Ne znam kako da pocnem ovu pricu.
Ok, to bi bio pocetak.
Sta se sve desavalo pre te noci..znamo.
Ti si znao, Ona zna...a znam i ja.Ko smo to bili mi u nekom jebenom filmu devedesetih, nije ni vazno.Tada je zivot inace bio jadan i vredeo je...u stvari, nije vredeo nista.
Mislim da nikada nismo pricali o sudbini.Dok smo mogli.Sada ne mozemo, jer si ti mrtav.Ali mogu o tome da pricam ja.Znas, ja pojma nemam da li postoji sudbina.Iskrena da budem i ne zanima me.Davno sam prestala da se bavim tako "velikim" pitanjima.Sa radoscu ih ostavljam onim sveznajucim likovima i beskrajno uzivam posmatrajuci ih kako se loze dok pokusavaju da dokazu nesto.
Sta god to bilo.
Dakle, kao sto rekoh, za sudbinu ne znam ali ima perioda u zivotu koji bi mozda mogli biti to nesto sto ljudi nazivaju sudbinom.
Mi smo bili deo jednog takvog perioda.
Ti, Ona i ja.
Izgleda da je sve sto se desavalo pre te noci moralo da se desi, da bi okoncali taj period na nacin na koji jesmo.
Ti kao zrtva, Ona kao udovica, ja kao svedok.
Nakon toga smo prestali da postojimo u istom sastavu.
Pre nego sto je ispaljen prvi metak, bilo je to gotovo obicno vece ispunjeno nekim nemirom koji nije bio nikakvo cudo devedesetih.Tako smo tada ziveli.
Mislim da smo bili u nekom relativno normalnom stanju do trenutka dok ga nisi izbacio napolje.
Onda je sve pocelo da se odvija strahovitom brzinom.
Pomislih tada da ce on nesto da uradi.Nesto, bilo sta...bomba, pistolj..nesto.Vazduh se odjednom ispunio necim jbt! Ne znam sta je to bilo.Mozda sudbina?
Nesto tesko nam se spustilo na ramena.Svima.Njoj koja je bila u sedmom mesecu trudnoce, Tebi koji si sutradan trebao da napunis 29 godina...i meni kojoj je zivot te noci dodelio ulogu svedoka.
Nismo imali vise priliku da razgovaramo, ni da se pogledamo cak.Sve se odvijalo kao ubrzan i ujedno uzasno usporen film.
Kroz staklena vrata je bljesnulo nesto srebrno i cuo se prasak.Tada smo prestali da postojimo.U starom sastavu.
Od tog praska putevi su nam se razisli.Ti si tada postao zrtva.Ne znam da li si ti sve to mogao da vidis.Neki bi rekli da si jos neko vreme bio tu, opet, neki bi drugi rekli da je sve zavrseno u onoj neverovatno velikoj kolicini krvi u kojoj si lezao.
A ja...ja ne znam.
I mogu sa tim da zivim.
Ali se secam....
Secam se da smo legli na pod...svi.I u tako nekom polulezecem polozaju usli u sank.Ti si otisao na drugu stranu.Tada smo te poslednji put videli zivog.Mozda si bio jos neko vreme ziv, ali mi to posle vise nismo mogli da znamo.Na pod smo legli kako smo se zatekli.A on je pucao jos nekoliko puta.
Lezali smo u sanku.Nismo znali sta se desava tamo gde ste bili ti i onaj momak sto je cesto dolazio.
Tada se sve usporilo jos vise.Lezali smo na podu u nekim nestvarnim pozama, na malom prostoru.Zavladala je tisina.
Znas, onda mozak uradi nesto.Iskljuci neki deo da ne poludis.I dusa uradi nesto.Da se ne rasprsnes u milion komada, zato sto bez obzira na to ne vidis...znas.Znas jbt...znas sta se desilo.
Ali neces da pojmis.
Ona i ja smo tako lezeci razmenile nekoliko besmislenih recenica, potpuno neprimerenih trenutku u kom smo se zatekle.
Posto smo obe imale upaljenje cigarete, jedna drugoj smo zamerile dim.Smetao nam je dim!
