Ili - šta se zapravo desilo između Markesa i Ljose?
Kada je 12. februara 1976, u jednom meksičkom bioskopu, Mario Vargas Ljosa prišao svom dobrom prijatelju Gabrijelu Garsiji Markesu i odalamio ga, bez upozorenja, svom snagom pesnicom posred nosa, umesto kivnih izjava za štampu sa obe strane, javnih izvinjenja, optužbi ili opravdanja - usledile su tri decenije potpune tišine. Od tog dana, na novinarska pitanja o incidentu ni jedan od ova dva svetski poznata pisca ne odgovara. Takođe, od tog dana, njih dvojica ne govore jedan sa drugim. Tako je otpočela sada već legendarna priča o jednom od najslavnijih sukoba u svetu literarnih velikana, koja već trideset godina inspiriše razne teorije o razlozima čuvenog incidenta, i spekulacije o eventualnom pomirenju.
Uobičajena interpretacija naprasnog razlaza između do tada dobrih prijatelja Ljose i Markesa ( Markes je, između ostalog, krstio Ljosinog sina, Gabriela), političke je prirode. Markes je oduvek naginjao ka levici, dok je Ljosa vremenom postao desničar. Markes se zalagao za latinoameričku nezavisnost, dok je Ljosa bio za žrtvovanje tradicionalnog društva u korist progresa. Markes je održao dobre odnose sa Fidelom Kastrom, zbog čijih je autoritarnih ideja Ljosa napustio ideologiju Revolucije da bi krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina svoje političke ideje usaglasio sa desnicom a devedesetih pokušao da se aktivno uključi u politički život Perua, kandidujući se na predsedničkim izborima ispred umereno-desničarske koalicije. Markes je trpeo kritike zbog svojih simpatija prema Kastru, Ljosa zbog svojih simpatija prema Americi. Logično je, onda, da su im se putevi morali razići pre ili kasnije, ideološko neslaganje u kontekstu problematične politike ( kakva je srpska, kakva je kolumbijska, kakva je peruanska, i tako dalje), uglavnom umanjuje mogućnost iskrenog i bliskog druženja.
No, da li bi Ljosa zaista dozvolio sebi da fizički nasrne na dojučerašnjeg prijatelja, porodičnog kuma, književnika čije delo ceni do te mere da mu je 1971. posvetio čitavu doktorsku disertaciju - zbog političkih nesuglasica? Možda - ukoliko oseća dovoljno strasti prema predmetu neslaganja, u ovom slučaju - politici. I budući da je politički aktivizam oba ova vrsna pisca veoma dug a stavovi kategorični, priču bi ovde mogli završiti. Ipak, jedno pitanje nameće se samo po sebi: kritički osvrt na političke ideje drugog u proteklih 30 godina nisu izostale, ali se nikada nisu javile u kontekstu priče o incidentu.
Ovako uporna ćutanja, dešavaju se, ipak, samo onda kada je u pitanju nešto mnogo ličnije.
Muškarac može biti strastveni zaljubljenik u svoj posao, svoje cigare, svoj viski, svoju politiku ili svoj hobi, ali je u odnosu na sve ove stvari strast prema ženi neprikosnovena. Zbog žena su kroz istoriju započinjani ratovi, zbog žena su se gubili ugled, porodica i ne retko - glava. Zbog žena su rođena braća postajala smrtni neprijatelji. Zbog žena su i najgrublji muškarci učili da plaču. Carstva su padala. Pesme se pisale. Najveće sramote se trpele. Zbog žena. Odnosno uvek zbog jedne, posebne žene.
Patricia Ljosa, bliska rođaka Maria Vargasa Ljose lako je mogla biti TA žena.
No, da ipak pomenemo par interesantnih detalja pre nego što pređemo na pravu priču. 1964. godine Ljosa se razveo od svoje prve žene ( svoje “ujne”, sestre ujakove žene, sa kojom je imao vezu dugu 10 godina) Julije Urquidi, koju je u tajnosti oženio kada je on imao 19 a ona 32 godine, i u kojoj je pronašao za knjigu Tetka Julija i piskaralo. “Tetka Julija” je na ovu fenomenalno komičnu knjigu odgovorila ni malo smešnom tužbom, i sopstvenim memoarom What Varguitas Did Not Say, 1983. godine.
