Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Eto, skužio kod zombixa ima MP3 od HDZ Zna. Eh, čini se da je to samo skinuto sa streaminga, tražimo original i dalje.

Malo sam prošetao hodnicima i snimio dosada never_seen footage HDZovog skupa, propustio sam nažalost govor Andrije Hebranga ali sam siguran da ovaj puta nije previše lagao. Sudjelovao sam u kolektivnom ludilu uz pjesmu “Moja domovina” koju je otpjevalo pola hrvatske estrade (ona polovicu koju ne slušam), a sada se na pozornici redaju hrvatski sportaši koji se svi redom zahvaljuju hrvatskoj vladi za svoje uspjehe, eto i Goran Ivanišević je imao lijepi ali napisani govor u kojem je govorio sportskim analogijama tako da nije totalno jasno što je htio reći, no skužio sam referencu na “maestralno odigranih zadnjih deset dana”.

Lino Červar želi vidjeti hrvatsku u svim svjetskim asocijacijama, ne samo EU i NATO nego u svima, ja odmah predlažem OPEC, a ako primaju može i amnesty international i greenpeace :).

Sada ide neka klapa.

Eto nama i Martine na pozornici. Martina je odradila svoj uobičajeni govor o stratepkom okviru do 2013 godine kako ga vidi HDZ, taj dokument mi je navodno u vrećici pa ću ga malo proučiti.

Darko Milinović je popričao malo o tome što je bunt, aludirao je pritom na Zorana Milanovića (i njegovo priznanje da je jednom popušio marihuanu) te je objasnio kako je sportom protiv droge njegovo rješenje problema (na što je kamera prebacila preko sportaša koji nisu baš najsretniji što ih se stavilo u kadar). Potom je govorio o tome što je bunt, objašnjavajući kako je totalno krivo da je to nešto što se vee na ljevicu, bunt je kaže on, svojstvo demokršćana u hrvatskoj. Govor Milinovića je genijalan i nadam se da će ga netko imati snimljenog jer je svašta rečeno.

Idem  sada malo do dvorane da osjetim atmosferu direktno (i još se jednom oznojim).

Eto mene na the Lokaciji, malo sam kasnio u dolasku zbog havarije računalne prirode. Dakle odmah na ulazu se vide suptilne razlike u odnosu na nedavnu SDPovu konvenciju. Za početak sve je puno likova s prozirnim slušalicama. Ulaz za izaslanike je uobičajeni ulaz u dvoranu, ljudi na pultovima nemaju pojma gdje je ulaz na novinare, greškom su me pustili na VIP ulaz da bi me potjerali na press ulaz na kojem pak nisu imali moju akreditaciju tako da što sam im na ulazu rekao, sretno im bilo s tim podacima.

Svi novinari su ugurani u prostoriju ne bitno veću od 40m2, klimatizacije nema i atmosfera je uzavrela (doslovce), da li sam spomenuo da nema niti struje a kamoli interneta? Imamo monitore na kojima gledamo što se događa u dvorani (u kojoj je atmosfera još uzavrelija). Sufliraju mi sa strane da treba upozoriti kako nijedan košarkaški klub u hrvatskoj nije u stanju popuniti dvoranu kako to čini HDZ.

U ovome času se spominju sva postignuća ove vlade, od mnogobrojnih gospodarskih mjera (ja se eto ne mogu sjetiti nijedne), preko cestogradnje, a sada se upravo priča o državi znanja (u kojoj se ministri brane kako nisu znali).

HDZ ima i pjesmicu “HDZ zna”, između govornika se čuje catchy jingle kojeg ću se dokopati.

Trenutno na ekranu je prilog iz Viktora Lenca (koji je očito pripremljen prije događanja u četvrtak).

Svaki novinar je dobio i vrećicu u kojoj se nalazi slijedeće:

1. Komad kartona (prigodno brandiran) koji služi kao lepeza
2. Nekakav privjesak za ključeve
3. Trakica za mobitel
4. HDZzna olovka
5. HDZ blok
6. Kraš napolitanke i štapići
7. HDZ baseball kapa (svijetlo plava, vezani logo)
8. HDZ majca (bijela)
9. Glasnik HDZa na 240 stranica (u boji)
10. Postignuća HDZove vlade (na 130str)
11. Silky&cool osvježavajuća maramica
12. Još jedan privjesak za ključeve (malo manje ružan ali i dalje s HDZ logom)
13. HDZ upaljač
14. HDZ beđ

Jesam li spomenuo da je ovdje vruće i da nema struje u novinarskoj sobi (i dalje).

