Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Obzirom da SXSW konferencija počinje za nekih 9 dana, community blog lokacija SXSW Baby! je nazaobilazno mesto u nezvaničnom praćenju ovog događaja "iz prvih redova".

Blog na jednom mestu agregira mnoštvo sadržaja vezanih sa samu konferenciju, njen zvanični i onaj zanimljiviji manje zvanični deo,

Takođe ne propustite:

Ovde se smatra čašću i
viteškom vrlinom kad poniziš
do smrti sve što te nadvisuje
spretnošću, snagom, lukavstvom
i umom.

Vedro zimsko podne… Mraz stegao, sve puca, i Nadenjki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slepoocnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavlene jarkocrvenom cojom.
- Da se spustimo, Nadežda Petrovna, - molim ja. - Samo jedanput! Verujte mi, ostacemo živi i citavi.
Ali Nadenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majuiišh kaljaca pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah cim je pozovem da sedne u sanke, a šta ce tek biti ako se usudi da poleti u provaliju! Ona ce umreti, poludece. - Preklinjem vas! - govorim joj. - Zašto se bojite? Shvatite da je to malodušnost, kukavicluk!
Nadenjka najzad popušta, i ja joj na licu citam da ona popušta iako je to opasno po život. Bledu, uzdrhtalu, nameštam je u sanke, obgrlim je rukom i zajedno se sunovracujemo u bezdan.
Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo šiba u lice, huci, zviždi u ušima, bolno štipa od besa, hoce da skine glavu s ramena. Od siline vetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam davo zgrabio svojim kandžama pa nas s rikom vuce u pakao. Predmeti oko nas slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri… Evo, još casak samo - cini nam se - i propali smo!
- Ja vas volim, Nada! - izgovaram poluglasno. Sanke pocinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu više tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dole.
Nadenjka je ni živa ni mrtva. Bleda, jedva diše… Ja joj pomažem da ustane… - Ni za živu glavu necu se više spuštati - kaže ona gledajuci me razrogacenim ocima punim užasa. - Ni za šta na svetu! Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i vec mi upitno zagleda u oci: jesam li ja rekao one cetiri reci ili su joj se samo one pricule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.
Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka joj, ocigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene one reci ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, casti, života, srece, pitanje vrlo važno, najznacajnije na svetu. Nadenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice, odgovara bez veze, ceka hocu li ja zapoceti razgovor. 0, koliko promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htela bi pešto da kaže, nešto da pita, ali ne na-lazi reci, nezgodno joj je, strašno, smeta radost…
- Znate šta? - kaže ona ne gledajuci me.
- Šta? - pitam ja.
- Hajde još jednom … da se spustimo.
Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo nameštam bledu, uzdrhtalu Nadenjku u sanke, ponovo letimo u stravicnu provaliju, ponovo huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjacoj i najbucnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nadenjka!
Dok se sanke zaustavljaju Nadenjka meri pogledom breg niz koji tek što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, cak i njen muf i kapuljaca, cela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U cemu je stvar? Ko je izgovorio one reci? On, ili mi se samo priculo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojce ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplace.
- Hocemo li kuci? - pitam ja.
- A menn … meni se svida ovo sankanje - kaže ona crveneci. - Da se spustimo još jedanput?
Njoj se “svida” to sankanje, a medutim, dok seda u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, dršce.
Spuštamo se treci put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nademo na sredini brega, uspem da prošapcem:
- Ja vas volim, Nada!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nadenjka cuti, razmišlja o necemu… Ja je pratim sa sankanja kuci, ona se trudi da ide što lakše, usporava korak i neprestano ocekuje da li cu joj kazati ore reci. Ja vidim kako se muci, kako se savladava da ne kaže:
- Nije moguce da ih je govorio vetar! Ja necu
da je to govorio vetar!
Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: “Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N.” I od toga dana Nadenjka i ja - svakog dana idemo na sankanje i, spuštajuci se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste reci:
- Ja vas volim, Nada!
Uskoro se Nada navikava na tu recenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz breg strašno je kao i pre, ali sada vec strah i opasnost daju posebnu car recima o ljubavi, recima koje su zagonetne kao i pre, i koje tište dušu. Osumnjicena su uvek ista dvojica: ja i vetar… Ko joj od nas dvojice izjavluje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, ocigledno, vec svejedno; iz bilo kog pehara pio - svejedno je, samo da se opiješ.
Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umešavši se u gomilu, vidim kako Nadenjka prilazi bregu, kako me traži ocima… Zatim se plašljivo penje uza stepenice… Strašno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strašno! Ona je bleda kao sneg, dršce, ona ide kao na gubilište ali ide, ide odlucno, ne osvrcuci se. Ona je sigurno odlucila da najzad proveri hoce li se cuti one zanosne slatke reci kad mene nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od užasa, seda u sanke, zatvara oci i, oprostivši se zauvek od života, krece… “Zzzz” … zuje salinci. Ne znam cuje li Nadenjka one reci… ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama ne zna da li je cula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je oduzeo sposobnost da cuje, da razaznaje šumove, da shvata…
Ali evo dolazi i prolecni mesec mart… Sunce je sve blaže. Naš ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se sankamo. Sirota Nadenjka više nema gde da cuje one reci, niti ima ko da ih izgovara - vetar se ne cuje, a ja se spremam za Petrograd, na duže vreme, po svoj prilici zasvagda.
Nekako dandva pre odlaska, u sumrak, sedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nadenjka ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima… Još je prilicno hladno, na dubrištu još ima snega, drvece je mrtvo, ali vec miriše na prolece i spremajuci se na pocinak gavrani bucno gracu. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nadenjka izlazi na trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu… Prolecni vetar duva pravo u njeno bledo sumorno lice… On je podseca na onaj vetar koji nam je hucao onda na bregu kad je slušala one cetiri reci, i lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza… I siroto devojce pruža obe ruke kao da moli taj vetar da još jednom donese one reci. I ja, sacekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nada!
Bože moj, šta se zbiva s Nadenjkom! Ona klikce, smeši se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srecna, tako lepa.
A ja odlazim da se spremam za put.
To je bilo davno. Sada je Nadenjka vec udata; udali su je, ili je sama želela - to je svejedno, za sekretara plemickog starateljskog fonda i sad vec ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na sankanje i kako joj je vetar donosio reci: “Ja vas volim, Nadenjka” - nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrecnija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu…
A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zašto sam govorio one reci, zašto sam se šalio …

