Posto ne mogu da ostavim komentar kod gospodina R koji drzi svoj blog na sajtu monopoliste, a njegova tema mi je izuzetno zanimljiva, odlucih da postavim ceo post o datom pitanju. Radi se naime o radnom vremenu i prekoracenju civilizacijske tekovine od 8 sati dnevno/40sati nedeljno.
Mislim da je potrebno temu sagledati iz vise uglova. Prvi je svakako Zakon o radu koji kaze 40 sati nedeljno, uz omanje dozvoljene modifikacije i preraspodelu radnog vremena, sa placanjem prekovremenog rada. Ipak treba imati u vidu takozvani racio legis takve odredbe, a on jeste povezan sa radnicima koji su se za tako nesto izborili jos u 19om veku. Naime, zakonodavac (kakav god nas bio) zeli da zastiti "zaposlednog" i pretezno pod tim misli na radnika, a ne na pripadnika, nazovimo, elite. {Pritom imajmo u vidu da lekar jeste elita, isto kao i profesor na fakultetu, direktor sektora u banci, slobodni umetnik, advokat, programer i sva ostala zanimanja koja zahtevaju ili iscrpno skolovanje ili izuzetnu nadarenost ili dugogodisnje usavrsavanje ili bilo koje zanimanje koje u sebi nosi special skills koje ne moze podjednako dobro da radi bilo ko drugi sa mozda istim formalnim kvalifikacijama.} Medjutim, zbog opste slike jednakosti, zakonodavac nije mogao da kaze "plebs=40 h nedeljno, ostali ko vas jebe" jer je tesko definisati tu tanku liniju za svaki pojedinacni slucaj koji se moze javiti, tako da je ispalo da to vazi za sve. Ali ako pogledamo realno, da li na primer direktor filijale u banci moze da radi isti broj sati kao i devojka na salteru ili on ipak ima i neke kontrolne funkcije koje zahtevaju duze angazovanje? I da li je opravdano ocekivati da ces biti dodatno placen za ono sto jeste tvoj posao a sto ne mozes da zavrsis u radno vreme zbog same prirode posla, a pri tom znas da je nemoguce da dvojica dele rukovodecu poziciju?
Drugi aspekt te price je mogucnost pregovaranja pri prihvatanju odredjenog posla. Na nizim pozicijama je ona znatno smanjena i zato opet zakonodavac pritice u pomoc da ne dodje do preteranog ugnjetavanja. Ali, mogucnost pregovaranja na visim pozicijama je znatno veca i svako ce uzeti u obzir i to da ce verovatno raditi vise od 40 h nedeljno kad bude pljusnuo svoju cifru na sto.
Treci aspekt je ponuda i potraznja, koja je mislim self-explenatory.
Cetvrti je manjak kontrole nad primenom zakona i nerad inspekcija za rad kao i neobrazovanost koja prouzrokuje opseznu rigidnost iste u slucaju kad vrsi svoje duznosti. Pretnja kaznom je cudo, tako da verujem da bi se svi poslodavci drugacije ponasali kada bi im bar jednom godisnje svratio inspektor rada, koji se prethodno upoznao sa vrstom firme/institucije u koju odlazi i samim tim znao sta je realna problematika kojom se treba pozabaviti u konkretnom slucaju.
Dalje, sindikati su jedna krajnje marginalizovana kategorija koja je zasticena kako beli medved. Mislim da nasi ljudi jos nisu najbolje shvatili koje sve pogodnosti nosi funkcija u sindikatu (ref.clan 188 ZoR) i kakvu vrstu zastite omogucava, inace bi se u znatno vecem broju organizovali i po privatnim firmama. Druga stvar je sto to ne bi samo po sebi znacilo i boljitak za zaposlene, ali bi bio tranzicioni korak ka tome. Sto duze cekamo, duze ce nam trebati da dodjemo na prihvatljiv nivo razvoja te, svakako, neophodne institucije. Zahvaljujuci jakim sindikatima, u Francuskoj je radna nedelja 35 sati!
Eto, to su moja razmisljanja na temu. Cisto informacije radi, moje radno vreme je od pola 10 do 7, sa pauzom za rucak, i uzasno mi smeta ali to je priroda posla kojim se bavim i trudim se da ne misli isuvise cesto o tome.