Žak Houdek upravo će nam otpjevati pjesmu “HDZ zna”.

Stigla je struja. Evo i interneta, ilegalno sam se zakvačio na switch, nadam se da me neće izbaciti van.

p.s. Kako je HDZ sa Žak Houdekom pokrenuo Hrvatsku? (sigurno ima neki vic u tome, osjećam ga)

11. sabor HDZa je upravo počeo, za vas koji niste tamo sve skupa možete pratiti na Z1 televiziji. Ivo je uletio unutra okružen “najbližim suradnicima” i tjelohraniteljima.

Ko je bila Anabela?

… U svakom slučaju želja da se smejemo zbog bilo čega, nimalo lažna velikodušnost u načinu na koji je Anabela tražila i primala zadovoljstvo. Nije moguće da je takva bila i prema drugima, i zato im nisam pridavao značaj, (smisao je u tome da mi Anabela nije ništa značila, ali zašto se danas svega toga sećam) premda bih u stvari više voleo da sam bio jedini, da sam tako živeo sa Anabelom. No Anabela je morala da zarađuje za život i s vremena na vreme bi do mene dopro neki sasvim jasan nagoveštaj, kao kada bih se iza ugla mimoišao sa … - nikada nisam znao njegovo ime, niti sam pitao - pa bih ga gledao kako ulazi u zgradu, zamišljao ga kako prelazi isti put kao i ja te večeri, stepenik po stepenik, sve do hodnika i Anabelinih vrata i svega ostalog. (Čega? Oskudnog inventara sa puno svetlosti i dnevnih novina, tamo nas je bez izuzetka sve dovodila)

Sećam se kako sam otišao da popijem čaj, i pročitao poglavlje…(Šta li sam čitao tada? Hm, septembar…da, moglo bi to biti poslednje poglavlje Romana o Londonu ili eventualno poglavlje o Nadrealizmu u knjizi Herberta Rida…ili, moglo bi biti bilo šta). Na kraju, to ga se sećam odlično, pročitao sam dnevne novine 20.09…ali sam unutra osećao Anabelu sa onim za čije ime nisam pitao, bio sam budala, ali sam to osećao kao da su bili u mom krevetu, upotrebljavali ga iako nisu imali prava da to čine.

Možda zbog toga nisam baš bio ljubazan prema Anabeli kada se pojavila sutradan ujutru na mojim vratima. Saznao bih hirove i raspoloženja svih njenih varijacija na temu (reč se ponovo javlja na prilično čudan način, a, Sigmunde?) u trenutku nakon što bi izgovorila prve reči, obično kratko “Ćao” ili bi sačekala da ja prvi izgovorim bilo šta, često sam to činio da bi preduhitrio njen formalni uvodni paragraf koji me je s vremenom počeo izluđivati. Tog jutra ćutao sam kao zaliven, ona je najpre postavljala pitanja, pa pošto sam i dalje ćutao počela je da cvrkuće. Pošto sam i dalje ćutao, osećajući u ustima sinoćni čaj i vesti od prethodnog dana, (Automobil pregazio staricu, vozač pobegao; Meso u tanjiru samo jednom mesečno; Stres kriv za prehladu; Na pragu slobode; Protiv nametanja demokratije silom; Novi dom traži preispitivanje; Rast koja ohrabruje; Šljunak ore naše drumove) Anabela je počela bivati besna. Pripalio sam cigaretu koja je trebalo da znači isto što i podizanje bele zastavice.

Pisci koje cenim znali bi lepo da ironizuju jezik nekoga ko bi bio kao Anabela. To me veoma zabavlja, nema zbora, ali mi su u stvari prednosti koje pruža kultura čine pomalo prljavim; i ja sam mogao da ponovim tolike Anabeline fraze, ili rečenice, i ovde bi trebalo da to učinim ako bih pisao priču, ništa lakše od toga. Ali u ono vreme radije bih se posvetio tome da u sebi poredim Anabeline načine govora, koji je umeo da je razgoliti mnogo dublje nego moje ruke, da otkrije u njima ono otvoreno i ono zatvoreno, ono usko i ono široko, veličinu njihovim senki u životu. Umela je da nabaci neku opasku, uzgred rečenu; umela je da ćuti i digne nos kada je cenila da će to roditi plodom na njenoj poljani; umela da pravi ironične aluzije; da stoji i mirno posmatra ulicu kada bi većina nas pobegla glavom bez obzira. I tako već deset minuta ne mogu da se rešim da dodam sve što nedostaje (a čega nema mnogo i što ne odgovara onome što sam se neodređno nadao da ću napisati).

