesi, ciljevi
Kao što se da videti, imam još dosta da gazim dok ne popunim ovaj odeljak. To je interesantno pratiti, pogotovo vreme za 1 milju. Ono najbolje pokazuje progres - ako mesec dana trčite i ne uspete da smanjite to vreme, vreme je da se razmisli gde je problem. A kad smo kod trčanja…
Pregled trčanja
…to možete pregledati po trčanjima, nedeljama i mesecima. Za svaku stavku, kada se mišem pređe preko nje…
Podaci o jednoj stavci
…dobije se kratak pregled bitnih podataka. Daleko bolji pregled, se dobije klikom.
Promena
Ovo je meni najzanimljiviji deo, pošto sjajno pokazuje ritam trčanja. Ovde se lepo vidi moj ritam sa kojim sam počeo: 2min trčanja, 3 minuta hodanja, pa 3x tako. Nalazim da je to dobar početak za nekog ko se nalazi u trut stadijumu. Dokle god ignorišete ovu cifru za kalorije - koga pa to zanima sem devojaka - ima šta da se vidi.
Upoređivanje sa najboljim vremenom
Nakon nekoliko trčanja pojavljuje se i mogućnost upoređenja sa trčanjem u kome ste postigli najbolje vreme. Kad sam kod tog vremena - kada u toku trčanja, tj. na kraju istog, oborite najbolje vreme za 1 milju, onda začujete glas Paule Radcliffe ili Lancea Armstronga (glavnih promotera Nike+iPoda) koji vam kažu Hi this is [LA|PR]. Congratulations! You’ve just recorded the personal best for the mile.. Posle 15min znojenja, to zaista podiže raspoloženje i čini celu stvar zanimljivom.
U toku samog trčanja, prijatan ženski (ima i muški) glas vam na svakih 5 minuta govori koliko je vremena prošlo, na polovini objavi Half-way point a poslednjih 5min objavljuje svaki minut. Pritiskom na srednji taster iPoda možete u svakom trenutku čuti vreme a dužim držanjeg istog tastera odmah skočiti na tzv. powersong. To je jedna od pesama koju unapred odredite kao powersong i ideja je da se ona pusti kada ste u krizi i onom “ma-je*’o-ja-ovo…” stanju. Šta bi tu pasovalo zavisi od ukusa, meni Motley Crueov Kickstart my heart odlično pasuje. 
Progres i postavljanje ciljeva
Korisna stvar je zadavanje ciljeva. Mogu biti najrazličitiji - pretrčati 50km za mesec dana, trčati 5 x ispod 7:30/km u toku od mesec dana itd. Ovo treba koristiti maksimalno, jer daje dodatni stimulans da se istraje u priči.
Ha! Ko je ovde faca, pitam ja vas
A ubedljivo najzanimljiviji deo sam ostavio za kraj. Društvo, trčanje, takmičenje, sitno zezanje i hvalisanje. Sve može. Svako u društvu trči kad mu volja, tempom koji mu je volja, sve potaman - a ovde se sve registruje i vidi. Kako to može da izgleda i koliko može biti zabavno pročitajte u Cabelovom postu.
U Srbiji ima malo korisnika iPoda, a još manje Nike+iPoda. U stvari pitam se ima li još koga sem mene i moje devojke (kojoj sam uvalio ovo na poklon. ) No, nadam se da će se stvar razviti, a i da će Nike podržati još neke zemlje sem USA, Canada i UK. Za ljude iz tih zemalja postoji mogućnost upoređivanja sa celom zemljom, sa trkačima koje uopšte ne poznajete. Pa kad u igru uđe i mapa - Nike je objavio da će uskoro (u USA naravno) moći da se uradi integracija sa nekim od online map servisa te će svako moći da ucrta svoju omiljenu maršutu. Još jedan community za druženje.
BTW, sam transmiter se može koristiti i sa običnim patikama - bitno je samo da ga vrlo stabilno smestite, jer će biti grešaka u očitavanju ako se značajno pomera u trčanju. Prilično je deprimirajuće kada nakon 30min trčanja shvatite da je registrovano samo 100m umesto 3-4km. Ja držim u čarapi, između dva preklopa pertli i sve lepo radi.
