Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

  Gledamo se ja i kofer ali nema sanse da ce se raspakivati danas, odnosno veceras. Omamio me je opet cetinjski vazduh i nadmorska visina. A na moru carobno, fabulozno, divno, fenomenalno, odlicno, ocaravajuce...

Nadali smo se da će danas da počne prijavljivanje, ali ipak moramo da odložimo to do utorka - srede.
Organizaciono je sve spremno, jedini problem nam prave smeštajni kapaciteti. Obezbedili smo i rezervisali 150 mesta (plus predavači, gosti, sponzori itd). Pored ogromnog hotela na Borskom jezeru koji ne radi (a idealno je mesto za ovakav skup) i jednog hotela koji se gradi u Boru ali je tek krajem godine predviđeno da počne da radi, mi nemamo ozbiljnije smeštajne kapacitete.
To je i razlog što prijavljivanje odlažemo za još par dana, kopamo i rukama i nogama da obezbedimo što više mesta u privatnom smeštaju, ali da bude tu, u Brestovačkoj Banji.
Što se programa tiče, tačna satnica nije napravljena, ali sve će izgledati otprilike ovako:
Otvaranje manifestacije će biti u subotu (04.10.) u 11:00 u velikoj sali Doma Kulture u Boru. Nakon dobrodošlice imaćemo jedan blok predavanja. Da vas ne bih odmah umorili odlazimo na ručak nakon čega nam sledi još jedan blok predavanja, nekoliko radionica i diskusioni panel. To bi bilo dovoljno oficijelnog programa za taj dan. Uveče je u stvari ono zbog čega morate doći: svečana večera sa pratećim programom (nisu kulturno-umetnička društva, bez brige). Biće organizovana u Brestovačkoj Banji uz svakojake đakonije. Što se tiče prevoza sve je organizovano ne brinite, jer Bor-Banja je oko 8 km. Ujutru (ne pre 10:00) imaćemo još tri bloka predavanja koja završavamo ručkom. Posle ručka (oko 14:00) svako svome domu (da ne kažemo blogu).
To je u kratkim crtama ono što smo planirali. O svemu ćete dobiti detaljnije informacije ali obećavamo da ćete se dobro provesti tokom ovog dvodnevnog druženja. Ono što vam savetujemo je da dođete dan ranije, jer smeštaj u Boru nije skup, a mnogo toga ima videti, kao npr. najveća rupa u Evropi.
Kotizacija:
Za učešće na ovogodišnjem druženju predvideli smo kotizaciju za učesnike. Visina kotizacije će iznostiti 1000,00 din i za taj iznos učesnik će imati:
• ulaz na konferenciju, radionice i diskusione panele,
• primerak časopisa Blogopedija i prateći štampani materijal
• svečanu večeru u restoranu Dom Odmora, B. Banja. Večera je tipa švedskog stola sa neograničenim pićem

Što se prevoza tiče, biće organizovana posebna linija Novi Sad - Beograd - Bor i nazad. Čekamo još neke sponzore da potvrde učešće i ako se to desi i sve ostalo će biti dotirano. Ali Bor je grad u kome je boravak prilično jeftin, videćete za par dana kad objavimo cene smeštaja.

Revizorskoj kompaniji Dilojt i Tuš će za procenu vrednosti kapitala NIS država Srbija isplatiti 480.000 evra.

Evo šta mi nije jasno. Ako postoji neopoziva odluka da se NIS proda, zašto se onda radi procena vrednosti? Ako bi odluka da se NIS proda ili ne proda nekako zavisila od procenjene vrednosti, onda bi procena imala smisla. Ali pošto je već odlučeno da NIS ide na prodaju, čemu procena? Kakav uticaj ta procena ima?

Jedina prava vrednost se na kraju krajeva dobije na tenderu ili aukciji. Jasno mi je da kupac koji učestvuje na aukciji angažuje konsultanta da mu pomogne da odluči koji iznos da ponudi. Ali zašto prodavac, koji je već ionako odlučio da proda? Prodavac može da oragnizuje tender i tako dobije najveću moguću cenu za svoju robu, što će istovremeno biti i najbolja procena njene vrednosti.

