Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Još jedna napomena da je večeras koncert u hali Borik.

Podržimo hvale vrijedan projekat!

Roćko

U čast izlaska prvog broja srpskog „L’Officiela“ u Francuskom kulturnom centru u Beogradu 29. aprila ove godine održaće se party i izložba francuskih modnih fotografija od 1921. godine do danas.

Najstariji francuski modni magazin „L’Officiel“ koji ove godine slavi 87. rođendan, pojavio na kioscima širom Srbije, Crne Gore i BiH. Srpsko izdanje “L’Officiel”-a ima 244 strane, otvara ga “gate fold” naslovnica sa 4 strane oglasa brenda “L’Oreal” nakon čega sledi još 12 uzastopnih oglasnih duplerica (ukupno 30 strana) čime je oboren rekord u istoriji srpskih magazina.
Glavna urednica je kao što je javnosti poznato, najpoznatija srpska modna dizajnerka Verica Rakočević. Prvi broj srpskog „L’Officiel“-a pored predstavljanja najnovijih modnih trendova u svetu kroz francuske i domaće editorijale, objavljuje i intervju sa slavnom Ruškom Bergman, tekst o filmu posvećenom Valentinovom životu („Poslednji car“) koji će se premijerno pojaviti na Venecijanskom festivalu, razgovor sa Lukom Doninijem, prvim čovekom kompanije “TINA” broj 10 svoj sadržaj posvetila je uskršnjem prazniku
koji je pred nama. Očekuje Vas obilje predloga za spremanje, aranžiranje i serviranje raznih specijaliteta kako bi trpeza „MaxMara“, srpskom dizajnerkom Roksandom Ilinčić…

Zvanična stranica ovog događaja se nalazi na Facebooku, a tamo možete i potvrditi svoj eventualni dolazak.
Izložba francuskih modnih fotografija od 1921. godine do danas 29. April, 8:00pm, Francuski kulturni centar, Knez Mihailova 31,Beograd.