To ne znači da nisam hteo da kupim Nike+ modele - i van same ove priče to su veoma lepe patike i vrlo lagane (što mi je posebno bitno). Međutim, ovaj crno/crveni tačkasti model (Nike+ Air Zoom Moire) koji se nalazi na svim reklamama je nemoguće pronaći. Rasprodat je u celoj Engleskoj (pitao tamošnji Nike, rekli biće tek u novembru ponovo), a nisam ga video na lageru ni na drugim online prodavnicama u Evropi. U domaćim Nike prodavnicama sam uglavnom uspevao da resetujem prodavačice pitajući za taj model. Steve Jobs je pre 10 dana rekao da je američki Foot Locker prodao 450.000 komada ovo gadgeta za mesec dana. Šta reći…
Kao prvo da se izvinim vernim fanovima zbog dugog perioda apstinencije od pisanja na blogu, ali otkako sam se vratio sa odmora, bio sam stvarno pretrpan poslovima i obavezama, tako da sam retke momente slobodnog vremena koristio da se, bar na kratko odvojim od računara.
Baš taj povratak sa odmora je tema mog današnjeg pisanija. Elem, odmor sam proveo na Krfu i neću vam pisati putopis, već nešto što me je poprilično pogodilo kada sam se vratio. Po povratku sa Krfa, nekoliko dana sam bio šokiran i istraumiran okruženjem, tj. ponašanjem ljudi ovde u Sorabiji. Ništa se nije promenilo, već sam ja počeo da primećujem ono što ranije i nisam toliko. Ostrvski život i ostrvski ljudi su potpuno izolovani od pojmova kao što su frka, stres, nervoza i slično. Sve je toliko rasterećeno i mirno, da mi je u pojedinim trenucima bilo jako čudno i nenormalno. Za desetak dana tamo, nisam čuo dreku, urlanje, psovanje, besomučno trubljenje sirena. Nisam video nervozu u bilo kom obliku. Vozeći skuter 25-30 km/h, u retrovizoru vidim 15-tak automobila koji strpljivo voze iza mene čekajući pogodan i siguran trenutak da me preteknu, bez trubljenja, dobacivanja i nerviranja, samo poneki kratki "trub", čisto da me upozore da me pretiču. Niko se čak nije ni osvrnuo za mnom, ljutitog pogleda. Prosto neverovatno!!!
Ali, dolaskom u Sorabiju, istog momenta sam bio svedok svađanja i psovanja po gradskim autobusima, pljuvanja po pločniku, nervoznih rasprava na svakom koraku i beskonačnih harmonija sirena u saobraćaju. Uzdrmalo me kada sam video koliko su svi ljudi nadrndani i nervozni. Moji prijatelji koji se nerviraju zbog svake sitnice i psuju bez prestanka. Sve to mi je u tom trenutku izgledalo toliko nenormalno, a posle kraćeg razmišljanja, shvatio sam da je to tako bilo i ranije, da sam i ja bio takav, te da sam se samo na kratko prebacio u neku drugu realnost, realnost koja nije ovde realnost, već tamo negde.
Na žalost, tek par dana je dovoljno da se čovek ponovo vrati na stari put i da nastavi po starom, jer skoro je nemoguće očuvati potpuno zdrav razum u ovakvom okruženju, u ovoj državi.
Jebiga :(
U Aranđelovcu je ponovo bilo jedno baš, baš lepo veče. Ako se ovako nastavi, mogli bi čak i da se naviknemo na lepe stvari u našem malom, tromom, usporenom gradu (da ne koristim teže izraze, još uvek sam lepo raspoložena) :)
Dvorana „Park“ je i večeras bila puna. U njoj su sedeli svi oni koji su želeli da vide balet „Ko to tamo peva“ Narodnog pozorišta iz Beograda, koji je večeras gostovao u okviru smotre „Mermer i zvuci“ (još jedno BRAVO za Slobodana Nedeljkovića).
Balet „Ko to tamo peva“ je rađen po ideji Ljubivoja Tadića a po svima nama poznatom istoimenom filmu Dušana Kovačevića, reditelja Slobodana Šijana.
Koreograf i režija je Staša Zurovac a muziku je napisao Vojislav Voki Kostić.
