Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Prе nеkе čеtiri godinе, nа tеlеviziji Mеtropolis pojаvio sе Kаlе, Gospodаr vrеmеnа, lik koji bаcа rimе „lаjv“. Tužno, smеšno, jаdno, gеnijаlno, unikаtno? Prosuditе sаmi. Kаlе imа MySpace strаnicu www.myspace.com/gospodarvremena iii… tаko.

Zаbеlеžio sаm tеkst koju jе izbаcio kаo „Gospodаr vrеmеnа“. Pročitаjtе, pа prokomеntаrišitе lik&dеlo Kаlеtа, lеgеndе Bеogrаdа. (more…)

Autor Alеksаndаr Urošеvić zа blog Zаpisi.
Slobodnа upotrеbа sаdržаjа u sklаdu sа BY-CC-SA 3.0 licеncom.
Vеzа do ovog zаpisа (7 komеntаrа) [ del.icio.us | Stumble Upon | Digg ]
Blogovi koji su povеzаni sа ovim zаpisom nа Technorati
Arhivа ostаlih zаpisа iz kаtеgorijе Rаzonodа.

U Split stižem trajaktom iz Ancone, sjajna scena: Sunce je tek izašlo a Split izgleda prelepo sa mora. U Italiji sam se rastao od voljene i prvi put u životu seo na trajakt pa je sve to doprinelo epskom osećaju koji u tom trenutku poredim sa onim koji su morali osećati svi oni emigranti u Novi Svet kada bi posle nekoliko dana putovanja neko uzviknuo „Amerika“. Dobro sad, nije da ja bežim iz nekakve bede u predele bezgraničnih mogućnosti već sam rađe tužan i vraćam se kući (a u Hrvatskoj se osećam k’o kod kuće ne zbog velikosrpskih hegemonskih pretenzija već jednostavno zbog samog osećaja) ali svaki početak novog poglavlja u životu nosi određenu emigrantsku notu (ne staje sve u kofer) i uzbuđenje zbog novog.

Tek bilo kako bilo, u Splitu me goste prijatelj, maltene brat, i njegova cura iz Zagreba. Pita brat jel sam jebo, pa onda pita jel sam tužan i konačno nazdravlja. Menjamo lokal kako bi još jednom nazdravili, zatim prelazim u lokal preko puta jer su stolice udobnije i naravno, nazdravljamo. U zlo doba se mojim domaćinima budi poriv da mi i pokažu Split: „ovo ti je dioklecijanova palača, tamo je neki bunar, nova riva niš ne valja, ajmo sad na pivu“, nazdravljamo. Okupasmo se u moru, pojedosmo ćevape, zaradismo 20 kuna na ruletu pa kako običaju nalažu, još jednom nazdravismo i svako svoji putem, oni kod „nazi-bake“ na Brač a ja u Zadar. U autobusu mi jedan stariji gospodin priča kako je voleo Jugu, kako se tuko sa nekim pevačem dalmatinskih pesama i kako je primorije prepuno „lepih strankinja, holanđanki i šveđanki“. U Zadru me čeka prijatelj iz Splita a smešten sam u studentskom domu. Kako status ilegalca nalaže, umesto vrata koristim prozore, finansijsko stanje nalaže da jedem sendviče sa parizerom i kačkavaljem a emotivno da tražim kafanu.

Zadar i dalmatinski mentalitet mi pašu. Grad, to jest uži centar, smešten na poluostrvu, je prelep i zahvalan za balkansko ispijanje kafa u nedogled. Obradovali su me i duhoviti grafiti ali posle prespavane noći, mene su ponovo počele da rade jake emocije za voljenom a tu mojoj balkanskoj duši nema drugog leka do kafane. E sad, svestan sam ja da je ta balkanska mačo-alkoholičarska kultura sjebana kad muško ne može pustiti suzu trezan al jedno je o tome razmišljati sociološki a drugo je imati emotivnu krizu. Međutim, Hrvatska nema kafane a odgovor „sam, u kolima“ na pitanje „Pa dobro, gde onda hrvatski muškarac plače“ mi ne pomaže. No moj je Splićo čovek koji neće ostaviti prijatelja u gostima nezadovoljenog i pronalazi birtiju u kojoj harmonika i gitare sviraju red dalmatniskih, red italijanskih pa red vojvođanskih pesama. Okrećemo dve ture i Splićo krade čašu jer zna da se u kafani valja i srča napraviti a mene to razgaljuje više nego muzika, rakija i samo lomljenje čaše. Nastavljamo dalje u noć, do nekakvog kluba pa zatim preko ograde i prozora u dom.