Anton Pavlovic Cehov

Sledi nastavak moje male priče o VC.Iskreno nadao sam se da ću naći malo veći odziv kod ljudi koje zanima ovaj termin,zajedno sa pitanjima koji termin nosi.
Izgleda da je još uvek VC apstraktan za naš region.

Uslovi u skorašnjoj istoriji: Ono što se definiše ovaj pojam je standard sa raznim uslovima koji se provlačio godinama,ali u kasnim devedesetim su privrednici i VC imali jako loš momenat ( bad bubble )bacajući novac tudjih ljudi na glupe ideje ( .COM BOOM anyone ? ) .Drugi ljudi,banke,fondovi i ostali derivati novca koji mogu da budu fondovi VC su ozbiljno iziritirani i napavili su problem onim VC koji se jednostavno nisu ugasili.

Iz tih razloga VC je reagovao pokušajući da smanji rizik i poboljša njihovu poziciju u dva smera: smanjivanjem evaulacije i povećavanjem uslova. U dosta slučajeva, privrednici su potpisali ugovore u svakom slučaju,iz prostog razloga;povukao ih je momenat,zato sto su mislisi da se loše stvari dešavaju samo drugim ljudima ,i zato što su bili sigurni da za razliku od drugih kompanija da samo mogu da spuste svoje prste na novac,budućnost će biti zlatna.

Ne mogu ni da vam opišem koliko sam užasnih priča čuo i pročitao u poslednjih par godina od VC,privrednika, Investicionih fondova i specialista za spašavanje kompanija ( da i to postoji ), o tome kako su se bordovi topili,kompanije padale u nepovrat a mogle su biti spašene,i privrednika koji su odlazili iz odličnih rezultata praznih ruku…

Nova stvar u ovoj priči je da dosta pokušaja privrednika je rezultovalo odbijanjem od VC.Do skoro je bilo jako retko čuti da je neko potpisao Uslove, i da je izašao iz priče.Sada takvi slučajevi su normalna stvar.Ja mislim da je prost,dosta privrednika su bili okolo kola,i razumeli pravila igre.Retko kome se svidjaju šanse koje sve ovo nosi.

VC fondovi će morati da malo naprave bolji filter privrednika sa kojima razgovaraju i čije projekte primaju.Trenutno jedan projekat iza koga ja stojim se suočava sa tim faktorima.Pregovori su i dalje u toku,ali dobiti čak i najmanji VC znači dosta muke i truda.

