Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Josip Broz rodio se u malom selu Kumrovcu na Sutli, u najzapadnijem dijelu Hrvatskog zagorja 7. maja 1892. godine kao sedmo od petnaestero djece roditelja Franje (Franceka) i Marije Broz, rodene Javeršek. Mali “nesporazum” oko toga biografskog podatka, s obzirom da se Titov rodendan slavi na dan 25. maja, objasnili su njegovi biografi cinjenicom [...]

Samo vas gledam i samo vas brojim, pogrešni koraci moji, nekada ne mogu da prepoznam šta mi se to krevelji iz ogledala a kada god usta otvorim začuje se glas neke budale. Da sam neko sa strane, sad bih se ošamarila i oterala u tri lepe ali iz ove se kože ne može, pa se nadam da Alchajmer svoj budilnik ne kupuje kod Kineza.

Elem, ja tako u poslednje vreme sve hodah u nečijim tuđim cipelama. Došlo vreme takvo, da se sjebe sve što se sjebat' može (mind my french). Uspešna nedelja, nema šta. I onda ustanem "jutros" u jedan sat popodne i sad ne mogu da se probudim. Života mi da ne mogu, a sam Bog zna šta ja svašta noćas sanjah: od nekih seksova, preko pucanja iz pištolja u moje rođeno stopalo (dajte mi za čas Sanovnik da vidim šta to znači), pa odmah zatim neki mnogo ljut tip odluči i da me pregazi kolima tirkiz-zelene boje... Mislim da se ni u Sanovniku nisu prisetili takvog razvoja situacije, ali tog se sna baš posebno sećam, jer sam se pre toga u njemu posvađala sa nekom devojkom koju prvi put u životu vidim jer je u kratkim rukavima zadnjeg dana oktobra rešila da šeta se po magli... Stradalo je moje stopalo, to me i probudilo. Mislim da previše gledam "CSI" i "Medium" na onom TV-u, mada možda ni "South Park" ne pripomaže mojoj takvoj mašti.

Došla na red kafa. Boga mi, moj život kakav je da je (a nije nešto posebno u poslednje vreme), mogu se bar pohvaliti da oba stopala u kućnim papučama imam živa i u hodnom stanju. Pomalo zaboravih na blog, bar ovaj ovde gde se piše sve što mi padne na pamet, ali bejah malo zauzeta... Planira se vikend koji je trebao biti još pre (minimum) mesec dana. Drugarica je napokon sletela na Surčin, zakazala se pijanka, samo da se odredi tačno vreme i mesto, a najbolje kvote su za dobitak u subotu uveče. Moram da se napijem, ne vredi. Bar nešto da me ošamari, pa nek je to i drugarica dok budem ponovo pijana budala koja čuči po Knez Mihajlovoj. Čujem da sam po svojoj navici da čučnem pijana na svaka dva koraka postala vele-poznata i preko granice, tamo odakle je ona doletela. Eto mi za nauk: kada se brukate već u našoj lepoj zemlji Srbiji, bar se potrudite da svedoci ne odlepršaju preko granice, inače će ta vaša bruka zahvatiti mnogo veće geografske proporcije. Sad sam budala svetskog glasa. Blago meni.

Ajme, a patetisanje... Tu poobarah sve moguće rekorde u ovom proteklom periodu. Ošamarila bih se, ali nije to-to. Ne možeš ti sebe da ošamariš a da te stvarno zaboli. A tako bih volela da mogu. Šta ću, iz ove se kože ne može. Mogu samo da teram dalje. Evo me sležem ramenima i dok palim cigaretu jedino što mi pada na pamet kao zaključak jeste "Jebiga" (mind my french). Ko zna zašto je to dobro. Bože, ironije, nema tu ničeg dobrog, al davljenik bi se za svašta uhvatio, pa i za onu stvar, samo da umre sa osmehom na licu.

