Unosi za: Arhiva za 2008/04
KRALjEVO - Za samo dvadeset centimetara, Kraljevčaninu Zoranu Petroviću Gugiju na prošlogodišnjem svetskom prvenstvu u Litvaniji izmakla je prva srpska medalja u paraglajdingu. U disciplini preciznog sletanja, četrdesetšestogodišnji Petrović, kojeg u Srbiji doživljavaju kao oca i začetnika ovog još mladog sporta, na kraju je morao da se zadovolji četvrtim mestom.
- Ni taj plasman nije loš, jer je konkurencija bila izuzetno jaka. Prvenstvo je održano u zimskim uslovima, što je za nas iz Srbije bilo novo iskustvo - kaže Zoran Petrović.
Za sjajne rezultate, popularni Gugi tri puta je nagrađen "zlatnim orlom". Najveće priznanje Vazduhoplovnog saveza Srbije dobio je 2003, 2007. i ove godine. Na nedavnom Svetskom kupu u Makedoniji popeo se na najvišu stepenicu pobedničkog postolja.
- Pored finala Svetskog kupa u Japanu početkom novembra, očekuju me i nastupi na prvom evropskom prvenstvu u preletu i preciznom sletanju koja će biti održana u Nišu i Niškoj Banji. Nadam se da ću ponoviti uspeh iz Makedonije - skromno kaže iskusni paraglajdist.
Kao već dokazani padobranac i jedriličar, Petrović se početkom osamdesetih godina prošloga veka, želeći da oproba i nešto novo, prvi put sreo sa paraglajdingom. Prvi let napravio je sa Goča, koristeći "Kluzova" krila.
- Prvi i poslednji, jer obližnji Stolovi ipak pružaju povoljniju mikroklimu i termale, kao najbolje vazdušne struje. Posle dobrih priprema na Stolovima, ni Alpe nije teško savladati - napominje Gugi.
Najveću visinu u svojoj karijeri Petrović, inače profesor tehničkih nauka u kraljevačkoj Mašinskoj školi, napravio je upravo sa Stolova. Koristeći povoljne termale, sa 600 popeo se na 3.100 metara! A u preletu, njegov lični rekord je - četiri sata provedena u vazduhu i pređen 91 kilometar.
Po njegovim rečima, paraglajdingu su ga privukli mir i tišina koji vladaju među oblacima, kao i pogledi na prelepe predele u kojima satima može da uživa.
- U vazduhu ima zanimljivih susreta, naročito s orlovima. Oni znaju gde su najbolje vazdušne struje, posebno u proleće, kada namerno usmeravaju "goste" na struje koje vode ka zemlji. Na taj način štite svoje mlade, gnezda i teritoriju - kaže "kraljevački orao".
SPONZORI KLUBA
POČETKOM devedesetih, s grupom entuzijasta, Petrović je u Kraljevu oformio Paraglajding klub "Eol", koji je danas najstariji i najtrofejniji klub na Balkanu.
- Paraglajding je skup sport i naš klub, s obzirom na uslove u kojima radi, postiže odlične rezultate. Veliki problem je pronaći sponzore za odlazak na takmičenja. U Kraljevu najviše nam pomažu firme "Afiks" i "Bojadiks". Jedan prijatelj iz Crne Gore finansiraće deo troškova za odlazak u Japan, a za ostatak - valjda ćemo se snaći.
Na nekim medijima evroentuzijazam poprima obrise pravog fanatizma i evro-histerije. I to čak i onda kad ulog nisu ovako važni, da ne kažemo baš istorijski izbori
Piše: Djordje Vukadinoviž / Politika ONLINE / Pogledi
Povremeno čitanje komentara na ove tekstove na sajtu ,,Politike” loša je navika kojom su me odnedavno zarazili neki prijatelji. Ima tu svega, u rasponu od verovatno ne baš sasvim zasluženih pohvala do, nadam se, još nezasluženijih kritika i uvreda. Nađe se i zanimljivih opaski. U svakom slučaju, iskustvo poučno i traumatično. Elem, u komentaru na jedan od svojih februarskih tekstova pročitao sam interesantnu ocenu. Očito rezigniran ishodom tek završenih predsedničkih izbora, jedan čitalac je napisao nešto u stilu – sve je to što govorite uglavnom tačno i istinito (mislim da se radilo o kritici kampanje straha i pokušajima da se predsednički izbori naknadno predstave kao referendum o bezuslovnom pristupanju EU), ali zašto to niste tako jasno rekli ranije, nego tek sada, kada je sve završeno.