Bitna stvar da oni koji maštaju o tome da dobiti investiciju je pogodak,verujte nije.Novac ispari vrlo lako,i ako ne počnete da pravite rezultate kakve očekuju od vas bićete u problemu.

Ovo nije text da odbije ljude od VC,već samo jedonstavno da malo pokaže i drugu stranu medalje cele priče …ali ovo je vrh ledenog brega.

Irаn sе nа žаlost svе čеšćе pominjе kаo novа mеtа аmеričkе vojskе, а koliko uopštе znаmo o toj zеmlji? Poglеdаjtе zаnimljiv skup fotogrаfijа Irаnа, irаnаcа i irаnki.

politics, travel

projekcija protekla u redu, sa (logično) manje ljudi nego u oktobru. svirka odlična, prvo mumin, a posle i vrisak generacije pošteno zaprašili hol arene. ponovo i baklja, ali sve proteklo fer i korektno. danas mi je počeo poslednji semestar akademije, kome nisam prisutsvovao zbog obaveza, ali sam odlučio da barem u ovom zadnjem periodu školovanja budem štreber. ove nedelje moram odraditi

Juče smo bili u Caricinu. Pokupili i ćaletove klince pa u Volvo natrpali roštilj, ćumur, klopu, sanke i još raznih andrmolja. Ja sam uvek depresivan kad odem tamo. Nisam bio uvek doduše. Kao student dolazio sam tu s društvom. Obično u rano leto. Deda našeg drugara Fome Pamfilova radio je kao čuvar Malog dvorca. Zapravo čovek nije radio ništa, nikad ga tu nije ni bilo, pa smo u njegovoj montažnoj kućici pravili žurke. Iza kućice imao je nešto što je trebalo da bude radionica. Skladište krša. Razvalimo staru kantu za gorivo, gore ostružemo rđu kamenom, a ispod podložimo vatru. Kad se kanta usije bacimo meso na ploču izvadimo flaše votke iz jezera i udri. Omiljena igra posle bila je da oteramo cure u šumu, a posle ih ganjamo. Pa ko koju uhvati. Nasleđe Boljševizma: Seks nije ništa drugo nego čaša vode. Zašto je ne popiti? Uveče Foma prihvati gitaru, pa sedimo oko bureta ili na verandi i pevamo. Na trećoj godini Fomina devojka Galja popije esenciju. Bila strašno ljubomorna. I tako prestanemo da idemo tamo. Posle sam bio par puta, ali nekako mi se uvek stuži.

Ovaj put smo bili civilizovaniji, raspalio sam roštilj na propisanom mestu, pa smo jeli, a ja gucnuo i malo votke jer Crysta vozi. Klinci se sankali, Danilo pokušao da jede sneg i tako. Posle spakujemo stvari u kola pa dva kruga trojkom. U neko doba Danilo kenjka, hoće da kaki. Kažem čiletu da stane, a Crysta ga iznese pa u iza žbuna s njim. Posle par minuta dere se: Gile zaboravila sam baby wipes. Izađem i ja da vidim šta je problem. Pa obriši mu guzu snegom. Pa kako ću? Na kraju ja to uradim. Vidiš lepo uzmeš grudvu snega i lepo obrišeš date. Pazi ja se toga nikad ne bih setila.

Vratimo se do trojke, a Aca i Peca izašli i gledaju konje. Griša vidi koliki je kurac ovom konju. A stvarno onom u sredini se digao. A ovoj dvojici odsekli podviruje se Peca. Ma to su bre kobile. A gde je njima kurac? Pa kad im treba onda im ovaj konj pozajmi. U jes' komplikovano kad si konj. Nije nimalo lakše biti ni čovek, ali još su mali da im to objašnjavam. Možda će i oni jednog dana dolaziti s devojkama u Carcino. Tada će im sve biti jasno.

Da… nisam mogao da verujem…

Kao i mnogi preduzetnici, krajem februara imao sam neplaćene aktivnosti u vezi predaje završnog računa. Ruku na srce, deblji kraj izvuče knjigovođa… međutim overa fotokopije takozvanog OP (overa potpisa) obrasca meni se pretvorila u 5 sati odsustva sa posla. Razumljivo, kako su mi knjigovođe objasnile i Narodna banka i Agencija za privredne registre trebaju dokaz da je moj potpis na završnom računu validan, a to se postiže fotokopiranjem OP obrasca, a da fotokopija odgovara originalu treba da potrvdi Sud.