Nego. Vikend taj. Imam neki silan utisak da će da se premota ona stara priča: malo vremena, mnogo ljudi (i svi će da se jave tek u petak), opet ću svugde da kasnim zbog tuđe neorganizovanosti. A nedostaje mi Beograd. Nekako baš zapadoh u učmalost, treba nešto da me pokrene, pa neka je to i ispumpavanje želudca od prekomerne doze alkohola. Nedostaju mi svi ti ljudi, kolege sa Više, kolege sa posla, taj neki prošli život koji me je zaboravio i pucao mi u stopalo noćas. Stalno se vrtim oko tog sna, stvarno ne mogu da shvatim da mi je palo na pamet da ga sanjam. Mada, samo jednu teoriju oko sujeverja po pitanju snova imam: dok su meni svi zubi u glavi, ne može biti loše. Kažu kad se to sanja, onda je stvarno loše predskazanje. Prema tome, glavu gore.

Bumerang. Vrti se stalno to neodgovoreno pitanje: ako hoću da kupim novi bumerang, kako da se otarasim starog? Kako naučiti ne praviti pogrešne korake? Nekako mi se lobotomija čini kao jedino pravo rešenje. Ili štrudla. S' makom. Eno je nabrekla u rerni, zove me da je jedem vrelu. Uh... Iskušenja u raznim oblicima dolaze, ja da vam kažem. I lepo mirišu, još lepše izgledaju, jedan zalogaj do Raja, sa zrncima maka koja se rastope u ustima i razlivaju blaženstvo... Ne, to je ipak štrudla, nije iskušenje.

Ili ti prosto rečeno - ako se ikada nađete u prilici da prijatelju/ci pričuvate kućnog ljubimca dobro povedite računa šta i kako isti jede. Da je neimenovana koleginica sa posla Mišel Šmic (Michelle Schmitz), iz gradića Vinona u Minesoti (SAD), imala od koga da primi ovaj savet sigurno ne bi došla pod udar Mišeline prijave zbog zlostavljanja životinja. Mišelina koleginica prihvatila se u february ove godine obaveze da povede računa o njenoj prasici-ljubimici, imenom i prezimenom Ilejni Templton, u periodu koji je Mišel provela u bolnici oporavljajući se od operacije članka. Mišel je od aprila, kada je izašla iz bolnice, bezuspešno pokušavala da stupi u kontakt sa tada već bivšom koleginicom, sve do prošle subote kada je konačno našla adresu na kojoj koleginica živi. no tu nije bio kraj njenim “mukama”! Tokom boravka kod “bejbi-siterke” prasica se sa 22,5 “popela” na 68 kilograma (žive vage), a koliko je to možda najbolje svedoči podatak da je, nakon što ga je vlasnica preuzela od “bejbi-siterke”, veterinarima trebalo više od 4 sata da hirurškim putem uklone ogrlicu koja joj je gotovo “srasla” u vrat.

Potrešena vlasnica o svojoj ljubimici priča kako je “ona čitav njen život” dok ponosno pokazuje ime praseta istetovirano na telu. Mišel je, kako sama tvrdi, na podnošenje prijave loklanoj policiji bila podstaknuta kako fizičkim tako i psihičkim stanjem praseta, koje se sada polako oporavlja od operacije. Prase je devet meseci provelo u zatvorenom prostoru i pod novim imenon - Svinjski ražnjić - što je i bio jedan od razlog da nesrećna vlasnica danima nakon pronalaženja “izgubljenog praseta” plače nad “zlehudom sudbom” svoje ljubimice koja se nakon lošeg iskustva sa bejbi-siterom “poptpuno psihički izmenila i postala plašljiva”.

Policija u Vinoni, koja istražuje ovaj slučaj, nije obelodanila ime optužene ali ne bi me iznenadilo da se radi o gospoji serbskoga podrijetla, jer ne zaboravite jesen i prohladno vreme su pravi trenutak za ražnjiće na roštiliju i duvan čvarke!

