Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

U čast izlaska prvog broja srpskog „L’Officiela“ u Francuskom kulturnom centru u Beogradu 29. aprila ove godine održaće se party i izložba francuskih modnih fotografija od 1921. godine do danas.

Najstariji francuski modni magazin „L’Officiel“ koji ove godine slavi 87. rođendan, pojavio na kioscima širom Srbije, Crne Gore i BiH. Srpsko izdanje “L’Officiel”-a ima 244 strane, otvara ga “gate fold” naslovnica sa 4 strane oglasa brenda “L’Oreal” nakon čega sledi još 12 uzastopnih oglasnih duplerica (ukupno 30 strana) čime je oboren rekord u istoriji srpskih magazina.
Glavna urednica je kao što je javnosti poznato, najpoznatija srpska modna dizajnerka Verica Rakočević. Prvi broj srpskog „L’Officiel“-a pored predstavljanja najnovijih modnih trendova u svetu kroz francuske i domaće editorijale, objavljuje i intervju sa slavnom Ruškom Bergman, tekst o filmu posvećenom Valentinovom životu („Poslednji car“) koji će se premijerno pojaviti na Venecijanskom festivalu, razgovor sa Lukom Doninijem, prvim čovekom kompanije “TINA” broj 10 svoj sadržaj posvetila je uskršnjem prazniku
koji je pred nama. Očekuje Vas obilje predloga za spremanje, aranžiranje i serviranje raznih specijaliteta kako bi trpeza „MaxMara“, srpskom dizajnerkom Roksandom Ilinčić…

Zvanična stranica ovog događaja se nalazi na Facebooku, a tamo možete i potvrditi svoj eventualni dolazak.
Izložba francuskih modnih fotografija od 1921. godine do danas 29. April, 8:00pm, Francuski kulturni centar, Knez Mihailova 31,Beograd.

Sino?? smo se vrteli u krug. Neobi??an pomalo, ali poznat svima. Zove se za??arani. Takvo su mu ime dali. Ne mo??e?? ta??no da odredi?? po??etnu ta??ku po kru??nici, jer je udaljenje svih ta??aka od centra, od su??tine, identi??no i dodala bih jako daleko.

Olovku, koja pi??e srcem, ste mogli da vidite ovde. Lepa olovka, srcem je napravljena, maleno srce je obuklo i pokazalo svetu. Simboliku iste niko nije shvatio. I to nije najtu??nije koje je moglo malenom srcu koje je obuklo da se desi. Razo??arana je, jer nije mogla da odrecituje pesmu svoje sestre, nije mogla da ka??e da je ovim htela da poka??e svim mamama i tatama da je sa vrti??em zavr??eno, da je ona pred??kolac, i da ??e ona, kao i svi njeni drugari pred??kolci, na jesen, uzeti sli??ne olovke u ruke i po??eti sa ozbiljnim obrazovanjem. Ako bih po??ela da pi??em o obrazovanju rasplinu??u se, pa ??u ovoga puta to da presko??im.

Vi??e puta sam bila prinudjena da ??itam i slu??am kojekakve komentare i pitanje ???za??to pi??e?? blog???? i koliko god puta da sam odgovorila na isto, pona??anje i reakcija koju bih time izazvala bilo je totalno nerazumevanje. Kao da me ne ??uju, kao da ne razumeju re??enice koje stoje ipred njih.

I, ne razumeju. To sam zaklju??ila.

Kada bilo ko od nas krene sa nekom promocijom, uvek se postavi pitanje, koji je to na??in, koji najbolje promovi??e nekog ili ne??to. I uvek se ispostavi da je najbolja promocija ???licem u lice???, nama poznatiji ???u ??etiri oka???, sa tendencijom da postane ???u tri??? ili pak ???u dva??? oka, i to je definitivno ono o ??emu ??u sada da napi??em par re??i.

Ako govorimo o ???u ??etiri oka??? , postoji vi??e na??ina da se ovo postigne. Da se sretnete sa nekim, na kafi na primer, bilo gde, i da zapo??nete pri??u. Da napi??ete pismo toj osobi, ili da napi??ete to u svoj javni interaktivni dnevnik, i da sa??ekate da neko od onih koji tu svrati to pro??ita. Efekat je postignut, na ovaj ili onaj na??in. Ovaj poslednji, koji sam navela, je po meni najbolji, od svih elektronskih medija, jer se ne name??e, ne maltretira ??itaoca i mo??e, ukoliko mu ne prija, da iskoristi malo crveno dugme (gore desno) u svakom trenutku.

