Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Moj deda Rada bio je neobičan čovjek. Njegov začarani svijet, sav satkan od bajki i maštarenja, mjesečine i prozračne svile miholjskog ljeta, bio je svojevrsni svijet oktobra, ali onog našeg, krajiškog, smirenog, zlatnog oktobra u ranu jesen, o Miholjdanu, kada su nam u kuću dolazili dragi gosti, kad je sve bilo puno priča i obilja, [...]

Kampanja prošla. Ne znaš da li da se raduješ ili plačeš. Pichovanje bilo gusto, ali opali ta streličica radosti, a odmah za njom rafal panike sa sve headlinom: A kako će se sve to stići!!!
Jedno je sigurno. UVEK se stigne. I još jedno sigurnije.
I to prođe.
S tim prolaskom idu i radni vikendi. I radna popodneva. I radne noći.

Čujem samo oko sebe u magnovenju šhhhh, brč brč, brm brm…paljenje mašina i mozgova na odmore. I šuškanja peraja na tamo nekim divnim morima.

I čujem da je u gradu sniženje.

I čujem da su ljudi i dalje glupi ko što su bili. Civilizacija samo modernizuje glupost, te brže saznaš njeno izvorište. Naravno, borba protiv iste, nije modernizovana. Kažu da to hardverski ne može da se podrži!

I čujem muziku. Ostale vrste informacija primam tek toliko da znam koji je datum i koliko je sati.

Ostalo je na snooze.

Evo je kume, prava Ghirardelli čokolada. Kupio sam 12 komada u Delhiju. Koja ironija, ima u Sjedinjenim Ciganskim Državama, a nema kod tebe u Švedskoj.

Novosadski Energosoft o kome sam ovde pisao pre par meseci kao o dobroj investiciji, nakon prve neuspešne aukcije prodat je prekjuče za cenu koja je veća 13 puta u odnosu na početnu. Naime, misteriozni kupac Sava Komad iz Beograda (koliko se vidi iz evidencije Agencije za privatizaciju Komad je već učestvovao na nekoliko drugih aukcija), koji se novinarima predstavio samo kao "investitor", platiće 91 milion dinara za 70 odsto društvenog kapitala ove firme, koja je na prodaju nuđena po početnoj ceni od 6,884 miliona dinara.

Ono što je osim postignute cene još zanimljivo je spisak interesenata koji naravno nisu uspeli, između ostalih tu su bugarska softverska kuća Silver SPLDT, zatim beogradska firma Koving koja se bavi bezbednosnim sistemima i monitoringom, onda beogradska firma ITH koja je u našoj zemlji generalni zastupnik Stihla, pa zatim kao fizička lica Zdravko Jelušić vlanik novosadskog "General auta" (importer Iveco kamiona) i još par drugih

Takođe ne propustite:

Novinarstvo - ne postoji profesija u Srbiji koja je više istraživana, edukovana, reformisana, transformisana i monitorisana. Koliko ima socioloških istraživanja o drugim profesijama? Zanemarljivo malo. Da ne pominjem policy studije - ako grupa nije ugrožena, marginalna ili devijantna, nema šanse da dođe pod oko istraživača. Osim novinara!

Ne znam da li je iko od ovdašnjih istraživača uspeo da zaobiđe bavljenje novinarstvom i posebno NOVINARIMA. Ova kategorija je skenirana i proučavana iz svih mogućih rakursa: etika kod novinara, obrazovanje novinara, socijalna percepcija novinara, ekonomski status novinara, novinari u tranziciji, tranzicija u novinarstvu, novinari o novinarstvu, novinari o novinarima. Proverite sami, ovde, ovde , ovde, ovde

Dobro, šta je tu problem, kad sve obuke novinara, istraživanja, politike i ostalo, uglavnom finansiraju neki drugi poreski obveznici preko grantova, programa i projekata raznih IGO-a i NGO-a? Pa, to što nije jasno čemu to služi a uz to i ne radi...