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Vaša mala devojčica želi vam da ostanete takvi kakvi ste bili i volite kao ovih (prvih) šest meseci braka. To nije lako, to nije teško, samo se pitam kako to šest meseci u braku a ja imam već četiri ;-)

"Dodatnih 15 posto akcija EPS bilo bi besplatno podeljeno svim punoletnim građanima, s mogućnošću da njima trguju tek nakon uspostavljanja realne cene" kaže Dinkić. Ja sam mislio da je realna cena ona oko koje se slože i kupac i prodavac, odnosno cena koju odredi tržište. Komunističke države su verovale da njihove vlade i komisije mogu da procene realni nivo cena. Videli smo kako se to završilo.

U ovom slučaju to znači da će komisija zabraniti (usput, gotovo nemoguće sprovesti) građanima da prodaju akcije dok one malo ne poskupe na berzi. Mada, veća ponuda akcija, pošto vlada da zeleno svetlo za prodaju, bi posledično mogla da obori cene istih. Takođe, Dinkić zanemaruje sadašnju vrednost novca, možda bi nekim građanima danas više značilo 300 evra nego 500 evra za godinu dana. I konačno, ovom merom uskraćuje građanima pravo da raspolažu svojom imovinom. Kao kada bi vam deda poklonio pola njive pod uslovom da je obrađujete.

Podela akcija građanima je sjajan i dugo čekani potez. Sa druge strane Dinkić bi trebalo da ima poverenja u građane da će sami najbolje odlučiti šta da rade sa svojom imovinom a ne da ih tretira kao decu i da im otvara "trust" fondove. Šta god da odluče građani će sami snositi posledice svog "neznanja".

Dragi drugari ostalo je još samo 10 dana do jesenjeg BlogOpena! Da li ste spremni? Da li ste se prijavili? Ukoliko niste, žao mi je ali sva mesta su popunjena. Program je sastavljen, spisak predavača takodje, radionice su pripremljene i preostalo je još malo mesta pa ukoliko ste zainteresovani prijavite se. Naša draga Mooshema se potrudila da [...]