A nije mi jasno ni zašto takva procena košta pola miliona evra kad sam ja u dvominutnoj proceni ovde izračunao sličnu cenu.

Jul i avgust smo iskoristili za pravednički odmor, pa je red da sustignemo zaostatke i udarimo novi ritam... Počeli smo juče, a nastavićemo u istom tempu sledećih nekoliko dana.

Hajde da vidimo kakvi su rezultati ankete koja je letos okončana.

Činjenica je da nema prevelikog odziva: ovaj blog nije dovoljno promovisan (razglasite prijateljima). Ali, nema veze: moje mišljenje o mehanizmu blogovanja ćete uskoro saznati; ja nemam vremena da provodim život ovde, jer... jer to onda i ne bi bio život. Kako god, daću vam za pravo da osporite legitimitet rezultata zbog toga što je malo odgovora na pitanja. A opet, blog je otvoren, korisnici blogova su koliko-toliko napredniji korisnici računara i to daje nekakvu težinu svakom rezultatu, pa taman bilo i samo deset odgovora na neko pitanje.

I opet, zanimalo me je kakvo je opšte iskustvo korisnika. Postavljajući sva pitanja u jednu sliku, stičem ideju o tome kako doživljavate Microsoft Office: pogled na pojedinačne programe je i dalje dominantan; malo ko posmatra Office kao koherentan sistem (što svakako jeste).

Najpre dva sasvim konkretna pitanja na koja je bilo moguće dati po više odgovora.

Pitanje 1: Koje Office programe koristite najviše? (glasalo 50 osoba)

Pitanje 2: Koje Office programe uopšte ne koristite? (glasalo 32 osobe)

Programi koje najviše koristite su, očekivano, Word i Excel. Gotovo svaki korisnik Office paketa koristi ova dva programa; za Word mogu da budem siguran – samo jedna osoba se izjasnila da ga uopšte ne koristi, što je na nivou statističke greške. Oko trećine korisnika povremeno koristi PowerPoint i Outlook; to su očekivani rezultati. Te programe uopšte ne koristi razmerno mali broj osoba, što takođe odgovara nekom opštem proseku.

Što se Accessa tiče, broj onih koji ga najviše koriste je očekivan. S druge strane, skoro polovina korisnika uopšte ne upotrebljava Access. Ne mogu reći da je to iznenađujući podatak, ali svakako nije prijatan. Očigledno je da Access nije dovoljno blizak opštem korisniku; za njegovo efikasno korišćenje je potrebno bolje tehničko znanje, a one "prave stvari" (upiti i posebni izveštaji iz upita) nije lako napraviti. Kada bi to bilo bliže korisnicima, verujem da bi se više njih opredelilo da koristi Access.

Iskreno, nisam imao ni najmanju ideju kakvi će rezultati biti na pitanja o progrmaima InfoPath i OneNote. InfoPath je deo samo nekih (korporativno orijentisanih) edicija sistema Microsoft Office, a njegovu najefikasniju upotrebu podrazumeva prisustvo dobre mrežne infrastrukture. Očigledno, to je i dalje sporadično korišćen program; to je znak da poslovni sistemi ne vide ono što im je ispred nosa. To je loše.

Problem sa programom OneNote je takođe u tome što je član samo nekih edicija (one za studente i onih koje se nabavljaju kao korporativne licence). Pojedinačni korisnici mahom koriste edicije Standard i Professional, a OneNote im ne pripada i bilo bi potrebno nabaviti ga kao poseban program. Čista šteta! Ne poznajem nijednu osobu koja se nije "primila" na OneNote nakon barem pola sata probnog korišćenja. Ako je za utehu, izgleda da 40% anketiranih koristi OneNote bar povremeno...

Poslednje pitanje nije bilo dovoljno granulirano: jedino što vezuje programe Visio, Project i FrontPage (tj. SharePoint Designer/Expression) je to što su oni spoljni članovi sistema Microsoft Office i nabavljaju se strogo namenski. Osim što je ta stavka prisutna zarad što boljeg pregleda, ipak daje neke pouke: informacija o 10% onih koji najviše koriste baš te programe nije za bacanje! A tek nešto preko trećine se izjašnjava da ih ne koristi uopšte, što je takođe izuzetno zanimlji podatak. Rečju, postoji intenzivna praksa primene spoljnih Office programa na terenu.

Krajnja pouka: i dalje dominira parcijalni pogled na sistem Microsoft Office; da je sledilo pitanje o primeni tehnologija na serverima, rezultat ibi verovatno bili poražavajući. Relativno novi programi se koriste slabo, što je loše. Etablirani spoljni programi imaju stabilnu korisničku bazu koja odgovara opštim saznanjima o rasprostranjenosti.

Pitanje 3: Da li koristite automatizaciju u Office programima? (glasalo 24 osobe)

Objektni model i oblici automatizacije u sistemu Microsoft Office su u prošlosti značajno doprineli da taj paket preovlada nad konkurencijom. Ta komparativna prednost ostaje važna i danas, pa je bilo zanimljivo saznati kakvo je vaše iskustvo. Broj od 24 anketirane osobe je uslovio priličnu disperziju rezultata, pa nema smisla ulaziti u neku dublju analizu, a svakao nema materijala za značajne pouke. Hajde tek da kažem da sam zadovoljan što oko dve trećine korisnika marem ispoljava sklonost ka upotrebi VBA automatizacije.

Pitanje 4: Šta mislite o lokalizaciji sistema Microsoft Office? (glasalo 24 osobe)

Ova tema me zanima odavno, a imam vrlo dobra saznanja o reakcijama populacije, s obzirom na to da sam do sada bio aktivni učesnik tri lokalizacije Microsoftovih proizvoda (Windows XP, Office 2003 i Office 2007). Pouke postoje (i opet: bez obzira na to što je uzorak anketiranih mali) i priznajem da su zanimljive. Nemam saznanje o realnoj rasprostranjenosti lokalizovane platforme, ali ono otprilike odgovara rezultatima koje vidite. Da je moglo da se uradi bolje, to znaju i vrapci (uvek može bolje). Provokacija s dna tabele je očigledno uspela: ne bih da komentarišem ozbiljnost odgovora, jer ni pitanje nije bilo ozbiljno.

Nova anketa sledi.

Nego - kakvo je vaše mišljenje o ovim rezultatima?

Copyright (C) 2007-2008, Praktikum na Webu. Sva prava pridržana.

THE LAST SUPPER IN DETAIL:

Da Vinčijeva “Tajna večera” do najsitnijih detalja.

A capella melodiju u pozadini izovde TheSwingle singers -  Largo (from Harpsichord Concerto in F minor BWV 1056 by J.S. Bach)

Jedna stvar, makar na prvi pogled, čini se da temeljno razdvaja ovu dvojicu - ideologija.

Za Zorana Đinđića pretpostavljalo se da je čovek modernih shvatanja, prozapadno orijentisani političar, čovek koji se ne služi populizmom i nacionalističkim poštapalicama. Činio se kao neko ko želi da jednom zasvagda reši Srbiju nacionalističke pošasti.

U Rusiji, Putin se prikazuje kao tvrdi nacionalista, ali koji komunicira sa Zapadom, pokušava da iz njega izvuče maksimum, i to na ekonomskom i glabal-političkom planu. Jasno je kako se u njoj živelo u Jeljcinovo doba. Međutim, na planu ljudskih prava i sloboda Putin ne poštuje demokratske vrednosti. Ne moram ponavljati već svima poznato batinanje i vređanje LGBT populacije u toj zemlji. Drugim rečima, u Rusiji je dozvoljeno biti slobodan pod uslovom da tu slobodu podređuješ onome što se vlasti dopada (u tom smislu pojam “nevladina”, pa šta god bilo, ne može da postoji. Apsolutnu vlast drži Putinova partija već i naslovljena prema nacionalističkim metrima - Jedinstvena Rusija.

