BRAVE PEOPLE OF BURMA: DON’T GIVE UP! THE WORLD IS DRESSED IN RED FOR YOU !
Krajem decembra 1996. godine, studentski protesti u Srbiji polagali su, van svih ispitnih rokova, test izdržljivosti : šibani vetrom, ignorisani od strane medija i političara, studenti širom zemlje još uvek su bili ujedinjeni u svojim zahtevima ali je entuzijazam ipak kopnio. Već toliko šetnji, toliko lupanja u šerpe, duvanja u pištaljke i uzvikivanja parola, već toliko zahteva, performansa i javnih ličnosti na skupovima, a nacionalna televizija ćuti, baš kao da se ništa značajno ne događa. Dobro upoznati sa jedinom istinom onih vremena, da se, u paralelnoj stvarnosti skrojenoj po meri i za potrebe vladajuće partije, ono što nije objavljeno na Dnevniku nikada nije ni dogodilo - studenti su preispitivali svoje metode; iscrpevši sve dovitljive ideje za skretanje pažnje na sebe, polako su ostajali bez municije i bez nade.
Onda se jednog popodneva na improvizovanu binu u novosadskom Studentskom gradu popeo novinar Nezavisnog Đorđe Randelj i svojom interpretacijom jednog gotovo nezapaženog detalja studente Novog Sada ponovo digao na noge. Parafraziraću, jer me sećanje više ne služi kao nekad. Randelj je rekao nešto slično ovom: Nedeljama već marširate ulicama Novog Sada i niko vas ne primećuje. RTS još nije preneo vest o vama, pa ljudi valjda ne znaju da postojite. Interesantno je, međutim, baš sam juče gledao Dnevnik i interesantno je da je tu bila i jedna vest o studentima koji protestuju u Burmi. Bio je i snimak, gomila studenata okupljena oko jedne zgrade, sedi u tišini i neće da se makne. I onda je uz taj video spiker pričao o borbi studenata za demokratiju, o režimu koji ignoriše mladost koja svoje vreme umesto u učionicama provodi na ulici. Govorio je i o istrajnosti studenata u svojim zahtevima i o tragičnom stanju ljudskih prava. Dragi studenti, ja mislim da neko u RTS-u radi za nas! Neko vas ipak vidi, i iako ne može da vas prikaže, on aludira, jer je na vašoj strani. Ne odustajte. Izdržite. Borite se do kraja. Ne mogu da vas ignorišu zauvek. U jednom trenutku moraće da vas i zvanično ugledaju.
Tako su studenti Burme za mene postali simbol NAŠE borbe za pravdu i istinu. Mnogo kasnije, shvatila sam da su svi studenti koji protestuju protiv svojih režima zapravo jedinstveno telo sa jedinstvenim ciljem. Još kasnije, shvatila sam da je naš režim bio mila majka naspram burmanske vojne hunte.
Tog dana šetnju smo završili kod ozloglašenog novosadskog Dnevnika, i neko je iz jednog od prozora proturio tri prsta. Hajde da ne zalazimo u simboliku. Zna se šta su ta tri prsta značila. I Dnevnik je uporno ćutao o nama, ali neko nas je i tamo ipak video.
Kada su počela da pristižu pisma podrške iz sveta (poštom, e-mailom, diktirana preko telefona) koja smo čitali na skupovima, svima nam je laknulo. Studenti iz Baden-Virtemberga su čuli za nas i podržavaju naše zahteve. Studenti sa Geteovog Univerziteta u Frankfurtu takođe. Gospođa Cucuz iz Čikaga. Aranka iz Budimpešte. Novinar iz Japana. Linda iz Holandije. Potpuno nepoznati ljudi čiji životi teku nezamislivo daleko od nas, a koji su na neki način, negde već, čuli za našu borbu i poželeli da nas podrže. Ne mogu da opišem koliko nam je to značilo. Taj tračak svetlosti koji nam se ukazivao kao vesnik spasonosnog izlaza iz dubokog pećinskog mraka. Naš glas se ipak čuje.
Dok ovo pišem, nad studentima, monasima i građanima Burme vojni režim već jedanaesti dan vrši nesputano nasilje koje će u istorijskim čitankama kroz deset godina biti označeno kao Tienanmen 21. veka, iako je i burmanski masakr 1988 ( poznatiji kao 8888) bio daleko krvaviji od Tienanmena, sa konačnim brojem žrtava od preko 3000. Burmanci su od juče potpuno odsečeni od ostatka sveta, jer je režim doslovno UGASIO internet u celoj zemlji i time efektivno stao na kraj slobodnom protoku informacija u strane medije. Ako svet ne vidi - sve može nesmetano da nastavi da se događa: nasumično pucanje na nenaoružane monahe i studente, hapšenje, premlaćivanje i brutalno mučenje protestanata čiji je jedini greh to što nakon 50 godina surove vojne vladavine žele da žive normalno, bez straha od progona, u skladu sa demokratskim vrednostima i osnovnim ljudskim pravima. Strani novinari su izbačeni iz Burme. Jedan japanski novinar koji se zatekao tamo juče je ubijen. Hunta je nemilosrdna u svojoj odlučnosti da protest uguši po svaku cenu, tim pre što ga sada predvode monasi ( koji su za Burmance najsvetija bića na svetu, i samim tim, imaju ogroman uticaj na narod); more narandžastih mantija koračalo je ovih dana ulicama Burme simbolično zaštićeno nejakim lancem izukrštanih ruku studenata i građana. A onda je počelo da se po njima puca. Tek tako, jer se može. Do danas: na desetine mrtvih i ranjenih, stotine zatvorenih, opkoljeni manastiri i uništena sela.
