Unosi za: Arhiva za 2009/03
Nakon par nedelja odmora i male pauze sa salsa dešavanja u Nišu, Dirty Dancing Team vraća se “u igru” sa jednom velikom salsa žurkom na Pravnom fakultetu.
Žurka pod nazivom Spring Salsa Blossom je prva u nizu salsa žurki u prolećnoj sezoni, i biće tematska.
Tematika žurke je početak proleća, što znači da će biti neophodni i neki prolećni detalji - razni cvetići u kosi, leptirići, cvetni dezeni, … ili bilo šta u svrhu prizivanja lepšeg i toplijeg vremena.
Dirty Dancing Team je za ovu priliku uveo i neke promene i zanimljiva iznenadjenja za sve salserose.
Žurka će biti održana u petak (03.04.2009) a organizovan je i besplatni promo čas reggaetona od 21-22h.
Nadamo se da ste se dobro odmorili i naučili da igrate Cupid Shuffle, jer će ova prva prolećna salsa u klubu na Pravnom fakultetu biti veoma energična i vesela!
Vidimo se na žurci!
No related posts.
23. marta je mojoj sestričini Kristini bio rođendan. Tetka je bila zadužena da napravi tortu 
U 1/2l mleka skuvati 6 pudinga od vanile sa 18 kašika šećera. Može se dodati i 1 kesica vanilin šećera. Kada se puding ohladi u masu umešati predhodno umućen 1,5 margarin. Masu podeliti na tri dela, pa u prvi deo dodati 300gr mlevenog keksa, u drugi deo dodati 300 gr kokosovog brašna, a u treći deo dodati 200gr rendane čokolade. Sjedinjeno ređati na pleh, prvo masu sa keksom pošto je najčvršća, a druga dva po želji. Preko torte staviti umućena dva šlaga uobičajeno i ukrasiti po želji.
Promotivni poduhvat Geopoetike
LiteraLog.com - blog koji se čita jednom rukom - 31.03.2009, 13:00:56
Koliko se sećam, Geopotika je dobila neku nagradu za izdavača godine, ili nešto slično. Nesumnjivo, imaju odličnu uređivačku polikitu i suvremenu svetsku produkciju pratimo mahom zaslugom ovog izdavača.
Želimo da naši čitaoci inspirisani našim knjigama stvore svoja autentična umetnička dela
U vremenu kada su dobili priznanje javnosti i kada je njihov rad nagrađen najvišim ocenama, ovaj ažurni izdavač se dosetio da bude kreativan i na taj način popravi svoj imidž. Međutim, često se pitamo koliko stvari oko nas imaju logičke utemeljenosti:
Izaberite jedno od naših izdanja koje je ostavilo na vas najjači utisak, koje vas je najviše pomerilo, nasmejalo, zabavilo, rasplakalo i uz punu umetničku slobodu napravite fotografiju koja bi prenela:
to osećanje u vama ili vaš lični vizuelni doživljaj knjige, nekog njenog dela ili junaka.
Dakle, Geopotika pokušava da bude kreativna i da prati optšti “trend” izgradnje imidža kakav neguju neke velike svetske izdavačke kuće. U tekstu njohovog konkursa se jasno vidi stav kako smo Mi važni i kako se sve radi zbog Nas, a vi ste tu da date autentična umetnička dela za koja smo Mi bili inpiracija. A vi stvarajte umetnička dela za koja ćete dobiti nagradu od 500 grama štampane hartije u obliku nekih naših izdanja. Tada će na sva zvona biti objavljeno kako je stiglo xyz vrhunskih umetničkih dela, a na koktelu će se svi zadivljeni smeškati u objektive javnosti.
Šta je poenta? Imidž se ne gradi na lepim i lepršavim pričama kao što je ova, nego se participatorima daje real value. To je onaj osećaj harmonične veze kompanije i klijenta, a ovde se radi o debeloj vezi kompanije i medija. Druga priča bi bila da je u izdavačka kuća besplatno podelila knjige autorima pedesetak najčitanijih blogova.
Umetnost ionako nema nikakvu vrednost, ili se bar tako doživljava u našem degenerisanom društvu, pa onda kulturne ustanove dele mogućnost da se postane umetnik. Klasična zamena teza, ništa drugo: mi kao izdavači ne treba da prosvećujemo, mi treba da omogućimo svima da budu prosvetitelji - to je naš vakum.
