Sedela sam u tramvaju. Broz 7L. Taj tramvaj vodio je do izvesnog stana u Resavskoj ulici, koji sam relativno cesto posecivala proteklih meseci. Ne mogu da kazem da su se tamo desavale nezanimljive stvari. Bilo je lepih,melanholicnih,divljih trenutaka, ponekad i onih dosadnijih. Slusao se Plejboj ( ciklicno sa Vriskom generacije i Obojenim Programom ), pilo se vino, jele se torte i kolaci sa visnjama. Iz stana se odlazilo u Siprazje, Akademiju, Povetarac, SKC. Bojila sam nokte u plavo, gledali smo film “ Vizantijsko plavo “ i Keslovskog i njegovo “ Plavo “ iz patriotske trilogije. Sada sam opet isla u taj stan da se igram Modesty Blaise. Dan za noc, noc za dan. Revoltirana zbog mog asocijalnog ispada tog dana, Tina je odlucila da ode sama, na koncert “Nevernih beba”. Meni nije padalo na pamet da ispustim iz ruke “Elekticni rajfeslus” koji lagano preokupira moj mozak. A onda se javio Sergej. Bla bla bla, hoces sa mnom na zurku, bla bla bla, sto si smarac, pa jes’ da je ponedeljak al’ niko nije umro, ajde ajde, nabavio sam ti novi Radiohead, a i zabrinjavajuce dugo se nismo videli ( 6 dana ) , rekla mi je Tina da si poludela za nekim knjizurdacama, a nisi odgledala klip na youtube-u sto je Ljuba postavio, jbt, u srednjem veku zivis. Doslo mi je da spustim slusalicu. Nisam, kucno vaspitanje. Sela sam u 7L i otisla u Resavsku. Sergej je sa Ljubom gledao nesto na televizoru i umirali su od smeha. Cuo se Losin glas. Gledali su koncert Plavog orkestra i pili pivo, Ljuba je urlao o reunionu i kako moramo da idemo svi, a ja sam zapalila plavi Pall Mall 100s i dobacila i da se The Verve opet okupio. Ljuba je kratko izjavio da njega smara brit – pop, kako je njanjav i kako je najbolji bend svih vremena Slayer. Preskocili smo raspravu o muzici, oni su navukli patike, i krenuli smo na zurku. Ljuba je opleo po Tini, “Nevernim bebama”, mom izgledu * ne razumem zasto izgledas tako, svi teze da izgledaju starije,zrelije,normalnije, a ti izgledas mladje,nezrelije i kao lik iz stripa ili crtanog filma, te mindjuse su morbidne, leptirovi, fuj * o tome kako je Sergej mrsav, a ja bas i nisam, a on jede 200 puta vise od mene. Ti, jebo te, jedes kao ptica zadnjih 4 meseca, a secam se starih dobrih vremena i bureka. Ajde, bre vrati se na staro, vidis da nema promene hahaha. Ljuba je bio ok lik. Ok, super, ali je bio do jaja naporan, kad se ubaci u element. Sad je bio u elementu. Ja nisam. Bezgranicno sam bila tuzna. Ne znam zasto. Mozda zbog kise. Mozda zbog najdivnije pesme o ljubavi koju su pevali Jarboli, mozda zbog toga sto sam nosila plave hulahopke,plavu haljinu,plavi sal i bila sam nasminkana plavo, mozda zbog tog jezivog osecanja antiherojstva u ovom danu, tolikog da mi cak ni dobra knjiga nije pomogla. Mozda zbog toga sto ja ne mogu da se smejem Plavom Orkestru, jer mi je mama pevala “ Kaju “ kad sam bila mala, a i to je jedna od prvih pesama koju sam snimila na kasetu. Mozda zato sto sam bolesna izasla, mozda zato sto mi je neko nedostajao, mozda zato sto mi se islo u Siprazje, a Sergej ga je mrzeo radnim danima. Ovlas je prebacio ruku preko mog ramena, sisli smo iz busa, popeli se u stan i uzeli pice. Ljuba je otisao da vidi sta ima od muzike, a S. i ja smo ostali da pricamo.
Ti nisi u elementu ?
Ma jok. Ok sam.
Nisi. Sto ?
Ne znam. Sve mi je.
Dobro je sto si izasla.
Ide mi se kuci, znas.
Nije valjda zbog incidenta od pre 3 nedelje.
Jeste.
Ne treba da bude.
Kako herojstvo ? Vidjate se ?
Ja sam njemu drugarica.
Nema taj drugarice. Pre bi rekao da si ti njegov fan.
Ma nije vazno. Jede mi se plazma keks. Muzika je lepa.
Idem po cigare.
Ostala sam da stojim, i klatim se u ritmu muzike, laka elektronika, prijalo mi je.
Sergej se vratio sa pljugama i plazma keksom.
Meni su samo suze krenule. Ne znam zasto. To je jako lepo. Kad neko cuje sve, ali sve sto kazem, kad ume da pogodi sta treba, i kad je taj neko jos i jedna od retkih osoba kojoj apsolutno verujem.
Pozvao je taksi, dao mi pare, kljuceve od stana u Resavskoj.
Otisla sam, zaspala, i probudila se rano. Krenula na predavanja, a njih dvojica su spavali snom dvojice vernika u hmelj i jecam. Svirao je David Bowie. Ovo danas mora da bude moj dan.
Piskarala svih vrsta u koje uključujem one što su od drvene olovke evoluirali ka notebooku(doživeli su sličan transformaciju kao Bušmani u onom filmu prilikom susreta sa odbbačenom flašom Coca Cole) imaju zavet ćutanja kada navijači dignu glas protiv korporacijskog fudbala. Pisao sam već o tome i da većina dece, samom činjenicom da počinju u mlađim kategorijama kluba za koji navijaju, gube veći deo šansi da jednog dana obuku sveti dres u seniorskoj konkurenciji. Guraju ih na besmislene pozajmice za koje ne postoji povratna karta…u isto vreme jebeni skauti njuškaju po džunglama Afrike i Amazonije kidnapujući decu koja brže trče od svojih vršnjaka. 
Program:
