Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Na osnovu price o Netcraft servisu i liste blogova koja je objavljena na blogu dinke.net, pregledao sam referere na ovaj (svoj) sajt, obzirom da je dobro kotiran na pomenutoj listi.

Cinjenica je da ovaj sajt ima preko 500 posetilaca na dnevnom nivou koji stizu sa razlicitih strana, a sto se tice domacih sajtova situacija za ovaj mesec do danasnjeg dana je sledeca:

Dinke.net 66
Elitesecurity.org 41
Planetoid.srpski.org 25
Pogodak.co.yu 23
Dnevnikeklektika.com 18
Devprotalk.com 15
Donesi.com/blog 9
Yuportal.com 6
Sk.co.yu 5
Estavisti.blogsome.com 5
Biznisblog.com 4
Elitemadzone.org 3
Dizajnzona.com 2
Vets.gonadarian.info 2
Podlupom.com 1

Da napomenem, ova lista ne predstavlja odraz posecenosti ovih sajtova, obzirom da se pominjanje ovog sajta nalazi u razlicitim kontekstima na razlicitim sajtovima, ali je interesantno da npr. na google-u ovaj sajt ima 575 linkova (na jednoj stranici rezultata pretrazivanja, jer se dosta linkova ponavlja na nekim sajtovima), a radi poredjenja na pretraga.co.yu dolazi 11.800 linkova. Iz ovoga proizilazi da slucajnim uzorkom posecenosti iz ovog meseca, od svog broja linkova koji negde postoje do ovog sajta, samo su navedeni sajtovi doneli neku posecenost.

Drugim recima, analizom statistika posecenosti, analizom broja linkova i konteksta linkovanja, mogu se dobiti generalne odrednice strategije linkovanja (ova prica ne ukljucuje analizu stranih pretrazivaca, tj. onsite SEO strategiju).

Pročitao sam.

Svih 6 knjiga, za nešto oko mesec dana. Malo čudnim redosledom doduše. Naime, na užas mog kolege Marka Feagana - You bustard! You’re out to be shot! - prvo sam pročitao šestu knjigu, a onda prvu do pete. Slučajnošću, greškom…zaista.

U vreme kada se Harry manija zahuktavala, ja sam bio potpuno obuzet Gospodarem Prstenova tako da nisam imao vremena da tada čitam. No, obzirom kakav je to hit bio, pogledao sam prvo prvi pa drugi film i prilično se zabavio, moram priznati. Kada je izašao treći, te zatim i četvrti film, nisam ni išao u bioskop. Nekako me nije vuklo, pa sam sačekao DVD izdanja i pogledao nedavno. Ta poslednja dva filma su mi delovala prilično čudno - tok je bio nekako ispresecan, skakutav, bez nekog tečnog redosleda. Mnogo stvari u samom filmu sam morao uzeti zdravo za gotovo, pošto nije bilo nikakve šanse iz samog filma da se shvati zašto se nešto desilo baš tako kako se desilo. Slično iskustvo sam imao i sa LotR, gde tek detaljnim čitanjem ne samo naslovne knjige već čitave prateće mitologije neke stvari postaju jasnije.

No, sve do nedavnih događaja na britanskim aerodromima se nije ukazala prilika da počnem sa čitanjem. Tada, pošto sam došao na aerodrom i prošao check-in, 2h nisam znao šta ću sa sobom. Te sam u jednoj od prodavnica video Harry Potter and the Half-Blood Prince i onako neispavan pomislio e super, taman da vidim šta se dešava nakon četvrtog filma. Negde u avionu sam skontao da je to šesta knjiga…no sad šta je tu je. Još na samom aerodromu, već tokom prvih nekoliko stranica, bio sam oduševljen. J.K.Rowling piše izuzetno tečno, vispreno, sa dosta humora, sjajnim dijalozima i fenomenalnim osećajem za ritam. Do Beograda sam pročitao skoro 300 stranica i stvar je bila rešena - prva stvar koju sam uradio kada sam stigao je da odem u Mamut i kupim sve kniige. Isporstavilo se da ni Mamut ni Plato nemaju petu knjigu (Order of the Phoenix) koju sam srećom pronašao kasnije u Dubrovniku. I tako je počelo, a završilo se pre neko veče.