Taj famozni ??etvrtak, je bio povod za jako dobru raspravu o demokratiji i promenama, zbog ??ega sam sino?? sko??ila na noge sa stolice i mahala rukama kao omamljena, ne bi li me neko razumeo. Sve ono ??to sam uspela da postignem bilo je ???ali niko nije rekao da ti nisi u pravu, jesi, ali je na??in na koji ??eli?? da postigne?? cilj, totalno pogre??an i nije demokratski ve?? radikalan.??? Tu uvredu, ba?? sebi ne mogu da dozvolim, ??ak i kad znam da je stigla od osoba meni jako bliskih i dragih.

Hala Sportskog centra je bila puna, ta??nije zapadna strana. Mi smo bili u uglu te stane. Na??a deca su bila na terenu, slatka, pod maskama, i svako od njih je htelo da ispri??a svoju pri??u ponosno nose??i svoju masku. Bili su poslu??ni, slu??ali su svoje vaspita??e, ??etali bi kad bi ih voditelj pozvao da to urade, i uredno se vra??ali na svoja mesta. Vaspita??i su bili takodje na visini svog zadatka, skidali im maske ukoliko bi im zasmetale, vodili ih u toalet, dr??ali ih za ruke da ne padnu, ma bila je milina gledati ih, i gledati lepotu dobro obavljenog posla.

??ta u stvari nije bilo dobro u svemu ovome? Odmah ??u vam re??i, pojedini roditelji i ja. Za??to?

Rekoh da je bila puna samo zapadna strana, isto??na je bila gotovo prazna. Mesta je bilo i za tih pedesetak, koji su svojim pona??anjem uspeli da iziritiraju i voditelja programa, koja je ina??e jedna jako fina dama srednjih godina, vaspita?? i kojoj je na kraju programa bio potreban neki lek za umirenje. I to je ono ??to sam videla ja, i ??to su videli svi oko mene, i ??to su ??uli svi u sali. ??uli jesu, ali poslu??ni nisu bili.

Neki od tih bri??nih roditelja su sumanuto slikali svoju decu, vukli za rukav profesionalce sa kamerama i fotoaparatima, da slikaju njihovu decu, da obrate pa??nju na njih, i da bi ih lak??e pronalazili stajali bi u redu zajdeno sa decom, umalo nisu hodali sa njima, i mahali fotografima. Pojedini su stajali ispred reda u kome je stajalo njihovo ??edo, a ostali su napravili krug oko njih i spre??avali sve ostale u sali da vide svoju decu. Da bi ih videli roditelji su morali da stoje na svojim mestima, onda su po??eli da silaze i oni i na kraju je bila mrtva trka izmedju u??esnika i posmatra??a na terenu. Uzalud je voditeljica 30 puta zamolila roditelje da se povuku, da sednu, uzalud je obja??njavala da deca nemaju vazduha i da ih ometaju da priredbu privedu kraju.

Uzalud.

Nisam htela da ustanem sa svog mesta. Nisam htela da sidjem i ja na teren, ne bih li videla nagradjene mali??ane, nisam htela da postanem deo njih. Ali sam reagovala. Pasivno, dodu??e, od mene i nije moglo vi??e da se o??ekuje, rekla sam da je sramota, da treba da bude sramota sve one koji ne ??ele da ??uju, koji miniraju organizatore i teraju ih na grube re??i i to sve pred o??ima dece.

Bila sam besna, i bilo me je sramota za tudji sram.

Sino?? smo po??eli diskusiju o politici, o pljuvanju nesvesnih pojedinaca iziritiranih tekstom, o judima koji nemaju ni??ta ljudsko u sebi, koji su spremni da izmisle bilo ??ta i da ka??u bilo ??ta ??to bi moglo da degradira autora. Poznat na??in, jako poznat i efikasan. Efikasan za koga pitala sam i tu je u stvari po??ela ??ustra rasprava.