Snimci i fotografije su se proredili ali čudesnim putevima ipak dospevaju do javnosti. Pogledajte neke od njih ih na youtube.com ili na Amnesty International.
Osećam potrebu da učinim nešto jer najgore stvari tek dolaze, i iako deluje kao da ne postoji način, prisećam se našeg, daleko benignijeg protesta i znam da njima u ovoj situaciji podrška sa druge strane sveta mora značiti još daleko više.
Ko Htike je Burmanac koji živi i studira u Londonu. Nakon jučerašnjeg gašenja interneta u Burmi njegov blog Ko Htike’s Prosaic Collection ostao je jedan od poslednjih izvora izjava svedoka sa lica mesta, i slika nasilja i masakra koji se sprovodi nad nedužnim stanovništvom Burme. Htike je neumoran u prenošenju svakog detalja, svake prošvercovane fotografije - a svaka reč i svaka slika znače da je neko negde rizikovao život da bi vest o brutalnosti režima katapultirao u svet. Htikeov moto je ” Gde postoji volja- postoji i način”. Ja vas pozivam da posetite Htikeov blog i da mu date podršku za ovo što radi, ili uputite otvorenu poruku protestantima u Burmi. U sumornoj burmanskoj noći pritisnutoj strahovima i neizvesnošću, neko će, na neki način već, možda baš u vašim rečima pronaći tračak nade. Verujte mi kad kažem - svet je daleko rezonantniji nego što nam se ponekad čini.
Uputila bih vas i na tekst Hjua Grifitsa na B92 blogu kao i na listu oružja (i opskrbljivača) burmanske vojske. Takođe, u Amnesty International tekstu, videćete gde smo sve i kada bili navedeni kao izvoznik oružja ( i to zemljama pod vojnim embargom, a zahvaljujući državnoj firmi SDPR Yugoimport) . Neka svako prosudi za sebe. Srbija verovatno i danas krši EU embargo na izvoz oružja u Burmu a 2004 godine 30 srpskih inženjera posetilo je Burmu kako bi se obavile neophodne popravke na Soko G-4 avionima. Uopšte nije važno da li to rade i drugi i u koliko većoj meri, potrebno je zahtevati od odgovornih da naša zemlja ne podržava surovi vojni režim koji se na najbrutalniji način obračunava sa svojim građanima.
Dalje. Ako želite da učinite nešto, pošaljite poruku svojim političkim predstavnicima u zemlji u kojoj živite, kao i burmanskom ministru inostranih poslova i zahtevajte puštanje na slobodu svih pritvorenih protestanata i monaha i prestanak nasilja nad nenaoružanim ljudima.
Foreign Minister Nyan Win
Ministry of Foreign Affairs
Naypyitaw
Union of Myanmar
Fax: +95 1 222 950 OR +95 1 221 719
E-mail: mofa.aung@mptmail.net.mm
Ukoliko vam je potrebno, ovde imate prigodan tekst za ovakvo pismo.
Nemojte odmahnuti glavom i reći - ma kao da će to nešto vredeti. Vredeće. Što ubeđenije režim veruje u to da je uspešno izolovao svoje građane od sveta, to će ih brutalnije kažnjavati. Mi ne možemo mnogo, ali možemo da im damo do znanja da SVET VIDI I ZNA. Svaki uspešan atak na fizičko nasilje jednog režima nad civilima, bio je uslovljen neumoljivim pritiskom internacionalne javnosti i strahom od budnog svetskog oka.
U decembru 1996, kada je vest o studentima iz Burme tako lekovito delovala na studente iz Novog Sada, burmanska hunta zabranila je pohađanje univerzitetske nastave ( zabrana je trajala do 2000. godine!) i time praktično ukinula više obrazovanje u zemlji. Studenti su se tih dana bunili protiv kontinuiranog kućnog pritvora vođe Nove lige za demokratiju - Aung San Suu Kyi. Suu Kyi je osnivač ove partije, koja je još 1990. godine odnela ubedljivu pobedu na burmanskim izborima. Izbori su, naravno, bili poništeni, a Suu Kyi je od tada provela 11 godina (!) u kućnom pritvoru. 1991. godine dodeljena joj je Nobelova nagrada za mir. Postoje navodi da je, usled pojavljivanja na prozoru svoje rezidencije 22. septembra 2007. kada je protestna povorka prošla njenom ulicom,ponovo odvedena u ozloglašeni Insain zatvor.
Dok ovo pišem, pristižu i vesti da satelitski snimci od juče i danas pokazuju nasilno dislociranje seljaka, fizičko uništavanje sela, okruživanje manastira i pojačano prisustvo vojske u svim delovima zemlje. Politički analitičari tvrde da pravi masakr tek predstoji, ukoliko se međunarodna zajednica ne pokrene odmah. U protekla dva dana, UN je poslao specijalnog izaslanika u Burmu, Amerika je uvela nove sankcije, a ljudi širom sveta juče su protestovali ispred burmanskih ambasada.
Za kraj:
Najnovija vest o Burmi na B92 nalazi se ovde.
Prodemokratski aktivisti u Burmi zamolili su svet da obuče crvenu majcu u znak solidarnosti. Pridružite se.
Burmanska ambasada u Beogradu, ako je adresa još uvek ista:
Kneza Miloša 72, 11000 Beograd
TEL: (011) 645-128
Pišite, zovite, okupite se, prošetajte se ispred njihove zgrade u crvenoj majci. Radite po sopstvenoj savesti.
… I to dobio 7. Kad me šlog nije strefio kad mi je drug javio rezultate.