- Velika Nagrada Španije - Ako se bilo koji tim mogao hvaliti u dosadašnjem delu šampionata Formule 1, od sada mu se može i suditi po četvrtoj trci za VN Španije. Prošlog vikenda na test je došla jedna veoma dobro poznata staza svim vozačima, kako mnogi kažu na ovoj stazi se dokazuje bolid a ne vozač. Bilo je mnogo najava aerodinamičkih poboljšanja, dok su neki timovi predstavili svoje aero-adute neki su u međuvremenu već uspeli i da ih iskopiraju. Tokom samog početka trkačkog vikenda, na nezvaničnim treninzima u petak i subotu, jedino je ekipa Ferrari-ja potvrdila svoju formu. Kakav je bio tempo, i sama prezentacija Ferrari-ja tokom tih trenininga, jednostavno se nastavilo do kraja trkačkog vikenda sa skoro savršenim skorom za italijanski tim. Prateći timovi McLaren-a i BMW-a jednostavno nisu uspeli da isprate crveni tim. Sa jedne strane tim BMW-a je dokazao da imaju nameru da se bore za podijum, dok je sa druge strane FIA pokazala da neće praviti ustupke bilo kom timu kada su nerazumna pravila u pitanju. Gubitak cele trke za Hajdfelda usled neverovatnog pravila direktan je pokazatelj u kom se stadijumu FIA trenutno nalazi, da doliju so na ranu FIA je nakon trke izjavila da do promene pravila zabrane ulaska u pit tokom safety car-a uskoro neće doći. Šta će se dogoditi kada SC naredni put bude oduzimao nekom titulu a drugom poklanjao, ostaje da se vidi. Iako je posle subotnje kvalifikacije Renault na čelu sa Alonsom pretio da će ostvariti uspeh ipak su ostali bez njega, pomalo neočekivan uspeh Alonsa na kvalifikacijama totalno je zasenjen do sada već očekivanim neuspehom. Iako tvrde u Renault-u da su iznenađeni kvarom na motoru, sasvim je realno pretpostaviti da sam motor nije izdržao tempo koji su mu inžinjeri zadali. Da razočarenje bude veće i drugi vozača Renault-a, Nelsinjo je obećavao borbu za bodove ali na žalost završio je trku neslavno već u šestom krugu. Tokom priprema za nedelju, McLaren je pokazao svoju slabost, inžinjeri nisu uspevali da nađu niti pravo prijanjanje niti balans bolida. Jedno je sigurno, moraju što brže da zaborave ovu trku i da malo više zavrnu rukave, žele li ostati u vodećoj trojci. Posle stravičnog udesa Kovalainena usled pucanja prednje gume verujem da su se mnogi obožavaoci F1 na momenat zamrzli. Pored svih sigurnosnih mera na jednom F1 bolidu, nekako se čini da je ovaj put sama staza ugrozila život vozača McLaren-a. Više puta su se čuli glasovi o „sumljivoj“ felni na bolidu McLarena, i opasan „izraštaj“ na istoj, ovog puta je skoro koštao glave mladog vozača. Mada nije došlo do ozbiljnije povrede, Kovalainen tek treba da se nada da će proći lekarsku komisiju FIA, da bi mogao da učestvuje na narednoj trci za VN Turske. Staza u Španiji se uglavnom smatra dosadnom zbog malog broja prilika za obilaženje, ali izgleda na isključivu radost američke publike, koja očekuje ovakav ishod zbog velikog broja incidenata, barem nekom bila ova trka i zanimljiva. Čak devet vozača nije uspelo da završi trku, rezultat nepažnje uglavnom, tri vozača su završila sa zaostatkom od jednog kruga i pet u raznim zaostatcima od 30 do 60 sekundi. Samo tri vozača su ispratila Kimi-jev tempo, jasno je da ovakvi rezultati pokazuju da je došlo do ozbiljne segregacije u F1, koga ovo brine je pravo pitanje. Sigurno je da mesta za male timove jednostavno sve više nestaje, fabrički timovi zauzimaju kako vrh tako i jaku sredinu ovog novog poretka. Svi ostali timovi nekako sa optimizmom najavljuju uspeh sa trke na trku ali kao da znaju da je njihovo vreme isteklo. Super Aguri je postao jedan od žrtava nove podele, nemogućnost nalaženja sponzora kao izvor prihoda jeste polako ali sigurno gašenje ovog tima. Na primer istupanjem Red Bull-a kao sponzora, čak dva tima bi se sasvim sigurno našla u istom problemu, iako je to za sada samo fikcija, nije i nemoguće. Do sledeće trke dele nas samo dve nedelje, sledeće odredište je Turska. Široka i moderna staza, sušta suprotnost od Španske sijeste. Da li ćemo gledati kako McLaren uzvraća udarac ili možda neki drugi tim koji pravi korak napred, izgleda da isključivo zavisi od raspoloženja tima Ferrari. Svakako da bi vernim fanovima F1 prijalo malo više borbe na stazi, ali kao i svaki drugi put jedna F1 trka je isključivo pitanje fizike bolida, a od nedavno i safety car-a na žalost. Do sledeće trke, vaš M.D.

Kratak news flash - Srbija će danas potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju u Briselu.

Više o tome i na:

http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=52764
http://www.blic.co.yu/_komentari.php?id=39880&mode=view i http://www.bbc.co.uk/serbian/news/2008/04/080429_ssp_serbia.shtml

Wow, kakva reklama za Tadića i DS. Nadajmo se da će i naši političari se sjetiti da igraju na kartu pridruživanja i napokon krenu u EU vode.

Roćko, koji se još oporavlja od sarmi :)

Sino?? smo se vrteli u krug. Neobi??an pomalo, ali poznat svima. Zove se za??arani. Takvo su mu ime dali. Ne mo??e?? ta??no da odredi?? po??etnu ta??ku po kru??nici, jer je udaljenje svih ta??aka od centra, od su??tine, identi??no i dodala bih jako daleko.