Nije trebalo da se me??am. Nije trebalo da ka??em ono ??to vidim. Nisam trebala da budem ja ta kojoj ??e da se okrenu oni koji su si??li medju decom, i da joj ka??u da je guska i budala. Trebala sam u tom trenutku da napi??em pismo i spustim ga u neko sandu??e za ??albe. Ali njega nisam nigde mogla da pronadjem, a bila sam direktno ugro??ena. Trebalo je da se utopim u masu, da postanem deo njih. Ja sam ta koja treba da se demokratijom bori protiv anarhije, i da je ono ??to radim trenutno, radikalno.

Na kraju dodjosmo do su??tine i do za??aranog kruga. U kom trenutku i od koga krenuti sa promenama. Od dece. Slo??ili smo se. A da bi deca radila ispravne stvari, da bi po??tovali prave vrednosti, potrebno je da ih mi stariji tome nau??imo. A mi, stariji, smo sve samo ne pravi ljudi za to. Ne dozvoljavamo ni onima koji su za to pla??eni da rade posao kako valja. Vezujemo im ruke, skrnavimo im re??i, ne po??tujemo ih mi kako valja i to nepo??tovanje prenosimo na decu. Ne po??tujemo zakone, koji postoje, ne reagujemo kad treba, i na pravi na??in.

Na kraju, reko??e mi da je ono ??to ja mogu da uradim, da svoju decu vaspitavam kako treba, i da ne dozvolim da me sve ovo ??to se oko nas de??ava promeni. I da naravno napi??em o tome post na blogu, i da ??e neko sigurno to da pro??ita.

Ja se pitam da li je to dovoljno, jer vaspitanjem, koja moja deca sti??u odudaraju ve?? sad od okoline, glupe su jer ne gledaju neki boks, neke borbe, velikog brata … i ne slu??aju Cecu. Njihovi drugari ne po??tuju pravo na izbor, ne pona??aju se demokratski i time im jasno pokazuju, da ako ??ele da budu deo dru??tva, treba prvo da izgube sebe.

Mo??da sam radikal, mo??da sam netolerantna, ali ako tolerantnost podrazumeva moje tupo gledanje u prazan prostor, gledanje KROZ problem a ne NA problem, pre??utkivanje o??iglednog lo??eg, utapanje u masu, jer u ovoj zemlji kvantitet vlada nad kvalitetom, ja ??u priznati. Jesam radikal ali na desnoj strani i nisam tolerantna. Ali nisam slepa, nisam glupa i nisam lo?? ??ovek. I ho??u SAD i ho??u SVE.

I to ??to sam sama, ne zna??i da nisam u pravu. Bori??u se i ???jedan na jedan??? i u 4, 3, 2, 1 oka, kako god kome prija i kako ??eli. Spremna sam na sve, ta??nije, na sve ??to ne podrazumeva da izgubim sebe.

Sinoć smo se vrteli u krug. Neobičan pomalo, ali poznat svima. Zove se začarani. Takvo su mu ime dali. Ne možeš tačno da odrediš početnu tačku po kružnici, jer je udaljenje svih tačaka od centra, od suštine, identično i dodala bih jako daleko.

Olovku, koja piše srcem, ste mogli da vidite ovde. Lepa olovka, srcem je napravljena, maleno srce je obuklo i pokazalo svetu. Simboliku iste niko nije shvatio. I to nije najtužnije koje je moglo malenom srcu koje je obuklo da se desi. Razočarana je, jer nije mogla da odrecituje pesmu svoje sestre, nije mogla da kaže da je ovim htela da pokaže svim mamama i tatama da je sa vrtićem završeno, da je ona predškolac, i da će ona, kao i svi njeni drugari predškolci, na jesen, uzeti slične olovke u ruke i početi sa ozbiljnim obrazovanjem. Ako bih počela da pišem o obrazovanju rasplinuću se, pa ću ovoga puta to da preskočim.

Više puta sam bila prinudjena da čitam i slušam kojekakve komentare i pitanje „zašto pišeš blog?“ i koliko god puta da sam odgovorila na isto, ponašanje i reakcija koju bih time izazvala bilo je totalno nerazumevanje. Kao da me ne čuju, kao da ne razumeju rečenice koje stoje ipred njih.

