Nekada davno, u zaboravljenoj zemlji seljaka (i ovo nije stih Desanke Maksimović), ljudi su imali bašte, negovali svoj crveni paradajz, okopavali svoj krompir, čistili svoj grašak, sadili svoj kukuruz…
U svojoj avliji su imali taman koliko im TREBA.
Da zadovolje sopstvene POTREBE.
E onda je u toj zaboravljenoj zemlji seljaka, današnjim gledanjem stvari, neko postao “nisam seljak” i setio se da sve to može da se pravi i za druge ljude. Pa su onda imali više crvenog paradajza, više okopanog krompira. Sada ne samo za sebe, no i za komšije. Komšiju komšije. Za druge.
Krenulo se prodavati.
I prodavati.
I prodavati.
I galopirajućim mutacijama pravac u budućnost.
U našu sadašnjost.
U kojoj više nema POTREBA.
Sva naša društva su sve manje usmerena ka POTREBI, a sve više ka ŽELJAMA.
I ceo kapitalistički svet (potomci onog „nisam seljak“) se zdao da te naše ŽELJE potpiruje, duvajući laganu vatricu u džep.
I.
Više nije važno da se imaju stvari. Jer imanje je KRATKOTRAJAN proces.
Važno je da se ima MOGUĆNOST KONSTATNOG IMANJA ili u prevodu KONSTANTNE KUPOVINE.
Nije isto imati pare za patike. I patike.
MORATE uvek imati pare za patike, i sve veći broj patika. I cipela.
I paradajza. I krompira.
A.
Sve naše potrebe su odavno zadovoljene.
A one životne zjape prazne, ko grobnice.
One nisu važne.
Sem možda ponekom “seljaku”.