Olovku, koja pi??e srcem, ste mogli da vidite ovde. Lepa olovka, srcem je napravljena, maleno srce je obuklo i pokazalo svetu. Simboliku iste niko nije shvatio. I to nije najtu??nije koje je moglo malenom srcu koje je obuklo da se desi. Razo??arana je, jer nije mogla da odrecituje pesmu svoje sestre, nije mogla da ka??e da je ovim htela da poka??e svim mamama i tatama da je sa vrti??em zavr??eno, da je ona pred??kolac, i da ??e ona, kao i svi njeni drugari pred??kolci, na jesen, uzeti sli??ne olovke u ruke i po??eti sa ozbiljnim obrazovanjem. Ako bih po??ela da pi??em o obrazovanju rasplinu??u se, pa ??u ovoga puta to da presko??im.

Vi??e puta sam bila prinudjena da ??itam i slu??am kojekakve komentare i pitanje ???za??to pi??e?? blog???? i koliko god puta da sam odgovorila na isto, pona??anje i reakcija koju bih time izazvala bilo je totalno nerazumevanje. Kao da me ne ??uju, kao da ne razumeju re??enice koje stoje ipred njih.

I, ne razumeju. To sam zaklju??ila.

Kada bilo ko od nas krene sa nekom promocijom, uvek se postavi pitanje, koji je to na??in, koji najbolje promovi??e nekog ili ne??to. I uvek se ispostavi da je najbolja promocija ???licem u lice???, nama poznatiji ???u ??etiri oka???, sa tendencijom da postane ???u tri??? ili pak ???u dva??? oka, i to je definitivno ono o ??emu ??u sada da napi??em par re??i.

Ako govorimo o ???u ??etiri oka??? , postoji vi??e na??ina da se ovo postigne. Da se sretnete sa nekim, na kafi na primer, bilo gde, i da zapo??nete pri??u. Da napi??ete pismo toj osobi, ili da napi??ete to u svoj javni interaktivni dnevnik, i da sa??ekate da neko od onih koji tu svrati to pro??ita. Efekat je postignut, na ovaj ili onaj na??in. Ovaj poslednji, koji sam navela, je po meni najbolji, od svih elektronskih medija, jer se ne name??e, ne maltretira ??itaoca i mo??e, ukoliko mu ne prija, da iskoristi malo crveno dugme (gore desno) u svakom trenutku.

Taj famozni ??etvrtak, je bio povod za jako dobru raspravu o demokratiji i promenama, zbog ??ega sam sino?? sko??ila na noge sa stolice i mahala rukama kao omamljena, ne bi li me neko razumeo. Sve ono ??to sam uspela da postignem bilo je ???ali niko nije rekao da ti nisi u pravu, jesi, ali je na??in na koji ??eli?? da postigne?? cilj, totalno pogre??an i nije demokratski ve?? radikalan.??? Tu uvredu, ba?? sebi ne mogu da dozvolim, ??ak i kad znam da je stigla od osoba meni jako bliskih i dragih.

Hala Sportskog centra je bila puna, ta??nije zapadna strana. Mi smo bili u uglu te stane. Na??a deca su bila na terenu, slatka, pod maskama, i svako od njih je htelo da ispri??a svoju pri??u ponosno nose??i svoju masku. Bili su poslu??ni, slu??ali su svoje vaspita??e, ??etali bi kad bi ih voditelj pozvao da to urade, i uredno se vra??ali na svoja mesta. Vaspita??i su bili takodje na visini svog zadatka, skidali im maske ukoliko bi im zasmetale, vodili ih u toalet, dr??ali ih za ruke da ne padnu, ma bila je milina gledati ih, i gledati lepotu dobro obavljenog posla.