P.S. Problem je moguće osmotriti sa još nekoliko strana, ali hajde to načnemo u komentarima.
Ili – dobro sam danas normalna.
Oktobar u Kragujevcu. Ja djak. Svakog oktobra pismeni zadatak na temu streljanja. Piše se ćirilicom, ispravlja latinicom. To bilo tad tako, oba pisma su bila podjednaka.
Teme: Plače nebo iznad Kragujevca, Pucajte, ja i sada držim čas, Ružo, čuvaj decu, Deco osvetite oca, sve tako nešto.
Nabijemo nos u vežbanke i pišemo. Svima nam vrati pismene radove ižvrljane hemijskom olovkom uzduž i popreko, izbušene na nekoliko mesta u nastupu profesorske agresije, a preko svega piše – Promašena tema!!!
Onda uradimo latinicom ispravku te skroz promašene teme.
Sledeće godine opet isto al’ sa uputstvom – sa stilom to! – literarno! – osećajno! - uživite se malo! - zamislite kako je bilo njima kad stoje ispred nemačkih bajoneta! – iz njihove crvene krvi je iznikla zelena trava! - zamislite da ste profesor koji drži poslednji čas hrabrosti! – uživite se, uživite se, osećajno! – zamislite lelek iznad Šumarica, šta bi streljani djak poručio majci…
Mi ponovo ponabijamo noseve u vežbanke i krenemo literarno i osećajno da zamišljamo kako nas streljaju da bi mogli verodostojno da prenesemo osećanja na papir. Ja pišem, u sebi vičem – živela KaPeJu, sve onako osećajno, krvarim, iz moje crvene krvce niče zelena trava i promašim temu. Ponovo. Ne vredi! Da bi čovek mog’o da napiše literarno osećajni rad na temu streljanja moraju da ga streljaju. Tako streljan treba nešto da poruči majci, ako ne ume promašio je temu.
Maj mesec. Rodjendan drugu Starom koji je uvek bio mlad.
Teme: Drug Tito jaše na čelu kolone, Drugarice posadimo cveće, Druže Tito mi ti se kunemo, Mi smo Titovi - Tito je naš, Najveći sin naših naroda i narodnosti, Rame uz rame sa drugom Titom - junačkim sinom. Mali Jože…
Opet noseve u vežbanke,literarno i osećajno. I sa stilom. Pišem i ubijem se misleći kako sam ja to Titova pionirka a on istovremeno moj sin. I promašim temu. Sledeće godine u sred maja moram da razmišljam kako je bilo malom Joži dok se u tiganju sankao po Zagorskim padinama, nije, jadan, im’o sanke . Napolju sve behara, ja pokušala da se uživim kako sedim u tiganju al’ ne ide i promašim temu. I šta god sam pisala ja sam promašila, i kad sam sa Reksom sedela ranjena u pećini, i kad sam jahala na čelu kolone, osvrnem se, nigde cveća, gde može cveće da nikne tamo gde je prošo konj a iza njega vojska. Al’ tako vreme bilo. Najveći kiks sam napravila kad sam morala literarno i osećajno da se uživim u ono kad je mali Jože ukrao svinjsku glavu, u životu nisam videla pečenu svinjsku glavu. Videla sam samo pečenje u komadima onako lepo naslagano na oval. A i nisam nikad bila ljubitelj svinjetine. Al’ moram literarno i osećajno a naročito sa stilom da opišem ljubav prema pečenoj svinjskoj glavi. Bez jabuke u čeljustima.
U beloj košulji i teget suknji, sa crvenim maramčetom oko vrata sam morala osećajno da pevam u horu. ’’Konjuh planinom’’ – godine su mi trebale da ukapiram da je Konjuh planina a ne konj koji se vere uz planinu, onda ’’Kominterno, mirisavo cveće’’ – ako je to bilo cveće onda je svo cveće bilo korov. Nisu nicale ljubičice ispod konjiskih kopita nego kominterna.
Kad malo bolje razmislim moje školovanje se zvalo – Kako istraumirati one koji su rodjeni bez trauma. Ili kako kazniti one koji su našli da se rode kasno pa nisu učestvovali u NOR-u i nisu streljani ili u najboljem slučaju ranjeni.
Danas, u po noći da me probudiš sve herojske pesme znam napamet. I kako su se zvali sedam sekretara SKOJ-a. I šta je AFŽ, SSRN, SOJ, SOKOJ, ZAVNOBIH, NOP, OZNA i ostale skraćenice.
