Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Često se priča poslednjih meseci (evo i Đelić juče) da su rešavanje statusa Kosova i pridruživanje EU "odvojeni procesi". Naravno, to nema veze sa realnošću. Evropski zvaničnici jesu potvrdili da su Kosovo i potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji (SAA) odvojeni procesi, ali potpisivanje SAA-a i pridruživanje EU nisu ista stvar. Mi ćemo moći da potpišemo SAA uz ovakvu politiku prema Kosovu. Možda bi mogli i da postanemo kadidat. Ali član nećemo postati.

Iz naše perspektive (pod "naše" mislim dominantno preovlađujuće u Srbiji), Rusi su stali na našu stranu, a EU nije. Iz perspektive EU, mi smo stali na stranu Rusije. Mislim da će dobro razmisliti pre nego što nas prime, naročito zato što su već imali problema sa novim članicama kojima je bio bliži Vašington nego Brisel. Ne treba im jedna kojoj je bliža Moskva nego Brisel.

Nažalost, u jednom trenutku ćemo morati da biramo. Čini mi se da neću biti zadovoljan izborom.

Sada posebno dajem analizu jednog hrabrog Amerikanca o napadu na Svetski Trgovinski Centar i Pentagon i šta se zapravo to dogodilo…?

On čak pokušava da ukaže na istorijski kontekst i povezanost ovog terorističkog akta sa tim događajima,ne bi li se otkrila cela pozadina svega.

Pročitajte i prosudite sami…

Čudnije od Fantazije

I wish that for just one time
You could stand inside my shoes
And just for that one moment
I could be you

Yes, I wish that for just one time
You could stand inside my shoes
You'd know what a drag it is
To see you

Bob Dylan, Positively 4th Ѕtreet, 1965

Ovаj komеntаr nijе obrаčun sа nеkаkvim bivšim sаborcimа, poput gorеcitirаnog isеčkа iz rаnog opusа omiljеnog nаm mudrаcа folk-orijеntаcijе. Nеgo, u dokolici, nаiđoh nа ovu bizаrnost nа sаjtu - prеmа nаmа poslovično zlovoljnog - IHT-а. Dаklе, izvеštаj Asošijеtid Prеsа nаs uči slеdеćеm:

- tеzu o "mnoštvu Srbа - urbаnih, mlаdih i obrаzovаnih - koji sе nе slаžu sа nаcionаlnom еuforijom (?) oko odbrаnе Kosovа", dovoljno jе dokаzаti citаtom Jеlеnе Simović, 38-godišnjеg аntropologа (prеmdа u Jеlеninoj mаtičnoj NVO, pаrtijskoj ćеliji ili čеmu vеć pripаdа, vеrovаtno kаžu "аntropologinjа" - prim. Mаjk Vronski); Jеlеnu, nаrаvno, "Kosovo nе zаnimа, žеli sаmo dа živi normаlno", i to jе аutomаtski čini prеdstаvnikom srpskе futurističkе аvаngаrdе.

- kontrаtеzu jе dovoljno ilustrovаti nаvođеnjеm rusofilskih simpаtijа Milošа Broćićа, čijе gеnеrаlijе (tаksistа, 56) vаljdа svеdočе o tomе dа Miloš prpаdа toj drugoj, rurаlnoj i nеobrаzovаnoj, а prе svеgа stаroj, Srbiji, zа rаzliku od politički sаvеsnе i sаmokritičnе аntropologinjе u cvеtu mlаdosti; očеkivаo sаm još dа nаm priložе i fotku nеvаljаlog krеmljofilа, pа još аko jе nеdovoljno iluminirаni putinoljubivi tаksistа uslikаn sа cigаrеtom, ultimаtivnim no-no Vrlog Novog Svеtа, čitаvа pričа bi dobilа kontеkst kojеm nе bi odolеo ni nаjizblаzirаniji žiri Amnеsti Intеrnеšnаlа, zаdužеn zа ocеnu novinаrskе hrаbrosti u nеdеmokrаtskim nеdođijаmа Trеćеg svеtа, poput, jе li, ultrаnаcionаlističkе Srbijе, kаko diskrеtno i nеnаmеtljivo sugеrišе nеpotpisаni аutor tеkstа.

