Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Volite li robote?

Slike robota sa izložbe u Japanu.

Deca su dovela roditelje.Roditelji su videli veliko-veliko dete. Robota koji se nasmejao.A, onda je počeo da bljuje vatru.
Link.Napomena: Robot je visok 7,2m. Voli da igra i da peva.Vatru bljuje kada mu neko kaže da nema sluha. 

Posao kao posao, jedan, drugi, treci sastanak, kao na pokretnoj traci smenjuju se ljudi…Telefoni zvone, javljam se, zapisujem, odgovaram, dogovaram…i sve tako redom.
U jednom trenu zvoni mi mobilni , vidim neki broj iz Beograda… Javljam se:
-Dobar dan, da li je to Deda?
-Ja sam, izvolite…
-Budite malo na vezi , zeli ministar da vas cuje!
-Izvinite, koji ministar? …ali u slusalicu je vec krenula ona bezvezna muzika iz automata od koje mi se uvek povraca dok cekam operatera ili vec nekoga…
Sedim, kroz misli mi u delicima stotih delova sekundi prolecu razne misli.. Pocinje stomak da mi radi i naravno zivci… Osecam kako mi se stolica podize pa nonsalantno spustam oslonac na ledja i pocinjem da se klatim kao klen, ali i to me brzo prodje, pa rukom blokiram rucicu koja ne dozvoljava pederaj ljuljanje…
Sada me vec uhvatila debela nervoza, sta to hoce licno ministar? od mene? Ko je taj ministar koji me trazi?
Cekam kao kad pozovete podrsku za adsl operatere pa vam se ne javljaju po nekoliko sati, takav mi osecaj, a proslo tek desetak sekundi…
Taman kad sam ocekivao da se javi ministar, opet isti zenski glas: Molim vas, budite jos malo na vezi, ministar ima jos jednu vezu, sad ce on!
-Samo trenutak, koji ministar me treba?
Ali ona dosadna glupava muzika od koje mi se povraca ponovo krenu sa paranjem mog uveta a mene udari jos veca nervoza.
U tom trenutku u kancelariju ulazi kolega i pocinje sa nekom pricom, masem mu rukom da imam vezu, on nastavlaja da melje, masem mu rukom i pokazujem mu da imam vezu, ona i dalje prica, masem mu rukom a onda odlazem mobilni i kazem: kolega, imam vezu, molim te sacekaj samo trenutak da zavrsim !
-Ovo je vaznije sto imam da ti kazem, aj posle razgovaraj!- kaze mi on..
-Ne mogu, imam ministra na vezi, cekam da se ukljuci u razgovor, moraces da sacekas…
On se okrece i izlazi, prica nesto a ja cujem njegove reci u odlasku gde i mene i ministra napusava samo tako…
To me cini jos nervoznijim. Ne znam o cemu cu pre da razmisljam: da li da ostanem koncentrisan na razgovor sa ministrom ili kako cu kolegi da objasnim da se svet ne okrece oko njega??? Malo mislim na ono prvo, a malo vise na ono drugo, a nervoza ide na 90, jos malo pa cu da prokljucam. Jxxo me ministar i kad je resio da me pozove. Sta ima mene bas da zove? I koji me to ministar toliko treba, bas mene bre?
Uh, kako me nervira ona muzika iz slusalice, nemate pojma. Pa nema odvratnijeg zvuka. Ne postoji nista sto moze toliko da me utera u bedak kao ta muzika koja treba da bude opustajuca. Medjutim, razna iskustva iz predhodnih cekanja uz glupavu muziku me navode da je jos vise mrzim. Mrzim, ali bas…
Jednom rukom izvlacim cigaretu iz paklice i razmisljam da li da je palim ili ne? Mozda ministar primeti da pusim dok razgovaram sa njim, pa mi bi neprijatno od same pomisli ( da ne uvredim coveka, mozda?) ??
Ipak je palim iskusnim pokretima duvanskog ovisnika , povlacim dugacak dim, zadrzavam u sebi i osecam kako mi se pomalo vrti u glavi. Uh, da li cu moci da razgovaram sa ministrom ovako upusen, povlacim jos jedan dim i skoro naglas kazem; Nek ide zivot bre, pa i on je covek?!
Ma sta se bre ja opterecujem svim mogucim sitnicama, zove me covek, razgovaracemo i to je to. Sta me bude pitao, odgovoricu mu ako znam, ako ne znam, mozda cu da se pravim malo lud, mozda uspem da budem uverljiv i to je to. Nema tu neke filozofije, zar ne? Sta ima da izmisljam toplu vodu sada? On meni -Dobar dan, ja njemu Dobar dan! On meni - ovde taj i taj, ja njemu-Deda kraj telefona, izvolite! On meni- kazite vi meni???…, ja njemu- evo da vam kazem….On meni jos koje pitanje, ja njemu jos koji odgovor i sta imam da se opterecujem sad svim tim, nema sta?
Vise nisam ni primecivao glupavu muziku s one strane, zaokupljen mislima kako cu da budem pristojan, kulturan… A da, ne smem nikako da budem vulgaran i da iznosim stavove, sta je lose, sta nije?…Nije to moj posao, moram da budem krajnje racionalan i samo da odgovaram na njegova pitanja, sta cu?
Gasim cigaretu na pola i uzimam hemisku olovku , ukljucujem, iskljucujem, pa ponovo i tako nekoliko puta. Ruka sama to radi, znam, zivci su to ! Bacam olovku, pa je ponovo uzimam, mozda treba nesto da zapisem, nema smisla da ministar gubi vreme dok je ja uzmem u ruku ponovo da bi pisao…Spremam rokovnik, otvaram novu stranu, necu sebi da dozvolim da zapisujem ministrove misli na delu gde sam vec nesto drugo pisao. Ej bre, kad mi se ministar obrati i kad budem zapisivao ima to da bude na cistom delu stranice, samo za ministra.
Sve je spremno, ponovo cujem muziku iz mobilnog, nervoza je manja, spreman sam kao zapeta puska. Samo nek se on javi!
Cekam, muzika je naravno odvratna. A onda mislim: pa sta ako me zove ministar? Ko je on da se ja ovoliko pripremam za razgovor sa njim? Pa,da li se on ovoliko priprema da bi razgovarao sa mnom? Ja imam ceo koncept u glavi, ne treba mi nikakva priprema. Mozda njemu treba pa se zato jos nije javio. Mozda ima i nekog suflera pored sebe, mozda mu zapisuju i dodaju papirice da bi mogao da se pripremi za razgovor sa mnom? Pocinjem da se smejem , onako u sebi, a delom lica mi se misici opustaju i usta iz faze zategnutosti prelaze lagano u malo otvorene i tik sa strane koji lici na osmeh. Opustam se jos malo a onda cujem sebe da se lagano osmehujem, he he he he…Ma cujem sebe, pa mi milo, samo tako. Ej, mene zove ministar a ja skroz opusten, nasmejan, onako kulerski, he, he…Ma opusteno.
I taman kad sam se skroz opustio i kad sam mislio da ce se veza sa ministrom spojiti , kada cu cuti napokon njegov glas, meni se istrosila baterija na mobilnom telefonu, utihnula je ona glupava muzika, nista se vise nije culo iz aparata.
Ostao mi je osmeh na licu, he, he, he, eh…
Slicni postovi

