Ne, ozbiljno, poenta teksta u Timoku je u tome da su Boljevčani decenijama odolevali naletu narkotika, ali eto, breše su probijene, pa je došlo do pojave narkomanije u Boljevcu pa stanje postaje neredovno. Tekst je pisan 26. juna 2008 (sic!), dvesta i kusur godina kako je Hajduk Veljko pušio rtanjski čaj direktno iz nargile i onda orgijao sa Čučuk Stanom i 619 godina kako se Marko Kraljević uroljao horsa koji mu je doneo unuk Marka Pola sa proputovanja po Karakorumu i zaboravio da ima zakazan fajt sa Saracenima na Kosovu Polju!
Šalu na stranu, 26. jun je kao datum vrlo bitan na četiri nivoa: (1) za Ujedinjene nacije i njihove birokratske i parazitske agencije to je Dan borbe protiv zloupotrebe droga, (2) za srpske pravoslavce se tad padaju Sveti Visarion i Ilarion, (3) to je Dan nezavisnosti Madagaskara, a (4) za Boljevac je to četvrtak – pijačan dan.
No, kako je Boljevac jedinstvena pojava u kosmosu, došlo je do spoja ružnog i beskorisnog te je naš Crveni krst u okviru kampanje za davanje krvi organizovao skup čiji je lajtmotiv bio borba protiv droge. Jako subverzivno i jako originalno nema šta... Da su organizovali Svetski dan borbe protiv fanova igre Diablo, Svetski dan borbe protiv glasača Radikala, Svetski dan borbe protiv Zdravka Čolića ili Svetski dan borbe protiv Facebooka pa da ih podržim, ovako sam ih ishejtovao sa bezbedne udaljenosti bez da me se te stvari (droga i krv) i najmanje tiču...
Glavna stvar zbog koje je gorespomenuti novinar upotrebio navedenu konstrukciju u naslovu je “istraživanje” koje je sproveo Crveni krst. Ljudi koji me poznaju znaju moju privrženost ultrapreciznoj metodologiji koja treba da se primenjuje u svim istraživanjima na određenom uzorku i zato mogu prilično kompetentno da kažem da ovde nema ni K od istraživanja. Naime, premisa je otprilike bila ta da u Boljevcu do sad nije bilo puno uživalaca narkotika, a onda je anketom utvrđeno da je otprilike trećina osnovaca i srednjoškolaca probala neko opojno sredstvo. Ju, komšinice! Pa to je ogroman talas svežih narkomana! Ne znam, ali podaci su verovatno tačni ako se pod narkotike ubrajaju i Coca-Cola i šapice sa makom iz lokalne pekare...
Beograd ima “samo” 1,2% registrovanih narkomana od ukupnog broja stanovnika, ali ove tendencije u Boljevcu su jako opasne, prejebaćemo mi i Amsterdam i Kopenhagen sa ovako naprednom omladinom... Avganistan i Kolumbija ima da otvore konzulate odmah pored Galićevog lokala! Emisija Znanje imanje će ponovo da dođe u Valakonje da obiđe plantaže patuljaste konoplje, IMT Agromehanika će da prosperira proizvodeći kombajne za mak, a Biznis inkubator centar ima da preplave mali preduzetnici koji proizvode kondome, toalet-papire i papirne maramice sa ukusima i mirisima avganistanske, turske, albanske i trave domaćice...
Ne znam, meni sve to smešno imajući u vidu krajnji individualizam koji zastupam. Prilično je potcenjivanje dece srednjoškolskog uzrasta putem ovog i ovakvog popovanja i proseravanja. Zašto npr. ja nikad nisam ništa od toga probao iako sam imao milion prilika (lažem, pućkao sam jednom travu u nekom coffee shopu, ali on je bio pun nametljivih holandskih rastafarijanaca) i zašto toliki ljudi to nisu probali? Verovatno zato što nisam hteo, a ne zato što su mi popovali roditelji, profesori, Crveni krst, panduri... Zašto svi mi nismo serijske ubice iako podsvesno želimo tolike ljude da vidimo na čitulji? Zašto toliki muškarci nisu serijski silovatelji? Zašto ljudi malo ne prestanu da seru okolo? Neka se Crveni krst bavi vampirizmom i humanitarnim radom, a neka policajci krenu prvo od narko-dilera u Dragiše Petrovića/Kralja Aleksandra!
Toliko, iskuliraću sad priču o nebuloznosti izjednačavanja lakih i teških droga u Srbiji, a sve pod firmom “nema lakih droga”, ali neke stvari su takve kakve su – Srbija je lider na Balkanu... Za kraj, za sve iskrene strejtere i sve neiskrene narkomane preporučujem i dva drogiraška filma: Trainspotting i Requiem for A Dream. Skinite ih i pogledajte ili ću vam ih narezati direktno na jetru svojim ultramoćnim čekićem za doznaku koji ima +3 magical attack! E da, svim pravoslavnim vernicima želim srećne Svetog Visariona i Ilariona...
Mirna je, prava letnja noć. Leti noći i nisu zapravo one prave, mračne, puste i nekako depresivne. Leti su noći samo jedna mirnija, prijatnija strana dana, onaj deo dana kada odmaramo od svih onih vrelih letnjih utisaka. Zato mi se u to vreme često ne spava. Nije to nesanica, jer ona sa sobom nosi jedan problematičan prizvuk. To je želja da se ostane budan, jer noć ima toliko toga da pruži.
I nekako mi je bilo krivo da spokojno ležim u krevetu, već sam izašla na terasu da čujem njenu nevolju, da popričamo kao žena sa ženom. Maca je sedela ispod drveta i mjaukala onako, više za sebe. Gunđala. Frktala. Pa bi opet umilno mjauknula. Već čujem otvaranje prozora, jer neko nije imao razumevanja za njenu priču. Verovatno taj neko misli da mačka preteruje. Ali ona je i dalje mirno sedela i pomislila bih da spava, da se nisu čuli svi oni njeni glasovi. Da, znam, čekaš svog princa. Dozivaš ga. Hej, ne sedi tu pod drvetom, jedino možeš dobiti kofu hladne vode preko svog mekog krzna.