??ta u stvari nije bilo dobro u svemu ovome? Odmah ??u vam re??i, pojedini roditelji i ja. Za??to?

Rekoh da je bila puna samo zapadna strana, isto??na je bila gotovo prazna. Mesta je bilo i za tih pedesetak, koji su svojim pona??anjem uspeli da iziritiraju i voditelja programa, koja je ina??e jedna jako fina dama srednjih godina, vaspita?? i kojoj je na kraju programa bio potreban neki lek za umirenje. I to je ono ??to sam videla ja, i ??to su videli svi oko mene, i ??to su ??uli svi u sali. ??uli jesu, ali poslu??ni nisu bili.

Neki od tih bri??nih roditelja su sumanuto slikali svoju decu, vukli za rukav profesionalce sa kamerama i fotoaparatima, da slikaju njihovu decu, da obrate pa??nju na njih, i da bi ih lak??e pronalazili stajali bi u redu zajdeno sa decom, umalo nisu hodali sa njima, i mahali fotografima. Pojedini su stajali ispred reda u kome je stajalo njihovo ??edo, a ostali su napravili krug oko njih i spre??avali sve ostale u sali da vide svoju decu. Da bi ih videli roditelji su morali da stoje na svojim mestima, onda su po??eli da silaze i oni i na kraju je bila mrtva trka izmedju u??esnika i posmatra??a na terenu. Uzalud je voditeljica 30 puta zamolila roditelje da se povuku, da sednu, uzalud je obja??njavala da deca nemaju vazduha i da ih ometaju da priredbu privedu kraju.

Uzalud.

Nisam htela da ustanem sa svog mesta. Nisam htela da sidjem i ja na teren, ne bih li videla nagradjene mali??ane, nisam htela da postanem deo njih. Ali sam reagovala. Pasivno, dodu??e, od mene i nije moglo vi??e da se o??ekuje, rekla sam da je sramota, da treba da bude sramota sve one koji ne ??ele da ??uju, koji miniraju organizatore i teraju ih na grube re??i i to sve pred o??ima dece.

Bila sam besna, i bilo me je sramota za tudji sram.

Sino?? smo po??eli diskusiju o politici, o pljuvanju nesvesnih pojedinaca iziritiranih tekstom, o judima koji nemaju ni??ta ljudsko u sebi, koji su spremni da izmisle bilo ??ta i da ka??u bilo ??ta ??to bi moglo da degradira autora. Poznat na??in, jako poznat i efikasan. Efikasan za koga pitala sam i tu je u stvari po??ela ??ustra rasprava.

Nije trebalo da se me??am. Nije trebalo da ka??em ono ??to vidim. Nisam trebala da budem ja ta kojoj ??e da se okrenu oni koji su si??li medju decom, i da joj ka??u da je guska i budala. Trebala sam u tom trenutku da napi??em pismo i spustim ga u neko sandu??e za ??albe. Ali njega nisam nigde mogla da pronadjem, a bila sam direktno ugro??ena. Trebalo je da se utopim u masu, da postanem deo njih. Ja sam ta koja treba da se demokratijom bori protiv anarhije, i da je ono ??to radim trenutno, radikalno.

Na kraju dodjosmo do su??tine i do za??aranog kruga. U kom trenutku i od koga krenuti sa promenama. Od dece. Slo??ili smo se. A da bi deca radila ispravne stvari, da bi po??tovali prave vrednosti, potrebno je da ih mi stariji tome nau??imo. A mi, stariji, smo sve samo ne pravi ljudi za to. Ne dozvoljavamo ni onima koji su za to pla??eni da rade posao kako valja. Vezujemo im ruke, skrnavimo im re??i, ne po??tujemo ih mi kako valja i to nepo??tovanje prenosimo na decu. Ne po??tujemo zakone, koji postoje, ne reagujemo kad treba, i na pravi na??in.