- Godine 2005. bilo je više od 100 kurseva obuke za novinare. Sve je finansirano sa strane, medijske kuće uglavnom ne plaćaju za ovakve stvari, suprotno logici stvari da medijske kuće plaćaju obuku svojih novinara. A čim nemaju inicijativu i spremnost da plate, znači da im ne treba. Prepisivanje vesti, serviranje i podgrevanje bajatih i nedostatak osećaja za redosled i važnost događaja – ne treba vam za to niti škola a tek ne neka dodatna škola (usput, u lokalnim medijima trećina srpskih novinara ima osnovnu školu). A o onome što se zove složeni oblici novinarskog izražavanja nema potrebe govoriti, time se niko ne bavi osim analitičara-hobista.

- Sinoć, dok se kod Negotina odvijao spree killing, srpska medijska industrija se ponašala suprotno logici funkcionisanja medija. Pored pomenutog silnog bildovanja kapaciteta srpskog novinarstva, nije bilo doraslog novinarskog izveštavanja o događaju. Osim zrnca vesti na B92, ostali su se ponašali kao da ova stvar apsolutno nema „medijatičnost“ u sebi. Na stranu mantre o javnoj odgovornosti medija! Meni je neverovatno da su svi operisani od toga šta je dobar materijal i šta je vruća vest. Posebno je zanimljivo kako se Javni ponašao: tamo se zna, vesti idu po satnici, ređaju se lepo, nema tog cunamija koji bi pomerio Slagalicu. Tako je bilo sinoć: Jedan-tamo-ubija-još-ga-nisu-uhvatili-Vuk-Jeremić-Kondoliza-vreme-sutra. Neki novinar se javlja telefonski da nam kaže da Jedan-tamo-ubija-još-ga-nisu-uhvatili i ćao...Gde su kamere, gde su ekipe koje se roje okolo na licu mesta? Verujem da bih pre na CNN-u našla nešto o ovome. Valjda je za njih to televizično.

- Dakle, naši mediji NE UMEJU i NEMAJU POTREBE da se ponašaju kao mediji. Neki su ušuškani našim šuškama, neki su ušuškani mantrama o Višem-cilju-novinarstva. Mislim da čak ni lekari nemaju toliku količinu tripa u svom profesionalnom mitu. Srpski novinari imaju izgrađenu čitavu mitologiju i kosmologiju: srpsko novinarstvo sledi model evropskog novinarstva, komercijalno novinarstvo je suprotno odgovornom-visokom-novinarstvu, mediji doprinose demokratizaciji društva, novinarska etika je Sveti gral. Ništa to ne pije vodu. Mediji ne doprinose demokratizaciji društva, to je čista mi(s)tifikacija. Slobodno tržište informacija doprinosi. Deregulisano i bez javnog servisiranja. Hvala lepo, kupujem informaciju i mnjenje gde i od koga želim.

- Zbog svega ovoga, o nesrećnom amoku u Negotinu saznali smo mnogo više preko raznih foruma, blogova, blagorodnog Interneta. U stvari, preko dobre stare Radio Mileve. To je još uvek nedostižni standard za srpsko novinarstvo.

Dobro, nisu baš boys ali je ovaj momak opet sa vama. Haos u kojem sam napustio Beograd omeo me u pisanju pozdravne poruke kada sam odlazio, a ponovno navikavanje na gradski život mi već skoro 7 dana ne dozvoljava da objavim svoj povratak.

Beograd sam napustio 2.7. oko 23h. Moj budući školarac je krenuo sa mnom. Najpre autobusom do Mostara, a potom presedanje za Dubrovnik u koji smo stigli oko 14:30 sledećeg dana. Sačekali smo brod u 16h i na Šipan smo kročili oko sat vremena kasnije. Brod je pristao u Suđurađ, odakle nas je mini bus odvezao do Šipanske luke. To je put dugačak 5 kilometara preko polja, obradive površine dugačke koliko i put, a široke oko 1,5 km. Oko 17:30 smo ušli u kuću i dok je Kosta jedva čekao trenutak da baci u more, ja sam skupljao živce za čišćenje onoga što se nakupilo u prethodnih 10 meseci.