Mario i Julija, 1956
Sa 29 godina, sveže razvedeni Ljosa ( sada već frajer dobrog izgleda sa reputacijom ženskaroša) oženio je svoju deset godina mlađu rođaku Patriciju, koja je studirala na Sorboni u isto vreme dok je on živeo u Parizu. Biografski podaci navode da je Patricija njegova “prva rođaka” - ono što mi zovemo sestrom od ujaka ili tetke. To bi, dakako, bio incest, ali se na ovu temu vrlo malo podataka može pronaći, pa ćemo je ostaviti po strani. Sa njom je dobio troje dece, a prvom sinu kumovao je njegov prijatelj G.G. Markes. Onda se desio incident u meksičkom bioskopu tokom premijere filma o putničkom avionu koji se srušio u Andima. I onda je nastala tišina. Takva tišina da je 2006. Markes izjavio u intervjuu za španski časopis La Vangardia da odlaže pisanje drugog dela svoje autobiografije zato što je shvatio da bi morao da kaže nešto o odnosima i stvarima suviše ličnim, o kojima ne bi bilo dobro da se govori posle toliko vremena.
Mario i Patricija, 1969
Prošle godine Ljosa je po prvi put prekršio sopstveno pravilo o zabrani štampanja disertacije o Markesovim delima, i dozvolio da se deo ovog teksta pojavi kao prolog u novom izdanju Sto godina samoće povodom četrdesetogodišnjice prvog izdanja. I mnogi su se ponadali da je ćutanju tiho i bez pompe došao kraj. A onda je u martu ove godine meksički časopis La Jornada u specijalnom izdanju povodom Markesovog 80. rođendana, objavio fotografiju napravljenu na dan Svetog Valentina 1976. godine, dva dana nakon incidenta u meksičkom bioskopu. Fotografiju je napravio Rodrigo Moja, Markesov poznanik. Na fotografiji se vide Markesov vragolasti osmeh, nagruvani nos i masnica ispod desnog oka. Fotografija nikada nije objavljena, napravljena je tek da zadovolji Markesovu želju da ima “portret plavog oka”. Po Mojinim rečima, Markes je voleo da dokumentuje izvesne trenutke svog života fotografijom. I sve bi bilo zaboravljeno da, trideset godina kasnije, jedan novinar nije ugledao dotičnu sliku u jednom ramu, i zainteresovao se za dozvolu za štampanje. Moja je primio poziv, i “rešio da je prošlo dovoljno vremena”, te je dao da se fotografija stavi u štampu. Odnosno, najverovatnije prodao prava, za neizrečenu sumu novca. Skoro pa latinoamerička sapunica. Tako je Markesa za rođendan obradovalo sopstveno nasmešeno lice na naslovnim stranama uglednih latinoameričkih časopisa, i legendarni “šajner” star 30 godina ( eng. shiner - kolokvijalno, modrica na oku). I tako je priča o nerazjašnjenom incidentu ponovo postala hit.
G.G.Markes, 1976
Sada se priča o tome da Markes ipak piše drugi deo autobiografije, a njegov biograf Daso Saldivar tvrdi da će ona doneti priču o tome kako je zaljubljivi Ljosa u jednom trenutku poludeo za jednom švedskom stjuardesom i napustio Patriciju da bi otišao u Štokholm, i kako je Patricija potom zatražila savet i utehu od proverenog porodičnog prijatelja Markesa, i kako ju je Markes, nakon konsultacije sa svojom ženom Mercedes, posavetovao da ostavi Marija čak i ako joj se ovaj vrati, a možda i da je, tešeći je, mada su ovo već nagađanja bez osnove, počinio najgoru vrstu izdaje koju muškarac svom prijatelju može da priredi - to sad već ostaje da se vidi. Nešto kasnije, njih dvojica su se sreli u meksičkom bioskopu i usledio je čuveni incident, zbog kog se, kažu, Patricija strašno naljutila na Ljosu rekavši mu da je od nje u javnosti napravio budalu.
I tako, dođosmo do kraja priče. Sve se zna i ništa se ne zna. Ali je veoma intrigantno. Kao i svaka dobra priča, i ova sadrži pravu meru politike, intrige, nasilja i (makar nagoveštenog) seksa i proteže se kroz decenije dovoljno duge da se sve začini smenama totalitarnih režima. Jednom će neko napisati roman o tome, sigurna sam. Nadam se samo da će to biti neki majstor bar jednako dobar kao Markes ili Ljosa.
