Često slušamo kako je sadašnji tempo ekonomskog razvoja "neodrživ", jer je stepen iskorišćvanja prirodnih resursa toliki da vodi njihovom iscrpljivanju, i da ne možemo dovojlno brzo da proizvedemo nove tehnologije koje bi nadomestile potrebu za korišćenjem postojećih prirodnih resursa, poput konvencionalnih izvora energije.
U osnovi ove doktrine je ono što Bjorn Lomborg naziva velikom litanijom ekološkog pokreta, da se stanje životne sredine stalno pogoršava, i da reusrsi postaju sve više ugroženi.
Ipak, ova pretpostavka je pogrešna. Pre nekoliko decenija desila se čuvena
opklada između Juliana Simona i Pola Erlicha. Opkladu je ponudio Simon 1980. godine sa tezom da će cene vodećih sirovina 1990. godine pasti u odnosu na 1990. Erlcih je pristao. Kada je došla 1990. godina ispostavilo se da je cena svih tih sirovina zaista opala. Štaviše, cene svih značajnijih sirovina (osim nafte koja je u najvećoj meri pod kontrolom vlada koje je koriste u političke svrhe i formiraju kartele koji onemogućavaju funkconisanje sistema cena) tokom poslednjih pola veka kontinuirano padaju. Kako je to moguće, ako tržišta stalno rastu, skupa sa potrošnjom energije i sirovina?
To je
moguće zato što je kapitalizam sistem koji stalno inovira tehnološke načine proizvodnje prilagođavajući se kretanjima ponude i tražnje. Ako tržište sa sistemom cena funkcioniše, ne može se desiti da se jednog jutra probudimo i shvatimo da su rezerve nafte, ili aluminijuma ili bakra iscrpene. Pre toga bismo dobili signal sa tržišta (mnogo godina pre njihovog konačnog nestanka!) da je tih sirovina manje kroz porast njihovih cena, i preduzetnici bi se postepno okretali drugim oblicima proizvodnje (jer im je skupo da plaćaju za redak resurs, a ne zato što su "ekološki svesni"). Aluminijum se koristi za gradnju automobila i aviona, ali se umesto njega mogu koristiti i neke sintetičke supstance koje su neiscrpne. Nafta i gas su energenti koji su dragocni za zagrevanje prostora i pokretanje mašina, a mogu se iscrpeti, ali nuklearnea tehnologija omogućava oslanjanje na praktično neiscrpan resurs - uranijum u zadovoljavanju istih ili sličnih potreba. Čim cena nekog resursa počne da raste, automatski sebični preduzetnici i špekulanti dobijaju podsticaj da tragaju za alternativnim, jeftinijim načina zadovoljavanja onih potreba koje su ranije zadovoljavali pomenuti resursi. To je uvek funkcionisalo, ukoliko vlada nije ograničavala proces inovacija.
To je ključni zaključak: ako postoji slobodno tržište sa cenama i vlada ne vrši regulatorni upliv, proces tržišnog takmičenja i inoviranja uvek i efikasno pruža supstitute postojećim proizvodima. Nema reusrsa na svetu za kojim je tražnja apsolutno cenovno neelastična, ukoliko je vlada veštački ne učini takvom, zabranom korišćenja supstituta. Recimo, tražnja za naftom i gasom izgleda danas mnogo neelastičnije nego što jeste zato što mnoge vlade, pod pritiskom ekoloških lobija zabranjuju korišćenje nuklearne enregije. Ako cene prirodnih resursa rastu, posebno ako nekontrolisano rastu, to je znak da vlada opstruira tržište, na ovaj ili onaj način, kao što u slučaju nafte to čini državnim vlasništvom nad postrojenjima za preradu nafte, ili u novije vreme sa kukuruzom, subvencijama za proizvodnju etanola, čime veštački podiže tražnju za kukuruzom. Dakle, cene svih, pa i prirodnih resursa na slobodnom tržištu teže padu. Zato je svaki ekonomski rast "održiv", samo ako su prirodni resursi, zajedno sa svim drugim resursima, izneti na tržište, i ako vlada ne opstruira korišćenje dostupnih poslovnih i energetskih alternativa svojim zabranama, nacionalizacijom ili subvencijama. Ako nema tržišnih cena, nema ni signala retkosti resursa, time ni načina da se on zaštiti od uništenja -
Mizesova teorema iz 1921. godine.
To istovremeno pokazuje koliko je i teorija o "održivom razvoju" zasnovana na elementarnom nepoznavanju ekonomskih zakonitosti, kao i na socijalističkoj veri u vladu kao mudrijeg i kompetentnijeg upravljača prirodnim resursima od tržišta.
