Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Nije samo Srbija izašla sa strategijom podsticaja rađanja, nego se čak i Economist brine o tome u svetskim okvirima. Čiji tačno je problem smanjenje populacije? Vlada Srbije u brojnijem stanovništvu vidi "nacionalni interes". Economist ima drugu ideju -- manje mladog stanovništva znači problem finansiranja pay-as-you-go penzionih sistema, koji su ustvari ništa drugo nego Ponzi šeme ili piramide poput banaka Jezde i Dafine. Da bi se piramide održale treba podsticati rast stanovništva.

Čudno je kako Economistu ne padne na pamet da prizna da su ti penzioni sistemi bili greška od početka. Oni naravno mogu da funkcionišu samo dok stanovništvo raste, ali ne i kada počne da opada. Umesto da se bavi korenom problema Economist upada još dublje u statizam. To je primer kako intervencija uvek izaziva još intervencije i kako se ekonomska intervencija na kraju širi i na mešanje u privatni život i lične slobode.

Vlada Srbija sa druge strane nije ni razmišljala o penzijama, nego je prosto nekako umislila da što nas je više, to bolje -- piši strategiju!

- Savetnici za održivi razvoj su glumac Zoran Cvijanović i Srđa Popović koji je napisao da je gostujući predavač na četiri fakulteta u inostranstvu. Veoma sumnjivo.
- Ima i na italijanskom.

Kasno u noć i sa dosta zakašnjenja pišem o jednom veoma važnom događaju u našoj maloj porodici. Znate već, ovo je još jedna od "onih" tema koje počinju sa "moj prvi/moja prva". O kakvom se to važnom događaju radi? Prva vožnja novih (i jedinih) kolica, koja podrazumeva nešto kao prvu šetnju gradom. Cela priča ima svoju predistoriju ... ... a sve je počelo u nedelju kada se u našoj kući okupilo

Primećujem. A možda ću i da opljujem.

U svetu postoje osobe koje onako dokono i vrlo pristojno NIT SMRDE NIT MIRIŠU. Fin svet, moglo bi se reći.
Postoje i one „kako god nastrano“ orjentisane. Te (osobe) su mi donekle i razumljivije. Jeste da su mi njihovi ciljevi mutni, al bar ih imaju. Donekle. S njima ako si u govnima, uvek znaš da si u govnima. S nadrkanima znaš da su nadrkani. Zauzmi si stav i djelaj. Al ovi „mlaki“!!!

A postoje i lonca poklopci. I uši od lonaca. I krpa za lonce. Ima svega stvarno.
Ne treba biti doca socijalnih nauka, da bi se to primetilo.
I sve njih u istu kotaricu. Na far away from me. Ne što smrdi, rekoh već, oni nit smrde nit mirišu, nego što s njima NI ZA GLAVU NI ZA REP.

***

Možemo mi sad tu oplesti analizu: te motivacioni činilac ovaj, faktor onaj, tukla nekog tetka kad je bio mali, ili ga još uvek bije, piškenje u krevet, ili ne znam kako socialno nerešena pitanja iz peska…ali jedno je fakat.
Na onu stvar mi idu ljudi koji na sve imaju sve da kažu.
Prosto, njihova jadna dušica uvek prati SVE korake, uvek prati sve postove, uvek prati sve uzdahe, tuđe nesuđene orgazme, uključeni su u zbrinjavanje kučića sa ulice, sapatnici su nerešenih bračnih pitanja lezbejskog para iz Indonezije, ne spavaju zarad nemira u Iraku, razumeju se u atomsko naoružanje, odlični medija analitičari, sexolozi, poznaju književnost da ti se prdne…i to sve uvek u nekoliko izjava. Ko da napraviš programski aparatić pa svima enter:
Ma da razumem. Tako je i meni bilo. Divno. Ah. Bravo. Good for you. Navijam za tebe. I moj prijatelj ima isti problem. (Bez napomene kako prijatelj rešio isti!!!). Lepo je vreme!!! Pa sve do raznoraznih smajli rečnika. Ne znam samo kako im se nikad ne omakne da odapnu u etar ono što stvarno rade: Ljubim te u dupe, majstore! Zar ne vidiš, zar ne vidiš, zar ne vidiš. Ma vidi me, vidi me, ma viiiiiiiiidi me!!! Ma jebem ti mater ti jebem vidi me!