I, ne razumeju. To sam zaključila.

Kada bilo ko od nas krene sa nekom promocijom, uvek se postavi pitanje, koji je to način, koji najbolje promoviše nekog ili nešto. I uvek se ispostavi da je najbolja promocija „licem u lice“, nama poznatiji „u četiri oka“, sa tendencijom da postane „u tri“ ili pak „u dva“ oka, i to je definitivno ono o čemu ću sada da napišem par reči.

Ako govorimo o „u četiri oka“ , postoji više načina da se ovo postigne. Da se sretnete sa nekim, na kafi na primer, bilo gde, i da započnete priču. Da napišete pismo toj osobi, ili da napišete to u svoj javni interaktivni dnevnik, i da sačekate da neko od onih koji tu svrati to pročita. Efekat je postignut, na ovaj ili onaj način. Ovaj poslednji, koji sam navela, je po meni najbolji, od svih elektronskih medija, jer se ne nameće, ne maltretira čitaoca i može, ukoliko mu ne prija, da iskoristi malo crveno dugme (gore desno) u svakom trenutku.

Taj famozni četvrtak, je bio povod za jako dobru raspravu o demokratiji i promenama, zbog čega sam sinoć skočila na noge sa stolice i mahala rukama kao omamljena, ne bi li me neko razumeo. Sve ono što sam uspela da postignem bilo je „ali niko nije rekao da ti nisi u pravu, jesi, ali je način na koji želiš da postigneš cilj, totalno pogrešan i nije demokratski već radikalan.“ Tu uvredu, baš sebi ne mogu da dozvolim, čak i kad znam da je stigla od osoba meni jako bliskih i dragih.

Hala Sportskog centra je bila puna, tačnije zapadna strana. Mi smo bili u uglu te stane. Naša deca su bila na terenu, slatka, pod maskama, i svako od njih je htelo da ispriča svoju priču ponosno noseći svoju masku. Bili su poslušni, slušali su svoje vaspitače, šetali bi kad bi ih voditelj pozvao da to urade, i uredno se vraćali na svoja mesta. Vaspitači su bili takodje na visini svog zadatka, skidali im maske ukoliko bi im zasmetale, vodili ih u toalet, držali ih za ruke da ne padnu, ma bila je milina gledati ih, i gledati lepotu dobro obavljenog posla.

Šta u stvari nije bilo dobro u svemu ovome? Odmah ću vam reći, pojedini roditelji i ja. Zašto?

Rekoh da je bila puna samo zapadna strana, istočna je bila gotovo prazna. Mesta je bilo i za tih pedesetak, koji su svojim ponašanjem uspeli da iziritiraju i voditelja programa, koja je inače jedna jako fina dama srednjih godina, vaspitač i kojoj je na kraju programa bio potreban neki lek za umirenje. I to je ono što sam videla ja, i što su videli svi oko mene, i što su čuli svi u sali. Čuli jesu, ali poslušni nisu bili.

Neki od tih brižnih roditelja su sumanuto slikali svoju decu, vukli za rukav profesionalce sa kamerama i fotoaparatima, da slikaju njihovu decu, da obrate pažnju na njih, i da bi ih lakše pronalazili stajali bi u redu zajdeno sa decom, umalo nisu hodali sa njima, i mahali fotografima. Pojedini su stajali ispred reda u kome je stajalo njihovo čedo, a ostali su napravili krug oko njih i sprečavali sve ostale u sali da vide svoju decu. Da bi ih videli roditelji su morali da stoje na svojim mestima, onda su počeli da silaze i oni i na kraju je bila mrtva trka izmedju učesnika i posmatrača na terenu. Uzalud je voditeljica 30 puta zamolila roditelje da se povuku, da sednu, uzalud je objašnjavala da deca nemaju vazduha i da ih ometaju da priredbu privedu kraju.

Uzalud.

Nisam htela da ustanem sa svog mesta. Nisam htela da sidjem i ja na teren, ne bih li videla nagradjene mališane, nisam htela da postanem deo njih. Ali sam reagovala. Pasivno, doduše, od mene i nije moglo više da se očekuje, rekla sam da je sramota, da treba da bude sramota sve one koji ne žele da čuju, koji miniraju organizatore i teraju ih na grube reči i to sve pred očima dece.