Efеktа rаdi, tu jе i nеizbеžnа Gordаnа Logаr, аutorizovаnа i dugogodišnjа Pitijа svih "istrаživаnjа jаvnog mnеnjа" kojа trеbа dа dokаžu dа Srbi, ustvаri, u prеovlаđujućеm i nеsumnjivom procеntu, volе NATO višе nеgo Crvеnu Zvеzdu, Kosovo mаnjе nеgo Mаdаgаskаr, а Kаrlu Dеl Pontе smаtrаju nе sаmo oličеnjеm prаvdе i prаvnе mudrosti, nеgo i izgubljеnom bliznаkinjom Anitе Ekbеrg iz nаjboljih dаnа.

Nе znаm zа еvеntuаlnе čitаocе, аli mеnе jе ovаj tеkst u trеnutku vrаtio u vrеmе nеponovljivih "rеportаžа" Kristijаnе Amаnpur, Rojа Gаtmаnа, Pеni Mаršаl i sličnih, vеć pomаlo zаborаvljеnih likovа. Ali, kаd vеć citirаsmo Dilаnа, vrеmеnа su sе promеnilа. Sаd, dа li ćе Srbi (tj. njihovi "dеmokrаtski" političаri) ostаti jеdini еvropski nаrod zаrobljеn u post-hlаdnorаtovskoj rеаlnosti rаnih dеvеdеsеtih, sа svе floskulеtinаmа o "jеdinoj globаlnoj supеrsili", "аmеričkom vеku koji dolаzi" i sličnim glupostimа kojе nе koristi višе ni Vilijеm Kristol, ostаjе dа vidimo. Ali, аko tаko budе, zа boljе i nismo. No, to jе drugа tеmа.

Dа nе budе zаbunе, lično nеmаm ništа protiv činjеnicе dа u Srbiji postojе i ljudi koji rаzmišljаju poput tе Jеlеnе Simović. Vеrovаtno ni tаksistа Miloš nеmа problеmа s tim, nаvikаo jе čovеk, zа svojih rurаlnih i аntizаpаdnih 56 godinа :), dа vozi rаznе ljudе, vеrovаtno. Zа Jеlеnu, dodušе, bаš i nisаm sigurаn dа nе bi - tolеrаntno i dеmokrаtski - lustrirаlа/protеrаlа/komisijski spаlilа... i Milošа i mеnе, ukoliko nаs procеni kаo prеprеku kа "normаlnom životu", аli ni to sаd nijе tеmа... Tеmа jе primitivno podmеtаnjе i nаjcrnji аmаtеrizаm piscа ovog "člаnkа" sа IHT-а. Dа li jе u pitаnju аljkаvost prеmа tеmi kojа jе, nа srеću, dаlеko od cеntrаlnе u zаpаdnim mеdijimа, ili jе Asošijеtid Prеs u mеđuvrеmеnu usvojio novinаrskе stаndаrdе Prаvdе iz 1921?

Kаko god, аli tugа i čеmеr. U porеđеnju s ovim stаndаrdimа, i lеgеndаrni dvojаc Alimpijеvić-Sаrаpа dеlujе kаo primеr pristojnog novinаrstvа. A ko jе ikаd glеdаo i slušаo (udružеnе ili individuаlnе, potpuno svеjеdno) аutorskе domеtе tе dvojicе, znа koliko jе nеаdеkvаtno nаzvаti ih novinаrimа, bеz nаvodnikа.

“Teoriju zavere” smatram etiketom koja ima za cilj da diskredituje,omalovaži i čak ismeje sve ljude kritičkog duha koji nisu priklonjeni “zvaničnim i neprikosnovenim istinama” Svetskih medija,zvaničnog diskursa “istine” vodećih Svetskih država i država uopšte.Time se želi da se postigne cilj da se stvori “poslušna masa” koja će samo da veruje u “zvanične istine” beza ikakvog razmišljanja jer zaboga “kad oni to kažu,to mora da je istina”…”neće valjda da tako odvratno lažu”…i da se tako prikriju laži,obmane i prevare tih istih “garanta” istine.

Čim se neko kritičkog i slobodnog duha “usudi” da ,svojom analizom na osnovu relevantnih činjenica i argumenata na osnovu događaja i fakata koji su neosporivi čak i od tih “garanta” istine, dovede u sumnju…odmah mu se u nedostatku kontra argumenata prilepi,to je teorija zavere…!

Ovo je samo mali uvod u “teoriju zavere”,a u sledećim tekstovima samo ću razjašnjavati celu tu stvar onako kako je ja vidim,sa adekvatnim detaljima i objašnjenjima…

Kao što reče Slaviša pre neki dan, ovde su 9 od 10 postova kritike. Možda je red da nekoga i pohvalimo.