Prvih sedam dana protekli su u vrlo dosadnom rasporedu aktivnosti. Ustajanje oko 8, doručak, odlazak na kupanje i povratak kući između 10 i 11. Ja se bacam na sređivanje soba, pranje posteljina itd. dok se Kosta zabavlja igranjem, crtanjem… Pauze i ja provodim igrajući se (laptop je putovao sa nama) ili čitajući knjige (iz Beograda sam poneo Historijsku čitanku 1 Miljenka Jergovića i Na putu Džeka Keruaka; Valjarevićev Komo i Hemonov Nowhere Man, iako su kupljeni za dane odmora ostaju pročitani u Beogradu).

Onda 10.7. dolaze Nikša i Petar. Njihovo putovanje je obuhvatilo četiri zemlje, oko 900 kilometara i 16h puta. Ritam svakodnevice se menja. Ustajanje postaje kasnije, čitanje knjiga sve duže, a posle jednog odlaska na plažu Čerovići (15ak minuta hoda) premeštamo se ispred kuće. Tako da svaki dan počinjem knjigom, kada se ostali probude odlazimo u more, 15ak minuta se zezamo i onda nazad, knjige u ruke. Osnovali smo i maleni book club koji je čitao istovremeno na tri/četiri jezika (engleski, makednosni, hrvatski/srpski).

Tih dana je Kosta najavio svoj šoumenski talenat. Pričao je o tome šta znači reč peder, koju je najverovatnije čuo u Nišu pre našeg puta ka moru. Na sreću, naslutili smo na šta će to da ispadne i snimili smo ga. Dva klima, ukupno 6-7 minuta, pogledajte na YouTubeu.

U petak 13. odlazim do Dubrovnika da se pozabavim birokratskim pitanjima, a završavam kupujući još jednu knjigu (Nik Hornbi - Duži put do dna) te se nalazim sa Leom i Markom koji su upravo stigli iz Beograda. Zajedno odlazimo do Konzuma u nabavku, te brodom na Šipan.

U kući postaje gužva, ali tu nije kraj. Istog dana dolazi i Kostin drug Roberto iz Rijeke. Možda upravo tada počinje pravi odmor za mene. Kosta može na kupanje i sam (sa Robertom naravno), a i uveče ostaje duže napolju. Lea, Marko, Nikša i Petar mogu raditi šta oni žele - ja sam slobodan, kuća je prilično čista i knjige mi prosto cure kroz ruke. Prelazim na Pisma Matveju Aleksandra Ajzinberga i shvatam da moram što pre opet do grada.

Prilika se ukazuje već 16.7. Nikša i Petar kreću nazad ka Makedoniji (ovaj put kroz Crnu Goru i Albaniju), a ja odlazim sa njima do Dubrovnika i pravac Algoritmova knjižara u Starom gradu. Rezultat akcije: Frederic Beigbeder - 129,90 kn, Hornbijeva Kako biti dobar i Muškarci su iz birtije, žene su s placa Igora Kokoruša Lebowskog. Ovu potonju pročitam više od pola na povratku do Šipana, a narednih par dana završavam ih sve pa i jednu koju je Lea donela (Janet Evanovich - Metro Girl).

Poslednjih sedam dana i plivam više nego što sam navikao. Jednom prilikom sam oko 2 sata u vodi i prelazim 2,5 kilometra od kuće do Čerovića i nazad. Tih dana se trudim da nabacim malo kondicije koju ću pokušati da u Beogradu poboljšam. Samo da se spuste prosečne temperature, nabavim patike za trčanje i eto! Istovremeno, uživam u društvu mačaka koje nam slobodno šetaju kućom mada se uglavnom ne daju maziti. Na slikanje su otporne! Na Šipanu sam čitao i letnja izdanja Buga i PC Chipa. Ovaj drugi me oduševio novim dizajnom, a i za čitanje je sadržajniji. Posebno rubrika ITertainment (valjda sam je dobro napisao).