Bila sam besna, i bilo me je sramota za tudji sram.

Sinoć smo počeli diskusiju o politici, o pljuvanju nesvesnih pojedinaca iziritiranih tekstom, o judima koji nemaju ništa ljudsko u sebi, koji su spremni da izmisle bilo šta i da kažu bilo šta što bi moglo da degradira autora. Poznat način, jako poznat i efikasan. Efikasan za koga pitala sam i tu je u stvari počela žustra rasprava.

Nije trebalo da se mešam. Nije trebalo da kažem ono što vidim. Nisam trebala da budem ja ta kojoj će da se okrenu oni koji su sišli medju decom, i da joj kažu da je guska i budala. Trebala sam u tom trenutku da napišem pismo i spustim ga u neko sanduče za žalbe. Ali njega nisam nigde mogla da pronadjem, a bila sam direktno ugrožena. Trebalo je da se utopim u masu, da postanem deo njih. Ja sam ta koja treba da se demokratijom bori protiv anarhije, i da je ono što radim trenutno, radikalno.

Na kraju dodjosmo do suštine i do začaranog kruga. U kom trenutku i od koga krenuti sa promenama. Od dece. Složili smo se. A da bi deca radila ispravne stvari, da bi poštovali prave vrednosti, potrebno je da ih mi stariji tome naučimo. A mi, stariji, smo sve samo ne pravi ljudi za to. Ne dozvoljavamo ni onima koji su za to plaćeni da rade posao kako valja. Vezujemo im ruke, skrnavimo im reči, ne poštujemo ih mi kako valja i to nepoštovanje prenosimo na decu. Ne poštujemo zakone, koji postoje, ne reagujemo kad treba, i na pravi način.

Na kraju, rekoše mi da je ono što ja mogu da uradim, da svoju decu vaspitavam kako treba, i da ne dozvolim da me sve ovo što se oko nas dešava promeni. I da naravno napišem o tome post na blogu, i da će neko sigurno to da pročita.

Ja se pitam da li je to dovoljno, jer vaspitanjem, koja moja deca stiču odudaraju već sad od okoline, glupe su jer ne gledaju neki boks, neke borbe, velikog brata … i ne slušaju Cecu. Njihovi drugari ne poštuju pravo na izbor, ne ponašaju se demokratski i time im jasno pokazuju, da ako žele da budu deo društva, treba prvo da izgube sebe.

Možda sam radikal, možda sam netolerantna, ali ako tolerantnost podrazumeva moje tupo gledanje u prazan prostor, gledanje KROZ problem a ne NA problem, prećutkivanje očiglednog lošeg, utapanje u masu, jer u ovoj zemlji kvantitet vlada nad kvalitetom, ja ću priznati. Jesam radikal ali na desnoj strani i nisam tolerantna. Ali nisam slepa, nisam glupa i nisam loš čovek. I hoću SAD i hoću SVE.

I to što sam sama, ne znači da nisam u pravu. Boriću se i „jedan na jedan“ i u 4, 3, 2, 1 oka, kako god kome prija i kako želi. Spremna sam na sve, tačnije, na sve što ne podrazumeva da izgubim sebe.

Po belom oblutku sejem
belo brašno

mleko niz prozore lije

belim konjem jezdim preko voda

uranjam kroz slojeve sebe
do neolitskog doba
u vinčansku kuturu
bez utvđenja,
razgovaram sa tvorcima figurina,
keramičkog posuđa.

Teleport otkucava
java

a ja, još ne bih u prezent
kroz levak vremena,

tamo bih odmorila.

 

 (autor fotografije i pesme: jelenaartpoezija)

Ako jezike covecije i andjeoske govorim,
a ljubavi nemam,
onda sam kao zvono koje jeci,
ili kimval koji zveci.

I ako imam dar prorostva
i znam sve tajne i sve znanje,
i ako imam svu veru da i gore premestam,
a ljubavi nemam,
nista sam.

I ako razdam sve imanje svoje
i ako predam telo svoje da se sazeze,
a ljubavi nemam,
nista mi ne koristi.