Rekoh joj tada, da Ona i ne bi smela da pusi toliko jer je u drugom stanju i da na kraju krajeva ugasi to sranje, bar dok se ne porodi.
Nekako mi se cudno osmehnula tada.I izmedju nas je prosla neka senka.Brzo, gotovo neprimetno.
Impresivno je to sto mozak tada radi.Nacin na koji te blokira da ne poludis u trenu.Nacin na koji izdvaja informacije.Bitne za trenutak u kom se nalazis.
Podjednako je impresivno sta je sve covek u stanju da izvede u takvim uslovima.Sve ono sto nije sposoban pod nekim drugim okolnostima.
Onda je onaj momak sto je cesto dolazio, izasao iz prostorije u koju ste otisli i rekao da si ti mrtav.
Mozak onda ukljuci nesto drugo i telo reaguje.Onako kako nije u stanju u normalnim okolnostima.
Njena trudnoca je bila rizicna.Moj je mozak tada palio crvenu lampicu na tu cinjenicu.I ja sam uradila nesto sto sada ne bih bila u stanju.Nije vazno sta, jer nije to pitanje nekog herojstva, niti je pitanje nekih posebnih kvaliteta.To svakako tada nisam bila ja. Bar ne ona koja je pre praska postojala.Moj je je trip tada bio da ona ne sme da stigne prva do tebe.Zbog rizicne trudnoce.Dalje se ne secam.
Interesantno je to kako se ona ne seca onoga cega sam se setila ja.Registrovale smo dogadjaj kao ispresecan film.Zajedno smo ga posle povezale.I dobile celinu.Koja nije nista strasnija od nekih drugih prica, tih ratnih devedesetih.
Ali je nasa prica.
Jedno znam, a to je da nista od svega nije bilo pod mojom kontrolom.Nesto drugo tada “radi”.
Nesto drugo te vozi kroz dogadjaj.Nesto u tebi sto I ne znas da postoji.Dok se ne desi…
Onda postanes svestan tog dela svog bica koje reaguje samo u kriticnim situacijama.Instikt.Od toga je satkano to bice.Ima sopstveni razum, sopstvene sisteme vrednovanja, savrsen nacin izdvajanja bitinih informacija.A u cilju ocuvanja (pre svega) sopstvenog zivota.Onda iza toga, reaguje na ocuvanje tudjih zivota I smesta te u situacije od koristi za opste dobro.Svako je od nas te noci imao svoj zadatak.
Moj je bio da kleknem u krv jbg.I da te noci postanem svedok.Da me iza toga svet odredi prema dogadjaju.Na neko vreme. Te da mi zivot to neko vreme bude organizovan prema tom dogadjaju, pocetkom mracnih devedesetih.
Da sam mogla da biram..birala bih drugaciju noc.
Ali nisam.
Toga se secam.Krvi.Ne bih da zvucim pateticno ali I danas osecam taj “metalni” miris.Ako su u pravu oni sto bi me sada uveravali da si bio prisutan jos neko vreme, onda znas da si lezao na stomaku u ogromnoj kolicini krvi.I da ti je ruka bila siva, da sam pokusala da ti opipam puls..I da ga nije bilo.
A onda sam se okrenula prema njoj.Mozak je tada poceo da propusta informaciju u pravom obliku.Polako te provlaci kroz neka stanja u stvarnost.Stvarnost, u kojoj sam klecala na krvavom podu, a ona me gledala...gledala me je…I najzad, samo gledala sa rukama na ustima.
A ja sam pogledala u tvoje pantalone.Ne znam zasto bas u pantalone, pored kojih je lezala siva ruka, pa onda u njen stomak.
Pitala me je pogledom jesi li ziv.
Da, pogledom me je pitala.
Bila sam sigurna da nisi, ali sam slegla ramenima kao da ne znam.
Tako sam je pogledom I ramenima slagala.
Ustala sam sa poda, mozak je nastavio da propusta informacije o stvarnosti.Sve brze I jace.
Onda smo radili sve sto treba…I dalje u nekom izmenjenom stanju svesti, ali sve sto treba.Hitna pomoc, policija….
I svi su dosli.Komsiluk se okupio.Gurali su se na vratima jbt! Da vide krv.
