Jedan radnik iz Masačusetsa zaposlen u firmi
The Scotts Co. koja se bavi
hortikulturom, izgubio je posao zato što je pušač. Firma ima politiku da ne zapošljava pušače i svi radnici se testiraju. Ovaj gospodin je pao na testu i dobio otkaz. Sada se sindikat probudio i podržava njegovu tužbu protiv firme. Tužba se odnosi na povredu ličnih i građanskih prava.
Slučaj nije ništa posebno u nizu raznih sličnih na temu
Big Gay Al. Sećate se da je
Vrhovni sud doneo odluku da organizacija Boy Scouts of America (BSA) može da zabrani gejevima da budu instruktori. Ova stvar sa testiranjem radnika na nikotin u krvi jeste malo bizarnija ali ne vidim na osnovu čega bi otpušteni radnik dobio spor. Uostalom, sve to dođe na svoje, BSA je gubila ugled i članstvo, sponzore i podršku javnosti. Nema potrebe da se dira privatno pravo na odlučivanje o politici zapošljavanja i učlanjenja, ma kako ona glupa bila.
U stvari, ovaj slučaj sa zabranom pušenja višestruko je indikativan. Prvo, pušački fašistoidni paternalizam doživeo je svoj anti-klimaks. Pravi indikator makro-zdravlja nije stopa pušenja već stopa individualnog odlučivanja o svojoj dobrobiti. Super, čak i uz malu pomoć sindikata. Problem je u tome što se radnikova bitka bazira na jednom drugom paternalizmu: ideji o pozitivnim slobodama odnosno pravima i to na privatni račun.
Politika firme je bila poznata radniku prilikom sklapanja ugovora, on je svesno pristao na zahteve firme. Vi možete da imate „pravo na“ samo do nivoa nečijeg „prava od“. Ne više od toga. Tu se pregovara i kompanija može da vas kupi celog na određeno vreme (već vidim da se rotbardijanci mršte!). Ona kupuje i vaš životni stil i vašu frizuru i vašu privatnost (već vidim da se politički dženderizam mršti na pitanja o trudnoći prilikom intervjua za posao!) Ako tako ispregovarate. Ne vidim da se fudbaleri ljute zbog karantina i manekenke zbog ograničenja unosa kalorija.
U stvari, radno zakonodavstvo svuda se još uvek bazira na zastarelom marksističkom pojmu radne snage koja se otprilike meri u konjskim snagama. Danas ljudski kapital radnika i institucionalni kapital firme konvergiraju jednim tokom koji je mnogo suptilniji. On podrazumeva da i jedna i druga strana ulažu mnogo ali mnogo i dobiju u konačnom ishodu. Uostalom, treninzi zaposlenih koje plaće firma, uvećavaju zalihu ljudskog kapitala samog radnika i on to može da iskoristi kasnije na drugom poslu. Šta s tim?