Na kraju, reko??e mi da je ono ??to ja mogu da uradim, da svoju decu vaspitavam kako treba, i da ne dozvolim da me sve ovo ??to se oko nas de??ava promeni. I da naravno napi??em o tome post na blogu, i da ??e neko sigurno to da pro??ita.

Ja se pitam da li je to dovoljno, jer vaspitanjem, koja moja deca sti??u odudaraju ve?? sad od okoline, glupe su jer ne gledaju neki boks, neke borbe, velikog brata … i ne slu??aju Cecu. Njihovi drugari ne po??tuju pravo na izbor, ne pona??aju se demokratski i time im jasno pokazuju, da ako ??ele da budu deo dru??tva, treba prvo da izgube sebe.

Mo??da sam radikal, mo??da sam netolerantna, ali ako tolerantnost podrazumeva moje tupo gledanje u prazan prostor, gledanje KROZ problem a ne NA problem, pre??utkivanje o??iglednog lo??eg, utapanje u masu, jer u ovoj zemlji kvantitet vlada nad kvalitetom, ja ??u priznati. Jesam radikal ali na desnoj strani i nisam tolerantna. Ali nisam slepa, nisam glupa i nisam lo?? ??ovek. I ho??u SAD i ho??u SVE.

I to ??to sam sama, ne zna??i da nisam u pravu. Bori??u se i ???jedan na jedan??? i u 4, 3, 2, 1 oka, kako god kome prija i kako ??eli. Spremna sam na sve, ta??nije, na sve ??to ne podrazumeva da izgubim sebe.

Sinoć smo se vrteli u krug. Neobičan pomalo, ali poznat svima. Zove se začarani. Takvo su mu ime dali. Ne možeš tačno da odrediš početnu tačku po kružnici, jer je udaljenje svih tačaka od centra, od suštine, identično i dodala bih jako daleko.

Olovku, koja piše srcem, ste mogli da vidite ovde. Lepa olovka, srcem je napravljena, maleno srce je obuklo i pokazalo svetu. Simboliku iste niko nije shvatio. I to nije najtužnije koje je moglo malenom srcu koje je obuklo da se desi. Razočarana je, jer nije mogla da odrecituje pesmu svoje sestre, nije mogla da kaže da je ovim htela da pokaže svim mamama i tatama da je sa vrtićem završeno, da je ona predškolac, i da će ona, kao i svi njeni drugari predškolci, na jesen, uzeti slične olovke u ruke i početi sa ozbiljnim obrazovanjem. Ako bih počela da pišem o obrazovanju rasplinuću se, pa ću ovoga puta to da preskočim.

Više puta sam bila prinudjena da čitam i slušam kojekakve komentare i pitanje „zašto pišeš blog?“ i koliko god puta da sam odgovorila na isto, ponašanje i reakcija koju bih time izazvala bilo je totalno nerazumevanje. Kao da me ne čuju, kao da ne razumeju rečenice koje stoje ipred njih.

I, ne razumeju. To sam zaključila.

Kada bilo ko od nas krene sa nekom promocijom, uvek se postavi pitanje, koji je to način, koji najbolje promoviše nekog ili nešto. I uvek se ispostavi da je najbolja promocija „licem u lice“, nama poznatiji „u četiri oka“, sa tendencijom da postane „u tri“ ili pak „u dva“ oka, i to je definitivno ono o čemu ću sada da napišem par reči.

Ako govorimo o „u četiri oka“ , postoji više načina da se ovo postigne. Da se sretnete sa nekim, na kafi na primer, bilo gde, i da započnete priču. Da napišete pismo toj osobi, ili da napišete to u svoj javni interaktivni dnevnik, i da sačekate da neko od onih koji tu svrati to pročita. Efekat je postignut, na ovaj ili onaj način. Ovaj poslednji, koji sam navela, je po meni najbolji, od svih elektronskih medija, jer se ne nameće, ne maltretira čitaoca i može, ukoliko mu ne prija, da iskoristi malo crveno dugme (gore desno) u svakom trenutku.