Uputio sam se tamo i evo kako sam prošao:

očekivan korak - fotokopiranje

na glavnom šalteru me upućuju da se overa fotokopija radi u sobi 37

ljudi isped sobe me (slučajno) obaveštavaju da postoje brojevi po kojima se prozivaju stranke i da se oni uzimaju na dispenzoru (slučajno znam da se to tako zove, oni to naravno nisu tako opisali)

Uzimam broj

Na velikom panou jedva pronalazim uputstvo kako se plaćaju takse. Na web sajtu je to nešto jasnije opisano, ali ovde je to bio zamalo pa rebus

Odlazim po uplatnicu (da… red)

Popunjavam

Uplaćujem

Usputna provera (dobro ovo nisam morao)

Čekam da mi prozovu broj

E sad, ovo je u ponuđenim uslovima gotovo idelan scenario! Ako ste zakasnili… čitajte… došli oko recimo 9, na dispenzoru brojeva vas čeka ovakav prizor:

Naime, služba izdaje samo(!) 200 brojeva, ja sam broj 185 pokupio u 08:16:57 i ispred mene je bilo 152(!) sugrađana. Ovaj broj stigao je na red oko 13 časova.

Prizor sa slike zatiče one koji su došli nakon tih 200 brojeva. Dispenzor je nonšalantno stavljen ispod te stolice, ali su “uputstva” ostala:

“Ovde uzmite brojeve za overu”
(ponavljam dispenzor je sakriven)

i

“Stisnuti belo dugme na tasteru da biste dobili broj!!!”
(da bi zabuna bila veća, ova poruka stoji na automatu za kafu, pa ljudi uredno pregledaju sva dugmad na tom aparatu… uporniji pritisnu poneko…)

O tome šta je to “belo dugme na tasteru” odnosno “beli taster na dugmetu” ćemo možda neki drugi put.

Koncert

Uvek je zanimljivo otići u malo mesto na koncert, ljudi su drugačiji, scena je drugačija, i ljudi doživljavaju scenu drugačije.

Iskreno da kažem – ne volim nešto posebno da idem na koncerte u Novom Sadu. Kao što je i novosadska publika poznata kao najgora publika novosadskim bendovima. Tako je uvek bilo jebem li ga, čini mi se da ima jako mnogo taštine i zavisti među ljudima ovde, kao: “ko su bre oni da idem da ih slušam?”, a čim neki strani bend dođe to se ide na koncert sve u šesnaest.

No, enivej, stigosmo mi u BP oko pola devet uveče, to veče je bilo toliko hladno, da čovek nije mogao stajati napolju ispred kluba i piti pivo. Zato smo morali da unosimo to pivo koje smo kupili u prodavnici unutra u klub.

Sam klub je prilično mali, bina još manja, ali ništa strašno, ima gorih rupa u Novom Sadu u kojima se održavaju “koncerti”. Ono što sam primetio je da se klub nije napunio do pola dvanaest ja mislim, kada je otprilike i počela svirka.

Shopliftersi su svirali prvi, i meni je bio prvi put da ih čujem uživo. Sviraju pank, ali ne baš onaj pank koji ja volim, mada bez obzira na moj ukus – dobra svirka. Bilo mi je drago da sam ih konačno čuo uživo.

Posle Shopliftersa dolaze fejsiti na binu i počinju da praše. a divno čudo vokali su se na ovom koncertu čuli sasvim ok u publici, mada kako čujem to nije bio slučaj na bini jer pevači sami sebe nisu čuli uopšte.

Meni je ovaj nastup Face It-a prošao predobro, ne znam sada da li je to jer jako retko sviraju, ili su stvarno dobri, ali meni je uvek do jaja na njihovim koncertima. Toliko mi je do jaja da sam ukrao set listu sa ovog koncerta da prodam na eBay kada postanu rich and famous. (Obratite pažnju na imena pesama, Džizs Krajst…) :P

Za sada gledajte ove male slike ovde, a čim sredim net postaviću velike na flickr, ali o tome ćete biti ovde obavešteni kroz update.

Honda je predstavila najnoviji model RA107 za predstojeću sezonu Formule 1. Kao što se može videti sa slike bolid je potpuno u duhu zaštite životne sredine. Iako na testovima Honda ne ostvaruje baš najbolje rezultate i potrebno je još mnogo rada ako žele uspehe, želja tima je da na ovaj način skrenu pažnju što većeg broja [...]