Pa ipak ako bismo zagledali malo dublje uvideli bismo da stvari ne stoje baš tako. Najpre, Đinđić nije bio toliko antinacionalistički orijentisan kako su ga nacionalisti prozivali, i to oni koji su sa Đinđićevim tadašnjim kolegom, Veljom Selimirom Ilićem na traktoru, brojili poslednje minute vladavine Miloševićeve garniture. Ljudi koji su došli u Beograd tog političkog praznika - 5. oktobra 2000. godine, bili su i huligani (navijači Zvezde, Partizana, Rada, Borca, itd), i četnici (SPO-ovci, ravnogorci, razni kokardaši), i nepismeni, i penzioneri koji su do juče glasali za velikosrpsko divljanje. Bili su to uglavnom gladni ljudi, ljudi koji su - zadojeni mržnjom prema onom drugačijem - pristali na gladovanje, ali ih je stomak tog petog oktorba zaboleo i rešili su da ipak povuku potez i osvajanje susednih republika odlože za bolja vremena. Drugim rečima, ideološka i obrazovna osnova ovih ljudi bila je gora nego kod nekih pristalica tvrdog nacizma. Eto, takvi ljudi su tih dana stajali sa strane građanske Srbije, na strani Čede, Nataše, Vesne, Zorana, Đelića, itd. Zato ne treba da čudi što je u toj grupi bio i jedan Vojislav Koštunica, i jedan Velimir Ilić, i mnogi drugi koji ideološki odudaraju toliko da izazivaju gađenje građanski orijentisanih građana Srbije.

I sve to je odličan uvod u objašnjeje onih potonjih poteza Zorana Đinđića. Pre svih, ono insistiranje da se završi Hram Svetog Save, danas hram klerofašista i ostalih baraba. Potom je Đinđić aminovao na uvođenje veronauke kao izborni predmet u osnovnim i srednjim školama, a nekoliko godina po njegovoj smrti isplivao je i verodostojan intervju koji je Đinđić dao televiziji u sastavu klerofašističke organizacije Dveri Srpske, u kojem se olako služi terminima “nacionalizam”, “srpski nacionalni ciljevi”, i slično. Naravno, sam Zoran nije bio naivan, i znao je dobro zašto to radi. Znao je ko mu je za leđima, i znao je da će izgubiti vlast ne bude li pokušao da populistički održi te nacionaliste i klerofašiste uz sebe, kao što su bili tu onog sudnjeg petog oktobra. Populizam i nacionalizam, koji su u demokratski nerazvijenim društvima uvek jedno uz drugo, kao braća, tako su za Đinđića morali da budu neko nužno zlo, uvek prisutni, uvek tu, kao mehanizam koji će mu omogućiti još jedan mandat i dovoljno vremena da Srbiju najpre izvuče sa ekonomskog i privrednog dna, pa tek potom oporavlja od ideološke retardacije.

I upravo zbog te konfrontacije, i na prvi pogled koketiranja sa nacionalistima, Đinđić je morao da se nekako pravda. To pravdanje on sprovodi čestim pozivanjem na pragmatičnost. Pragmatik je onaj koji je u stanju da, ako treba, proguta žabe, ukoliko će na taj način da dozove bolje doba. Te žabe koje je Zoran gutao bili su ovi huligani, nacisti, Velje, Vojislavi, i slično.

Uporedimo sada to sa citatom iz najnovijeg broja Nedeljnog Telegrafa, tekstom čiji je autor Momčilo Đorgović, a nosi naslov “Nije dobor za Srbiju da se uvlači kao žeton u najnoviji sukob Amerika - Rusija”: U svojim čuvenim dnevnicima „Godine sa Blerom“ Alister Kembel, sekretar za štampu engleskog premijera, zabeležio je sve značajne susrete i razgovore Tonija Blera. U martu 2000. Bler je otišao u posetu Putinu. Posle razgledanja muzeja Ermitaž, zadržao se u kratkom razgovoru sa Putinom u četiri oka. Kasnije u hotelu ispričao je Kembelu da mu je Putin rekao da bi bio srećan da vidi kako Slobodan Milošević odlazi sa vlasti, ali da to ne može da izjavi javno. Poverio se dalje da on želi da bude moderan i reformista, ali da je ruska varijanta socijalizma toliko otrovala mentalitet naroda da reforme neće ići lako.