igrom slučaja dobijem ti ja karte za kakve revije od drugara moga koji se manekenstvom bavi i zove on mene na te hepeninge i ivente i odem ti ja tamo, želeći da budem dobar čovek i da si razbijam predrasude. al-ne lezi vraže…
nađoh ti se ja u gomili polusveta… mislim, nije to kao ono kad odeš na koncerat u Centar Sava, pa znaš zašto si došao i vidiš ljude koji su se sredili i naparfimirali, al ti nekako sve to lepo, brate. a i sestro.
neee, ovde su bili neki čudni ljudi, koji sve i svakoga zagledaju, koji su se smešno obukli i žele da pokažu to što imaju na sebi. žene koje imadu mnooogo šminke na sebi i mladići koji odišu naslagama pudera i očiju koje oće da se napiju ostalih mladića. sa naslagama pudera. i isprva mi bi tužno. a onda ugledah sneki-daki, pa pavića i ženu mu sa isturenim i blago usahlim cicama, nešicu flika, dakija koleta, jecu kerušu, suzu guzu i shvatih svoju sreću. društvo su mi pravili moji Sonja i Miša i bilo je nadasve zabavno. toliko materijala za smeh i slatku pljuvačinu. mmmm. i tako ti mi sedosmo u treći red, jer u prva dva su kao sedeljke za vip. ja žeeedan. a za nas smrtnike nema flaširane vode. neee, to je samo za ove sa skupljim ulaznicama. i mi-mikijevići, nehajno ukradosmo flašu iz reda ispred i dobismo par prekornih pogleda. a onda sa sat vremana zakašnjenja, eto i dugo iščekivanog početka.
neke preterano našminkane devojčice kojima bejaše cilj izgledati ko su iz groba ustale ili da su jadne neispavane i gladne, postaše ničim izazvane – ljute, na nas koji dođosmo da ih, je li, gledamo kako hodaju. ali, eto ti nove nevolje. one ne hodaju, one gaze kao da žele tom štiklom poubijati svu bubašvabu ovog sveta. a onda prošetaše i “dečaci”, nejasnog i vrlo tupog pogleda u daljinu i takođe čudnoga hoda. pritom smatram da sam ‘nako ulično obučen i sa ubedljivo najviše testosterona u publici, mogao bez problema prirodnije probazati teniskom pistom, te pobrati aplauz.
i to ti sve trajaše nekih petnaest minuta, a onda se raziđosmo kućama.
da ne zaboravim najbitniju stvar-tu je bilo mnoooogooo kamera, koje svu ovu surogat situaciju pomno prate, a kad treba da dođu da snime predstavu ili kakav drugi kulturiška događaj-njima smeta kiša ili snime prvih pet minuta, što bi bilo dovoljno za prilog o tome i odu. no, neću se dati uzrujati, neke stvari su mast hev, a druge su ne mast hev, jer ovo je srbija.
jao, da, nisam pomenuo i ovo. ima i kao hronika tog fešna i tu ti se bole, goga grubeša i katarinica rebro utrkivaše u šlihtu nekom tipu koji je mnogo bitan zato što je iz hrvatske. čak je gogili počela, kužiš, pričati tak najednom na hrvatsko-srpskom, poprimila žena akcenat od dragog joj gosta. to je valjda sad in, pa frendovi su pobogu.
gde ja to živeh ove 32 godine, gospodnja voljo i svi sveti, što bi rekla moja baka?
te tako, otrčimo u firmiranu radnju i priuštimo si kakvu apsoljutli febjulos markiranu krpicu, darling, i skupu. a ko za to nema, pa nek se samoubije kad već ne ume da bude moderan.
do sledećeg bljoga ili fešn već nečega – čirs, čirs, tenks a lot…

Dizajn sajta za Rainfall Daffinson bio mi je bitan u kontekstu da prerastem kompleks lijepog u dizajnu. Kako ljudi u prilično velikom broju moju kreaciju nazivaju dizajnom, jel to izgleda vrijeme da se opet prekrstim u “interfejs dizajner”? A taman su se obični smrtnici počeli da navikavaju na ovo „informacioni arhitekta“, a bogme i plaćeniji je posao. Jes’ malo morgen, kad ste svoj gazda, svejedno vam je koju titulu imate, plata je ista.

Vanja Bertelan iz web.burze prije par dana za večerom u Niškoj mehani, meni i Nixi reče jednu dobru stvar, parafraziram: „pokušavamo da potpuno izbjegnemo koliko je nešto lijepo u kvalifikaciji dizajna“. Web.burza je herojska organizacija, prva firma sa ovih prostora koja se otisnula u globalna vode i napravila značajan prodor. Dok domaća scena uglavnom poznaje usamljene revolveraše i poneki ljetni duet, Web.burza je bila i ostala prva prava baš firma koja je do današnjeg dana zadržala poziciju lidera u pomjeranju granica.

Iako do skora nisam mogao da smislim sajt legendarne dizajnerske kuće Frog design, uhvatio sam sebe prije par dana kako otvorenih usta nepomično buljim čitav sat u isti. Upoređivao sam novu verziju početne strane Rainfall Daffinsona sa velikim tržišnim igračima i bukvalno ostao bez daha. Trudeći se nekoliko dana da rješim određene probleme (predstavim solucije) i spakujem ih na početnoj strani, ostao sam zapanjen kako je to dobro prije nekoliko godina Frog rješio. Najgore što to bukvalno do sada nisam osjetio, niti golim okom primjetio. Prosto nisam bio zreo za neke stvari. Frog design je sa aspekta biznis dizajna konceptovan nevjerovatno perfektno. Ni najmanja greškica ne postoji, znači perfekcija.

