Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

...i prešao na Ubuntu. Pročitajte zašto. ps. Ja se i dalje držim Red Hat /Fedore

Podsetimo se … Zoran Djindjić Rođen je 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu. Datum rođenja predsednika Demokratske stranke bio je, kako je voleo da kaže, “dovoljno kasno da ne upadne pod iluziju titoizma”. Gimnaziju je završio u Beogradu 1970. godine. Studirao je filozofiju, 1974. diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a 1979. doktorirao na Univerzitetu u [...]

“Narcis: “Govorim ti ozbiljno. Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, vec da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naucimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.”

“Ah, sve je nerazumljivo i u suštini tužno, iako je i lepo. Ništa se ne zna. Živi se tako i ide po zemlji, ili se jaše kroz šume, a poneke stvari gledaju coveka sa tolikim ocekivanjem i obecavanjem, tako bude cešcnju: neka zvezda uvece, neki plavi zvoncic, neko jezero zeleno od ševara, oci nekog coveka ili neke krave, i ponekad se cini kao da se istog trenutka mora desiti nešto dotle nevidjeno, a ipak odavno priželjkivano, kao da sa svega mora spasti koprena; ali onda to prolazi, i ništa se ne zbiva, i zagonetka se ne rešava niti iskrsava tajna carolija, i na koncu ostariš i izgledaš prevejan kao otac Anselmo ili mudar kao opat Danijel, a možda ni tada još ništa ne znaš i dalje jednako cekaš i osluškuješ.”

“Misticari su, ukratko i pomalo grubo receno, oni mislioci koji ne mogu da se oslobode predstava, dakle uopšte nisu mislioci. Oni su potajni umetnici: pesnici bez stihova, slikari bez kicice, muzicari bez tonova. Medju njima ima veoma darovitih i plementih duhova, ali oni su svi, bez izuzetka, nesrecni ljudi. I ti si mogao da postaneš takav. Umesto toga si, bogu hvala, postao umetnik i zavladao si svetom slika, gde možeš biti stvaralac i gospodar, mesto da se kao mislilac zaglibiš u onome što nije za tebe.”

Hermann Hesse “Narcis i Zlatousti”

U znak sećanja na prof. dr Dušana Ilića (1943-2006), održaće se izložba pod nazivom "Skiciranje", u periodu od 19.-26. februara 2007. godine u Galeriji Društva arhitekata Niš. Više detalja ovde.

Dok ALS platforma, koju sam spominjao pre neki dan, ne zaživi, evo dva zgodna mobilna telefona zasnovana na Linux-u. Prvi je Trolltech Green Phone, razvojna platforma za Qtopia platformu firme. A drugi je OpenMoko, kompletno open source mobilni telefon.

U znak sećanja na prof. dr Dušana Ilića (1943-2006), održaće se izložba pod nazivom "Skiciranje", u periodu od 19.-26. februara 2007. godine u Galeriji Društva arhitekata Niš.
Izložba skica i crteža autora dr Dušana Ilića prikazuje javnosti jednu manje poznatu stranu ličnosti arhitekte stare škole koji je uvek u prvi plan stavljao značaj skice i slobodne, rukom povučene linije u procesu stvaranja jednog dela kao prvi korak materijalizacije ideje nastale u glavi autora. Stavljanje ideje na papir.
Organizatori Izložbe su: Inženjerska komora Srbije-Regionalni odbori podsekcija Niš i Društvo arhitekata Niš.

