Unosi za: Arhiva za 2007/01
Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…
I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose…
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara…
“Zauvek?”, pitala je uplašeno…
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da “zauvek” ne postoji…
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…
I zaplakaceš, istog casa…
I najzad shvatiti kako sam te voleo…
Jedan od onih zivota
Djole Balasevic
"Magazin 'Dizajnersi' se bavi tematikom grafičkog i Web dizajna, ilustracijom i tipografijom, i narednih godinu dana ako projekat opstane i stane na svoje noge, kreiraće se tampano izdanje magazina", kae Jelena Seničić, autor ovog projekta.
"Praktično, sve osobe uključene u ovaj projekat imaju neke druge full time poslove, i onlne magazin je najkomforniji način da se čitava priča pokrene", zaključuje Jelena Seničić.
Ceo članak...
1. the exchange of one thing for another of
more or less equal value, esp. to effect
a compromise.
U poslednje vreme moj omiljeni izraz. Dok sam učio ekonomiju prošle godine, prvi put sam se sreo sa ovim terminom, i onako preleteo preko njega ne zainteresovavši se previše. Posle nekog vremena prilikom organizacije OpenIT seminara sa gospodinom Raschoferom, sales managerom IBM-a, sam pričao o obrnutoj srazmernosti slobodnog vremena i pozicije u hijerarhiji preduzeća. I tu sam posle duže vremena imao prilike da upotrebim tu reč, ali i ozbiljnije se zamislim o istoj.
Shvatimo pre ili kasnije da je život ništa drugo nego svakodnevni trade-off, dobijamo na jednoj strani, gubimo na drugoj, kad skrenemo levo, odreknemo se desne strane. I šta sad, vraćamo se na ono pitanje pravi put koji je, pitanje na koje niko ne zna odgovor, i pitanje na koje nikom nije isti odgovor. Nekad se oslanjamo na intuiciju, nekad na pređašnja iskustva a većina ponajviše na "gladne oči"...
Popac i ona išli su zajedno u gimnaziju, ali roditelji su je držali u karantinu, i to ružno pacence od nas ostalih nije bilo registrovano sve do prve godine faksa.Stari joj je bio neka aždaha u miliciji,o, nije vrteo pendrek oko prsta,štaviše, imao je svog šofera ugradenog u morbidni crveni BMW, i sa distance je delovao sasvim pristojno, ali… Pegi Su je za svaki slucaj bila na gospodu mamu. Upisala je tehnologiju, mislim, i krajem tog leta se pojavila na Štrandu u jednostavnom crnom kostimu, koji je, onako bestidno jednodelan, u momentu zasenio premijerne tange i osramotio tufnice i volancice na bikinima raznih kalibara i formata. Priznajem bila je moj tip, genralno, ali bila i tip mog prijatelja, sasvim konkretno, i na vreme da nešto ne pokvarim, povukao sam se na pristojnu razdaljinu, sa koje sam ipak mogao da posmatram dve siluete, zapricane u pesku velike recne plaže.Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma… Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajuci se kroz krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobicajenoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani,šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje pricali i pricali… Ona, vec u majci, obgrlivši kolena rukama, i on tobož neobavezan sa laktovima u pesku, a glavom visoko u oblacima… Pegava je imala drugaricu ružnu ko san pijanog mornara, što Martinu nije smetalo da naskoci na nju i jedno vreme smo sretno izlazili u kvartetu. Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje sumnje da petoclani kvartet nije najbolje rešenje.
Slutio sam ko bi to mogao biti tehnološki višak i iskoristio sam svoje pravo na otcepljenje. Lufter je brzo šutnuo gabora ali se šaranski odmah upetljao u drugu vezu, Popac i Pegava bili su zagrljeni ” sijamski “, i ako su nekoliko puta pokušali da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica mesecima nismo imali kvorum.
Sve do zimskih ferija… Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim Slovenkama iz susednog železnicarskog odmarališta. Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja, Martin je pretežno visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku vaspitacica iz Škofja Loke, koja je drmala pivo manirom iskusnog sezonskog radnika i verala se na smuckama tamo gde i divokoze idu okolo. Ne znam cime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu ne trebalo, i te duge tople zime mladom Popovickom nije bilo lako. Bio je eksploatisan kao šusterski kalfa, i sigurno je to bio razlog što je ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona kad je na kraju ferija, skinuvši ponosno ” L ” tablice, sav sretan uskocio u autobus. Sretni nikad ne razmišljaju o sreci. To je posao za nesretne. Svi primete srecu u nesreci, a o nesreci u sreci razmišljaju samo blesavi. I iskusni… Popac nije bio ni od jednih ni od drugih. Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica, u sad vec davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila ” one stvari “. Hormoni su mu prokuvali na minus dvadeset i on je tog januara video sve zvezde. Ali više nikad nije video Pegavu…
Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja… Onda više nije znao šta bi joj rekao. Predavanja su uveliko pocela a ona se i dalje vodila kao nestala osoba. Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve cešce smo, kao slucajno, prolazili ulicom u kojoj je “neko” stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon. Zvanicno saopštenje bilo je da su odselili, da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj…
Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju… Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je poceo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosic, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti nacin, zabacujuci lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slicno njoj cutale, neke pricale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi…
Tri posleratna druga
Djordje Balasevic
Izbori su završeni; rezultati prikazani na slici su rezultati CESID-a i po svoj prilici konačni (CESID ima odlično razrađenu tehniku izbora uzorka, tako da su eventualne greške zaista male). Kombinatorika kaže da postoji dosta načina da se dođe (i preskoči) do čarobne cifre od 126 poslaničkih mesta, no suviše sam umoran da se to u sada upuštam.
Crtica ili dve koje su me pokrenule na pisanje posta su:
- razočaran sam da su radikali porasli sa 1.069.212 sa izbora 2003. na 1.152.854; porast od 84 hiljade glasača ne ostavlja dobar utisak u ustima
- LDP (za njih sam glasao) je ušao u parlament i to je dobro; iako mi se cela koalicija baš i ne sviđa sama činjenica da će neko van uigrane ekipe biti prisutan u parlamentu je dobra stvar
Na kraju, kao muva oko glave muva mi se refren jedne popularne pesme u glavi: “Sve je isto, samo njega nema” 
Znam da je ovo u suprotnosti sa mojim generalno optimističkom stavu, ali potpuno isti raspored snaga partija koje me nisu oduševile svojom operativnošću a kamoli jedinstvenim ciljevima potrebnim ovoj napaćenoj zemlji (evo iz rukava nekoliko: pristojan život; bolja ekonomija; manje kriminala; približavanje ostatku sveta; vraćanje ponosa ovom narodu ali ne preko čakija i ratnih zločinaca već preko vrednosti koje itekako imamo: lepa zemlja, ok ljudi, super klopa, dobri sportisti, deca pametnice, lepe, najlepše devojke …) prosto mi ne ostavlja puno mesta za sreću i mahanje zastavicama.
No, videćemo - možda nas ovi naši političari (jednom) pozitivno iznenade. Držite nam svima palčeve.
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