That other world

Kao totalni manijak kada su u pitanju epic fantasy priče, može se reći da sam prava publika za čarobnjake, veštice i tako to. No, većina stvari koje sam čitao zaista zaslužuju epic u imenu. Lord of the Rings, Wheel of Time Roberta Jordana (tek započeo čitanje serijala), Feistova Midkemia - sve su izrazito složene, višeslojne, mitološke u srži.

Harry Potter je drugačiji. Tu naime nema mnogo toga skrivenog i neobičnog. Dešava se u današnjoj Engleskoj, na realnim poznatim mestima. Cela priča se dešava u blago pomerenom svetu, čak ne ni u nekoj drugoj dimenziji - čarobnjaci se trude da mi, običan svet, ne konstatujemo njihovo prisustvo. I to je to. Nema mistike, nema dubokih korena od ko zna kad. Ova jednostavnost je ono što ovu seriju svrstava u dečje knjige, jer čak i deca od 10-12 godina ne bi imala problem sa praćenjem knjige i onoga što se u njoj dešava.

No, takođe ima i elemenata krimi priče, trilera, međuljudskih odnosa - dovoljno toga da zainteresuju i mnogo starije. 250 miliona prodatih primeraka svih knjiga zajedno dovoljno govori o veličini fenomena. Posebno su simpatične tinejdžerske muke glavnih junaka i njihova razmišljanja na temu prvi zabavljanja - lako je prepoznati se . Scena kada Hermione objašnjava Harryju i Ronu višestruke emocionalne muke koje Cho Chang preživljava u glavi zbog zabavljanja sa Harryjem i Ronov odgovor “nijedna razumna osoba ne može da razmišlja na toliko suprostavljenih načina istovremeno” je urnebesan.

Za lenje, a koji ipak neće da ispadnu neobavešteni u društvu, tu je Guide to Harry Potter, mada iskreno preporučujem da slobodno vreme, makar to bila i vožnja gradskim prevozom na posao/fakultet posvetite Harryju i ekipi. Vredelo bi da se pripremite, a vremena ima - trač je da će se sedma knjiga pojaviti 7. jula 2007. godine, mada nikakvih zvaničnih informacija nema.
Špekulacije o tome šta se dešava nakon šeste knjige su jedno od ludila od kojih svet boluje i generalno su vrlo zabavne - slično kao svojevremene špekulacije oko dešavanja u Matrix nastavcima.

Spomenuti Guide je i dobra retrospektiva za one koji su pročitali sve. Meni ostaje da čekam narednu knjigu, kad god je JKR završi, pa da vidim koja je tačno priroda verovatno najzanimljivijeg lika koga svi vole da mrze. I još ne mogu da verujem da je ubila…uff…
Samo jedna od izjava autorke koje izazivaju inflaciju interpretacija i pretpostavki:

“One character got a reprieve but I have to say two die that I did not intend to die.” When asked if the dead characters were “much-loved ones”, she replied: “A price has to be paid. We are dealing with pure evil here. They don’t target extras, do they? They go for the main characters. . . well, I do.”

A za one kojima su filmovi dovoljni…ako se filmska ekipa potrudi i malo bolje prenese Order of the Phoenix nego prethodna dva, onda će to biti neviđeni spektakl specijalnih efekata i borbe čarobnjaka i veštica. Neću da navodim tačno šta, ali dve scene pri kraju zvuče toliko spektakularno da imam ekstremno velika očekivanja i već sada se pripremam za leto sledeće godine kada taj film dolazi u bioskope.

Njukasla smo oprali 2-0 a evo sad i Totenhema 3-0. Sledi CL protiv Galatasaraja u sredu...

Tags: fall, photoblog

U prethodnom postu sam opisao instalaciju i iskustva sa instaliranjem Windowsa 98 u Qemu emulatoru. Ovaj put je na red došao Plan 9, i iskreno, jedva sam čekao da počnem sa ovim operativnim sistemom pošto sam čuo prilično interesantne priče o njemu.