VoIP - Voice over IP - prenos govora putem internet protokola i Mobile VoIP su poznate tehnologije vec duze vreme, kao i programi koji omogucaju koriscenje ovih tehnologija npr. Skype. WoIP2 prestavlja novi nacin prenosa govora putem interneta koji koristi bazne stanice mobilnih operatera za prenos podataka, da bi uzivali u svim prednostima WoIP2 tehnoligije je veoma jednostavno. (more…)

addthis_url = 'http%3A%2F%2Fwww.blog.astansolutions.com%2Fwoip2-u-srbiji.htm'; addthis_title = 'WoIP2+u+Srbiji%21'; addthis_pub = '';

Situacija je postala ozbiljna i zahteva određene mere na državnom nivou.

Prva je to shvatila vlast u Velikoj Britaniji.

"Agencija koja brine o obrazovanju i raznim kursevima, a koja radi pri britanskoj vladi, prošle nedelje izrazila je zabrinutost zbog toga što mnoge devojke napuštaju srednju školu jer im je jedini cilj u životu da postanu WAG (Wifes and Girlfriends - žene i devojke fudbalera, poput Viktorije Bekam!). Agencija LSC zato je izdala saopštenje u kojem se kaže da su čak i Viktorija Bekam i mnoge druge supruge i devojke britanskih fudbalera završile neke škole ili ih završavaju, te da su i one shvatile da je obrazovanje važno."

I zato:

"Agencija ovim saopštenjem poziva sve devojke u Britaniji da se posvete usavršavanju na raznim koledžima ili da bar pohađaju određene kurseve kako jednog dana ne bi shvatile da su ostale bez posla i obrazovanja koje im može garantovati neko zaposlenje u budućnosti."

Jer:

"Snovi se lako rasprše, upozorava agencija LSC."
(Blic Puls, 31. oktobar)

O opsednutosti ženama i devojkama fudbalera pisano je još prošle godine, u vreme Svetskog prvenstva u fudbalu:

"LONDON, 30. juna 2006. (Beta-Rojters) - Negde između priča o logoru u zalivu Gvatanamo i poslednjim političkim istraživanjima, na naslovnim stranama engleskih medija mesto je rezervisano i za barem jednu nasmejanu lepoticu - suprugu ili devojku nekog fudbalera Engleske. Zaboravite sukobe u Gazi. U ovim danima Svetskog prvenstva u Nemačkoj, nijedan britanski list nije kompletan bez slike supruge Dejvida Bekama ili devojke Vejna Runija. Te žene imaju i skraćenicu, koju koriste mediji - WAG (wifes and girlfriends, supruge i devojke). To su plavuše i brinete koje su u Nemačku otišle da bi navijale za Englesku, odnosno za svoje muževe i momke." (Na dlanu) 

***

Nedavno je i trener Kijeva iz Dinama shvatio u čemu je problem.  On je, naime, za loše uspehe svog tima optužio žene i devojke fudbalera. Novinarima je objasnio da su "žene u fudbalu pošast" i da ne razumeju "da muškarci moraju da rade, da imaju težak posao." 

Znači, ona koja je sve shvatila i koju bi britanska vladina agencija mogla lepo uzeti kao promoterku je donedavna stanarka kuće Velikog brata, i donedavna tinejdžerka, Jelena.  U njenom profilu stoji: "Uzor u životu joj je Viktorija Bekam jer je sama izgradila svoju karijeru i udala se za fudbalera."

*** 

Svi koji su se kroz istoriju potrudili - nešto mi govori da su to bili muškarci - da trčanje po poljančetu za loptom bude jedno od najplaćenijih zanimanja  koje možete obavljati u univerzumu su i stvorili celu ovu situaciju, thank you very much. Lako je sad optuživati tinejdžerke što hoće da budu deo toga.