Naime, izgleda da je Dinkić odlučio da konačno zatvori "Zastava zapošljavanje i obrazovanje", fantomsku firmu sa 4.500 "zaposlenih", koji ne rade ništa, a očekuju platu svakog meseca. Izgleda da se situacija prilično zaoštrila, pa su oni pretili da će da zaobiđu Dinkića, našta im je on navodno rekao da ako Vlada postupi suprotno njegovom predlogu da je on spreman da je ruši. Videćemo šta će biti, ali je stvarno krajnje vreme da neko negde, bilo gde, povuče neki hrabar reformski potez.

Mada, radili sam nedavno analizu ponašanja birača i restukturiranja preduzeća od 2000. na ovamo. Rezultat mnogih regresija je da zaposleni u preduzećima u restrukturiranju glasaju za Radikale, ovako ili onako. Tako da zatvaranje ZZO-a verovatno i ne bi bio tako hrabar potez - time G17 , a možda ni ova cela Vlada, ne bi ništa izgubila. A uštedelo bi se 10-ak miliona evra godišnje.

Jedno od osnovnih načela liberalizma je individualna odgovornost. Iako se ponekad narušava, ovaj princip je manje-više opšteprihvaćen u savremenom svetu.

Zato me stvarno čudi princip da kada navijači na gostovanju divljaju, posledice snosi fudbalski klub. Zašta tačno je odgovoran Partizan, a vezano za divljanje u Mostaru? Da li je dokazana ikakva veza između navijača i kluba? Na koji način je Partizan uopšte mogao da utiče na ponašanje nekog navijača koji je, recimo, došao iz Banja Luke u Mostar i tamo se iživljavao?

Sve dok se ne dokaže da je uprava Partizana imala ikakve veze sa divljanjem navijača, krivi su navijači, pojedinačno, imenom i prezimenom. Ako policija nije uspela da ih pohapsi, onda je to propust policije, a ne Partizana.

Naravno, ovde se ne radi samo o Partizanu, niti mislim da je UEFA pristrasna u ovom slučaju. Ceo taj sistem u kojem gostujući klub može da bude odgovoran za ponašanje navijača je potpuno lud. Zna se ko je odgovoran - domaćin i policija.

-Ne diraj me - rekla je. - Molim te, nemoj me dirati. -Što je? -Ne mogu to podnijeti. -Ah, Brett. -Nemoj. Moraš znati kako mi je. Ne mogu podnijeti, i to ti je. Ah, dragi. Molim te, shvati! -Zar me ne voliš? -Da te ne volim? Naprosto se sva rastapam kad me dotakneš. -Zar mi tu ne možemo ama baš ništa? Sad se [...]

Čitam ja javno.com i naletim na slijedeće:

Nastavak saslušanja u rujnu

Za danas je bilo predviđeno saslušanje tri svjedoka. Dvoje se nije odazvalo sudskom pozivu, dok je supruga prvoosumnjičenog Josipa Matanovića, donedavnog potpredsjednika HFP-a, došla u Županijski sud u Zagrebu i iskoristila svoje pravo te nije svjedočila protiv njega.

Do ljetne stanke tako je od 14 planiranih, ispitano 11 svjedoka. Oni koji se nisu odazvali, njih troje, kao i sedam novopredloženih bit će pozvani u nastavku istrage. Odluku o rasporedu svjedočenja sudac Boris Ivančić donijet će krajem kolovoza ili početkom rujna, saznajemo u Županijskom sudu u Zagrebu.

Dakle, nekakva ekipa od 7-8 ljudi je u pritvoru radi slavodobitne akcije Maestro kojom je kriminal u HFPu sveden sigurno na najmanje polovicu. Akcija je koštala 10 milijuna kuna, država je u premetačinama koje su uslijedile uspjela vratiti nekih 350.000eur (zaokružimo na nekih 2.5 mil kuna - što znači da smo i dalje 7.5 mil kuna u minusu), a ponekima su prikvačili strašne zločine, eto primjerice Ivanu Gotovcu su prišili da je na poklon dobio peku i putovanje u Monte Carlo (pojma nemam je li lik kriv ili nije, no činjenica je da mu nisu uspjeli dokazati bilo kakvo primanje novaca i onda imaju hrabrosti napisati peku, tip valjda fakat voli teletinu).

