Prijavite se ili ako nemate nalog registrujte se.
Prikaži opcije
Konačno se i to desilo, dočekali smo da Zastava postane pravi proizvođač, PRAVIH automobila. Nema više Yuga, nema više Keca i fala bogu, nema više Floride.
Više nećemo proizvoditi stare automobile pod debilnim izgovorom da "je toliko dobar, da ga ne treba menjati".
Samo još da dočekamo da se ovi postojeći potpuno raspadnu (s' obzirom da su svi već polu-raspadnuti) i da odu u penziju.
Kao što možete videti, uopšte mi nije žao... niti će mi ikada biti.
Obaveštenje na vratima da beba dolazi i moj teča.
Radi eksperimenta, da bih videla kako stvari stoje na tržištu i na kakve smicalice da se pripremim u ovom periodu, otišla sam poslovno u jednu galeriju. Poslovno znači da sam ja slikar, a oni imaju prostor. Unapred sam rešila da ću biti fina i pristojna, da ću im, iako su možda totalni ignoranti, dozvoliti da ocenjuju i komentarišu moje radove, da se neću iznervirati, izvređati ih i tresnuti vratima kad budem izlazila. Nisam očekivala bog-zna-šta. To sam i dobila. Klasika: Unutra, sa visoke platforme, dočekala me gazdaričina sestra. Videlo se odmah da drži istoriju umetnosti u malom prstu. Na zidovima, pretežno jadna komercijala, ali nisam gadljiva, pa bih pristala na kompromis. Pregovara sa nekakvim čikom, o porudžbini za, verovatno, ikonu. Vajka se čika koliko će čekati da bude gotovo. U tom ulazi i gazdarica; Onaj tip žene kojoj muž otvori “tako nešto fino, nešto baš za ženu”, npr. galeriju da se malo zanima u svojoj dokonosti. Vidim “iz aviona” šta me čeka. Taman sam uzela vazduh, kad me preseče pošto joj se jako žuri. Misli da sam verovatno ovde zato što mi se sviđa prostor, jer kod njih mnogi umetnici svraćaju iz istog razloga.(Koje budale, vide galeriju, pa bi da izlažu! C,c,c, baš glupo od njih). Mislila sam da još nešto kažem, da se dogovorimo za neki drugi put ili nešto drugo, ali sam odustala, jer joj se tog časa upalio senzor za keš; Kaže, kod njih nema ništa džabe; Da bi izlagao u tako finoj galeriji moraš da platiš zakup prostora u iznosu od 350 eura DNEVNO. Koja arogancija i halavost! Dakle kad završim kolaže, odštampam one digitalne, opremim ih, odštampam katalog, pozivnice, nabavim sve što je potrebno za koktel i kad poslednji gost ode, ja mogu samo da pokupim radove i da ih odnesem, a da nisam imala priliku nijedan da prodam. Ili da ih ostavim u galeriji na deset dana i keširam 3500 eura, ili na 30 dana za 10.500 eura, hm? Baš nešto razmišljam...
E, znam da ne treba srati tamo gde jedeš, ali nema šanse da ću ćutati kad me nešto iznervira, šta god to bilo; Ako baš poludim, prodaću moj mali stančić i otvoriti sebi galeriju!
A moji kolaži? Ma, bolje im je i kod kuće, nego makar-gde.
Ceo razgovor trajao je kraće nego što mi je trebalo da ovo napišem, svega 2-3 minuta.
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