Videlo im se to u ocima.
I brat ti je dosao.Sva ona krv I uzas nisu bili tako strasni kao glasovi koje je ispustao, kao cupanje kose sa glave.A ja sam pocela da posustajem.Pocelo je jako da me udara sve sto se desilo.Tako jako da sam imala utisak da cu da se onesvestim.
Ona I ja smo se drzale za ruke.Stajale samo, dok je tvoj brat cupao kosu sa glave, I dok su uzasni glasovi parali noc.Nista nismo mogle da uradimo.
Ona je takodje izgledala kao da ce da se onesvesti.Ipak smo ostale da stojimo…tako, drzaci se za ruke.Kao deca.U isto vreme su pocela da nam drhte kolena.
Konstatovali su smrt.Ona je tada postala udovica.Rekli su, da sve I da si bio na operacionom stolu odmah kada si pogodjen, ne bi preziveo.Ravno u srce.I kraj.
Onda mi je prisao istrazni sudija….
I ja sam tada postala svedok.
To su bile nase uloge.
Odigrali smo jedan film.
Pojma nemam ko ga je rezirao.
Mozda sudbina?
Iza toga sledi neki drugi film.
Ali ja sam sada umorna.
I na mogu o tome da pricam.
Preko bloga 
Zbog čega trubite kolima? Jel’ mi to imamo neki razlog za slavlje? Šta, to što je Tadić poturio Đelića da potpiše papir iza koga ne stoji većina, kako u Vladi, tako i u Srbiji? I koji će u roku od mesec-dva postati ništavan. Baš kao što je ništavan i sada, pošto je jasno precizirano da se sve te odredbe (inače, strogo deklarativnog karaktera) neće primenjivati ukoliko ne dođe do “pune saradnje sa tribunalom u Hagu”. Čitajmo između redova: sve dok tamo ne završe Mladić i Karadžić. Koji verovatno nisu u Srbiji, jer da jesu, bili bi uhapšeni. Budimo realni, samo budala sa manje od grama očuvane sive moždane mase, a koju pritom jure sve strane i domaće tajne službe, ostala bi u zemlji u kojoj “el loco jode el confundido”, naročito kada su u pitanju stvari od najvišeg državnog interesa. Tj “lud zbunjenog”. Znate šta. Možda grešim, ali mi se Mladić i Karadžić čine kao osobe koje imaju IQ veći od IQ-a zrna grožđa.
Na stranu činjenica da je gledanje većine beogradskih TV stanica tokom jučerašnjeg dana bilo ravno posmatranju snimka kolonoskopije (na ekranu samo govanca), malo ko se setio da reemituje izjavu našeg dragog nam Oli Rena od pre nekoliko dana, koji je izjavio da svaka zemlja koja pretenduje da postane članica EU mora da ima rešene i prijateljske odnose sa susednim državama, pa samim tim i Srbija, što znači da našem prijemu u EU mora predhoditi uspostavljanje prijateljskih odnosa sa Prištinom. E, sad, to nije rekao kakav ćata nekog departamana u EU, niti kafe-kuvarica Havijera Solane, već Oli Ren, glavom i bradom, koji samom svojom pozicijom u EU predstavlja glasnogovornika te organizacije. Neki ljudi, koji sebe nazivaju pravnicima, smatraju da bi to de facto i de jure predstavljalo priznavanje nezavisnosti Kosova. Ali, šta oni znaju? Psiholozi znaju bolje.
Long story short: ako želite da se veselite ovom fijasku u najavi, ja vas svakako ne mogu, niti želim sprečiti. Ako neko sa uživanjem pase travu, pravo je da ga nazovem “govedo”. A ako to govedo od trave tripuje da su špagete bolognese ili cordon bleu, to je već “delusion”. Zabluda. I to kao psihijatrijsko stanje. A, zna se, od zabludelih goveda nema bolje glasačke mašine. Zato, svi trk 11. maja na biračka mesta. Već sada počnite sa oštrenjem olovki. Ako se u vama javi i klica sumnje, onda će vas jedan od čobana Mlađa zaplašiti batinom u vidu neisplaćivanja besplatnih akcija i “povratkom u devedesete”.