Anyway, ne poznam nikoga od njih, slažem se u ovom slučaju s Ivom Sanaderom (premijerom, op.a.) kako je HFP leglo kriminala (baš kao i vlada, kao i hrvatska brodogradnja, kao i…) i da se mene pita polovica vlade bi se hladila skupa s ovim HFPovcima, no poanta je da su ljudi u zatvoru (i to istražnom) da se protiv njih vodi nekakav postupak i da je država odlučila otići na godišnji odmor u trajanju od ništa manje od 40 dana!!! Cool fora.

Gospodo kiminalci, kolovoz je doba godine kada je pravna država na godišnjem, ništa lošega vam se ne može desiti u kolovozu, idealno vrijeme za donošenje odluka, krađu i kriminal, nitko ne gleda, svi su na moru (sad kad malo bolje razmislim, nije li priča o Liburniji bila zavaljana upravo u kolovozu?).

Sudjelujem u jednom velikom projektu čiji je krajnji korisnik država (ja sam tamo negdje druga-treća ruka i u stvari originalni dobavljač onoga što država treba), projekt u svojoj cijelosti košta stotine milijuna kuna (moj dio kolačića su samo mrvice, pa se nemojte odmah razveseliti u moje ime) i veliki je predizborni potez ove države. Rokovi za izvođenje su zakonom određeni, no država nije još odradila svoj dio posla oko odabira dobavljača, potpisivanja ugovora i koječega drugoga što posao te magnitude zahtjeva. Rokovi su odavno prošli. Znate li koji je odgovor zašto se to nije dogodilo:

Imamo puno posla. Puno ljudi je na godišnjem.

Tamo negdje pred kraj kolovoza kada “shit hits the fan” biti će po novinama i dnevnicima kako je država odradila svoj dio posla na vrijeme i da im nije jasno zašto su svi zakazali. Spominjati će penale i stup srama i govoriti o neozbiljnosti privatnog sektora i koješta drugoga, a u stvarnosti će za posao koji traje minimalno 60 dana osigurati 15 dana. Zato što je država na godišnjem a oni koji su ostali imaju puno posla.

Misao dana:
Did you lose your mind all at once, or was it a slow, gradual process?

Koliko stvarno vidimo svet oko sebe?

A koliko on v(i)odi nas?

Šta znači “ma video sam svojim očima”?

 Jel imamo reklama za praškove i fleke? Imamo vala. Jesu li te sve fleke iste ko jaje jajetu? Jesu.
Mali Đokica, mili majkin sin, dribla onu blatnjavu loptu, i to nigde drugde, nego baš kroz divne bele čaršafe koje majka raširila po dvorištu. Zapuca Đokica lopticu, i napravi majci flekicu mukicu.
Ima sad tu raznih režija i scenarija. Briljantno loših naravno. Ali ja volim ove kad deca prave sranja. One što padaju preko stola, i prosipaju skoro pa celo bure tinte, sam prevazišla u starim crnobelim filmovima.

Elem. Te peri ovako, te peri onako. Te jadaj se komšinici, te grdi Đokicu. I muči svoju mukicu.

Ali flekice, su lepa stvar. U umetnosti bar.

Elem. Đelem. (ovo mi se uvek dobro rimovalo)

Jedan od ne baš osnovnih, ali recimo da je tu negde on the top fenomena likovnog sveta, je odnos lika i osnove, ili u prevodu za ljude koji prate reklamne blokove na svojim ekranima, odnos flekice i čaršafa. Prašak ovaj put isključen iz analize.

Uvek ta flekica na belom čaršafu postaje LIK a ono belo ispod što treba da se pere biva OSNOVA. I mamica je uvek tužna što osnova nije “besprekorno bela”!

Šta se dešava stvarno na papiru, a šta u ljudskoj glavi?

Vidimo crnu mrlju na belom. Crno je lik, a belo je osnova. I to je okej.
Ali.
Može to biti i bela boja prosuta preko crnog papira, ali nije stigla do centra  sve da pokrije, te nije crno “preko” belog, nego obrnuto.
A mogu biti i dve ploče. Jedna je bela. A jedna je crna. Bela je iznad i eto izbušena makazama. A ispod se vidi tamo u daljini crno. A može i obrnuto.
Može to, ruku na srce da bude svašta.
Ne retko cvet. Ili leptir.
Za Herkul Poaroa, možda neki važan trag.
Ili za mamicu flekica.

Obratiti pažnju prilikom ove pričice na crtež broj 1.

 

Zašto je to tako? Da je fleka uvek lik a ne podloga?

Prateći neke prirodne procese oko sebe (curenje vode, kap kiše, krvi…) čovekovo oko je negde u korenu naučeno da tako vidi svet oko sebe, i po nekom dubokom naučenom automatizmu i ostale stvari instiktivno tako opaža.