“Nesto je trebalo da se desi, ali sam bio isuvise preplasen da bih o tome razmisljao: osecao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve ce se rasprsiti pre nego sto uopste pocne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma cutljiva i dvadesetak sekundi nista nije rekla. Nastavio sam da se bakcem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frizider, vadio solje i kasike, sipao mleko u bokal, i tome slicno. Na trenutak sam joj okrenuo ledja i pre nego sto sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i usla u kuhinju. Bez reci se prisunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja ledja.
“Ko je to?” rekoh pretvarajuci se da ne znam.
“Zena-zmaj”, odgovorila je Kiti. “Dosla je da te ukrade.”
Uhvatio sam je za ruke pokusavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. “Cini mi se da me je vec ukrala”, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jace. “Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?”
“Vise nego malo. Znas i sama. Mnogo vise nego malo.”
“Nista ja ne znam. Suvise dugo cekam da bih znala bilo sta.”
Citava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliza projekciji stvarnosti koju sam prizeljkivao od bilo cega drugoga sto sam dotad iskusio. Moje zelje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali samo zahvaljujuci Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i vestine njenih pokreta, od toga sto nije oklevala. Kiti se nije plasila sebe, i zivela je u svom telu bez stida i nedoumica. Mozda je to sto se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se cini da je bilo obrnuto. To sto je uzivala u svom telu omogucavalo joj je da se bavi plesom.
Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nesto sto nikada necu zaboraviti, i verujem da je to ono sto je u meni konacno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije zelje, vec pre na dramaticno rusenje unutrasnjih zidova, na zemljotres u sredistu moje samoce. Toliko sam se bio navikao na cinjenicu da sam sam, da nisam ni pomislio da bi mi se tako nesto moglo desiti. Podvrgao sam sebe odredjenom nacinu zivota, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja nasla preda mnom, spustila se kao andjeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom cinjenicom da postoji.”

Pol Oster “Meseceva palata”

“Kad bi ajkule bile ljudi”, upitala je mala gazdaricina kcer gospodina Kejnera, “da li bi bile bolje prema malim ribama?” “Naravno”, rece on. “Kad bi ajkule bile ljudi, imale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane - i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje zbog prerane smrti.

Da male ribe ne bi bile utucene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srecne ribe imaju bolji ukus od nego tužne. U školama bi ribice ucile kako da uplivaju u celjusti ajkule. Ucile bi geografiju, na primer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, umeju da ih pronadu.

Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica. Ucile bi da je Najveca i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obecavaju svetlu buducnost. Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve buducnosti može stici samo ako nauce da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se cuvaju svih osnovnih, materijalistickih, egoistickih i marksistickih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih pocnu da manifestuju takve tendencije. Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove medusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Pustile bi svoje ribice da ratuju za njih. Ucile bi strane ribice da postoje ogromne razlike izmedu njih i ribica drugih ajkula. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ali cute na razlicitim jezicima i stoga se ne mogu razumeti medusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi - malih stranih riba, glupih na razlicitim jezicima - dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakacile na grudi i bile nagradene titulom “heroj”.

Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost. Bilo bi izložbi predivnih slika celjusti ajkula u slavnim bojama. Pozorišta na morskom dnu bi prikazivala ribice heroje kako ponosno uplivavaju u celjusti akjule uz melodicnu muziku koja draži njihove uši i velike misli koje uspavljuju njihova cula.

Cak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi. Propovedali bi da ribice pocinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula. Štaviše, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim znacajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale vece primerke. Znacajnije ribice bi bile odgovorne za cuvanje reda medu ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd. Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi.”

” Kada je vedro i kada sija Mesec, nocu, na svakoj vodenoj povrsini mozete videti njegovu sliku. Koliko samo vodenih povrsina postoji? I na svakoj od njih vidi se Mesec. Slika originala. Uvek je to njegova projekcija, uvek je to on. Hiljade i hiljade Meseca na hiljadama i hiljadama vodenih povrsina. Sve je to jedan jedini Mesec. On je izvor svih svojih slika. Kada svane dan, sve te slike nestanu, ali Mesec jos uvek postoji. Tako je i sa nama. Svi smo mi slike Boga. Kada nas nestane, Bog jos uvek postoji. On je izvor zivota, on je ono sto smo mi stvarno. Svaka Meseceva slika je u potpunosti odraz Meseca, kao sto je covek odraz Boga. I kao sto se Mesec moze razdeliti na beskonacno mnogo svojih slika, a da mu to uopste ne smeta, tako i Bog, koji je izvor zivota, moze to da ucini. I sve se uvek vraca svom izvoru. Tada sva osecanja nestaju i ostaje samo postojanje. Ali Bogu se ponekad ne svidja taj oblik, kada nista ne moze da oseti zato se projektuje u oblik u kome to moze.”