Plan 9 je jedan vrlo interesantan operativni sistem. Svima koji su se navikli na Unix, uključujći i mene, će se relativno lako snaći, ali samo za početak. Plan 9 je vrlo različit od Unixa ili GNU/Linuxa. No, o tom potom.

Prvo sam napravio fajl u koji ću instalirati Plan 9:

qemu-img create -f qcow plan9.img 1G

Nije baš potrebno toliko prostora, ali pošto je slika diska qcow formata, neće zauzimati više prostora nego što je potrebno.

Skinuo sam ISO sliku instalacije operativnog sistema Plan 9 i pokrenuo instalaciju sledećom komandom:

qemu -boot d -cdrom /home/kotnik/plan9.iso -hda plan9.img -m 64

I instalacija je počela...


Na sva pitanja je bezbedno odgovarati podrazumevanim opcijama. Samo, pri kraju, kod izbora bootsetup-a ne zaboravite da izaberete plan9, inače neće valjati. Instalacija softvera je trajala jako dugo, ne znam zašto, ali kada se sve završilo sistem se startuje sledećom komandom:

qemu -boot c -hda plan9.img -m 64

Prvo pokretanje izgleda ovako:


Naravno, prvo logovanje izvršiti kao korisnik glenda, pošto će se tada odmah na ekranu pojaviti kratka uputstva za brzo snalaženje u sistemu. A to snalaženje uopšte nije lako. Sve na što se naviklo treba da se zaboravi. Plan 9 je prilično interesantan sistem i ima neke veoma neobične opcije (treba vam zvučna kartica, ali je u drugoj mašini - nema problema: montirajte /dev/audio i to je to), ali uopšte nije intutivan. Sve je bazirano na tekstu i treba malo vremena za snalaženje.

Prvi email je naravno od Plan 9 tima:


I kada se malo prošeta po sistemu, treba dodati korisnike i izbrisati glendu. Dok ovo uradite, već ćete se navići na Acme, i stvari će početi brzo da se odvijaju. Zatim treba podesiti mrežu, što mi je na početku izgledalo vrlo komplikovano, ali se na kraju ispostavilo jednostavnim.

I to je to... Probajte Plan 9 - ukoliko ste mislili da više nema novih ideja, ili da je GNU/Linux revolucionaran, onda morate da ga probate. Ja sam oduševljen.

Da li trčite? Onako, za kondiciju i zdravlje? Da…to sam i mislio. Trčanje je izrazito dosadna aktivnost, tokom koje vreme teče sve sporije i sporije. Varijante sa walkmanima, diskmenima (šic!) i sada MP3 playerima samo neznatno poboljšavaju problem. Ja sam više puta počinjao i više puta prestajao, sve brže od prethodnog puta. Zadnji put kada sam to izgurao je bilo u vojsci - terali me. Upravo to iz vojske mi je pokazalo da je jedini način da se zaista skinu kilogrami - trčanje. Bicikla, teretana, dijete - nema šanse. Samo trčanje.

Trčanje u društvu je dosta zanimljivije. Ima nekog cilja, prođe vreme u priči, ima paušalnog takmičenja sa onim drugim(a), ali je problem kako naći stalno društvo za to. Čak i kada ga nađete, šanse da ste iste fizičke kondicije i da stoga svima odgovara isti ritam su mizerne.

E tu je mesto na koje se jedan fini mali gadget sjajno ugnjezdio.

Od šume raznoraznih iPod dodataka (beše se Jobs hvalio da ih ima 3000 ili tako nešto) za oko mi je zapao upravo Nike+iPod, kao rešenje datog problema. No, pođimo redom. Ko ne zna, Nike i Apple su kreirali 2 dela istog proizvoda. Nike je kreirao seriju patika i prigodne opreme za trčanje, a Apple je odradio elektronski deo priče. Transmiter se smešta u patiku, a receiver se kači na iPod Nano. U toku trčanja, ova dva dela komuniciraju i Nano beleži sve zanimljive podatke u toku jednog trčanja. Kasnije se to putem iTunesa prebaci na Nike+ site gde vas čeka veoma lep i prijatan interface za pregled podataka.