Sutradan se kupamo u Petrčanima a mene put vodi dalje u Varaždin gde se održava Špancirfest na koji ja kasnim jer se u Hrvatskoj preko leta zna čekati i satima na naplatnim rampama. Tamo me naravno ne čeka prijatelj iz Varaždine već iz Čakovca. Ja mu iznosim moje žaljenje nad Hrvatskom jer nemaju instituciju kafane a pošto sam vido kako ekipa pleše ko grupa drogiranih šamana na „House of the rising sun“, što bi bila kafanska pesma samo da Amerika ima kafanu, žalim šta bi oni uradili kafani, samo da je imaju. Sutra ujutru već sedimo u Čakovcu na jutarnjoj kafi i posmatramo ovaj usporeni grad kako se razgibava. No vremena nema na pretek pa nas već ručak nalazi u Zagrebu.

A tamo stižem baš u vreme kad se odžava INmusic Festival no ja sam već odavno ost’o bez para pa tako idem samo videti ekipu pre nego oni odu na festival a ja da pišem prijavu za posao. No ekipa je ekipa zato što me ne pušta da idem kući već mi plaća kartu za festival i cugu, pozajmljuje pare za kartu kući i pre svega, smatra za svojeg. Slušamo omatorele Happy Mondays i večno mladog Iggy Pop-a („Auuu Marko, znaš ti kako ću ja izgledati u njegovim godinama… on je najbolja reklama koju su droge mogle da imaju“ komentariše pijani Didy), Sonic Youth standardno sjajni, Gilles Peterson malo eksperimentiše malo popušta masi a festival zatvaraju cigani. Ne ložim se ja nešto na trubu al volim videti cigane pa još muzičare više nego bilo koju drugu etničku skupinu. Ima u Beogradu grafit „Da je država dobra i cigani bi je imali“ i to je to. Oni znaju šta je mera. Čista emocija. I to mi uvek legne.

Evo crkoh što ne mogu otići. Ovde.
Aj što sam prošle godine propustila Nilsa. Ajde de. Čula sam ga ove godine.
Ali ovo!
Prvo Aziza Mustafa Zadeh. Posedujem samo jedan album Dance of Fire iz 95-te, na kom joj akustučnu gitaru praši niko drugi do Al di Meola, a Bill Evans sax. Ah da, Stanley Clarke na basu. Meni i jedan album dovoljan da odlepim.
A onda gospodin Bugge.
Ponosni sam vlasnik svih albuma. Čak mi jedna divna pegava u prošlu subotu donela koncert iz SC sa Sidsel Endersen koja je takođe na repertoaru festivala. U nju sam se zaljubila slušajući je prvi put sa Nilsom u songu Only this things count. U šetnji zvuči brilijantno.
I na sve to Mungolian Jet Set. Za početnike u jazz-u, teški, experimentalni, ludi :).
S obzirom da se kod mene termin ludo, kotira vrlo visoko na lestvici, stepen ludila možete preslušati bar delimično, na njihovoj myspace stranici.

PS. Tj, možda i odem. Ili se to se samo moj organizam baziran na genetsko optimističkom kodu ubeđuje da ima šansi.
Mora da tako funcionišu i amebe!

PPS. I ako ko ima program 23. beogradskog jazz festivala bila bih mu zahvalna, jer budem li to još jednom ukucala u pretragu isti taj pojam a ne našla ništa sem prošlogodišnjeg programa slošiće mi se. Da, i Dom Omladine je slešio svoj sajt. Nešto se kao anderkonstrujišu.

PPPS. Kad porastem, biću Norvežanin.

Teoretičari i praktičari prodaje kažu da je možda najvažnije uspostaviti ravnotežu između vrednosti usluge ili robe koju projektuje prodavac, sa projekcijom koju ima kupac. Jednostavno? Ne i za mene.

Često sam u prilici da prodajem usluge iz oblasti razvoja web aplikacija. Nerazumevanje tehnologije od strane kupca je snažan faktor koji narušava ravnotežu vrednosti koju sam spomenuo. Ponekad mi se čini da prodajem apsulutno apstraktnu robu. Nisam birao tu situaciju, to je jednostavno tako. Takođe nisam od onih koji će da napadne kupca da on hoće nešto što ne razume ili jednostavno ne zna ili tipično geekovski i nadobudno da otvoreno posumnjam u njegovu inteligenciju. To je glupi faul u ovoj igri.

Zbog svega ovog koristim metafore koje mi u tome pomažu da preživim. Često mi efektna metafora instantno zatvori prodaju.

