Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih casova u kojima nema nacina da pobegneš od samog sebe. tobom ce zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obicno, ispricaš. Onome ko je u tudini, pred oci izlaze kuca i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije decacke dane, sobe i stepeništa na kojima se cula graja njegovih decackih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u ocima. Pruža ruku i uzalud ocekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati cine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao srecu koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tud ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom recju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i cudno te gledaju mirnim ocima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.
…
U našem užurbanom i neosetljivom životu zacudujuce je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovcegom majke, verovatno na bolesnickoj postelji, na kraju nekog dugog usamljenickog putovanja, u prvim satima ponovnog vracanja u život, ali to uvek prate nemiri i mucenja.
Vrednost ovakvih budnih noci je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dode do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to cudno, ili zastrašujuce, da li je za osudu, ili za žaljenje.
Herman Hese