Evo jedno i malo psihološko objašnjenje.
Lik, je nešto jedinstveno i celovito. LINIJA GRANICA koja odvaja lik od podloge, je uvek ona koju pripišemo liku, nikako podlozi. Sile koje drže Lik su kompaktnije, jače, i oko ga lakše pamti. Podloga je više difuzna i slabo organizovana. Često je ne vidimo jasno, čini se kao da je rasplinuta između dva lika, i da je jedina funkcija u stvari nošenje likova na sebi.
Lik i podloga nisu ograničeni samo na likovne umetnosti i vizuelno opažanje. Često to susrećemo i u muzici. Ako slušamo neke zvukove, neki se odvajaju, individualizuju se, jasniji, oštriji, dok drugi ostaju nešto poput šuma u pozadini našeg slušnog polja.

Drugi, isto bitan faktor je veličina određenog opažanog polja. Zbijeni i manji deo se češće opaža kao lik. Čak i grupacija nekoliko manjih posebno jednostavnijih geometrijskih likova se jako često opaža kao jedan lik. A u stvari je mnoštvo raznih.

Kao i svet u prirodi, tako je i opažajni svet protkan silama, koje zbijaju, šire, rone, prodiru, dišu, kovitlaju naše vizuelno polje. Lepota talasa i njegove krive linije, nije ništa drugo do rezultat sila koje ga čine. Sile vetra, potiska, mase, kretanja…i inih fizičkih zakona. Slikica 2. “Jer prirodni oblici stvaraju se upravo onim silama koje ih sačinjavaju.” Često se to prenosi na likovni svet. S tim da te sile, nisu baš najjasnije.

(A kao baš su nam uvek jasne i fizičke sile?!?)

 
Još jedan on načina kako se lik odvaja od podloge je po svom obliku. Navešću jedan vrlo jednostavan primer ilustrovan na skici 3. Imamo ritam konkavnih i konveksnih krivih linija. Većina ljudi sagledava konveksne oblike kao figuru ili LIK, (prostorA),  a konkavne ne, ili ih sagledava kao vizuelnu pauzu između likova, iako oba čine podjednako udaljene sklopove. Negde po teoriji konveksnost u likovnom svetu teži da prevagne nad konkavnošću. Ali i to je negde prirodno. Konveksne sile, napinju objekat, šire ga, I kao takve sile, one ga čini živim, jer je osnovni fenomen živog, rast i širenje. Cvetanje cveta, rast deteta, duvanje balona, bujanje reke…Primera ima mnogo.

 

Naravno, sve ove lepote likovnog sveta, ostaju po strani ako nema isto onog živog živog, po čemu se razlikujemo od onog lepog talasa.

A to je želja da se vidi. 

 

Jedna od stvari koje me iznova i iznova zaprepašćuju je količina podataka koja nas okružuje - ogromna ja. Gledano kao gomila ti podaci su često bezvredni, ali ako izdvojimo samo određene podatke koji nas zanimaju, skupimo ih na gomilu, analiziramo i rezultate prikažemo na pristupačan i zanimljiv način stvarno možemo svašta da dobijemo i naučimo.

We feel fine je projekat koji na Internetu skuplja izjave ljudi o tome kako se osećaju i daje nam prilično zabavan interfejs pomoću koga možemo da vidimo individualna osećanja kao i statistike izvučene iz gomile tih podataka.

Na primer, danas se mnogo ljudi oseća posebno, čak 3.3 puta više nego što je uobičajeno; 28 žena starih između 20 i 29 godina je mrzovoljno, ali dobra je vest da se 950 žena te dobi oseća srećno; čak 927 mladića se oseća izgubljeno i tako dalje. Upiti se mogu zadati po osećanju, polu, starosti, vremenskim prilikama, lokaciji i datumu tako da se stvarno može izvući svašta.

Korisnost i objektivnost tako dobijenih informacija je u najmanju ruku diskutabilna (pretražuje se samo englesko govorno područje), ali je cela stvar i dalje jako zanimljiva i zabavna.

Jonathan Harris, jedan od autora WFF projekta, je pre par meseci na TED konferenciji održao prezentaciju gde je pričao o WFF projektu i sličnim stvarima na kojima radi. Preporučujem da odvojite 15-tak minuta i pogledate je, stvarno je zanimljivo šta je sve moguće uraditi sa javno dostupnim podacima i dobrom idejom.