I kad treba i kad ne treba!
Gledala sam noćas neki film. Noć i kod njih. Spavaju. Ona čuje nešto, budi ga, oboje skaču iz kreveta. Ona u snežno beloj spavaćici k’o za prvu bračnu noć, on u gaćama i čarapama. Crnim, znači nisu one bele, frotirske, za spavanje, da mu ne ozebu jajnici. Odma’ mi pala koncentracija.
Zamislite sad scenu kao iz filma, poljupci, malo pipkanja i onda se njih dvoje svlače, u vrtlogu strasti, malo on nju, malo ona njega… ma, ne, ne, lažem, on nju skida nema vremena da čeka da ona to isto uradi, i dok se ona mazno razvlači on skida sve sa sebe, krene ka njoj, ona trepne okicama i vidi… ni manje ni više, on go, golcat, k’o od majke rođen al’ u čarapama!
Ako žene nešto ne mogu da podnesu to je go muškarac u čarapama koji se sprema da je seksualno zadovolji. Koja žena onda može da se skoncentriše na radnju kad samo misli što li nije skinuo te čarape, da l’ su mu prljave noge, da l’ se sprema da pobegne na pola, da l’ mu fali neki prst na nozi, da l’ na noktima ima roze lak koji mu se ne slaže uz kravatu, da l’ se plaši da mu ih neko ne ukrade, koja je falinka u pitanju…? Da mu kaže da skine čarape, ne ide usred tog svetog čina.
Isti efekat imaju i gaće. Zadrži ih na sebi i smakne na pola dupeta samo kad dođe do konkretne radnje. Ovo mi je još manje jasno. Da l’ želi da ostavi iluziju da se u tim gaćama krije više nego što je ”dao na uvid”, da l’ se plaši da kasnije ne pobrka lončiće pa obuče ženske, ko bi ga znao. Kako žena onda može da se opusti ako muškarac deluje kao da je u stanju pripravnosti za skok kroz prozor?
Sve nešto mislim da su ove čarape i gaće nekako genski usađene u muškarce. Oni stalno strahuju da uzimaju nešto tuđe i protiv volje svoje partnerke, pa za svaki slučaj… il’ ako dobiju poziv za rat, il’ tako, ako anidje neki lopov da ga ne jure gologuzi … ma, neki gen jeste mutirao al’ mi nije jasno što taj. Imalo je toliko drugih…