Generalni pregled, uvek vidljiv na vrhu

Ovo ćete najčešće gledati, jer je potrebno da proverite da li je prenos workout podataka uspeo. U početku mi se dešavalo da ignoriše neko trčanje - iTunes potpuno prevideo jedno trčanje i nije bilo šanse da ga posle ubedim da ga prebaci. No, sada se već ustalilo i ide bez problema.
Klikom na My records link se prikažu dostignuća, svojevrsna Trophey Room.

Najbolja vremena, uspesi, ciljevi

Kao što se da videti, imam još dosta da gazim dok ne popunim ovaj odeljak. To je interesantno pratiti, pogotovo vreme za 1 milju. Ono najbolje pokazuje progres - ako mesec dana trčite i ne uspete da smanjite to vreme, vreme je da se razmisli gde je problem. A kad smo kod trčanja…

Pregled trčanja

…to možete pregledati po trčanjima, nedeljama i mesecima. Za svaku stavku, kada se mišem pređe preko nje…

Podaci o jednoj stavci

…dobije se kratak pregled bitnih podataka. Daleko bolji pregled, se dobije klikom.

Promena

Ovo je meni najzanimljiviji deo, pošto sjajno pokazuje ritam trčanja. Ovde se lepo vidi moj ritam sa kojim sam počeo: 2min trčanja, 3 minuta hodanja, pa 3x tako. Nalazim da je to dobar početak za nekog ko se nalazi u trut stadijumu. Dokle god ignorišete ovu cifru za kalorije - koga pa to zanima sem devojaka - ima šta da se vidi.

Upoređivanje sa najboljim vremenom

Nakon nekoliko trčanja pojavljuje se i mogućnost upoređenja sa trčanjem u kome ste postigli najbolje vreme. Kad sam kod tog vremena - kada u toku trčanja, tj. na kraju istog, oborite najbolje vreme za 1 milju, onda začujete glas Paule Radcliffe ili Lancea Armstronga (glavnih promotera Nike+iPoda) koji vam kažu Hi this is [LA|PR]. Congratulations! You’ve just recorded the personal best for the mile.. Posle 15min znojenja, to zaista podiže raspoloženje i čini celu stvar zanimljivom.

U toku samog trčanja, prijatan ženski (ima i muški) glas vam na svakih 5 minuta govori koliko je vremena prošlo, na polovini objavi Half-way point a poslednjih 5min objavljuje svaki minut. Pritiskom na srednji taster iPoda možete u svakom trenutku čuti vreme a dužim držanjeg istog tastera odmah skočiti na tzv. powersong. To je jedna od pesama koju unapred odredite kao powersong i ideja je da se ona pusti kada ste u krizi i onom “ma-je*’o-ja-ovo…” stanju. Šta bi tu pasovalo zavisi od ukusa, meni Motley Crueov Kickstart my heart odlično pasuje.

Progres i postavljanje ciljeva

Korisna stvar je zadavanje ciljeva. Mogu biti najrazličitiji - pretrčati 50km za mesec dana, trčati 5 x ispod 7:30/km u toku od mesec dana itd. Ovo treba koristiti maksimalno, jer daje dodatni stimulans da se istraje u priči.

Ha! Ko je ovde faca, pitam ja vas

A ubedljivo najzanimljiviji deo sam ostavio za kraj. Društvo, trčanje, takmičenje, sitno zezanje i hvalisanje. Sve može. Svako u društvu trči kad mu volja, tempom koji mu je volja, sve potaman - a ovde se sve registruje i vidi. Kako to može da izgleda i koliko može biti zabavno pročitajte u Cabelovom postu.

U Srbiji ima malo korisnika iPoda, a još manje Nike+iPoda. U stvari pitam se ima li još koga sem mene i moje devojke (kojoj sam uvalio ovo na poklon. ) No, nadam se da će se stvar razviti, a i da će Nike podržati još neke zemlje sem USA, Canada i UK. Za ljude iz tih zemalja postoji mogućnost upoređivanja sa celom zemljom, sa trkačima koje uopšte ne poznajete. Pa kad u igru uđe i mapa - Nike je objavio da će uskoro (u USA naravno) moći da se uradi integracija sa nekim od online map servisa te će svako moći da ucrta svoju omiljenu maršutu. Još jedan community za druženje.