Kostimograf je Katarina Radošević Galić.
Ostale interesantne detalje možete videti na www.narodnopozoriste.co.yu da ja sad sve to ne prepisujem i nabrajam.
Muzika je fenomenalna a i sve ono što su članovi baletskog ansambla prikazali. Kostimi možda bolje dočaravaju situaciju u osiromašenoj zemlji pred rat a šminka u mnogome pojačava taj utisak (sve naravno, u poređenju sa filmom koje je neizbežno iako je ovo doživljaj sasvim druge vrste).. Vrlo lako se
prepoznaju glavni likovi a čak i sporedni imaju jako važnu ulogu, naročito smrt (Anđela Đaković) i anđeo (Nada Stamatović ili Bojana Žegarac, stvarno ne znam koja je od njih večeras bila u ansamblu).
Od dela ansambla koji je igrao deo predstave Autobus (jer je predstava podeljena u nekoliko slika: Autobus, Vojska, Svadba, Sahrana,..) ne bih izdvojila nikog posebno osim momke koji su igrali Miška i pevača (na žalost, ne znam podelu uloga tačno po imenu, pa se ujedno i izvinjavam na neobaveštenosti) ali su oni bili samo malo važniji pojedinci jako uigranog tima.
Još jednom, moj najjači utisak večeri je muzika u kojoj se prepoznaju karakteristični taktovi iz filma, ali koja je sasvim drugačija, silnija i asocijativnija. U nekim trenucima podseća na muziku koja je bila popularna u Čikagu tridesetih godina, baš kada Evropa postepeno ulazi i Drugi svetski rat, da bi u sledećoj slici bila mnogo sličnija muzici ovih prostora.
Sve u svemu, uživancija. Opet nešto lepo kod nas :)
Pariz dan 5 6 i 7 i svi ostali dani - noge bole, ali glava ne. primecujem da danima nisam stavila Ipod na usi, valjda u Parizu nema potrebe za kompenzacijom, u smislu - sve je lepo oko mene tako da mi čula ne pate i shodno tome ne zahtevaju da nadomešćujem nedostatak lepog muzikom. nismo imali nikakav plan - plan je da nema plana. Le Marai, Ile St Luis, St Germain, to su otprilike destinacije. neizbežni šoping, prvi LV je kupljen, nije neki preskup al eto da se započne kolekcija, nastavak u St Honore, shop till you drop, saldo nije los, uspela sam da kupim između ostalog dve crne tasne, crne cipele i crne cizme, a to mi se nije desilo godinama, uvek krenem po crno a završim sa braon ili zelenim;-) zeleno volim te zeleno. u Parizu ništa nije zeleno. počinjem da zvučim kao deda iz Mućki "during the war", tako ja "u Parizu". apropo mode, prvih par dana se pitaš "šta je ovde moda?" jer nema ničeg uočljivog i odmah prepoznatljivog, ali posle par dana uvidiš da nije baš sve tako, nego smo mi navikli na sirotinjski glamur i onda očekuješ da "trend" blješti i šljašti da te štipa za oči svojim čipkicama i ostalim kitnjasto estradnim elementima. "U Parizu" nema toga, sve je svedeno, crno sivo belo, ništa napadno a tres chic. jedini pravi preostali luksuz je prostor i vreme - ovo sve ostalo je seljana. osrednji stan u Marai-u i do milion evra. braaaatteee! ali dobro, dobro, ne moramo sad o tome, kad za mnogo manje para može čovek-žena da u njemu u potpunosti uživa. inače, posetili smo Buddha Bar, u koji smo ušli i izašli; Hotel Costes, u kome su svi toliko bezobrazno neljubazni da kreneš da mucaš ako si i pomislio da ih nešto pitaš; i Cong, gde ih je dragi P.Stark tako odradio da bi trebalo na svoje prezime da pridoda "ović". sve u svemu, ta fama je totalno not-Paris-like, tako da su mnogo mnogo interesantnija sva ta mala , anonimna mesta.
zaključila sam da su sva upoređivanja potpuno besmislena, što kažu u desperate housewifes "you re so way out of your league that you re playing a different game".
Malo vise o ostalim načetim utiscima kad mi proradi net kod kuće.
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