Strogo gledano, čitalac nije bio u pravu. Kao prvo, nikada nije ,,sve završeno”. Kao drugo, pošteno govoreći, dosta oštro sam govorio i ranije. Treće, ne mislim da analitičar, pogotovo usred predizborne kampanje, treba otvoreno da agituje za ovu ili onu opciju – a što, opet, nipošto ne znači da ne treba da ima svoj stav, ili da, po principu ,,svi su dragi”, mora da se klanja na sve četiri strane, mehanički raspodeljujući pohvale i pokude. No, uprkos svojoj formalnoj netačnosti, pomenuti komentar mi je pomogao da se podsetim na jedan važan politički i socijalno-psihološki princip koji deluje svuda oko nas i koji, baš zato što je sveprisutan, obično ostaje neprimetan.
Jeste li nekad razmišljali zašto je, ne računajući one direktno pogođene, tako malo ljudi 1989. bilo javno protiv Miloševića, ili 2001. protiv DOS-a? Zašto je tako mizerno malo tzv. pravnih stručnjaka i analitičara 2002. javno osudilo izbacivanje iz parlamenta čitave – i to najveće – poslaničke grupe i zašto su glasovi protiv vanrednog stanja 2003. bili tako tihi? Zašto su se do pre godinu dana u srpskoj javnosti retko čule kritike na račun NATO-a i zašto je doslovno do juče Evropska unija imala status ,,svete krave”, a njeno problematizovanje bilo tretirano kao ozbiljan simptom političke nepameti i ,,samoizolacije” iz kruga društvene elite?
Na um odmah padaju sitni interesi, strah i cenzura, ali to je samo deo objašnjenja. Naravno da je često reč o interesu i strahu, no, problem je ipak malo složeniji. Radi se o jednom kompleksnom mehanizmu koji je satkan od mešavine uverenja, navike, interesa, inercije i oportunizma. Kao i prirodnoj ljudskoj sklonosti da se malo izmakne pred elementarnom nepogodom, odnosno, da se prikloni onome što liči na pobedničku političku bujicu. Sem ako niste baš mazohistaili egzibicionista,veoma je teško plivati protiv dominantne struje i ,,duha vremena”. I zato je mnogo lakše i prijatnije poverovati u ono što nam, zapravo, odgovara daverujemo. Ili da se, pod izgovorom kako ,,to nije naša stvar”, pred aktuelnom lavinom malo uklonimo, a svoje neslaganje odložimo za bolja vremena.
U Srbiji već godinama deluje prećutni savez, takoreći ,,sveta alijansa” medija, elite i tzv. struke oko neupitnosti i bezalternativnosti srpskog evropskog kursa. Čak ni oko teritorijalnog integriteta, nečeg što bi u svakoj iole normalnoj zemlji bilo naprosto podrazumevano, nema ni približno toliko konsenzusa. Vi u Srbiji imate najmanje jednu ozbiljnu stranku (plus još nekoliko manjih) koja misli da je teritorijalni integritet zemlje manje bitan od viznih olakšica i evropskih integracija, a nemate doslovno nijednu koja bi, na primer, bila otvoreno protiv ulaska u EU.
Na nekim medijima – kažem ,,nekim” samo zato što ih je, nažalost, više od onog jednog na koji ste svi odmah pomislili – dakle, na nekim medijima ovaj evroentuzijazam poprima obrise pravog fanatizma i evro-histerije. I to čak i onda kad ulog nisu ovako važni, da ne kažemo baš istorijski izbori.
Treba biti pošten i priznati da su Hrvati imali daleko veći konsenzus oko Prevlake (Krajinu, Knin i Vukovar da i ne pominjemo) nego mi oko Kosova. A Prevlaka je ipak samo jedna gomila kamenja na ulazu u Boku Kotorsku. Na svom ,,evropskom putu” Hrvati gotovo da nisu imali veću prepreku od Ante Gotovine i poneke gorke pilule u odnosima sa susedima Italijom i Slovenijom. Pa opet njihovi mediji imaju deleko objektivniji, nijansiraniji, kritičkiji i inteligentniji stav prema EU nego što je to slučaj u današnjoj Srbiji.