BTW, sam transmiter se može koristiti i sa običnim patikama - bitno je samo da ga vrlo stabilno smestite, jer će biti grešaka u očitavanju ako se značajno pomera u trčanju. Prilično je deprimirajuće kada nakon 30min trčanja shvatite da je registrovano samo 100m umesto 3-4km. Ja držim u čarapi, između dva preklopa pertli i sve lepo radi.

To ne znači da nisam hteo da kupim Nike+ modele - i van same ove priče to su veoma lepe patike i vrlo lagane (što mi je posebno bitno). Međutim, ovaj crno/crveni tačkasti model (Nike+ Air Zoom Moire) koji se nalazi na svim reklamama je nemoguće pronaći. Rasprodat je u celoj Engleskoj (pitao tamošnji Nike, rekli biće tek u novembru ponovo), a nisam ga video na lageru ni na drugim online prodavnicama u Evropi. U domaćim Nike prodavnicama sam uglavnom uspevao da resetujem prodavačice pitajući za taj model. Steve Jobs je pre 10 dana rekao da je američki Foot Locker prodao 450.000 komada ovo gadgeta za mesec dana. Šta reći…

Žene su nemoguće. Pogotovu one mlade i neudate. Koliko je populacija takvih žena kojoj čitaj: pripadam i ja, saasvim slučajno predstavlja najveću i najunosniju ciljnu grupu proizvođača kozmetike i preparata, šminke, parfema i garderobe. I sama se nekad začudim sebi, kada sam u stanju sve do poslednje pare dati na neku krpicu ili dobar parfem. E da, parfem - nakon toliko dugo vremena odsustva sa “world wide web”-a i nepisanja na blogu, prvo o čemu pišem nakon tolike pauze je - parfem. Smešno, ali kome je smešno, slobodno neka preskoči ovaj post. Žene će razumeti, sigurna sam.

Dakle - parfem. Svaka prava žena ili bar svaka koja se oseća i nosi tako voli da miriše tajanstveno, zavodljivo, seksi. To uopšte nije pitanje sujete ili narcisoidnosti, to je kod žena potreba, bez koje nisu u stanju da se osećaju kao žene. Neke provedu i čitav život u potrazi za “svojim savršenim mirisom” i svaka ga žena uvek nađe. Kao što kažu da ime pristaje svakome, tako je čini mi se i sa mirisima žena. Koliko vam se puta desilo da pored vas prođe devojka ili žena, a za njom osetite trag nekog fantastičnog opijata koji baš upravo njoj pristanje i ne biste mogli ni da zamislite da bi mogla mirisati drugačije. To je postalo pitanje karaktera, ma šta muškarci ili neki drugi mislili o tome. Industrija parfema i ne bi bila toliko velika danas da žene nisu počele prepoznavati same sebe u njima.

Lično volim slatke, ali osvežavajuće mirise, one koji ne guše već miluju po nozdrvama i podsećaju na sveže tropsko voće, neku ukusnu poslasticu ili letnje koktele. Dugo sam bila fan “Just Cavalli”, a za specijalne prilike bih uvek volela da mirišem na neprolazni “Trezor”. Tu su negde između bili i “Light blue”, “Cashmere” i slični, ali… Nedavno sam otkrila “svoj miris” za kojim sam tragala - “Cat deluxe” by Naomi Campbell. Iako nikada nisam bila fan ni poznate manekenke, niti njenih mirisnih nota (kojih ima dosta), najnovijim parfemom me je totalno “kupila” i naprosto oduševila. Kada sam se prvi put susrela sa njegovim čarobnim mirisom nisam mogla da verujem da su u svakoj noti, u svakom sloju pogodili ono što se meni dopada i ono na šta sam oduvek volela da mirišem. Kako ne želim da ovaj post bude samo puko žvrljekanje o mojoj fascinaciji pomenutim parfemom, ja sam se malko informisala o njegovim karakteristikama i svemu što ga čini tako savršenim.