Ljubav dugo trpi, blagotvorna je,
ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se,
ne cini sto ne pristoji, ne trazi svoje,
ne razdrazuje se i ne misli o zlu,
ne raduje se nepravdi, a raduje se istini
sve snosi, sve veruje, svemu se nada
sve trpi.

Ljubav nikad ne prestaje,
dok ce prorostva nestati,
jezici ce zamuknuti, znanje ce prestati.
Jer delimicno znamo, a delimicno prorokujemo.
A kada dodje savrseno,
onda ce prestati sto je delimicno.

Kada bejah dete, kao dete govorah,
kao dete misljah, kao dete razmisljah.
A kada sam postao covek,
odbacio sam sve sto je detinjasto.
Jer sada vidimo kao u ogledalu, u zagonetki,
a onda cemo licem u lice.
Sad znam delimicno
a onda cu poznati kao sto bih poznat.

A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje.
Ali od njih najveca je ljubav.

Dobro ne radi se baš o “klonovima” nego o još jednom slučaju “hackingtosh” manije. Nakon Asus EEE-a i OpenComputera na red je došao jedan UMPC. Riječ je o OQO subnotebooku na kojem je poduzetni entuzijast uspio pogoniti Mac OS X Leopard. Inače OQO je tvrtka sa debelim Apple zaleđem, oformljena od između ostalih i [...]

Posle objavljivanja svog prvog digitalca sa ekranom osetljivim na dodir ( Lumix FX500 ), Panasonic nam predstavlja i novi model digitalnog fotoaparata, prvi Panasonik sa WiFi bežičnim modulom - Lumix TZ50.

Ovo nije prvi put kada je neki od proizvođača eksperimentisao na tu temu, Canon je pokušao sa Ixus Wireless još 2005 godine, kao i Nikon sa P1 i P2 iste godine. Očigledno je da tržište nije prihvatilo WiFi u fotoaparatima, čim su to bili prvi i poslednji fotoaparati koji su nudili takvu opciju. Namera proizvođača je bila da ugradnjom WiFi opcije u prve fotoaparate istisne potrebu za kablovima za povezivanje aparata na računar. Većina računara tada nije imala WiFi, tako da bi koristili bežično prebacivanje fotografija morali ste dokupiti dodatnu WiFi karticu. A i onda brzina prebacivanja fotografija je opet bila mnogo sporija nego što je to slučaj preko USB 2.0 kabla.

Šta se danas promenilo i zašto Panasonic misli da će ovakav model danas imati bolju prođu. Na prvom mestu ugradnja WiFi modula u TZ50 nije zamena za kablić kojim će te prebacivati slike na vaš računar. A i okolnosti su se promenile, dok su 2005 godine foto šering servisi i socialne mreže bile tek u usponu danas dostižu svoj zenit. Tako da džabe vam fotka koju ste napravili ako se one već tog trenutka ne nalaze na vašem blogu, facebook profilu, picassa ili flickr galeriji.

Računajući na ovakav trend, Panasonic nudi uz TZ50 godinu dana besplatnog korišćenja T-Mobile WiFi hotspotova ( samo u Americi ). Preko kojih možete lako prebaciti fotografije direktno sa TZ50 u svoju Picassa galeriju. Na žalost za sada nema naznaka da će Panasonic ponuditi sličan dil i za ostatak sveta, a i da ponudi, na našim prostorima ne postoji dovoljno razvijena mreža wifi hotspotova kako bi mogli da iskoristimo ovakve mogućnosti.

Pored dodatka WiFi modula, TZ50 fotoaparat je potpuno isti predhodno objavljenom TZ5 digitalcu nasledniku poprilično ovde popularnog TZ3.

Neke od glavnih karakteristika Panasonika TZ50/TZ5

• CCD optički senzor rezolucije 9.1 megapiksela
• 10x (28-280mm ekvivalentno) Leica DC Vario-Elmarit objektiv
• MEGA OIS optička stabilizacija
• Veliki tro inčni ekran visoke rezolucije

Dpreview je upravo objavio detaljni test TZ5 sa galerijom fotografija u punoj rezoluciji.

