Mislim da je posredi dobro poznata ali često zanemarena stvar da mi imamo preferencije nad mišljenjima. Ljudi prosto vole određena mišljenja i samo zbog toga iskreno da veruju da su tačna. To je najbolje izraženo u frazi "hoću da verujem" koja se dosta često čuje, a koliko mi je poznato postoji i u drugim jezicima. Ta fraza ustvari ima ozbiljno značenje u kognitivnoj psihologiji -- ljudi veruju u stvari u koje hoće da veruju. I nisu svesni toga.
Navijač Zvezde i Partizana se nikada u ozbiljnom razgovoru neće složiti da su šanse timova na predstojećoj utakmici recimo 50:50. I jedan i drugi ozbiljno veruju da je baš njihov tim bolji. A u pozadini toga je želja svakog od njih da baš to veruje.
Tako je i sa ovim stvarima. Mnogo je ljudi koji jedva čekaju da čuju da se kapitalizam ruši i da Amerika propada. I da bi ozbiljno poverovali u to nije im potrebno mnogo dokaza. Napišete naslov "Kraj neoliberalne ere", napunite tekst poluinformacijama i poluznanjem i ljudi, zato što hoće da vi budete u pravu, vas iskreno proglase stručnjakom. To je suština fenomena Katić.
Sa druge strane, možete se ubiti od objašnjavanja da to nije baš tako, izneti gomilu dokaza na sto, ali ako neko u dubini duše neće da veruje u to što pričate, neće vam pomoći. A prema kapitalizmu, trgovini, tržištu je uvek vladao određeni stepen neprijateljstva. Zbog toga kad Milton Friedman na ulici spase devojčicu od napada besnog psa u novinama izađe naslov "Čikaški ekonomista ubio kućnog ljubimca", i zbog toga poznatom tržišno orijentisanom novinaru Johnu Stosellu na ulici slučajni prolaznici dobacuju "Dabogda crk'o!".
Dovukаo sаm 