Ako je verovati Đorgoviću i njegovom izvoru - Kembelu, i Putin je daleko od onoga za šta se predstavlja i pokušava nametnuti u svojoj zemlji. On, poput Đinđića, dobro vidi u kakvom je mentalnom glibu čitava nacija, te pokušava da je nahrani, odobrovolji, i verovatno tek onda saopšti ono što stvarno ima o njoj da kaže, sa namerom da je leči. Tada će moći da ga čuju. Nažalost, i budući da je Srbiju mnogo teže nahraniti nego Rusiju, Đinđić nije stigao da obavi niti prvi deo takvog posla.

Sama u kući. Sedim ispred monitora i listam blogove - ko je šta napisao, ko šta komentarisao…. unešena, skoncentrisana do maksiuma. Odjednom, zvoni telefon. Ustajem na brzinu i saplećem se na gajtan za slušalice koji mi se zapleo oko noge. Zakoračim i iskidam ga. Tačno na mestu gde se reguliše jačina zvuka. pomešane žice gledaju [...]

Fizičari, a i mnogi drugi, širom sveta polako odbrojavaju dana do uključivanja najkompleksnije i najsavršenije mašine koju je čovek ikada napravio. Projekat vredan preko 8 milijardi dolara, hiljade naučnika, inžinjera, tehničara, majstora radilo je godinama na toj mašini. Konačno, bliži se i taj trenutak kada će najsnažniji akcelerator čestica LHC, u CERN-u početi sa radom. O [...]

Danas nam je divan dan … itd. Zadatak za današnji BlogDay glasi: “Predstavi pet novih ili jednostavno preporuči pet tvom srcu dragih blogova.” Pa da krenemo. Čovek u mojim godinama nije sklon eksperimentisanju sa novim stvarima nego se drži “proverenih vrednosti”, što može da mu uštedi vreme i sačuva ga od razočarenja ali isto tako ga i ostavlja bez slasti otkrivanja novog. Zato mi se tema ovogodišnjeg BlogDay-a jako dopada. Siguran sam da ću pronaći nekoliko novih i veoma zanimljivih blogova a zauzvrat sam zavirio u svoj Google Reader, pročačkao po sadržaju i napravio mali pregled.

Dragan Varagić je čovek koga zovem učiteljem. Upoznali smo se u zimu 2000. kada je bio jedan od predavača na programu “Savremeno poslovanje i globalne računarske mreže” koji sam pohađao. Kasnije su usledili njegovi kursevi, učestvovao je na predavanjima i tribinama koje sam organizovao, pisao tekstove za magazin koji sam uređivao. Postali smo kućni prijatelji, sarađivali na projektima, sretali se po konferencijama i u uživali po restoranima. Obojica smo naime gurmani a odlasci u restorane su nam neka vrsta hobija. Ne mogu da prestanem da mu zavidim što mu se pojedeno “ne lepi” kao meni.
Dragan ima potpuno neverovatnu sposobnost da prikuplja znanje i lepu osobinu da ga neštedimice daje. Nekada je to radio kroz P2 a danas kroz blog koji je “must” za sve koji se nave ovim poslom.

Goranova Svakodnevnica je opšte naše blogosfere. Šta god da kažem neće biti ništa novo osim da mi se čini da ona počinje i finasijski, kroz Google oglase, da se isplaćuje. Veoma me raduje ukoliko je tako jer mogu samo da nagađam koliko svakodnevni trud stoji iza nje.

Markov Biznisblog je pregurao krizu odrastanja i od “Start Up Politikinog zabavnika” postao ono što blog treba da bude. Lični zapis. Pa kome se to dopada - dopada. Sad više liči na Marka a ima manju posetu. To ide sa godinama. Što si stariji imaš manje prijatelja ali su oni pravi.

Gaga je nedavno počela da piše svoj blog posvećen odnosima sa javnošću i za nekoliko meseci, ne više od tri, na net bacila omanji udžbenik iz ove oblasti. Udžbenik nastao iskustvom + stalnim čitanje literature. Prašina koja se digla oko njega a koja može da se vidi u komentarima govori koliko je kvalitetan.

Da na kraju ispunim i ovogodišnji zadatak. Aleksandra Hristov ima stvarno sjajnu biografiju. Odluka da blog piše na engleskom posledica je želje da se u pretrazi na tom jeziku za Srbiju nađu i neke lepe stvari, primeri humanih postupaka, pozivi na bolje upoznavanje Srbije i povezivanje sa njom.
Zbog jezika nakome piše Cakinog bloga nema u mnogim agregatorima “naših” blogova. Nadamse da će se njen RSS nači u vašim Readeriam posle ovog BlogDay-a.