She said: " New Death Cab For Cutie – Only on Daytrotter Right Now www.daytrotter.com Album drops May 13, but Death Cab For Cutie is releasing 3 songs from the new album today exclusively on Daytrotter! Plus there are new versions of 4 previous songs. " You decide!

Zagreb, 29. travnja 2008. - Uz jedinstvenu cijenu razgovora Easy tarifa od 0,91 kunu po minuti prema svim mrežama u Hrvatskoj, odsad Vip korisnici mogu šest mjeseci besplatno razgovarati u Vip mreži (uz naknadu za uspostavu poziva od 0,25 kuna). Za to je potrebno aktivirati opciju Vip 0 od 2. svibnja do 30. lipnja uz Vipme Easy i pretplatničku Easy + tarifu. S obzirom da je riječ o popularnoj Easy tarifi, u Vipnetu smatraju da će s ovom ponudom privući brojne nove korisnike jer im nude idealnu tarifu za razgovore prema svim mrežama, u kojoj ne moraju brinuti o troškovima jer je cijena poziva ista. Novost u Easy + tarifi za pretplatnike je da odsad i oni mogu aktivirati opcije, kao što je opcija Vip 0.Novi Vip pretplatnici koji se do kraja lipnja odluče za Easy + tarifu i žele aktivirati opciju Vip 0 potpisat će ugovor na 24 mjeseca, dok postojeći korisnici Easy + tarife za aktiviranje Vip 0 produžuju ugovor za 12 ili 24 mjeseca. Nakon šest mjeseci korisnici mogu koristiti Opciju Vip 0 za 50 kuna mjesečno. Minimalna mjesečna potrošnja u pretplatničkoj Easy + tarifi je 91 kunu, ali se ona odnedavno može iskoristiti za sve pozive, SMS i MMS poruke prema svim mrežama u Hrvatskoj.

Novi Vipme korisnici koji aktiviraju Vipme Easy tarifu također će razgovarati za 0,91 kunu po minuti prema svim mrežama u Hrvatskoj. Za aktivaciju je dovoljno obnoviti račun sa 100 kuna. Novi Vipme korisnici će, uz opciju Vip 0 također razgovarati za 0 kuna po minuti (uz naknadu za uspostavu poziva od 0,25 kuna) u Vip mreži. Za aktivaciju Vipme Easy tarife postojećim Vipme korisnicima je smanjena obveza nadoplate računa s 200 na 100 kuna mjesečno, a za opciju Vip 0 plaćaju 60 kuna mjesečno.

Aktualno:

Broj Vip korisnika porastao je u 2007. godini za 14 posto na 2,2 milijuna.
Prihodi Vipneta u 2007. su veći su za 8,3 posto u usporedbi s prihodima ostvarenima u 2006. i iznose 514,2 milijuna eura. Operativna dobit (EBITDA) veća je za 10,3 posto u odnosu na godinu ranije i iznosi 210,2 milijuna eura. Dobit prije kamata i poreza (EBIT) porasla je u 2007. za 21,8 posto, na 136,7 milijuna eura.

croportal_url = "http://gadgeterija.net/?p=1462";croportal_title = "Šest mjeseci razgovori za 0 kuna u Vip mreži";croportal_abstract = "";croportal_skin = "horizontal"; Vezani članci

NetAkademija na Facebooku poklanja informatičke tečajeve by Groovyrider on March 17th, 2008

Vipnet darovao 100.000 kuna za liječenje Martine Rukavine by Groovyrider on April 21st, 2008

Lenovo X300 dostupan od 20. ožujka by Groovyrider on February 27th, 2008

Nokia 3109 Classic dostupna na hrvatskom tržištu by Groovyrider on September 29th, 2007

Hrvatske domene sa najviše crtica by Groovyrider on April 14th, 2008

“Zašto hodaš neobrijan!? Zašto se nisi obrijao?!” - obrecnuh se na ženski glas iza mene. Ulica je kao nečiji krvotok bila ispunjena kolanjem ljudi kroz nju. A taj glas je pripadao brižnoj kćerki, sada već sredovječnoj ženi, koja je žurnim korakom grabila metre te duge ulice. “Što ću ja s tobom, tata?!” - reče mu nemoćno, dok sam [...]