Ali narodu je, kaže se, potrebna neka ideja, neki pozitivan cilj, nešto ka čemu će usmeravati svoje težnje. Priznajem da tu ima izvesne istine i zato, evo, kao programsku nacionalnu formulu predlažem staru i nekako već prilično zaboravljenu narodnu mudrost – u se, i u svoje kljuse! Priznajem da to možda nije previše atraktivna parola sa kojom se dobijaju izbori, ali sam siguran da je to doslovno jedina egzistencijalna i politička platforma sa kojom i na kojoj se – možda – još može spasiti država i ovaj sluđeni narod koji, rekao bih, i dalje nije u potpunosti svestan nesreće koja ga je zadesila i pogibelji koja mu neposredno preti.
KRALJEVO - Predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić izjavio je u ponedeljak u Kraljevu da se koalicija okupljena oko te stranke "jedina bori za običnog čoveka" zalaganjem za uspostavljanje socijalne pravde i društva jednakih mogućnosti.
"Ne može u Srbiji milion ljudi da bude bez posla, ne može sindikat da nema prava na potpisivanje kolektivnih ugovora sa poslodavcima i državom, ne može pola miliona penzionera da ima penziju manju od 9.000 dinara", naglasio je Dačić na predizbornom skupu u Kraljevu.
On je pozvao birače da ne glasaju po simpatijama prema liderima, nego da procene ko im nudi bolju budućnost i povratak dostojanstva, odnosno da "glasaju za SPS kako sudbina Srbije ne bi zavisila od dva ili tri odsto najmoćnijih, nego od 99 odsto ljudi u Srbiji kojima je potrebna socijalna pravda".
"Oni koji su nas napadali danas govore rečnikom SPS-a i Slobodana Miloševića, govore o socijalnoj pravdi, o tome kako je nema u Srbiji, a oni su na vlasti već osam godina", rekao je Dačić.
Predsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije Jovan Krkobabić rekao je da je Srbija evropska država "već 2.000 godina i da Evropa nije u Australiji".
Predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma rekao je da u Srbiji "šnajderi ne mogu nikako makaze da kupe jer su ih pokupovali oni koji seku vrpce pri otvaranju puteva".
"Ujutru seku na početku jedne ulice, a uveče na kraju te iste ulice. Hajde da odu oni koji stavljaju asfalt na asfalt, a da dođu oni koji stavljaju asfalt na blato", rekao je Marković.
KRALJEVO - Kraljevom je prekjuče popodne prodefilovalo više stotina taksi vozila, pa su, u saobraćajnom špicu, praktično bile blokirane glavne gradske saobraćajnice. Ovaj mirni protest lokalnih taksista, zbog, kako ističu, „ignorisanja inspekcijskih službi da sprovode opštinske uredbe i zakonske propise koji jasno određuje ko se i s kakvim vozilom može baviti ovom deltnošću“, ipak, nije prošao bez incidenata. Na Trgu Svetog Save saobraćajna policija zaustavila je kolonu i iz automobila izvukla devetnaestogodišnjeg Gordana R, vozača „Profi taksija“. Pošto je taksista, kako se zvanično saopštava, pokušao da se udalji, pružao aktivni otpor i vređao“, policajci su ga prilično brutalno, svedoče očevici, oborili na trotoar i namakli mu lisice na ruke. Na stotine Gordanovih kolega zviždalo je i protestovalo, ali mladi vozač je odveden u policijsku stanicu, gde mu je određeno zadržavanje do 48 časova.
U kraljevačkoj policiji kažu da Gordan R. na raskrsnici Dositejeve i ulice Dimitrija Tucovića, desetak minuta ranije, nije poštovao upozorenja policajca o pravcu kretanja, već je vozilom povredio saobraćajčevu nogu i udaljio se s mesta događaja.
Hapšenje mladog vozača, izazvalo je ogorčenje među njegovim kolegama koji se, ističu uglas, bore za poštovanje zakonskih odredaba, jer im „hleb iz usta otimaju divlji i nelegalni prevoznici koje niko ne sprečava da se kriminalno ponašaju“. Iste večeri sakupili su novac i angažovali advokata koji će braniti Gordana R.
- Naravno da ćemo kolegu braniti, radi se o mladom, neiskusnom čoveku. Ne znam šta se tačno desilo, nisam bio u blizini, a čuo sam da je hapšenje bilo prilično grubo. Možda je i Gordan prenaglio, nije ovo trebalo da se desi - rekao nam je Sima Murganić, jedan od organizatora protesta kraljevačkih taksista.
Dragan Pavlović, predsednik Sekcije taksi udruženja iz grada na Ibru, uzdržano komentariše ovaj događaj. Kaže da nije bio njegov očevidac.
