Nedelja popodne nogometni dan…
Slavna sintagma genijalnog pesnika, koji nas je begom u holandski azil lišio privilegije da se grejemo na plamenu njegovog božanskog talenta, postala je vremenom nostalgični simbol za toplom, ušuškanom sigurnošću zemlje Dembelije. Eldorado real socijalizma je poput gigantskog prišta eksplodirao i gnojem poprskao slabe i nevine.
O čemu se radi?
Loptanje u počivšoj Jugoslaviji se danas doživljava kao slatka uspomena na nedeljno popodne na stadionima na kojima se govorio različit jezik, ali se uživalo u istim stvarima. SFRJ liga je sa protokom godina dobila mitske karakteristike, u boli za prošlošću i izgubljenim godinama nadogradili smo joj silikone za broj veće od Pamelinih, izglačali joj lice rekama Botoxa, napunili usne do debljine dupeta balkanskog političara. Neki neupućeni klinac bi mogao pomisliti da su se tri komunistička čeda i Hajduk koji je mirisao na slobodu smenjivali na vrhu Evrope, a da je Čelik, sa svojom publikom prekaljenom u rudniku, osvojio više puta kup pobednika kupova od Barselone. Da ne plovimo dalje u prošlost, nasukaćemo se…stvarnost je, na sreću, devedesetih ponudila moćan opijat u vidu Serie A. Latini su u skladu sa svojom istorijskim tendencijama stvorili ceremonijalnu igru u kojoj srednjovekovni gradovi – države, zaodeveni u moderno ruho, ratuju nedeljom popodne, oživljavajući stara rivalstva… regije i njihovi, nikada izmireni računi, upleteni u ovu šarenu zajebanciju, privukli su naše gladne oči. Tek, nova hodočašća na Apenine, podgrejana jezičkim egzibicijama crnogorskih komentatora koji od fudbalera poznaju svog suseda Dejana Savićevića, a pretpostavljaju da je „Il divino codino“, izvesni Roberto Baggio upravo zbog repa po kome je i dobio nadimak, promenila su pogled na svet jedne izgubljene generacije.
Navika je ostala, bilo da se svodi na pasivno praćenje zajebancije koja je uništila ostale insititucije nedeljnog popodneva, poput ručka u dva, ruralne varijante, praćenja emisija o seljanima ili pak aktivno učešće u trenutnim pokušajima mog Juventusa da promeni ćud i dopadne se domaćicama i gubitnicima što troše vreme na Inter, Torino ili Fiorentinu. Svejedno, ne postoji nijedan valjani razlog da nedeljom posvetite vreme nečem drugom ili pokušate da obnovite pokidane niti komunikacije sa okolinom.
Juče je jedan obični autobus poslao nevinu dušu na nebo…put iz Emilije ka Piemonte za nesrećnog navijača Parme nije podrazumevao povratnu kartu, produžio je ka čistilištu a utakmica na Comunale je odložena. Kada u areni nema lavova, mi zavisnici se okrenemo cirkusu u izvedbi penzionera iz Milana. Gerijatrija možda nema moć da izvede okret na trapezu ali su vremešna gospoda dobra u ulozi klovnova. Neko drugi bi prekinuo to mučenje oslepelih slikara koji sada stvaraju potezima pionira u kružoku za likovno, no za mene nema cenu uživanje u patnjama rossonera. Priznajem naslađivao sam se, zvižduci koji su pratili gladijatore bez srca su najlepša melodija za uši svakog gobbija. Ugojena publika je poput nezahvalne ljubavnice, prva će se podsmehnuti kada po zavodnika stvari krenu loše. Zato ruganje Seedorfu i Maldiniju koji su Milanu dali malo šarma nakon poplave lombardijskog populizma kojim ga je zasuo najbogatiji Italijan, predstavlja kraj istorije. Posle ovoga nema ničega, pepeo poraza se ne da tako lako razvejati. Dobijaće Milan i u budućnosti, to je deo njihovog DNK, za razliku od slaboumnih rođaka sa istog stadiona, ali lojalnost, patnja, krvarenje za zastavu su deo istorije. U novom nastavku, sa tribina San Sira čuće se mljackanje rumenih porodica, mlaki aplauz i podsmeh kada tetka na trapezu završi na leđima. Nije to samo budućnost rossonera, generalno to je slika calcio moderno…svako će imati pet minuta slave ali i „toplog zeca“ kada noge i srce otkažu. Stari Rim nikada nije imao milost za zanemoćale ratnike, poraženi ljudi se ne razlikuju od isluženih konja, fabrika kobasica je uvek tu, iza ugla.
No ko još razmišlja o Milanu i ko još slavi pobedu Atalante. Nižu se dani, nova predstava je rasprodata, spremite se za još jedno instant zadovoljstvo. Show must go on.