Kako nisam postala Čvorović nije mi jasno.
I setih se ovoga jer su deca nekih beogradskih škola imala zadatak da pišu predsedniku ili o predsedniku ili šta god… Deca od 11, 12 godina.
Nisam uspela da saznam teme, možda je bilo – Biću i ja maneken, Give mi five, Narode, odo’ da radim…
Direktorka škole za obuku mladih kadrova objasnila što je to tako, to je - „način da se vidi kako razmišljaju, koji su njihovi problemi”. A sve će da ih reši drug predsedik. Kao Deda Mraz pošto uglavnom Deda Mraz rešava probleme dece u ovom uzrastu.
Fala joj što se setila.
Ono ideja i nije loša. Naše probleme ne ume da reši. Možd aje dobar u rešavanju onih:
Druže predsedniče, šta mislite, da l’ se svidjam Mikiju…
Druže predsedniče, drugarica mi je rekla da sam krava…
Druže predsedniče, treba mi nov mobilni telefon…
Druže predsedniče da l’ ću da budem dobar košarkaš…
A ja htela da radim kao Saveta! Ma idi!
Inspirisan jednim malim twitom moje prijateljice shekyb “@prokka to je skroz ok… promena daje stabilnost u hodu kako neko reche…” na moju poruku da mi je ovo poslednji radni dan u trenutnoj firmi i da me od sutra čekaju novi zadaci u KlikMee-ju dođoh do jedne zanimljive analogije.
“Success is not the key to happiness. Happiness is the key to success. If you love what you are doing, you will be successful.” - Albert Schweitzer
Stvaranje karijera je zapravo kao osvajanje planine. Kada se popnemo na određeni deo planine gde se lepo osećamo nije lako nastaviti dalje. Zašto bi to i radili? Teren nam je sada već poznat, siguran, okolina nam se dopada… Baš kao i u firmi u kojoj radimo već neko vreme. Poznajemo ljude, poznajemo posao…
Međutim još smo daleko od vrha planine. Mnoge ni ne zanima šta ima gore. Lepo im je gde su, a put je dug, neizvestan i naporan do samoga vrha pa zašto onda rizikovati. Moguće je i usput zalutati, povrediti se… Ukoliko probamo da ipak stignemo do vrha, to ćemo mnogo lakše uraditi koristeći sva dostupna sredstva nego cupkajući na jednoj nozi (ostajući u istoj firmi i radeći po ustaljenim šemama i pravilima) i tragajući za već utabanim stazama. Upravo ovako izgleda pokušaj napredovanja u najvećem broju naših firmi. Veoma, veoma sporo. Pogotovu da se stigne do najviših pozicija.
Ukoliko se ipak odlučimo da krenemo u potragu za boljim rešenjem, u neizvesno i da probamo alternativne puteve, sigurno ćemo zalutati nekoliko puta, saplesti se, pasti… Ali nije bitno koliko puta padnemo, već koliko puta ustanemo! Koliko smo spremni da se borimo u ono u šta verujemo. Učimo na svojim i tuđim greškama i na osnovu toga biramo sve bolje i bolje puteve (Career days je odlična pomoć na putu) dok na kraju ne stignemo do samog vrha.
Možda nikada ni ne stignemo do vrha, već do još lepše padine gde nam se sve čini još boljim i pogodnijim za nas. Da nismo preuzeli rizik i tražili nešto novo to nikada ne bi ni saznali. Drugi nam mogu pokazati vrata, ali ih mi moramo otvoriti. Ne možemo dobiti loto ukoliko ne uplatimo tiket.
Kao i planinari do vrha niko ne stiže sam, potreban je timski rad, stoga umesto da saplićemo druge i otežavamo im put, treba da sarađujemo, ispomažemo se, delimo znanje. To je najbolji način da i kad stignemo na vrh imamo prijatelje, jer biti sam na vrhu daleko od ostalih, tužna je sudbina.
Povezani tekstovi
- 27.03.2009 — Susret sa kompanijom „Mokra krpa” - Gost bloger The Traveler
- 19.02.2009 — Dobar dan, kako ste? - Gost bloger Predrag Milićević
- 02.02.2009 — Da li staviti sliku u CV?
- 29.01.2009 — 5 kratkih saveta za pisanje CV-a
- 11.07.2008 — Talin for the very last time… for now
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