Ubeđivao sam se u vezi sa klijenticom o potrebi održavanja jedne web aplikacije. Na kraju je pomoglo: “Vatrogasci primaju platu i kad nema požara, zar ne”. Verujem da nisam jedini koji je pronašao sličan izlaz iz prodajnih zaglavljivanja (konopac koji vas izvlači iz živog blata). Znam da ovaj blog prati nekoliko onih koji su u sličnoj koži. Voleo bih kada bi se slične metafore (koje rade) našle u komentarima na ovaj post.

Evo ih još nekoliko:

Od idealnog web sajta bolji je samo onaj koji imate (kada se mučimo zatvorimo zahtev)

Prema opštim stvarima ponašajmo se opšte, prema specijalnim - specijalno (mudrost koja zvuči banalno)

Da biste zadovoljili neku potrebu, najpre treba da je imate (druga mudrost koja zvuči banalno)

Uveli ste telefonski broj, očekujete da vas neko pozove, a da niste nikom javili broj telefona (odbrana potrebe za SEO)

Tražite da podrum i kupatilo zamene mesto u kući, zvuči jednostavno ali zamislite koliko tu ima posla (kada klijent ne razume koliko neki zahtev proizvodi posla)

Ne postoji zaštita koja se ne može razbiti, samo ona koju se ne isplati razbiti (stara hakerska poslovica)

Možete imati najbolju robu u najlepšem butiku u gustoj pešačkoj zoni u bogatoj državi, ali ako se do njega stiže merdevinama… (pokušaj da se objasni usability)

… dopišite

Postoji i knjiga o svemu ovome… ipak se ovde više veruje iskustvu, znanju i stavu stranaca:

Ne nisam, nisam zapostavio blog.. U stvari, i ako se to ne vidi sa spoljne strane.. debelo sam u radovima na Blogowskom. To mi odvlači ono malo slobodnog vremena da bi mogao da se posvetim i sa ove spoljne strane..

A što se tih “nevidljivih” radova tiče.. tu se napreduje punom parom i na nekih sam 97% do kraja. Posle skica, razvijanja xHTML/CSSa maketi i integracije istih u WordPress mašinu… radim poslenje “šminkanje” u lokalu pre zvanične objave na ovom domenu. Paralelno mi Jelena radi i novi (i prvi) logo koji će se pojaviti sa novim layoutom. Mislio sam da je posle godinu dana postojanja, blog zaslužio i na tom polju malu investiciju..

Pored radikalnih grafičkih izmena i promena, pojaviće se i neke manje novotarije u stilu.. pretplata na mail (pored RSS-a), mogućnost štampe i slanja tekstova, integracija mog Last.fm feeda kao i dve izdvojene rubrike.. MusicTV i LifestyleTV. Ništa naročito, samo mali packaging za dve kategorije gde ću objavljivati video zapise sa Youtubea i Dallymotiona u skladu sa gore pomenutim temama.

Samo da napomenem da sam na tom nivou pazio za korisnike koji još uvek nemaju ADSL. Po defaultu ove rubrike neće biti učitavane na sajtu. A kome protok dozvoljava, mali klik i zahvaljujući danas neizbežnom AJAXu učitavate ih ;)

Novi grafički identitet ovog Bloga će biti postavljen On Line za godišnjicu postojanja istoga.. u ponedeljak 5. novembra ujutro i sledećih godinu dana će funkcionisati pod imenom Blogowski :: Sezona II. Sa druge strane, pripremam i bitnije editorijalne izmene o kojima ću neki sledeći put ;)

U isto vreme, iskoristiću i priliku da ovaj već prestari WP 2.0.5 migriram na novu 2.3 verziju. Od par novotarija na 2.3 posebno mi se dopala lakoća pravljenja Tag Cloud. Sa par linija code-a “oblak” je na mestu, ostaje Vam samo da ga stilizujete preko CSSa i voilà.. ;)

Isto tako, više Vam ne trebaju nikakvi plugini za tagove.. sve je integrisano u ovu novu verziju WordPressa što mnogo olakšava rad na njemu. Jedino sam se malo namučio oko charset-a. Sve do verzije 2.2, ako se ne varam, po defaultu baza podataka je išla u latin1, a na 2.3 je charset=UTF-8. U prevodu, kada uradite upgrade na 2.3 svi karakteri tipa š, ć, č itd. pobrljave i na njihovo mesto dobijate razne $*/%%$ :-)) Pa ako nećete da imate glavobolje oko toga, dobro proverite gde ste sa charsetom pre prelaska na novu verziju WPa ;)

Sve u svemu, mislim da sam dobar deo potencijalnih “upgrade suprises” prošao u lokalu tako da ne očekujem neke veće probleme prilikom objave novog layouta i dok “on line migriram”..