Pošto nisam univerzalno socijalno biće, ne mogu sa svima, do ovih primećivanja ne dođoh na ulici, nego na blogu. Forumu. Šta god. Raznoraznim socijalnim komunama gde „rade“ interesi. Ko što rekoh motivacionim faktima se neću baviti. (Imam i ja faktore.)

A ni iskrenošću međuljudskih odnosa.
Primetila sam to na nekoliko komuna, blog odeljenskih zajednica, i dva foruma (jer više ne pratim, s tim da su forumi malo sturčniji, te izostaju ti SVEZNAJUĆI), gde jedno te isto „ime“ krstari svuda. Aj da je jedno ime, pa bih nekako taj procenat svarila i kao socijalno prihvatljiv. Virusčina! Worm. Čist. Što bi rekla/odnosno otpevala Beth Orton:

“Worms don’t dance they havn’t got the balls”.

Pa jel moguće da se stvarno na sve uvek ima nešto reći? Zar je moguće da se šlihtarski mehanizam „nedostatka ne znam ti ja čega“ toliko uglibio? Ne go Bog ličnog i kritIčkog stava…

…prpa da te sagovornik na krtiku ne „oduva“?

 

“Chickens dont fly but they have got the wings
No matter how hard they try
They bump into things
They’re all running around
But their heads on the ground
They got a wish bone where their back bone should’ve grown.”

Danas sam popodne proveo sa jednim starim drugom koji me podsetio na vreme freeserversa i mojih prvih sajtova. Nisam ja baš neki experienced web designer, prvi kompjuter sam dobio 2000. (11.marta u 22h) a prvi sajt sam recimo napravio neke 2001. godine kada su se već događala čuda na internetu. Tad mi je novac za server još uvek bio ogroman, tako da sam se koristio surogatima poput navedenog freeserversa, ili kasnije domaćeg dzaba.coma. Ipak, prvi sajt mi nije sačuvan, postavio sam ga na server na kojem je u to vreme bio sajt Ivanjice, koji btw više ne postoji, ali je na serveru dzaba.coma delimično sačuvana moja druga verzija sajta.

Uspeo sam da iskopam nekako gledajući u sors tri strane (nažalost ne i Index koji je bio skroz svemirski, sastojao se od jedne image mape koje nema više na serveru) About me, Mentions i Links. Ni one nisu cele ali opet, lepo je videti kako je sve to izgledalo na početku. I da smoriće vas popup prozori…

Ono što me je posebno zaintrigiralo jeste sadržaj na tim stranama, pre svega vezano za činjenice koje su se izmenile za ovih 6 godina, što ipak predstavlja više od četvrtine mog života. Većinu najboljih drugara iz tog perioda nisam video zavidan period, neke nisam ni čuo par meseci, što je i donekle podnošljivo ako uporedimo sa stranom mentions, koju sam posvetio prijateljima koji su mi u tom periodu dosta pomogli. Većinu njih nisam video više od 3 godine od kako sam se preselio u Beograd, a i ove koji su tu jako retko kontaktiram osim recimo ako ih nemam na nekom messengeru.

Surovost ili realnost, ili zajedno, ne znam ali izgleda da one priče o stalnosti društva i pravim prijateljima važe samo ukoliko životne okolnosti odluče tako. Svi ovi poslovi, i novi način života možda nas ne čine asocijalnim, ali nas svakako udaljuju od nekih veoma bliskih ljudi sa kojima nismo u tom trenutku posredno povezani nekim poslom ili zajedničkom aktivnošću.

…ili je možda ipak posao i sve obaveze idealan pokušaj izgovora, i način da podsvesno opravdamo svoju nemarnost. Baš kao što je Dragan pre neki dan tweetovao

Note to self: Don’t be an asshole like you always are and remember to call you friends every once in a while. Fuck your work.

Baš tako…