Dakle, najnovija mirisna koju promoviše mega poznata Naomi sastoji se iz nekoliko slojeva koji zajedno čine ovaj rajski miris, miris za kojim bi mogao da poludi svako. Osnovu, tj. srž parfema čini predivni miris sveže breskve, upotpunjen nezaobilaznom pačulijom i mirisom sveže frezije. Savršeno. Konačnom efektu doprinose i vanila i mirisi ljubičice i muska, koji su zaslužni za svežinu i lakoću mirisa (bar ja tako mislim)…

Još jedna od stvari, jako bitna za ukupni utisak o ovom parfemu, jeste svakako dizajn same bočice. Ja ne bih bila dizajner kada se ne bih osvrnula i na taj momenat koji je urađen potpuno u skladu sa mirisnom notom i ostavlja bez daha. Elegantna, reklo bi se “super građena” bočica svetlo ružičaste boje, prošarana stilizovanim leopard šarama koji treba da asociraju na mačku, kako se i sam parfem zove. Luksuz dočarava medena bela pufnica okačena na vrat bočice, koja, ako ćemo iskreni čak pomalo i smeta, ali je tu da upotpuni doživljaj i sliku - skupe mačkice.

I sad, znam da će mnogi kolutati očima na ovaj tekst i pitati se šta mi bi i sl. ali blog ne bi bio blog ako na njemu ne bih pisala o svojim malim, beznačajnim ili značajnim tranucima u životu koje proživljavam svakodnevno, a oduševljenje parfemom je samo još jedno u nizu tih “sitnica koje život znače” u životu jedne devojke (ili žene). A pravo da vam kažem baš me i briga za sve te “kolutače” jer kome se u životu dešavaju samo velike i od stvari od svetskog značaja? Ovo je ženski blog… Ja sam feministkinja! Hahah… Šalim se naravno i naravno da bih volela kada bi i po koji muškarac mogao da razume poneku od “ženskih tema” i priča koje mogu u nedogled. A tek što sam ispratila jednu sestru iz sobe, razgovor o ovoj istoj temi nastavljam sa drugom i mislim da će ovaj ceo dan biti ispunjen oduševljenjem što sam se konačno dokopala “svog parfema”.

Inače, moram da spomenem i to, da je “Cat deluxe” vrlo tražen poslednjih dana, te da, čak ni u parfimerijama u centru grada nisam uspela da dođem do bočice koja mi pripada, uz obrazloženje da ga: nemaju trenutno, ili su sve prodali… Znači, ipak će naleteti i koja curka na ovaj tekst i podeliti svoju fascinaciju sa koleginicom… Hehe! Naomi je uradila “good job” - konačno, nakon serije potpuno bezveznih mirisa koje je izbacila na tržište i mislim da joj sada čak i svetki brendovi poput “Diora” ili “Cavalli”-ja mogu pozavideti na najnovijem proizvodu.

Treća dobra strana ovog mirisa je - cena, što meni uvek znači, jer nikada ne volim da dajem novca više nego što je potrebno - ! Dakle, vrlo pristupačna cena koju, čini mi se, svaka devojka sebi može priuštiti je verovatno, još jedan od razloga što je ovaj parfem “planuo” iz parfimerija. Zemlja Srbija smo mi i hvala Bogu kada bi svaka devojka sebi mogla kupovati na tone parfema i šminke. Mada…

Ja bih za ovaj parfem, iskreno, dala i mnogo više… Samo, psssttt! Da ne čuju ovi što drže parfimerije, biću u problemu…

Kao prvo da se izvinim vernim fanovima zbog dugog perioda apstinencije od pisanja na blogu, ali otkako sam se vratio sa odmora, bio sam stvarno pretrpan poslovima i obavezama, tako da sam retke momente slobodnog vremena koristio da se, bar na kratko odvojim od računara.