Neka prava na ovaj tekst su zadržana, 2007 Blogowski. Svi objavljeni radovi na Blogowski.eu su njegovo vlasništvo, osim ako nije drugačije napisano, i nalaze se pod Creative Commons Attribution 2.5 Licencom. Ukoliko koristite RSS kanale sa ovog bloga, proverite da li se slažete sa uslovima korištenja. Uslovi korištenja RSS kanala

Juče je u Banjaluci konačno predstavljen projekat izgradnje tj. završetka hotela Palas. Kažem konačno, jer banjalučani to čekaju godinama, odnosno decenijama koliko nedovršeni dio Palasa (na slici lijevo) kvari izgled centra grada i čitave Banjaluke. Pitanje rekonstrukcije se proteže već dugo vremena i uvijek je bilo nekih problema: pitanje vlasništva nad zemljištem, problem sa regulacionim

kad zatvorim oči u najobičnijoj vožnji na najobičnijem sjedalu najobičnijeg autobusa i kad kroz crvene kapke zagledam u najobičnije sunce primjećujem kako mnoštvo malih bića titra u svom mikrosvijetu na zastorima moga najobičnijega oka (to je fina zvjezdana prašina to je šecerna bolest to je sitnozor zaglavljen u mom oku) i pratim taj njihov mali svijet prispodoba i mislim (onako za sebe) što će biti s njima kad umrem? Beatriče Ilić

Informacija da je u Banjaluci 25.09. potpisan ugovor o finansiranju projekta turizma "Vrbas-destinacija avanturističkog turizma" između šefa delegacije Evropske komisije u BiH, Dimitrisa Kurkulasa i direktora Turističke organizacije Banjaluka Steve Kelečevića me je stašno obradovala. Prije svega činjenica da se počinje ulagati u najveći turistički potencijal Banjaluke i druga činjenica da je

Za dva dana biće tačno šest mjeseci otkako imam blog.
Sitan vez se trebao zvati rijetki vez, ali biće bolje, polako. Ko žurio nogu slomio.
Ako nauka nije zec pa da pobjegne, niti magarac da je svako jaše, otvaram konkurs za krilaticu koja bi bila adekvatna za blog.

Šta sam nakon šest mjeseci saznala?
O blogu I blogovanju ništa
Nakon što mi je Tanja poklonila prostor, a Tamburix unijeo namještaj, ja ništa nisam dirala, ponekad prašinu počistim

Nemam nikakvu statistiku, samo znam da mi je Authority: 8 , što me ni u kom slučaju ne bi brinulo da ne znam da Tanja ima 54. Kad porastem želim da budem Tanja.

Kamara je gora od mene, ima 6, utatat-utatata ! Kamara uči carinske propise I sve joj je oprošteno.

Etotako ima 32, to mi je baš broj za nju, sva s mjerom. Na njoj ne mogu zamisliti više od tri boje.

Na Blogodku sam visokopozicionirana, na 111 mjestu. Opa bato. Tamo nikada I ne bih dospjela da me Tanja nije ”priključila”  :P  , tako da se rukovodim onom ‘’siromahu je zauhar I kad mu muha uđe u stomak”.

Nakon šest mjeseci na blogu shvatila sam da najbolje I najradije pišem onda kada me čeka neki drugi posao. Pošto mene uvijek čeka neki drugi posao, biću preciznija I reći da se to odnosi na posao koji mi se u tom trenutku ne radi.

Puno je tema iz svakodnevnice koje me opterećuju I o kojima bih trebala pisati. Razlog zbog kog to ne činim je taj što sam lijena. I to sam saznala o sebi I sad vama priznajem.

Za šest mjeseci napisala sam 15 postova. Bavila sam se pitanjima od životnog značaja. Gora sam od svake manekenke I misice, one se barem deklarativno bore za mir u svijetu, a ja ni slova.

Ma koliko porasla znam da nikada neću biti Blogovski i ovom prilikom mu upućujem iskrene riječi divljenja ali takođe znam da neću otvoriti blog u ime novorođenog djeteta . Neko jede kupus, a neko meso, u prosjeku, jedemo sarmu. Valjda sam i ja tu negdje, oko sarme.

I tako, nek mi je sretna polugodišnjica Još malo, pa ću prohodati !

Vodi se na sav glas polemika oko novog znaka/logotipa, vizuelnog identiteta Eurosonga.
O, ma zabole me!
Ne u smislu, zabole me toliko da mi se želudac ne okreće (ovaj moj se rotira na ružno kad oćeš), nego me prosto zabole da ispravljam krive drine, tamo gde su već okoštale u svojim krivinama. Na jebenu žalost.