Ostaje još nekoliko manje važnih pojedinosti: kada sam se vratio u sobu do detalja sam smislio kako Anabeli da uverljivo objasnim svoje odsustvo; suviše dobro sam poznavao nedostatak radoznalosti u njoj, prihvatiće bilo šta i opet će doći sa novim kratkim i hladnim “Ćao”. Ali Anabela nikada više nije došla. U pitanju je bilo obećanje dato Vilijamu, ili se naprosto stvarno uvredila zbog mog odsustva, ili je imala previše posla. Mislim da sam je u početku nekako neodređeno očekivao, ne znam da li bi mi se svidelo da sam je video kako ulazi ali me je u dubini duše vređalo što je tako lako zaboravila na mene, ko bi joj prevodio tako kao ja, ko je mogao poznavati Vilijama ili nju bolje nego ja. I dalje sam izbegavao mesta na kojima bih mogao da je sretnem uveče ili tokom noći.

Uistinu, voleo bih da napišem priču o Anabeli i o onim vremenima, možda bi mi, kada je napišem, to pomoglo da se bolje osećam, da sve ostavim u redu, ali više ne verujem da ću to učiniti, ostaje samo ova sveska puna nepovezanih delova, želja da se poduhvatim upotpunjavanja, želja da popunim praznine i da ispričam druge stvari o Anabeli, ali ono što jedva uspevam sebi da kažem jeste da bih voleo da napišem priču o Anabeli, međutim, na kraju mi ispade samo još jedna stranica u svesci, još jedan dan bez započete priče. Nevolja je u tome što nikako da se uverim u to da nikada tako nešto neću moći da učinim jer između ostalog nisam kadar da pišem o Anabeli, ništa mi ne vredi da skupljam pabirke, na kraju oni ipak nisu Anabelini ostaci nego moji, skoro kao kada bi Anabela htela da napiše priču pa se setila mene, kako me je panika izvukla iz njenog života u roku od dva meseca, setila se svega onoga što se sada vraća, mada je, izvesno, Anabeli vrlo malo značilo, i samo se ja toga sećam, nečega što je tako sićušno ali se neprekidno vraća odande, nečega što je možda trebalo da bude drugačije, kao i ja i kao skoro sve, i tamo i ovde. Kad malo bolje razmislim, koliko je samo Derida u pravu kada kaže: ne ostaje (mi) gotovo ništa, ni stvar, ni njeno postojanje, niti moje, ni čist objekat ni čist subjekat, nikakvo zanimanje ni za šta. Nikakvo zanimanje, doista, jer tražiti Anabelu u dnu vremena znači uvek iznova padati u samog sebe, i tako je tužno pisati o sebi iako bih želeo da i dalje zamišljam kako pišem o Anabeli.

H.K.

P.S. Autor prethodnih redova jeste H.K. nepoznat književnoj javnosti, a najnepoznatiji autoru ovog bloga. Ta dva slova njegovog/njenog imena i prezimena mogu bili zaista bilo šta, postoji beskonačno mnogo varijacija na temu. Na desetine kombinacija svakotrenutno obitava u meni.

D.B.

 

U Boru udvostručen broj razvoda

BOR - U prva tri meseca ove godine, u Opštinskom sudu u Boru je razvedeno 67 brakova, što je sto pedeset odsto više nego u istom periodu 2006. godine, kada se razišlo 29 bračnih parova. U isto vreme, u ovoj godini sklopljena su svega 42 braka.

Pored alkoholizma oba pola, i psihičkog maltretiranja, sve češći razlog da prekinu zajednicu, supružnici koji žele raskid, navode potrošene otpremnine isplaćene u Rudarsko-topioničarskom basenu „Bor“ (RTB), pa čak i škakljivi SMS koje je dobio bračni drug.

U dva socijalna programa 2002. i 2006. RTB je uz otpremnine od najviše 7.000 evra, u zavisnosti od radnog staža, napustilo 5.500 radnika.

