Izrael ima grupu istoričara koji se smatraju revizionistima. To su domaći istoričari koji preispituju nastanak izraelske države, nasilje nad palestinkim stanovništvom do kojeg je došlo 1940-ih prilikom stvaranja Izraela, opravdanost ratova iz 1967. i 1973., i uglavnom negiraju pravo Izralea na deo teritorije koju danas zauzima. Evo ih i na
Wikipediji.
Ima li Srbija nekog nezavisnog istoričara ko se pozabavio Kosovom? Nekog ko za trenutak dovodi u pitanje zvaničnu istinu koju učimo u školama? Ko je uopšte utvrdio našu istinu o Kosovu, intelektualci ili
Ministarstvo?
Šta mi danas znamo o Kosovu? Da je to kolevka srpske države, da je to uvek bila srpska zemlja, da su se Albanci tu naselili u poslednjih nekoliko decenija, što iz Albanije, što uz pomoć velikig prirodnog priraštaja. Dokaz za sve to su nam srpski manastiri na Kosovu i časna reč političara.
Koliko se meni čini posle čitanja nekih drugih knjiga, naša zvanična istorija je dosta toga preskočila. Srpska država naravno nije nastala na Kosovu, nego u današnjem Sandžaku. Onda se proširila na Kosovo, ali i na delove današnje Makedonije, Bosne, itd. Ali da li srednji vek uopšte može biti razlog zbog kojeg Srbija danas ima tapiju na Kosovo? Ako je tako, onda možemo da tražimo i ostatak teritorije Nemanjića od susednih država, ali i da Vojvodinu ustupimo Mađarskoj, a poneke delove zemlje i Bugarskoj. I ne samo Srbija -- kad bi srednjovekovni posedi bili nekakav argument, onda bi cela Evropa bila u stalnom ratu. Jer te teritorije su se menjale sve do 1945. Austrija bi tražila pola Evrope. Španija bi mogla da traži Holandiju. Maroko bi trebalo da traži pola Španije. Ako su srpski manastiri dokaz da Kosovo pripada Srbiji, šta onda znače džamije u Sevilji i Kordobi? Ukratko, šta je bilo u srednjem veku je danas irelevantno. Granice, vladari i struktura stanovništva su se mnogo puta menjali.
Da li su Srbi većina na Kosovu? Znamo da danas nisu, ali u
ovoj knjizi, oksfordski profesor Noel Malcolm pokazuje da su Albanci na Kosovu postali većina verovatno još negde u 17-18. veku. Srbi sigurno nisu bili većina 1912., kada je Srbija osvojila Kosovo od Turaka. Sa srpske tačke gledišta, to što se desilo 1912. je bilo oslobođenje Kosova. Ali sa albanske, to je bila okupacija. Kao što je Crvena armija "oslobađala" baltičke zemlje i istočnu Evropu, tako je sa albanske tačke gledišta Srbija oslobodila Kosovo sa do tada već ubedljivo većinskim albanskim stanovništvom. Malcolm pokazuje i tragove etničkog čišćenja Albanaca sa juga Srbije u tom periodu, regiona Vranja i Leskovca (uz meni važnu ogradu da to nisu bile spontane akcije lokalnog stanovništva, nego naredba centralne vlade u Beogradu.)
Sledeći je mit o naseljavanju Albanaca na Kosovo. Po najverodostojnijoj dokumentaciji, broj Albanaca doseljenih iz Albanije je zanemarljiv -- najviše nekoliko hiljada ljudi. Albanci su u proseku imali veći prirodni priraštaj, ali svakako su neozbiljne tvrdnje da je to rađeno po nekakvom planu. Albanci imaju visok prirodni priraštaj i u Albaniji. Srbi u kosovksim gradovima nisu, ali Srbi na kosovskim selima su imali gotovo jednako visok priraštaj. To je prosto deo lokalne kulture i načina života u manje razvijenim oblastima. A ako je neko vršio plansko naseljavanje na Kosovo, to smo opet bili mi -- od 1912. su postojale posebne pogodnosti, uključujući parcele zemlje kao poklon od države, za Srbe koji se dosele na Kosovo. To se opet radilo i 1990-ih.
Ja bih voleo da su Albanci učestvovali na izborima tokom 1990-ih, pomogli građanima Srbije da na vreme skinu Miloševića i onda mirnim putem sa demokratskom vladom ispregovarali neku vrstu autonomije. Ali možemo li ih stvarno kriviti što nisu? Zar nije i Milo Đukanović 2000. godine odbio da Crna Gora učestvuje na saveznim izborima protiv Miloševića? Ne vidim da je to danas ostalo u kolektivnom sećanju demokratskog dela Srbije.
To su dokumentovane činjenice. Ako i nema naših istoričara, neka neko barem prevede neku od stranih istorija Kosova. Znamo da u Srbiji ima još ljudi koji misle da Kosovo treba da bude nezavisno, ali razlog koji navode je u najboljem slučaju drugorazredni: zato što to traži EU. Nije ni to bez osnova, politika i treba da se zasniva na gledanju u budućnost a ne u prošlost. Ali naš problem sa Kosovom je mnogo veći -- ni prošlost nije na našoj strani. I kad EU ne bi postojala, i kad bi srpski lobi vedrio i oblačio po američkom Kongresu, Srbija bi opet imala moralni problem da deci u školama objasni zašto
recimo Prizren treba da bude deo njene teritorije.