Taj famozni četvrtak, je bio povod za jako dobru raspravu o demokratiji i promenama, zbog čega sam sinoć skočila na noge sa stolice i mahala rukama kao omamljena, ne bi li me neko razumeo. Sve ono što sam uspela da postignem bilo je „ali niko nije rekao da ti nisi u pravu, jesi, ali je način na koji želiš da postigneš cilj, totalno pogrešan i nije demokratski već radikalan.“ Tu uvredu, baš sebi ne mogu da dozvolim, čak i kad znam da je stigla od osoba meni jako bliskih i dragih.

Hala Sportskog centra je bila puna, tačnije zapadna strana. Mi smo bili u uglu te stane. Naša deca su bila na terenu, slatka, pod maskama, i svako od njih je htelo da ispriča svoju priču ponosno noseći svoju masku. Bili su poslušni, slušali su svoje vaspitače, šetali bi kad bi ih voditelj pozvao da to urade, i uredno se vraćali na svoja mesta. Vaspitači su bili takodje na visini svog zadatka, skidali im maske ukoliko bi im zasmetale, vodili ih u toalet, držali ih za ruke da ne padnu, ma bila je milina gledati ih, i gledati lepotu dobro obavljenog posla.

Šta u stvari nije bilo dobro u svemu ovome? Odmah ću vam reći, pojedini roditelji i ja. Zašto?

Rekoh da je bila puna samo zapadna strana, istočna je bila gotovo prazna. Mesta je bilo i za tih pedesetak, koji su svojim ponašanjem uspeli da iziritiraju i voditelja programa, koja je inače jedna jako fina dama srednjih godina, vaspitač i kojoj je na kraju programa bio potreban neki lek za umirenje. I to je ono što sam videla ja, i što su videli svi oko mene, i što su čuli svi u sali. Čuli jesu, ali poslušni nisu bili.

Neki od tih brižnih roditelja su sumanuto slikali svoju decu, vukli za rukav profesionalce sa kamerama i fotoaparatima, da slikaju njihovu decu, da obrate pažnju na njih, i da bi ih lakše pronalazili stajali bi u redu zajdeno sa decom, umalo nisu hodali sa njima, i mahali fotografima. Pojedini su stajali ispred reda u kome je stajalo njihovo čedo, a ostali su napravili krug oko njih i sprečavali sve ostale u sali da vide svoju decu. Da bi ih videli roditelji su morali da stoje na svojim mestima, onda su počeli da silaze i oni i na kraju je bila mrtva trka izmedju učesnika i posmatrača na terenu. Uzalud je voditeljica 30 puta zamolila roditelje da se povuku, da sednu, uzalud je objašnjavala da deca nemaju vazduha i da ih ometaju da priredbu privedu kraju.

Uzalud.

Nisam htela da ustanem sa svog mesta. Nisam htela da sidjem i ja na teren, ne bih li videla nagradjene mališane, nisam htela da postanem deo njih. Ali sam reagovala. Pasivno, doduše, od mene i nije moglo više da se očekuje, rekla sam da je sramota, da treba da bude sramota sve one koji ne žele da čuju, koji miniraju organizatore i teraju ih na grube reči i to sve pred očima dece.

Bila sam besna, i bilo me je sramota za tudji sram.

Sinoć smo počeli diskusiju o politici, o pljuvanju nesvesnih pojedinaca iziritiranih tekstom, o judima koji nemaju ništa ljudsko u sebi, koji su spremni da izmisle bilo šta i da kažu bilo šta što bi moglo da degradira autora. Poznat način, jako poznat i efikasan. Efikasan za koga pitala sam i tu je u stvari počela žustra rasprava.

Nije trebalo da se mešam. Nije trebalo da kažem ono što vidim. Nisam trebala da budem ja ta kojoj će da se okrenu oni koji su sišli medju decom, i da joj kažu da je guska i budala. Trebala sam u tom trenutku da napišem pismo i spustim ga u neko sanduče za žalbe. Ali njega nisam nigde mogla da pronadjem, a bila sam direktno ugrožena. Trebalo je da se utopim u masu, da postanem deo njih. Ja sam ta koja treba da se demokratijom bori protiv anarhije, i da je ono što radim trenutno, radikalno.

Na kraju dodjosmo do suštine i do začaranog kruga. U kom trenutku i od koga krenuti sa promenama. Od dece. Složili smo se. A da bi deca radila ispravne stvari, da bi poštovali prave vrednosti, potrebno je da ih mi stariji tome naučimo. A mi, stariji, smo sve samo ne pravi ljudi za to. Ne dozvoljavamo ni onima koji su za to plaćeni da rade posao kako valja. Vezujemo im ruke, skrnavimo im reči, ne poštujemo ih mi kako valja i to nepoštovanje prenosimo na decu. Ne poštujemo zakone, koji postoje, ne reagujemo kad treba, i na pravi način.

Na kraju, rekoše mi da je ono što ja mogu da uradim, da svoju decu vaspitavam kako treba, i da ne dozvolim da me sve ovo što se oko nas dešava promeni. I da naravno napišem o tome post na blogu, i da će neko sigurno to da pročita.

Ja se pitam da li je to dovoljno, jer vaspitanjem, koja moja deca stiču odudaraju već sad od okoline, glupe su jer ne gledaju neki boks, neke borbe, velikog brata … i ne slušaju Cecu. Njihovi drugari ne poštuju pravo na izbor, ne ponašaju se demokratski i time im jasno pokazuju, da ako žele da budu deo društva, treba prvo da izgube sebe.

Možda sam radikal, možda sam netolerantna, ali ako tolerantnost podrazumeva moje tupo gledanje u prazan prostor, gledanje KROZ problem a ne NA problem, prećutkivanje očiglednog lošeg, utapanje u masu, jer u ovoj zemlji kvantitet vlada nad kvalitetom, ja ću priznati. Jesam radikal ali na desnoj strani i nisam tolerantna. Ali nisam slepa, nisam glupa i nisam loš čovek. I hoću SAD i hoću SVE.

I to što sam sama, ne znači da nisam u pravu. Boriću se i „jedan na jedan“ i u 4, 3, 2, 1 oka, kako god kome prija i kako želi. Spremna sam na sve, tačnije, na sve što ne podrazumeva da izgubim sebe.

Japanska ekipa Super Aguri mogla bi da bude spasena u poslednjem trenutku i nastavi takmičenje u Formuli 1, nakon što se pojavila mogućnost da nemačko automoto preduzeće Vajgl grupa investira u tim 6.5 miliona funti, što će biti dovoljno za završetak ove sezone.Kako piše autosport.com, šef ove kompanije Franc Jozef Vajgl prisustvovao je u nedelju VN Španije kako bi razgovarao o ovome se ljudima iz Super Agurija. Vajgl bi finansijkom podrškom omogućio ekipi da mirno okonča sezonu i za to vreme pokuša da obezbedi dugoročnu finansijsku podršku. Za uzvrtat, Vajgl bi dobio ulogu u Super Aguriju dokle god je spreman da finansira tim.U međuvremenu, šef tima Aguri Suzuki odleteo je u Japan kako bi se sastao sa ljudima iz Hondinog menadžmenta i predložio im da prihvate Vajglovu ponudu.|Diskusija (forum/viewtopic.php?f=34 t=651 p=17124#p17124)|

Po belom oblutku sejem
belo brašno

mleko niz prozore lije

belim konjem jezdim preko voda

uranjam kroz slojeve sebe
do neolitskog doba
u vinčansku kuturu
bez utvđenja,
razgovaram sa tvorcima figurina,
keramičkog posuđa.