Bertold Breht

P.S. Izvinjavam se za gresku u jucerasnjem postu… Ispravio sam

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadic života, moguce je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumljivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onom što vrede, vec po onom što znace. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo 60 sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore i kako bih uživao u sladoledu od cokolade. Kada bi mi Bog poklonio komadic života, oblacio bih se jednostavno, izlagao se potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu i cekao da izgreje Sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruže suzama da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica. Bože moj, kada bih imao jedan komadic života. Ne bih pustio da prode ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poducavao da smrt ne dolazi sa starošcu, vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi… Naucio sam da citav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo, jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nažalost poceti da umirem…

Jovan Ducic

Jedan od mojih najomiljenijih likova detinjstva i mladosti je čuveni, neprevaziđeni Brus Li - legenda borilačkih umetnosti. Njegove bravure u filmovima, potezi, grimase su bili prepoznatljivi na ulicama mog grada među nama, klincima, u vreme kada su bioskopima i TV ekranima vladali “Na zmajevom putu”, “U zmajevom gnezdu” i ostala dela ovog majstora. Priznajte, ako ste dovoljno stari naravno da ste i vi vežbali i maštali da postanete baš kao on

No, o Brusu postoji i gomila stvari za koje ko malo zna:

Nikada nije završio fakultet

Gadno se povredio 1970 i prognozirali su mu da se nikada neće baviti kung fu-om ponovo

Užasno je verovao u samorazvoj i konstantno unapređenje na svim poljima

Vežbao je bez milosti i izuzetka

I pored gomile finansijskih problema koje je imao (ugašena je serija “Zeleni stršljen”, ona povreda mu je na duže oduzela izvor bilo kakvih prihoda …) dao je ovakvu prognozu 1969:

Ja, Brus Li, biću najviše plaćena Orijentalna zvezda u SAD. Za uzvrat, daću najuzbudljivija izvođenja i najbolji kvalitet kao glumac. Počev od 1970. postići ću svetsku slavu i do kraja 1989. imaću 10.000.000$. Tada ću živeti na način na koji želim i postići ću unutrašnji mir i sreću.

i to se ostvarilo. Kako je do toga stigao? Iako je, ako ste iole pratili njegov život, odgovor očigledan, evo ga ovde njegovim rečima:

“Posvećenost, apsolutna posvećenost je nešto što osobu drži ispred ostalih - vrsta nepobedive, sveprožimajuće posvećenosti i shvatanje da nema kraja ili ograničenja ovome jer je život jednostavno uvek-rastući, uvek-obnavljajući proces.”

(Original, za svaki slučaj: “Dedication, absolute dedication, is what keeps one ahead-a sort of indomitable obsessive dedication and the realization that there is no end or limit to this because life is simply an ever-growing process, an ever-renewing process.”)

I još samo jedan citat:

“Još od detinjstva sam imao instinktivnu potrebu za rastom i razvojem. Za mene, funkcija i dužnost kvalitetne osobe je iskren i pošten razvoj svih potencijala te osobe.”

(Original: “Ever since I was a child I have had this instinctive urge for expansion and growth. To me, the function of and duty of a quality human is the sincere and honest development of one’s potential.”)

Nema zaključka - originalni članak koji je poslužio kao inspiracija “Šta niste znali o uspehu Brusa Lija” (engleski) me prosto naterao da ovih nekoliko misli objavim ovde - suviše dobro opisuju teoriju koju zastupam da bih propustio priliku.