E sad. Kako se proveo eurosong (ili ko god ili šta god da stoji iza njega) vrlo jasnom i vrlo kratkom paralelom se dođe do pitanja/uviđanja kakvi su nam svi ostali vizuelni identiteti?

I ne znam kome pre da prebacim lopticu, ljudima koji ih ištu, „daj nam napravi neki lepši znak“, ili onima koji se „pravljenja tog lepšeg prihvate“! U konkurse tek ne bih zalazila. Oni idu po političkoj liniji. Pitam se, hoće li se uskoro i nabavka hleba u obližnjem marketu, rešavati samo tako što ćeš pokazati pripadnost tamo nekoj imaginarnoj grupaciji koja se strankom zove. Nismo daleko od toga. Opet na jebenu žalost.

Da se vratim ne estetici. Ne funckionalnom. Da se vratim sramoti. Da se vratim trošenju vremena na ništa. (Čak sam mislila da o ovom ne zucnem ni reči. I neću o tome. Istina. Ovo je samo pokretač.)

Inače, kako stvari funckionišu kad se tajkuni, vlasnici firmi, biznismeni, skoro pa supermeni, dohvate izrade sopstvenog brenda? Ili ne daj bože državnog!!!
NIKAKO!!!

Uzmeš tonu gluposti, tome dodaš dve tone nemanja škole, zaliješ sa kilotonu nemanja kulture, i par teratona bezobrazluka i sve to smućkaš u MENI TREBA ZNAK ZA MOJU KOMPANIJU. Obratiti pažnju. Naglasak je na MOJU. U ovoj zemlji i dalje prisvojne zamenice vode u odnosu na imenice i glagole.
Moj, meni, ja, do mojega!!!
I onda se nađe neki tamo talentovani grafički dizajner, strasno zaljubljen u to što radi, presrećan što će ostati u nekom vremenu zabeležen, na tamo nekoj ambalaži, tamo nekoj reklami, u tamo nekim glavama…i privati se posla. Nevažno je da li je to optimistično kreativno biće spakovano u agenciju, ili dizajn studio, ili radi kao slobodnjak. Verovatnoća da će na kraju da izbaci rešenje koje nikad neće potpisati je stoprocentna! Why?
Pa zbog svih onih kilotona i tona smućkanog materijala, zvanog naručioc.
Što bi rekla moja koleginica, jel može jedno metar teksta. Al da bude lep!!! Može, hoćete za poneti?

Onda ide prva selekcija. Koja govori.
Ovo ništa ne valja!!!
A što? Pita se jedno kreativno biće.
TAKO!
Ili u duhu mog nicka. ETO TAKO!
Očekujete neko možda estetsko objašnjenje? Neki likovni argument? Neki razuman makar razlog? Očekujete uopšte nešto? Avaj, teško vašim živcima. A i optimizmu.
Ali. Kreativno biće je i dalje optimista. (neko vreme)
Dok ne postane operativac za računarom slušajući instrukcije: To malo levo. (Nikako ne pitati, a šta je to za vas malo?). Oboj ovo u ovu boju. Daj da to bude debelo i da se vidi. Podvuci sve to da se sija. I ako može neki efekat iz Ratova zvezda. Brilijant!!!

…i to tako traje…

I neću ovde braniti svoju struku, koja isto tako vodi borbu sa „belom kugom ideja“, što bi se reklo. Ali još manje ću braniti, kreiranje naših svakodnevnih slika, pogotovo državnih amblema, zato što se nekom MOGLO! Šta god to značilo.
Jeste zadatak svih nas koji se bavimo lepim, da tu i tamo koliko možemo, bar donekle ulepšamo i edukujemo svet u kom živomo. To je istina. Ali i za to treba volje polaznika kursa.
Jer, ni jedno dete neće naučiti matematiku, ako neće! Pa makar i najbolji profesori radili s njim posle škole. Prosto neće. A to više nema veze sa estetikom. No sa nekim drugim stvarima.
Tako se ni mnoga „polja“ ove zemlje neće mrdnuti, jer je lepo u ovoj zemlji postalo samo ono što je Moj, meni, ja, do mojega!!!

Estetika? Ukusi? Etika? Osta li toga išta u vazduhu makar?
U pucnju prstiju?

PS. Evo ću se odma samospalim ako mi neko kaže, da pod ovim parčetom neba to niko nije mogao da uradi bolje! I ne samo to! Nego i mnoge druge gadosti koje siluju naše oči svaki dan. I ubijaju i ono nešto malo što smo znali o lepom.