- Protest je pokazao da smo u pravu. Odazvala su se gotovo sva naša udruženja, a posle njegovog završetka, primetili smo da su autobusi legalnih prevoznika znatno puniji, jer smo, makar juče, uspeli da „proteramo“ nelegalne linijske taksije koji otimaju putnike i nama i autoprevoznim preduzećima iz ovog kraja - kaže Dragan Pavlović.
Ženska haljina može biti tako dizajnirana da odaje dojam da je osoba koja ju nosi naprosto nabijena strujom i kad tako obučena seksi mama uđe u prostoriju ostavlja bez daha sve prisutne. E pa predstavljam žensku haljinu koja je definitivno nabijena strujom i bolje da joj se ne približavate…
Amanda Parkes dio je prestižnog MITjevog još prestižnijeg Media Lab laboratorija, a njenu najnoviju umotvorinu vidite na slici. Radi se o haljini koja kinetičku energiju kretanja pretvara u struju, koju pak pohranjuje u pripadajuće ugrađene baterije. Na žalost ovo je sve tehnikalija koje je bilo moguće saznati o haljini nazvanoj Piezing, a više o ovoj domišljatoj teti možete saznati na ovom linku.
croportal_url = "http://gadgeterija.net/?p=1460";croportal_title = "Seksi electric bejbe";croportal_abstract = "";croportal_skin = "horizontal";
Vezani članci
Sve svoje datoteke strpao sam u novi ‘FOLDER’ by Groovyrider on February 13th, 2008
USB baterije zaradile svoju treću nagradu by Groovyrider on March 5th, 2008
Ženskasti alat za ‘muške’ poslove by Zla by Zla on November 20th, 2007
Snažni držač CD/DVD medija by Groovyrider on December 27th, 2007
Tjedni pregled 010 by Groovyrider on December 2nd, 2007
Nekada je to bila samo obična livada. Na njoj se gradile kuće po planski određenim parcelama. Sećam se zgrada bez ograda, ulica bez trase, blata do kolena u kišnom periodu, prašine leti, naše bezbrižnosti u tim prvim godinama života. Onda su napravili brdo baš ispred moje kuće, pokušavajući da od livade naprave pravu ulicu. Stajalo je dugo tu. Ulicom se moralo pešice, pa preko brda na drugu stranu ulice. To malo brdo je postalo sinonim za kamenice, grudve od blata, ratovanja i planinarenja. U tim ratnim pohodima koji su se odvijali svakodnevno, svako od nas, učesnika, zaradio je po neki ožiljak.
Moj je na glavi. Šivenje nije trajalo dugo i ne sećam se da li sam plakala ili ne, ali znam da smo posle toga potpisali primirje. Onda je brdo nestalo. Umesto njega osvanuo je asfalt. Crn, ravan i čist. Sa asfaltom je prestala i mogućnost opravdanja prljavih pantalona, jakni, pocepanih cipela … i ko zna čega još.
Sa asfaltom smo nekako i porasli, verovatno bi nam ono brdo i zasmetalo da baš tad nije nestalo. Bilo je lakše voziti bicikl, igrati lastiž na suvom i ravnom, „između dve vatre“, školice, sve dok jednog dana, koga se naravno ne sećam, a sve se nadam vratiće se, nismo toliko porasli da nam je asfalt služio samo kao trasa za jednostavan prelazak iz mesta A u mesto B.
Koračajući tim asfaltom, na 200m od naših kuća, gde se ulica ukršta sa drugom, stiže se do drvoreda, između naselja kućica u nizu, poznatijeg kao „Staro Tigrovo naselje“. On vodi na Kej. Kej i reka Nišava, i milion i jedna priča vezana za nju. Za ogromne lipe čije su krošnje dosezale do polurazbijenih klupica na kojima smo grickali semenke, pričali strašne priče, prvi put se ljubili, plakali, smejali se, zapalili prvu cigaretu, jeli sladoled i živeli bezbrižnim životom.
Kada bi nam dosadilo čavrljanje na klupici, uhvatili bismo se za ruke i prelazili preko čuvenog mosta ljubavi. Pešački most. Na njemu bismo stajali dugo i gledali mesečev odraz u vodi. Bio bi nemiran, baš kao i mi. I gde god bismo se okrenuli, videli bismo reku, lipe i nebo. Odatle se grad nije video, iako se prostirao svuda oko nas.
