Na nekim medijima evroentuzijazam poprima obrise pravog fanatizma i evro-histerije. I to čak i onda kad ulog nisu ovako važni, da ne kažemo baš istorijski izbori
Piše: Djordje Vukadinoviž / Politika ONLINE / Pogledi
Povremeno čitanje komentara na ove tekstove na sajtu ,,Politike” loša je navika kojom su me odnedavno zarazili neki prijatelji. Ima tu svega, u rasponu od verovatno ne baš sasvim zasluženih pohvala do, nadam se, još nezasluženijih kritika i uvreda. Nađe se i zanimljivih opaski. U svakom slučaju, iskustvo poučno i traumatično. Elem, u komentaru na jedan od svojih februarskih tekstova pročitao sam interesantnu ocenu. Očito rezigniran ishodom tek završenih predsedničkih izbora, jedan čitalac je napisao nešto u stilu – sve je to što govorite uglavnom tačno i istinito (mislim da se radilo o kritici kampanje straha i pokušajima da se predsednički izbori naknadno predstave kao referendum o bezuslovnom pristupanju EU), ali zašto to niste tako jasno rekli ranije, nego tek sada, kada je sve završeno.
Strogo gledano, čitalac nije bio u pravu. Kao prvo, nikada nije ,,sve završeno”. Kao drugo, pošteno govoreći, dosta oštro sam govorio i ranije. Treće, ne mislim da analitičar, pogotovo usred predizborne kampanje, treba otvoreno da agituje za ovu ili onu opciju – a što, opet, nipošto ne znači da ne treba da ima svoj stav, ili da, po principu ,,svi su dragi”, mora da se klanja na sve četiri strane, mehanički raspodeljujući pohvale i pokude. No, uprkos svojoj formalnoj netačnosti, pomenuti komentar mi je pomogao da se podsetim na jedan važan politički i socijalno-psihološki princip koji deluje svuda oko nas i koji, baš zato što je sveprisutan, obično ostaje neprimetan.
Jeste li nekad razmišljali zašto je, ne računajući one direktno pogođene, tako malo ljudi 1989. bilo javno protiv Miloševića, ili 2001. protiv DOS-a? Zašto je tako mizerno malo tzv. pravnih stručnjaka i analitičara 2002. javno osudilo izbacivanje iz parlamenta čitave – i to najveće – poslaničke grupe i zašto su glasovi protiv vanrednog stanja 2003. bili tako tihi? Zašto su se do pre godinu dana u srpskoj javnosti retko čule kritike na račun NATO-a i zašto je doslovno do juče Evropska unija imala status ,,svete krave”, a njeno problematizovanje bilo tretirano kao ozbiljan simptom političke nepameti i ,,samoizolacije” iz kruga društvene elite?
Na um odmah padaju sitni interesi, strah i cenzura, ali to je samo deo objašnjenja. Naravno da je često reč o interesu i strahu, no, problem je ipak malo složeniji. Radi se o jednom kompleksnom mehanizmu koji je satkan od mešavine uverenja, navike, interesa, inercije i oportunizma. Kao i prirodnoj ljudskoj sklonosti da se malo izmakne pred elementarnom nepogodom, odnosno, da se prikloni onome što liči na pobedničku političku bujicu. Sem ako niste baš mazohistaili egzibicionista,veoma je teško plivati protiv dominantne struje i ,,duha vremena”. I zato je mnogo lakše i prijatnije poverovati u ono što nam, zapravo, odgovara daverujemo. Ili da se, pod izgovorom kako ,,to nije naša stvar”, pred aktuelnom lavinom malo uklonimo, a svoje neslaganje odložimo za bolja vremena.
U Srbiji već godinama deluje prećutni savez, takoreći ,,sveta alijansa” medija, elite i tzv. struke oko neupitnosti i bezalternativnosti srpskog evropskog kursa. Čak ni oko teritorijalnog integriteta, nečeg što bi u svakoj iole normalnoj zemlji bilo naprosto podrazumevano, nema ni približno toliko konsenzusa. Vi u Srbiji imate najmanje jednu ozbiljnu stranku (plus još nekoliko manjih) koja misli da je teritorijalni integritet zemlje manje bitan od viznih olakšica i evropskih integracija, a nemate doslovno nijednu koja bi, na primer, bila otvoreno protiv ulaska u EU.
Na nekim medijima – kažem ,,nekim” samo zato što ih je, nažalost, više od onog jednog na koji ste svi odmah pomislili – dakle, na nekim medijima ovaj evroentuzijazam poprima obrise pravog fanatizma i evro-histerije. I to čak i onda kad ulog nisu ovako važni, da ne kažemo baš istorijski izbori.
Treba biti pošten i priznati da su Hrvati imali daleko veći konsenzus oko Prevlake (Krajinu, Knin i Vukovar da i ne pominjemo) nego mi oko Kosova. A Prevlaka je ipak samo jedna gomila kamenja na ulazu u Boku Kotorsku. Na svom ,,evropskom putu” Hrvati gotovo da nisu imali veću prepreku od Ante Gotovine i poneke gorke pilule u odnosima sa susedima Italijom i Slovenijom. Pa opet njihovi mediji imaju deleko objektivniji, nijansiraniji, kritičkiji i inteligentniji stav prema EU nego što je to slučaj u današnjoj Srbiji.
Ali narodu je, kaže se, potrebna neka ideja, neki pozitivan cilj, nešto ka čemu će usmeravati svoje težnje. Priznajem da tu ima izvesne istine i zato, evo, kao programsku nacionalnu formulu predlažem staru i nekako već prilično zaboravljenu narodnu mudrost – u se, i u svoje kljuse! Priznajem da to možda nije previše atraktivna parola sa kojom se dobijaju izbori, ali sam siguran da je to doslovno jedina egzistencijalna i politička platforma sa kojom i na kojoj se – možda – još može spasiti država i ovaj sluđeni narod koji, rekao bih, i dalje nije u potpunosti svestan nesreće koja ga je zadesila i pogibelji koja mu neposredno preti.