20.7. dolazi još ljudi iz Beograda - Gorazd (moj otac), baka Cirila i bivša tašta (valjda da brine o Kosti), a ja obavljam poslednje pripreme za evakuaciju. Već 21.7. u 11:15 hvatam mini bus do Suđurđa. Potom brod u 11:55 do Dubrovnika i od 17:15 autobus za Mostar i potom presedanje za Beograd. Za put sam si kupio časopise Enter i Mreža, kao i knjige Djevojačka večer (Karen McCullah Lutz) što je jedna od onih koje nikada ne morate pročitati i Che Guevarin Bolivijski dnevnik. (Tad sam kupio i jednu knjigu iz serijala Fear Street R.L. Stinea kao poklon ljubitelju horora Dr. Kuncu.) Nisam ih pročitao usput pošto sam, dok sam bio sposoban komunicirati, imao zanimljivo društvo.

Beograd me dočeo pun novih poslovnih ideja - trenutno vagam nekoliko interesantnih - i mogućnosti da koristim internet, ali odvikao sam se. Ne mogu da proveravam mejl non-stop - treba čitati još knjiga (ovde su me dočekale Sabatov Abadon, anđeo uništenja i Kratka istorija traktora na ukrajinskom Marine Levicke), pisati, družiti se… Odvikao sam se i od TV-a ali njemu ću se opirati, internet je ipak mnogo više od jeftinog načina za gubljenje vremena. A kako bih vas podstakao da sledećeg leta obiđete lepote Dubrovnika i Elafitskih otoka, planiram da narednih dana za Gdestinaciju napišem lep prilog upravo o Šipanu…

“Neka cveta hiljadu cvetova”, rekao je jednom prilikom Mao Cedung i time, ako ničim drugim, zaslužio da ga istorija pamti. To što su Kinezi na to zaboravili kada su se obračunavali s “četvoročlanom bandom”, o masakru na Trgu nebeskog mira i da ne govorimo, bio je samo još jedan dokaz u prilog tvrdnji da papir [...]

Beograd - Ministar finansija Mirko Cvetković i novi direktor Kancelarije Svetske banke u Srbiji Sajmon Grej potpisali su juče ugovor o kreditima vrednim 192,5 miliona dolara. Novac je namenjen projektima rehabilitacije sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje (50 miliona dolara), regionalnog razvoja Bora (43 miliona dolara), energetsku efikasnost (28 miliona dolara), dok će za rekonstrukciju puteva biti izdvojeno 50 miliona dolara a za reformu poljoprivrede u tranziciji 21,5 miliona dolara.
- Od ukupno 192,5 miona dolara, 4,5 miliona su donacije, tako da je ukupno zaduženje 188 miliona dolara, a u okviru tog kredita 20 miliona se dobija po IDA uslovima, a 168 miliona dolara po uslovima Svetske banke. IDA uslovi su praktično beskamatni sa 10 godina grejs perioda, 20 godina otplate, sa stopom od 0,75 odsto, ali to nije kamatna stopa već trošak administracije kredita”, rekao je Cvetković i dodao da su IBRD uslovi takođe povoljni: na 17 godina uz petogodišnji grejs perioda.
Direktor kancelarije Svetske banke u Beogradu Sajmon Grej izjavio je između ostalog, da je “Projekat za regionalni razvoj Bora veoma važan jer predstavlja podršku zapošljavanju i zaštiti životne sredine”. Reforma u poljoprivredi u tom regionu odnosi se uglavnom na oblast Stare planine i pomoć malim proizvođačima da budu konkurentniji. Projekat za putnu mrežu obuhvata popravku 113 kilometara glavnih i regionalnih saobraćajnica u Srbiji, a na području Mačve i Kolubare nastaviće se i pilot- projekti održavanja 1.200 kilometara puteva. Koordinator Svetske banke za jugoistočnu Evropu i centralnu Aziju Orsalija Kalancopulos podsetila je da je rok za sprovođenje projekta tri do četiri godine. (Beta) objavljuje  DANAS

ako nemate stomak za ovakve stvari don't press Play a ono ipak, mozda treba da znate...

Subscribe in a reader

Ako se svaka sekunda naseg zivota bude bezbroj puta ponavljala, bicemo prikovani za vjecnost kao Isus za kriz. Takva pomisao je uzasna. U svijetu vjecnog vracanja svaki gest opterecen je tezinom nepodnosljive odgovornosti. Zbog toga je Nietzsche misao o vjecnom vracanju nazvao najtezim teretom ( das schwerste Gewicht). A ako je vjecno vracanje najtezi teret, nasi [...]