I grad je rastao zajedno sa nama. Pratio je naše želje, otvarao je nove prodavnice, kafiće, bioskope i pozorišta. Domove Kulture i velike „crvene trgove“. Dovodio je velike muzičare i velike glumce. U letnjem periodu, centar grada bio bi preplavljen motorima i besnim automobilima. Neki su žurili, neki zastajali da se okrepe, punili bi grad, i sve je to ličilo na jedan veliki vašar koji traje i traje i nikako da se završi. I tad nam je, pored svih aktivnosti, i pored svih lepota koje nam je pružao, bio dosadan, već obiđen, već oslikan, već iživljen. Ostavili smo ga i krenuli u potragu za većim i lepšim, koji će brže rasti od nas.
Neki od nas su otišli u slične gradove, neki u veće i bolje. Bilo nam je lepo. U naš mali grad vraćali smo se u početku često, da obiđemo drugare, da vidimo šta rade oni koji su u njemu ostali, da li su klupe promenjene, ofarbane, da li je na trgu postavljena bina, ko će gostovati na „Pirotskom letu“. Neka mesta gde smo izlazili nisu više postojala. Neke rezervacije su nam bile ukinute i ustupljene redovnijim gostima. Manje smo se zadržavali na mostu ljubavi, jer lipe nisu više bile tako velike i lepe, i reka nije žuborila kao nekad, niti se više jasno video mesečev odraz u vodi. Nemirnu reku su ukrotili u novo kameno moderno korito, bez vrba i trske.
Na prelepom bazenu u obliku delfina, poker smo zamenili preferansom, sunčanje i prskanje - hladovinom, večernje šetnje Kejom - dugim sedenjem u baštama kafea sa živom svirkom, gde smo pričali o drugim, boljim i lepšim mestima u koja smo otišli.
Grad je sve manje mirisao na nas, a mi smo uporno tražili deliće koji su obeležili naše detinjstvo. I nalazili bismo, uvek na istom mestu, ne više jasno vidljiv i samostalni kiosk gde su se prodavale semenke, leblebija, pistaći, kikiriki, pečeno kestenje i kokice, već neugledan, ali uvek čist i krcat lokal smešten ispod stepenica koje vode na gornji plato velikog tržnog centra, koji je ujedno i granica trga koji se odatle prostire.
Sad je moj bivši mali grad izrastao u moderan grad, koja pokušava da u sebe utka sve ono što je pratilo naše odrastanje. Čuveni pirotski ćilim je postavljen po sred gradskog trga. Crveni trg je zamenjen belim, sa velikom fontanom u centru. Pored malog parka kraj Hotela napravljen je parking. Više nema vašara preko leta, jer je magistralni put izmešten van grada. Uređen je stari Momčilov grad iz 14.veka za pozorišne predstave, slikarske kolonije i poneki koncert.
Iz „Pazara“ ka „Tijabari“, ostale su stare restaurirane građevine, pretvorene u prodavnice robe široke potrošnje. Veliki most, poznatiji kao „Golemi“, naziv nije dobio po veličini, već po značaju za grad. Preko njega dnevno pregazi ogroman broj ljudi, ponekad mi se čini da, u jednom jedinom danu, čitav grad promeni stranu reke.
Na Tijabarskoj strani se nalazi Muzej, stara gradska česma „Guševica“ i svi oni mali dućani, kovači, sajdžije, pekari, poslastičari, šusteri … a između njih - otvorena pijaca i Autobuska stanica. Preko puta te stanice je moja prva škola. Ista, netaknuta, čak je i boja ona ista bledo žuta kao tad, kad smo pod brezama u dvorištu igrali klikere.
Na suprotnoj strani je benzinska pumpa, i opet niz starih kuća. A zatim moderne, visoke zgrade i dobro poznate ulice, i poznate kuće i ljudi.
Naše kuće su bile poslednje u nizu do pruge. Između tih kuća i pruge je nekada bio voćnjak. Naše dečije igre smo sa asfalta preselili tu, jureći se između šljiva, jabuka i krušaka. Mahali smo nasmejanim licima koja bi virila iz vagona, na putu za Bugarsku ili Niš, ili ko zna kuda i koliko daleko.
Više nema voćnjaka, zamenio ga je još jedan red kuća. Voz više ne vidim sa prozora, ne spavam više ni u dečijoj sobi. U njoj sad snove sanjaju neki novi klinci.
A mene samo zvuk sirene i tutnjava voza koji prolazi i ponekad probudi iz sna, podseti na moj grad, u koji sad odlazim da vidim one, koji su me podarili životu.
(Ko beži od svoje prošlosti gubi sebe, i vrati mu se kao bumerang sve ono od čega beži.)
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