- Mnogi su se nadali da će tim novcem započeti novi biznis, a kada se to nije dogodilo, nastale su bračne krize koje su se završavale i razlazom. Kada su u pitanju otpremnine, supružnici su retko spremni da pred sudom do detalja iznesu svoj problem jer to nisu u obavezi - kaže za „Blic“ predsednik suda, koja procesuira razvode, Zorica Jovanović.

U sudu smo još saznali da pored čestih razvoda mladih i životno neiskusnih bračnih parova, zbog sitnica se na samački život reše i ljudi nakon četvrt veka provedenog u zajednici.

- Nedavno se dogodilo da se brači par razveo samo zato što su decu izveli na pravi put i ustanovili da im je zajednički život dosadio. Rešili su da nastave liberalan život i razišli su se mirno, bez ikakvih stresova i neslaganja oko podele imovine. Takođe, jedna žena je zatražila razvod jer se suprug novcem od otpremnine dokopao inostranstva i zaboravio obaveze prema porodici koja je ostala u Srbiji - rečeno nam je u advokatskoj kancelariji u Boru.

Advokat Slobodan Đurđević navodi primer bračnog para, koji se posle 10 godina gotovo idealnog braka razišao zbog SMS.

- Supruga je jedno jutro slučajno pogledala u suprugov mobilni telefon kada je stigao SMS. Bila je škakljive sadržine, i nijedan pokušaj objašnjenja nije urodio plodom. Čuo sam da je bilo još takvih slučajeva, ali me to uopšte ne čudi jer je slanje poruka uzelo maha - navodi on.

U Centru za socijalni rad kažu da nemaju tačan uvid u razloge razvoda, budući da se ova ustanova od 2005. godine uključuje u taj proces samo kada to zahteva sud, odnosno ukoliko se stranke ne dogovore o starateljstvu nad decom. Tada se pokuša i pomirenje dve strane, ali ove godine nije uspelo pomirenje nijednog bračnog para.

Daleko im Knjaževac
U Boru ne postoji bračno savetovalište u kojem bi ljudi pokušali da pronađu rešenje svojih problema uz savete stručnih osoba. Najbliže savetovalište se nalazi u Knjaževcu, gde kažu da niko iz Bora nije prešao 70 kilometara da bi sačuvao brak.

S. Trifunović - BLIC

Naučio sam… da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahtijeva od tebe, uvijek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati. Naučio sam… da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu. Naučio sam… da ljubav, a ne vrijeme, liječi sve rane. Naučio sam… da svatko koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmjehom. Naučio sam… da dobre prilike [...]

Kаko mi svаkog čаsа mogu isključiti nеt (jеr su pаrе zа njеgа otišlе nа prijаvu ispitа i slično) ostаviću ovаj zаpis zа poznаnikе kojе intеrеsujе dа čuju štа jе novo... Nаkon cеlog dаnа rаdа, i sаmo jеdnе picа-rolnicе u orgаnizmu, prе dеvеt uvеčе su stigli prvi gosti. Vеć oko 23 čаsа jе bilа punа tеrаsа. Nеki su potеgli čаk iz Bеogrаdа. Dobio sаm 4 knjigе, jеdnu Milkа čokolаdu od 300 grаmа, i jеdаn

I Tanjug i Televizija Beograd i Ministarstvo inostranih poslova objavili su da je Gamzigrad svrstan u svetsku kulturnu baštinu.

Bio je dug put dok se nije saznalo koja je namena ovog, danas, dobro sačuvanog antičkog lokaliteta u istočnoj Srbiji, na teritoriji koja je početkom prvog veka nove ere bila uključena u Rimsko carstvo, i to najpre kao deo provincije Gornja Mezija, a kasnije, od kraja trećeg veka, kao deo provincije Priobalska Dakija.

Takodje, dugo vremena predpostavljalo se da je Gamzigrad veliki vojni logor (castrum), dok arheološkim iskopavanjima nije potvrdjeno da se radi o raskošnoj palati -spomeniku rimske dvorske arhitekture, izgradjene za kratko vreme i to po volji i zamisli jednog cara - Galerija (vladao kao avgust od 305 do 311. godine). Galerije je rodjen i sahranjen u Priobalskoj Dakiji u mestu koje je po svojoj majci Romuli nazvao Felix Romuliana.

Godine1984 konačno je rešena zagonetaka Gamzigrada i njegovog antčkog imena. U jednom delu carske palate, u gradjevini sa mozaičkim podovima i zidovima oslikanim freskama, pronadjen je veliki kameni blok sa natpisom FELIX ROMULIANA: