Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Stalno slusamo na TV, citamo u casopisima i novinama o tome sta sve astrolozi mogu da predvide. Tesko je naci dokaze, ali tehnologija napreduje. Verovatno ce biti i vise dokaza o njihovim uspesima.

Jedan takav dokaz snimljen je tokom poslednjeg zemljotresa u Kaliforniji. Tokom snimanja dnevnog horoskopa za YouTube kanal dogodio se zemljotres, ali astrologe buducnost ne moze da iznenadi:

….. ili moze da ih iznenadi

Ups, dragi moj astrolozi kako se ovo desilo. Pravite dnevni horoskop a iznenadio vas zemljotes. Kako to vama da promakne? Izgleda da je horoskop za taj dan bio totalno pogresan :mrgreeen: …. kao i uvek

ps. Recenicu “get in the fuckin doorway andy” treba zapamtiti. Ako nista drugo ovaj film je poucan jer vam govori sta da uradite u slucaju zemljotresa (naravno, moze i bez ovog fu*** beep beep beep )

Share/Save a2a_linkname="Zemljotres i astrologija"; a2a_linkurl="http://www.mmilan.com/zemljotres-i-astrologija/";

Stalno slusamo na TV, citamo u casopisima i novinama o tome sta sve astrolozi mogu da predvide. Tesko je naci dokaze, ali tehnologija napreduje. Verovatno ce biti i vise dokaza o njihovim uspesima.

Jedan takav dokaz snimljen je tokom poslednjeg zemljotresa u Kaliforniji. Tokom snimanja dnevnog horoskopa za YouTube kanal dogodio se zemljotres, ali astrologe buducnost ne moze da iznenadi:

….. ili moze da ih iznenadi

Ups, dragi moj astrolozi kako se ovo desilo. Pravite dnevni horoskop a iznenadio vas zemljotes. Kako to vama da promakne? Izgleda da je horoskop za taj dan bio totalno pogresan :mrgreeen: …. kao i uvek

ps. Recenicu “get in the fuckin doorway andy” treba zapamtiti. Ako nista drugo ovaj film je poucan jer vam govori sta da uradite u slucaju zemljotresa (naravno, moze i bez ovog fu*** beep beep beep )

Share/Save a2a_linkname="Zemljotres i astrologija"; a2a_linkurl="http://www.mmilan.com/zemljotres-i-astrologija/";

Poštovaoci mog lika i dela već znaju da se po pozivu Vojske Srbije već pet meseci bavim šumarstvom, a uz svesrdnu pomoć trojice giliptera (Ljubiša, Šujo i Bložiću, i dalje možete da mi oralno opštite sa spolovilom). Tako smo i danas imali zadatak da izmarkiramo nekih 35 hektara drveta za obaranje, ali provod je bio dobar... Elem, mesto dešavanja sledeće dogodovštine je radilište Straža, to je ono kad krenete za Paraćin, pa pre Čestobrodice, levo... Nas šestorica sedi u kancelariji šefa radilišta, prozor gleda na put Paraćin-Zaječar i šumarke koji se pružaju preko njega. Pričaju ljudi tako o budućnosti JP Srbijašuma kad sa one strane puta iz šume ispada neki momak sa ogromnim rancem na leđima, sa kosom do pola leđa i praznom plastičnom flašom. Tematika razgovora se menja...

...jer se ispostavlja da postoji izvesno okupljanje ljudi sa rancima, šatorima i ostalom kamp opremom u brdima prema Brezovici (srce Kučajskih planina). Šumari lucidno iznalaze dve varijante: ili je to sekta ili su narkomani. Šef radilišta (inače, taj čovek je moj utisak godine u negativnom smislu) izlazi sa respektabilnom tezom kako bi snage bezbednosti trebalo obavestiti o tome i kako bi tu njih trebalo držati na oku jer postoji realna opasnost od ugrožavanja bezbednosti poretka, imovine, lica i u tom pravcu. Sranje, rekoh ja, i izađoh da popričam sa tim momkom koji je već prešao na našu stranu puta i došao do obližnje česme da natoči vodu.

I ispostavlja se da je dečko iz Varšave, Republika Poljska. Time to brush my English... Došao je tu jer su tu organizovali okupljanje ljubitelja prirode, pacifista, anarhista, komunitarista i ostalih pripadnika tih tzv. alternativnih životnih stilova. Momak mi objašnjava kako ih ima iz cele Evrope, kako su svake godine u nekoj drugoj zemlji, pričamo dvadesetak minuta, razmenjujemo mejlove i čovek me poziva da ih posetim u brdima neki dan. O čemu se tu zapravo radi pogledajte ovde i ovde.

Kad sam se vratio "kolegama" šumarima i kad sam im rekao da je dečko iz Poljske, prva reakcija bistrog šefa radilišta je bila: "Katolik!" Ostali ga pratili u stopu objasnivši mi kako su i juče videli par njih i kako su odmah zaključili "da to nisu naši." Po čemu? Po izgledu dakako!

Toliko o dnevničkoj strukturi ovog pisanija, sad malo analize. U daljem tekstu ću pokušati da se poserem na sve četiri "šumarske teze" (Hajdeger inače ima knjigu Šumski putevi, sic!) koje su se pojavile u roku od pola sata: teza o sekti, teza o narkomanima, teza o Katoličanstvu i teza o razlikovanju od nas.

1. Strah od sekte je kod Srba rašireniji od straha od promaje, sekti se plaše svi, a promaje samo oni sa 40+ godina. Sekte su slične promaji inače, nevidljive su, nečujne, niko ih ne pominje u medicinskim enciklopedijama, ali su ipak smrtonosne. Šumarska dijalektika nas uči tome da pripadnici sekti imaju duge kose i brade, oblače se čudno (obično vrlo šareno), nose čudne ogrlice i narukvice, glave su im pune perli, govore više jezika, putuju auto-stopom i ne jedu hranu životinjskog porekla. E da, okupljaju se po šumama i deluju anti-državno. U konkretnom slučaju, ova komuna planira verovatno da izvrši invaziju na Krivi Vir i izvrši žrtvovanje svih muških i ženskih devica na oltar svog boga u obliku falusa, a potom pojede njihove genitalije?

Zanimljivo je da kod nas u Homoljskim planinama postoje manastiri zilota koji su neka vrsta ekstremnih pravoslavaca i koji se mogu smatrati pravoslavnom sektom u smislu alternativne religijske zajednice. Ziloti su imali i svoj neki shrine u Krivom Viru, ali ih je odatle proterala grupa pravovernih dizel pravoslavaca smatrajući ih, naravno, satanistima... Što se mene tiče, meni su sekte simpatične, čak i one satanističke. Sve što ide uz britvu velikim religijskim zajednicama i malim, glupim "šumarskim dijalektičarima" ima moje poštovanje. Uvek ću više ceniti iskrenog pravoslavnog zilota koji se drži maksime "Pravoslavlje ili smrt" od nekog ateiste sa krstom oko vrata (naša profesorka filozofije u srednjoj školi) ili od neke dobre pravoslavne devojčice koja u subotu uveče pred Uskrs ide u crkvu, pokrivajući kaputom sise koje će pokazati par desetina minuta kasnije u diskoteci, a na pohotnu radost pripadnika svih konfesija!

2. Narkomani su takođe opasna društvena grupacija. Radovi iz oblasti šumarske dijalektike nam ukazuju da su oni jako organizovana mala zajednica, nešto poput terorističke ćelije. Mosad je odskora počeo da se bavi i narkomanskim terorizmom svedoče pisani mediji iz Jerusalima i Tel Aviva. Opšte je poznato da je Osama bio navučen na gibanicu sa makom koju mu je spremala njegova četvrta žena gledano unazad. A i on ima bradu, čudno odelo i čudan šešir...

Moje naklapanje o narkomaniji ste mogli naslutiti u pretprošlom tekstu, ali mene i dalje oduševljava boljevačko gledište na uzimanje droge. To gledište se otprilike zasniva na tome da je drogiranje određeno kolektivno preduzimanje akcije... Šumari npr. misle da je za drogiranje potrebno da se skupi dosta ljudi na nekom tajnovitom i zabačenom mestu i da se onda svi zajedno naroljaju neke droge, a gde je kolektivno drogiranje, tu su i orgije, pederi i sam crni đavo! Ne, šupci retardirani, onaj ko se drogira radi to uglavnom sam kod kuće, a ako se nađe na javnom mestu, onda nađe neki toalet... A vi "šumarska braćo" ste uroljani od alkohola i kod kuće, i na radnom mestu, i u WC-u, i u Ladi Nivi i u bukovoj šumi! Vi ste narkomani!

3. Poljak=Katolik. Srbin=Pravoslavac. Turčin=Musliman. Japanac=žut. Papuac-Novogvinejac=? A šta da radimo mi ateisti i agnostici? Šta da radi dečko koji je ljubitelj prirode, vegetarijanac i pacifista i još je iz Varšave? Koju on religiju ispoveda? Možda je ateista, možda panteista, možda paganin, možda nešto sasvim levo... Ne, kaže nama osnivač šumarske dijalektike i šef radilišta Straža u Šumskoj upravi Boljevac. Ne, on implicira Poljakovu vezu sa samim Vatikanom, a ako ne znate šta je sve Vatikan onda niste Srbin već običan ustaša koji čita blog na latiničnom pismu!

4. Šumari su poznati po oku sokolovom, sa sto metara po izgledu razlikuju naše od onih koji to nisu, vrsni su poznavaoci srpske anatomije i boljevačke frenologije. Ja još ne mogu da budem iniciran u šumara pošto stvarno nisam ukapirao da je onaj dečko stranac dok mi sam nije rekao, ne bih mogao da ukapiram čak ni da mu je kurac izrastao nasred čela, ali to je moj problem nedovoljne posvećenosti srži šumarskih misterija. E sad, postoji realna opasnost da će ti stranci seksualno opštiti sa našim ženskinjama i tako ukaljati rasnost, pa zato predlažem nekoliko ljudi koje moramo klonirati da šire srpsko seme diljem Balkana:

Ratko Mladić, vojnik. Provereno razlikuje Srbe od Muslimana i Holanđana. Određeni krugovi tvrde da se razume u šumarstvo i geomorfologiju Dinarskih planina. Pije, puši i nije homoseksualac. Trenutno u bekstvu.

Danilo Ikodinović, uspešan sportista, neuspešan motociklista i opsesija dokonih i priglupih fejsbuklija. Lep kao Apolon, jak kao Atlas, ali sa trajnom onaničkom disfunkcijom desne ruke. Trenutno u komi.

Aleksandar Vučić, političar. Da nije oženjen i da imam ćerku spremnu za udaju, pojurio bih ovog čoveka za zeta. Harizmatičan, blagoglagoljiv, erudita. Navija za Crvenu Zvezdu i bio je u Bariju 1991. Trenutno u modricama.

Moj favorit je ipak Velimir "The Stallion" Ilić. On je kombinacija genetskog koda prethodne trojice. Političar i intelektualac (magistar železničke mostogradnje), izuzetan sportista (mali fudbal) i prekaljeni ratnik (kafana Zlatno burence) + čovek sa patrijarhalno usađenom mizoginijom, jednom rečju Srbin za budućnost. Treba ga klonirati i postaviti ga za Predsednika opštine Boljevac, a takođe bi po jedan trebao da bude i predsednik u svakoj mesnoj zajednici. Čovek za 22. vek!

Zaključak. Rasplinuo sam se malo, ali na kraju ću da postavim pitanje: Koja je razlika između Boljevčana i krupne stoke? Pa osim toga što ovi prvi nemaju kopita, te se onda i ne potkuju, ja druge razlike ne mogu da pohvatam. Toliko od mene, tri je sata ujutru, vreme je za prelazak u horizontalno agregatno stanje. Hvala na pažnji. Prijatno veče.

Andrej Kocič, predsednik uprave grupe Triglav, osiguravajuće kompanije, se žali na konkurenciju u Srbiji. Izgleda da mu smeta što neko nudi jeftinije osiguranje automobila: "Važno je da nema dampinga, da se ne ide ispod cene koja je dugoročno neizdrživa." Naravno poziva državu u pomoć. Traži bolju kontrolu od strane NBS - izgleda da je uvek neko drugi kriv. Pored toga mu smeta što ne postoji obavezno osiguranje imovine, ali taj se zakon bar očekuje uskoro. Super.

Šta se desilo sa individualnom odgovornošću? Evo kako je jedan farmer sa američkog srednjeg zapada prokomentarisao poplavu koja mu je uništila imovinu: We’ve always lived our life that we’re responsible for our own choices, our own destiny. And we chose not to carry the flood insurance. That was our responsibility. …[O]f course, we are going to need help, but do I expect it? No. We’ll start over. That’s all I know right now.

Ovaj četvrtak možete da pogledate davno zaboravljeni istorijski pseudo-propagandni film, danski triler i novu, dobro ocenjenu političku dramu.


Na putu za Santa Fe (Movie Santa Fe Trail), 14:00, CINEMANIA - general Džeb Stuart sredinom 19. veka postaje jedno od ključnih imena predstojećeg građanskog rata i stvaranja moderne američke države – neprecizna i pristrasna istorijska drama iz 1940 sa legendarnim Erol Flinom


Noćni čuvar (Movie Nattevagten), 22:00, OBN - mladi student prava nalazi posao noćnog čuvara u mrtvačnici. Na tom jezivom mestu oseća nelagodnost, ali ubrzo se ispostavlja da njegova paranoja nije umišljena – solidno ocenjen danski triler iz 1994


Laku noć i srećno (Good luck, and good night), 22:35, HTV 1 - tokom maničnog lova na komuniste tokom 1950ih u SAD, jedan novinar odlučuje da se suprotstavi mentalitetu straha koji propagira senator Mekarti – Džordž Klunijeva politička drama iz 2005 koja se pokazala veoma relevantnom i za naše doba – velika preporuka

Branko Milanović na primeru izbora između rada i slobodnog vremena opisuje suštinu neoklasične ekonomije:

"Ekonomskа tеorijа dаjе odgovor nа to koji jе optimаlni izbor: doklе god dobitаk od rеcimo višе novcа koji zаrаđujеmo nа uštrb mаnjе slobodnog vrеmеnа prеtеžе, trеbа dа nаstаvimo sа rаdom. Ali, u tаčki gdе jе novčаni dobitаk od dodаtnog rаdа jеdnаk gubitku zаdovoljstvа uslеd mаnjе slobodnog vrеmеnа, trеbа dа prеstаnеmo sа rаdom. To jе tа optimаlnа, rаvnotеžnа, tаčkа."

Ključna razlika sa austrijskom školom je u reči "treba". Milanović je u pasosu opisao kako razmišlja neoklasična ekonomija ili ekonomski mejnstrim. Ekonomija nam, po ovom gledištu, daje odgovor koji je optimalan izbor. Na osnovu teorije, mi navodno znamo šta treba da uradimo da bi ostvarili najbolji rezultat.

Ali da li nam zaista treba ekonomska nauka da bi znali odgovor kad treba da prestanemo sa radom? Ili kako da napravimo neki drugi izbor. Da li stvarno, bez ekonomske teorije koja nam kaže šta je optimalna tačka, mi sami ne bi mogli da zaključimo šta da uradimo? Ustvari, da li ekonomska nauka uopšte može bilo šta da nam kaže o našim izborima? Ona nam kaže da na margini treba izjednačiti troškove i koristi, ali kako znamo te troškove i koristi?

Zato austrijska škola posmatra stvari potpuno obratno: činjenica da smo u nekom trenutku odlučili da prestanemo sa radom govori da je taj trenutak optimalna tačka. Ne govori ekonomija nama, nego mi govorimo ekonomiji. Mi svoj izbor pravimo iz subjektivnih, ko zna kakvih razloga. A činjenica da smo nešto izabrali, govori da je taj izbor za nas (bio) optimalan.

Optimalna tačka je teorijski ista u oba slučaja, i u neoklasičnoj i u austrijskoj varijanti -- tamo gde se naši granični troškovi izjednačavaju sa graničnim koristima. Ali uzročnost je drugačija. Neoklasičari podrazumevaju da nauka nekako spolja utvrđuje šta je optimalan izbor, pa nas onda o tome informiše. Austrijanci kažu suprotno. Samo činjenica da smo izvršili nekakav izbor može dati informaciju da je izbor bio optimalan. A troškove i koristi, koji su uvek strogo subjektivni, smo nekako već izmerili sami.

Ovo možda izgleda kao obična sholastička zavrzlama, ali praktične posledice su ogromne. Najpoznatija i najveća je debata o mogućnosti funkcionisanja socijalizma, koju su Mises i Hayek vodili sa neoklasičarima od 1920-ih do 1940-ih. Debata je istovremeno definisala ovu razliku koja prethodno nije bila tako jasna, označila raskid dve škole, i nažalost potisikivanje austrijske u drugi plan. Neoklasičari su, uglavnom, tvrdili da socijalizam može funkcionisati, i to tako što će centralni planeri proceniti granične troškove i koristi, i onda na osnovu njih izračunati potrebni nivo proizvodnje svakog artikla. Hayekov austrijski pogled je bio da stvar kao što su granični troškovi i granične koristi ne postoje nezavisno od aktera koji ih snose. Ne odlučuje firma ili pojedinac da nešto kupi ili proda na osnovu toga što je izmerio troškove i koristi, nego obrnuto -- samo na osnovu toga što je kupio ili prodao mi možemo reći da je njegova korist veća od troška. Iako najveći broj ekonomista nije prihvatio, a neoklasična ekonomija očigledno ni dalje ne razume ili ne prihvata ovaj argument u potpunosti, vreme je pokazalo ko je bio u pravu. Socijalizam nije bio samo neefikasan, nego je od početka patio od hroničnih viškova i nestašica. Što je pokazalo da centralni planeri nisu mogli imati ni blagu predstavu o tome šta, kome, koliko i o kojoj ceni treba.

Milanovićev tekst je o nečem sasvim drugom, ali ova početna definicija me je podsetila kako austrijanci drugačije gledaju na stvari i kako male razlike u osnovnim konceptima vode do velikih razlika u zaključcima.

Ulesshio je prisel nazaj z Lovsina (beri Losinja). Ocitno je da se je pocutil kot doma glede na to da je vecino casa prezivel prav na tem placu,(ekskluzivna fotografija) tko da predvidevam da je obcutek bil zelo podoben unemu ko sedi v ucilnici. photo by Ullesshiosegadokraja (kdaj bova skupaj?)

RTS (Radio Televizija Srbije) je za poslednjih 9 godina, uspela da u potpunosti obnovi čak 2 TV repetitora, od 30-tak koliko ih je srušeno za vreme bombardovanja. Nesvakidašnji uspeh vredan pomena. Znači, ostali će ovim tempom biti obnovljeni u narednih 126 godina. Šta bi tek bilo da im ne plaćamo namet?!

Pretpostavljam onda da te naše pare odlaze na digitalno remasterizovanje naših popularnih serija "Bolji život", "Srećni ljudi" i sl., kao i njihovo prebacivanje u High Definition 16:9 wide format, kako bi i u narednim decenijama iznova uživali u dogodovštinama naših omiljenih junaka. Naravno, sve to po želji vernih gledalaca koji su propustili po koju epizodu u prethodnih 83 emitovanja.

Opšte je poznato da su domaće serije kao pasulj ili sarma - što se više puta podgrevaju, sve su bolji i bolji.

Ovo je trebao biti post o Veljku Rogošiću, o recentnim događanjima oko njegovog (ne)preplivavanja Mediterana i mojim reminiscencijama na njegov podvig kada je plivao od Podgore do Rijeke u maratonu koji se zvao «Brazdama partizanskih brodova». Trebao je to biti post o jednom od mojih najranijih osobnih sjećanja uopće, na ljeto davne 1977. kada je Veljko skočio s onog kamena ispod Aurore na kojem se danas nalazi Čerinina Uzorita i kraulom zaplivao prema najvećoj jadranskoj luci. Trebao je ovo biti post o bijeloj «Pipi» majici s Rogošićevim likom koju mi baba tih dana nikako nije uspjevala skinit da mi je napokon opere. Trebao je ali nije.
Jutrošnja vijest o smrti drugog heroja mog djetinjstva, velikog Mate Parlova, moje sjećanje, a i ovaj post okrenula je u jednom drugom pravcu, na srpanj sljedeće godine, 1978.
Ono Veljkovo skakanje u more vidim tek u mutnom i ispresjecanom kadru «snimanom» s visine očevih ramena u kojem, preko gomile glava, moj pogled švenka od brkatog čovjeka s čudnim naočalima koji se zagrijava pripremajući se za skok, preko uglancanih njemačkih motocikala parkiranih na neasfaltiranoj rivi pa do oduševljene mase koja me uplašila vikom i skandiranjima. A ni sjećanja na Parlova nisu puno jasnija.
Doduše, Matine uspjehe imao sam priliku pratiti iz prvog reda, s kauča u starom tinelu ispred crno-bijelog Rizovog televizora. Iz milanskog meča za titulu prvaka svijeta u WBC verziji protiv Argentinca Cuella sjećam se tek dramatičnog tona Nikitovićevog glasa, a niti ono legendarno skakanje u publiku poslije pobjede ne mogu više jasno povezati baš s tim mečom ili s nekom od najavnih špica Sportskih pregleda iz kasnijih godina.
Ono što sasvim jasno povezujem s tim mečom su didove anegdote o Parlovu (ajde, više anegdote o Parlovovom stricu s kojim je did švercao škiju biokovskim duhanskim putevima skrivajući se od financa).
Did je rijetko gledao sport. Čak štaviše, danas mi se čini da ga je i mrzio. Nogometaši su, primjerice, za njega bili tek obični jebivjetri i manjamuktaši, ljudi koji svašta rade da ne rade. Boks je, s druge strane, obožavao. Benešovi, Kačarovi, a napose Parlovovi mečevi iščekivali su se danima. Did nikad nije bio nasilan čovjek, vjerojatno kao i svi pravi obožavatelji plemenite vještine.  Jedino takvi ljudi znali su pravilno cijeniti trud boksača u sportu u kojem su krv, znoj, a  ponekad i suze tako životne i stvarne.
A Mate je bio idol bez karizme običnog idola. Bio je životan i stvaran. Težak, radnik i čovjek. Jedan od one vrste ljudi kakvima je pripadao i moj did.
I ono što nikad neću prežaliti je to što nikad nisam bio u Puli. I to što nikad nisam otišao do Matinog kafića. I  to što nikad nisam dobio priliku da mu se zahvalim u didovo ime. (I pitam ga jel’ mu išta u svojti najpoznatiji boem makarskog primorja Mirko Parlov.)
Pozdrav, Mate. I pozdravi mi gori dida. Tvog čovika.

Konačno da mi padne na pamet jedan dobar naslov. Kad pročitaš pomisliš da sledi tekst kako se neka estradna zvezda po'vatala sa nekim, a sve u sred radnog vremena, i da je tu kao slučajno bio dežurni fotograf. E, pa nije to, nego smo započeli snimanje. Da sam zvezda Granda sad bih ja već tranjasao: uveliko već radimo na novom projektu koji je bolji i ozbiljniji od svih dosad, neću da hvalim