Eto ispunio sam zadatak za ovu godinu ali time moj Reader ni izdaleka nije iscrpljen. Ako pogledate odeljak “Prijatelji” na ovom blogu - svi se oni nalaze tu. Neki, kao Sandra ili Eniax, me vrlo redovno obraduju svojim pametnim, zrelim i često duhovitim tekstovima.

Ono što me čini tužnim je da mnogi nisu odavno baš nista objavili. Možda ih BlogDay pokrene.

Summertime… and the livin’ is easy….

Ne znam šta je to bilo u petak popodne. Sa mnom, ili nečim u vazduhu ! Rano popodne, bila sam u gradu da obavim poslove i plaćanja do početka vikenda. Na jednim vratima zatekla sam poruku na cedulji: PAUZA ! vraćam se brzo! Kako ja uvek da ubodem takav cajt ? Arrrrgghhh…! Besna, sedam na klupu ispred zgrade, da sačekam umornu šaltersku službenicu, da se vrati odmorna i čila, da mi uzme lovu, kad već nije ostavila zamenu. Na prijatnom suncu, sređujem misli i bes, koji su već odćarlijali na krilima prijatnog povetarca, s kojim se borim, jer stalno naduvava moju gaza - haljinu za vrućinu iz India shopa. Na ulici skoro nikog, momenat baš u… take it easy fazonu.

Iz takve tišine, prene me lupetanje nekog pijanog čoveka, tipa - upucavanje meni, jer je on u svom bolesnom viđenju stvari skontao da sam ja baš…. lepa i usamljena, k’o stvorena za njega i njegovo pijano iživljavanje. Odkačim ga nekom bezveznom rečenicom, kao nisam sama, čekam muža….zbilja ne znam odakle mi ta rečenica, koju sam izgovorila kao iz topa…. i nastavim da šećkam okolo, čekajući sa ponovnim, rastućim osećanjem besa .

Kad sam završila posao oko plaćanja, izašla sam napolje, sa osećanjem olakšanja u svakom smislu. U džepu mi je ostalo par stotina dinara, i bila sam laka kao leptirica…dok sam pakovala papire, sudarala sam se lagahno i naizmenično, s jednim stubom i jednom ženom . Uputila sam se prema autu , i srela neku staru poznanicu, oronulu i zapuštenog izgleda. Davila me je usput pričom i ispitivanjem o svemu i svačemu. Primetila sam da žena nije “svoja”, Šano dušo…odlepila , skrenula , šta li ? Namah se setih da sam čula od nekoga za nju. Priželjkivala sam u potaji da što pre stignem, i uđem u auto. Na kraju ona kaže: “Izgledaš mi kao da si trudna”!? Ja onemela gledam u nju, na tren, bez reči….i pomislim …blago njoj…sve joj ravno do Kosova. “Neeee..čini ti se, možda, zbog haljine!”, kažem ja, pozdravljajući je.

Pomislim…koji bi idiot rekao ženi da izgleda kao trudna, pogotovo u mojim, a i njenim godinama, koje baš i nisu najoptimalnije za rađanje. Možda u mojoj haljini za vrućinu izgledam kao Demis Rusos svojevremeno, ali…truuuudna ?

Dakle, u petak sam bila totalni magnet za freak-ove ! “Naišao je takav dan”, pomislim smireno. Neko ko je bolestan, i u svom pijanom pogledu na sve oko sebe, i neko sa šest zuba u tri reda, poželeo je da vodi razgovor sa mnom, kao da se znamo od osnovne škole. I to je svakodnevnica…takva tura !

Kresnula sam moj mali Reno4, pustila muziku, i punim gasom zapalila na bolje mesto i pravo vreme. Bilo mi je dosta ovih izgubljenih u vremenu i prostoru.

Letnje popodne u petak, lenjo se razvlačilo novosadskim ulicama…Još jedno leto na izmaku, pomislim, zahvalna…. s glavom ponekad u oblacima, ali nogama na zemlji.