Baš taj povratak sa odmora je tema mog današnjeg pisanija. Elem, odmor sam proveo na Krfu i neću vam pisati putopis, već nešto što me je poprilično pogodilo kada sam se vratio. Po povratku sa Krfa, nekoliko dana sam bio šokiran i istraumiran okruženjem, tj. ponašanjem ljudi ovde u Sorabiji. Ništa se nije promenilo, već sam ja počeo da primećujem ono što ranije i nisam toliko. Ostrvski život i ostrvski ljudi su potpuno izolovani od pojmova kao što su frka, stres, nervoza i slično. Sve je toliko rasterećeno i mirno, da mi je u pojedinim trenucima bilo jako čudno i nenormalno. Za desetak dana tamo, nisam čuo dreku, urlanje, psovanje, besomučno trubljenje sirena. Nisam video nervozu u bilo kom obliku. Vozeći skuter 25-30 km/h, u retrovizoru vidim 15-tak automobila koji strpljivo voze iza mene čekajući pogodan i siguran trenutak da me preteknu, bez trubljenja, dobacivanja i nerviranja, samo poneki kratki "trub", čisto da me upozore da me pretiču. Niko se čak nije ni osvrnuo za mnom, ljutitog pogleda. Prosto neverovatno!!!

Ali, dolaskom u Sorabiju, istog momenta sam bio svedok svađanja i psovanja po gradskim autobusima, pljuvanja po pločniku, nervoznih rasprava na svakom koraku i beskonačnih harmonija sirena u saobraćaju. Uzdrmalo me kada sam video koliko su svi ljudi nadrndani i nervozni. Moji prijatelji koji se nerviraju zbog svake sitnice i psuju bez prestanka. Sve to mi je u tom trenutku izgledalo toliko nenormalno, a posle kraćeg razmišljanja, shvatio sam da je to tako bilo i ranije, da sam i ja bio takav, te da sam se samo na kratko prebacio u neku drugu realnost, realnost koja nije ovde realnost, već tamo negde.

Na žalost, tek par dana je dovoljno da se čovek ponovo vrati na stari put i da nastavi po starom, jer skoro je nemoguće očuvati potpuno zdrav razum u ovakvom okruženju, u ovoj državi.

Jebiga :(

Qemu je emulator procesora slobodnog koda, a podržava i potpunu emulaciju PC mašine.

Testa, a i igre radi, instalirao sam Windows 98 u Qemu. Sledi pregled korak po korak.

Prvo treba napraviti hard disk za Windows. Naravno, sve što će Windows videti će se nalaziti u jednom fajlu, ja sam ga nazvao c.img, a veličina fajla će biti dinamička, tj. povećavaće se koliko bude potrebno. Napravio fajl:

qemu-img create -f qcow c.img 3G

Maksimalna veličina je 3 gigabajta, što je i više nego dovoljno.

Zatim sam ubacio instalacioni CD Windowsa 98, i pokrenuo Qemu pomoću sledeće komande:

qemu -cdrom /dev/cdrom -hda c.img -m 64 -boot d -localtime

Ovde je bitna opcija -localtime, koja će podesiti sat tako da ga Windows razume pošto GNU/Linux podrazumevano vreme u računaru drži u UTC-u.

I tako je krenula instalacija...


Pola sata i nekoliko restarta kasnije (restarta unutar virtuelne mašine, naravno), Windows 98 je bio instaliran.

Windows se startuje ovako:

qemu -hda c.img -m 64 -boot c -localtime

I po prvi put:


Slika ekrana Windowsa 98, neposredno pre logovanja na sistem:


Sad je sve spremno.

Što se tiče mreže, ne mora ništa da se podešava. Windows 98 će imati pristup ka Internetu kao i bilo koji startovan program, a Qemu će ga zaštiti kao da se nalazi iza firewall-a i nikakve konekcije ka njemu neće biti dozvoljene.

Qemu ima mnogo korisnih opcija, a meni su dve bile posebno korisne u toku ovog testiranja.