Teleport otkucava
java

a ja, još ne bih u prezent
kroz levak vremena,

tamo bih odmorila.

 

 (autor fotografije i pesme: jelenaartpoezija)

Prethodnih nedelju dana kuvao se jedan post pod nazivom SSP - sisajte sisu pederi, inspirisan time što smo ovu skraćenicu ofucali isto koliko i Kosovo, Koštunicu, i ostale pojmove koje svakodnevno uzimamo u usta. Isfrustriran i zgađen svime što se dešava u političkoj javnosti i realnost (a pogotovo u pozadini) muka mi je više bilo tih reči. Pogotovo i te svojevrsne šargarepe koju naša mazga Srbija pokušava da dohvati i zagrize, usput vukući u kolima ogromne terete nezavisnosti Kosova, razdora među demokratskim snagama, korupcije, monopolizma i čega sve ne... Sve je odavno prevršilo svaku meru a pogotovo tvrdnja da se potpisivanje SSP-a faktički parafira nezavisnost Kosova. Samo sam se pitao da li ćemo doživeti dan kada će naša Vlada potpisati famozni sporazum.

Da danas nije prvi april, pomislio bih da je ovo nekakva šala, šega, zajebancija, podmetanje - nazovite kako god to hoćete. Elem, izgleda da ipak nije i da ipak i ta jEvropa ima malo pameti u njihovom kolektivnom mozgu da donese odluku i malo dune dašak vetra u jedra pravih demokratskih snaga i da - ponudi potpisivanje SSP-a sa Srbijom. Još i da vidimo to čudo, da zaista i potpišemo i da nas Bog vidi. Naravno, Balkan ne bio bio Balkan kada se odmah ne bi čuli ljubomorni glasovi iz bliskog nam susedstva. Uostalom, čuju se i sa naše strane kada smo mi ljubomorni, zar ne?

Eh, sada... Ako pobedi gle-magične-li-kombinacije DSS+SRS (to su srca dva) ode sve u q... i SSP, i mi, i oni, i Srbija. I nasta crna rupa u Univerzumu, na sred Balkana...

Update:
Zapamtite ovaj datum - 29. april, jer će se oko potpisivanja SSP-a posle 11. maja dići ogromna prašina. Ili ćemo zaista krenuti prema Evropi, ispuniti Haški uslov, ili će pak, po tvrdnjama SRS-a predsednik Srbije Boris Tadić - paz'te ovo - biti optužen za izdaju. Na nama je da odlučimo kuda ćemo, kako ćemo i ko ćemo da nas tamo vodi. Pamet u glavu.

Ako jezike covecije i andjeoske govorim,
a ljubavi nemam,
onda sam kao zvono koje jeci,
ili kimval koji zveci.

I ako imam dar prorostva
i znam sve tajne i sve znanje,
i ako imam svu veru da i gore premestam,
a ljubavi nemam,
nista sam.

I ako razdam sve imanje svoje
i ako predam telo svoje da se sazeze,
a ljubavi nemam,
nista mi ne koristi.

Ljubav dugo trpi, blagotvorna je,
ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se,
ne cini sto ne pristoji, ne trazi svoje,
ne razdrazuje se i ne misli o zlu,
ne raduje se nepravdi, a raduje se istini
sve snosi, sve veruje, svemu se nada
sve trpi.

Ljubav nikad ne prestaje,
dok ce prorostva nestati,
jezici ce zamuknuti, znanje ce prestati.
Jer delimicno znamo, a delimicno prorokujemo.
A kada dodje savrseno,
onda ce prestati sto je delimicno.

Kada bejah dete, kao dete govorah,
kao dete misljah, kao dete razmisljah.
A kada sam postao covek,
odbacio sam sve sto je detinjasto.
Jer sada vidimo kao u ogledalu, u zagonetki,
a onda cemo licem u lice.
Sad znam delimicno
a onda cu poznati kao sto bih poznat.

A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje.
Ali od njih najveca je ljubav.