Računica je otprilike sledeća. Odete u banku i oročite 1000 evra, uz kamatu od 6%. Banka od tih para mora da izdvoji 450 evra za obaveznu rezervu i na to joj NBS plaća 2,5% kamate. To znači da banka mora da plasira ostalih 550 evra po kamatnoj stopi od 9.3% da bi bila na nuli, odnosno da bi mogla vama da isplati 60 evra kamate. Ako pretpostavimo da banka ima i neke troškove, od recimo 10 evra na svakih 1000 evra kredita, onda kamatna stopa po kojoj banka daje kredite mora da bude preko 11%.
Koja su rešenja? Prvo rešenje je jednostavno smanjenje obavezne rezerve. Međutim, ako se to odradi bez liberalizacije kapitalnih tokova, dovešće do inflacije. Druga mera je da NBS poveća kamatu koju plaća na obaveznu rezervu. Teško je znati koliki prinos NBS ostvaruje na svoje plasmane, ali verujem (nadam se!) da je veći od 2,5%. To znači da možda ima prostora za povećanje kamate na obaveznu rezervu, ako NBS smanji neke druge troškove. To bi dovelo do smanjenja aktivnih, odnosno povećanja pasivnih stopa.
Najbolje rešenje je, svakako, uvođenje evra. Time bi NBS izgubila instrumente monetarne politike, ali, to je već njihov problem, ne naš.
U subotu 22. marta su bili Mladenci. Mnogi su ih trpali u usta, pozivali se na njih želeći da praznuju, da se zabave, okoriste, najedu, i što je najbitnije - da ispoštuju našu staru, često nejasno poznatu, spsku tradiciju. Pitam se samo koliko je njih uopšte znalo šta zapravo predstavlja taj praznik, ali da to znaju mnogo pre nego što su odlučili da ga slave, tj. da je njihova odluka da ga slave proistekla iz toga što osećaju taj praznik i što se obeležavanjem istog poštuju duboka lična uverenja i stavovi. Znam da su na taj dan sigurno mnogo o njemu naučili, neki preko novina i televizije, a neki iz ličnog iskustva. Eto, mi smo u subotu baš lepo proslavili Mladence. Onako kako su roditelji i drugi hteli.
Ukoliko želite otprilike da saznate o ovom mladalačkom prazniku, pogledajte 
Dakle, ono što me je uvek izluđivalo, a nažalost imam sve manje tolerancije za istu pojavu, jeste – jelo! Zašto svuda mora da se jede, tj. prejedava?! Da li je moguće da je kod naših ljudi to toliko ukorenjeno, i da se osećaju izgubljeno ukoliko ima manjka hrane, ili nedajbože – uopšte je nema? Bila sam na mnogo dobrih žurki i proslava, na kojima nisam ostala gladna zato što na trpezi nije bilo pola tone mesa i drugih đakonija. A bilo mi je mnogo lepo! Iskoreniti prežderavanje će izgleda postati moja misija. Samo se plašim da bijem borbu sa vetrenjačama.
Pokušala sam da se setim svih lepih stvari koje su mi se desile tog dana, i moram priznati da ih je bilo mnogo. To su one sitnice koje čine život i međuljudske odnose lepim, to su trenuci u kojima se prenosi pozitivna energija. Ne pametovanje, niti hrana. Samo nečije prisustvo uz lepe teme i iskren osmeh. I prave emocije. Kolačići sa medom, priča o cveću sa mamom i maštanje o bašti koju će ove godine napraviti, tatina radost zbog svog poklona (da, i njemu je danas bio rođendan, nažalost potpuno zasenjen, ali ja tu ništa nisam mogla da pomognem), cveće koje smo dobili, tako da nam je terasa sada šarena i vesela, ram sa mozaikom od najlepših slika sa našeg venčanja, koji je posvećeno i sa ljubavlju napravio Ivanov tata, torta od čokolade ukrašena cvetićima, ljuljanje naše male zebice i pevanje sa njom, Ivanovi baka i deda koji sa svojih blizu 90 leta uvek mogu da daju kompliment, kažu nešto lepo i prosto zrače svojom energijom, svi prisutni koji su nas se setili i došli… Eto, i pored svega je uspelo da isplovi ono što je zapavo i najbitnije. Ko je to mogao da oseti, svaka mu čast. Onda je taj dan stvarno vredeo i onda će, nadam se, shvatiti zašto se praznici praznuju i šta je na kraju krajeva najbitnije. Iskreno se nadam. I držim pesnice da svako sledeće slavlje uspe.
A Ivan i ja smo morali da proslavimo malo i na našu ruku, kao što to najčešće radimo (eto, venčanje je bilo u potpunosti kako smo mi želeli, što smo mi shvatili kao dobijanje jedne male bitke). Otišli smo u klub Blue Moon, koji se nalazi u Zmaj Jovinoj 4, u podrumu. Prava rok atmosfera. Mnogo energije. I bend Burns koji smo došli da slušamo. Bobo, koji u njemu svira, i njegova devojka, moja jako draga drugarica, toliko puta su nas zvali da dođemo da ih slušamo, jer misle da će nam se mnogo svideti. To nam je sada baš bilo dobro došlo. I naravno, Ivan i ja smo odmah počeli da se smejemo. Opustili smo se i bez vina. Igrali smo do 3 sata posle ponoći i super se proveli. Tri momka sviraju sa dušom, a bilo je zanimljivo slušati jednu neobičnu rok svirku, sa harmonikom i raznim vrstama udaraljki, kojima ni sama imena ne znam. Sviraju stari rok poput Doorsa, Pink Floyda, Valentinesa, kao i kantri rok, i naravno sve na svoj, vrlo originalan način. Naježila sam se slušajući obradu Anestezije EKV-a, a vrhunac večeri je bila pesma samo za naše uši, zvučna bajka Amelije Pulen. Burnse MORATE čuti. Zato što je takav RED. Šalim se, možete ih čuti ukoliko hoćete. Uživaćete.