Prvo je opcija koja će omogućiti da se pristupi direktorijumu na sistemu koji hostuje Windows 98. Treba u komandnu liniju dodati parametar:

-smb /neki/direktorijum

U Windowsu treba editovati fajl C:\WINDOWS\LMHOSTS i u njega upistati sledeće:

10.0.2.4 smbserver

Nakon toga, desnim klikom na My Computer izabrati Map Network Drive i kao drajv ukucati: \\smbserver\qemu

Druga opcija je ugrađeni VNC server. Komandnoj liniji treba dodati:

-vnc 1 -monitor stdio

Time će Qemu u konzoli otvoriti monitor, a grafičkom izlazu će se moći pristupiti preko nekog VNC klijenta, na primer:

vncviewer localhost:1

Testirajući, imao sam priliku da se uverim koliko je Windows 98 loš operativni sistem. Ne da je ijedan Windows dobar, ali ovo je stvarno katastrofa. Na primer, evo šta se desilo kada sam pokušao da podignem rezoluciju na 1024x768, a broj boja na 16k:


Neverovatno, ali za ovu promenu je bio potreban restart!

Zatim, prilikom gašenja sam dobio sledeću informativnu poruku koja je objašnjavala zašto sistem ne može da se ugasi:


Vrlo informativno, nema šta...

Sve u svemu, bila je ovo lepa igra, Windows je obrisan sa hard diska jer mu tu nije mesto, a ja idem nekim drugim putem.

U sledećoj epizodi: instaliranje i početno podešavanje operativnog sistema Plan9 u Qemu-u.

See ya then.

U Aranđelovcu je ponovo bilo jedno baš, baš lepo veče. Ako se ovako nastavi, mogli bi čak i da se naviknemo na lepe stvari u našem malom, tromom, usporenom gradu (da ne koristim teže izraze, još uvek sam lepo raspoložena) :)

Dvorana „Park“ je i večeras bila puna. U njoj su sedeli svi oni koji su želeli da vide balet „Ko to tamo peva“ Narodnog pozorišta iz Beograda, koji je večeras gostovao u okviru smotre „Mermer i zvuci“ (još jedno BRAVO za Slobodana Nedeljkovića).

Balet „Ko to tamo peva“ je rađen po ideji Ljubivoja Tadića a po svima nama poznatom istoimenom filmu Dušana Kovačevića, reditelja Slobodana Šijana.
Koreograf i režija je Staša Zurovac a muziku je napisao Vojislav Voki Kostić.

Kostimograf je Katarina Radošević Galić.

Ostale interesantne detalje možete videti na www.narodnopozoriste.co.yu da ja sad sve to ne prepisujem i nabrajam.

Muzika je fenomenalna a i sve ono što su članovi baletskog ansambla prikazali. Kostimi možda bolje dočaravaju situaciju u osiromašenoj zemlji pred rat a šminka u mnogome pojačava taj utisak (sve naravno, u poređenju sa filmom koje je neizbežno iako je ovo doživljaj sasvim druge vrste).. Vrlo lako se prepoznaju glavni likovi a čak i sporedni imaju jako važnu ulogu, naročito smrt (Anđela Đaković) i anđeo (Nada Stamatović ili Bojana Žegarac, stvarno ne znam koja je od njih večeras bila u ansamblu).

Od dela ansambla koji je igrao deo predstave Autobus (jer je predstava podeljena u nekoliko slika: Autobus, Vojska, Svadba, Sahrana,..) ne bih izdvojila nikog posebno osim momke koji su igrali Miška i pevača (na žalost, ne znam podelu uloga tačno po imenu, pa se ujedno i izvinjavam na neobaveštenosti) ali su oni bili samo malo važniji pojedinci jako uigranog tima.

Još jednom, moj najjači utisak večeri je muzika u kojoj se prepoznaju karakteristični taktovi iz filma, ali koja je sasvim drugačija, silnija i asocijativnija. U nekim trenucima podseća na muziku koja je bila popularna u Čikagu tridesetih godina, baš kada Evropa postepeno ulazi i Drugi svetski rat, da bi u sledećoj slici bila mnogo sličnija muzici ovih prostora.

Sve u svemu, uživancija. Opet nešto lepo kod nas :)