• Ko je onaj pored Pere lozaca? (28)
• Brendiranje Srbije - uticaj blogova (10)
• 22.OpenCoffe@Tekila BOR (41)
• Sabarakandi, La linea- sexy (1)
• Vremeplov (3)

addthis_url = 'http%3A%2F%2Fwww.dedabor.com%2Fmoje-pricice%2Fimao-sam-ministra-na-vezi%2F'; addthis_title = 'Imao+sam+Ministra+na+vezi'; addthis_pub = '';

Opšte je poznato da su zaposleni u državnoj administraciji tradicionalno motivisani da ne donose odluke. Naime svaka donešena odluka podrazumeva i moguću odgovornost ali isključuje nagradu. U državnoj upravi je bezbednije ne raditi ništa, jer nema apsolutno nikakve kazne za nerad, nego donositi odluke jer za taj dodatni preuziti rizik ne sleduje nikakva nagrada, a moguće je da sledi kazna za poteze koji se pokažu kao loši. Zašto bi činovnik bilo šta rešavao ako su alternative: kazna ili status quo. U privatnim preduzećima sa druge strane motivacija je zdravija: kazna ili nagrada, što objašnjava veću produktivnost. Problem pogrešne motivacije naravno nije prisutan samo u Srbiji već u svim državnim institucijama.

Svaki državni činovnik će odložiti donošenje iole nestandarne odluke dok ne dobije naredbu odozgo. Često u pisanoj formi. Meni su kolege u jednom ministarstvu iz kancelarije preko puta moje, tražile potpisan zahtev od ministra da bi mi dali neke cifre koje bi trebalo da budu javni podaci. Nisu ni ministri imuni na taj problem. Sada je već legendarna priča da je Dušan Mihajlović svojevremeno na nekom sastanku gde mu je Đinđić tražio informacije zahtevao od premijera da mu pošalje pismeni zahtev na koji će u najkraćem roku odgovoriti.

Najsvežiji primer je odluka gradske vlade u Nišu u vezi preimenovanja jedne ulice u Bulevar Šabana Bajramovića. Iako je najnormalnije da odluke o imenima ulica budu usvojene u lokalnoj samoupravi, neki činovnik se uplašio za svoju fotelju pošto je primio peticiju građana protiv izmene naziva ulice. Da ne bi rizikovao on je zahtevao rešenje od Ministarstva za lokalnu samoupravu. Kako je krenulo možda će na kraju morati Tadić da preseče. Ne znam zašto uopšte biramo lokalne samouprave ako oni odbijaju da donose čak i odluke koje su isključivo u njihovoj nadležnosti. Birokrate Mile Ilić i Nebojša Krstić treba da podnesu ostavke i prepuste ta mesta ljudima koji nisu u strahu da obavljaju taj posao.

Krenuli smo iz Verone nazad ka jezeru Lago di Garda, da obiđemo još neki od gradića na njemu. Najbliži su nam bili Peskijera (Peschiera) i Lazisa (Lazise).

U Peskijeri smo prošetali do tvrđave, pa pošto je bilo sve slabije vidljivo, šnjuvali smo malo po uličicama dok nismo odabrali jedan kafić u kome smo probali neko neobično aperitivno piće, narandžaste boje, mešavinu vina, piva  i valjda soka od pomorandže (nisam zapamtila kako se zove). Ne volim alkohol ni u tom obliku, mada lepo izgleda. Tamo sam kupila makarone u tri boje, oblika srca i neke oblika različitih školjki i puževa. Baš me zanima kakav im je ukus (još nisam stigla da ih spremim). Imale su i simpatične kutije, sa 3 vrste makarona, na kojima je bila karta cele oblasti sa detaljima o gradovima Setili se ljudi da naprave jestive suvenire.

Lazisa je na mene ostavila daleko jači utisak. Iako je već bio mrak, krenuli smo ka tvrđavi koja se vidi i sa tranzitne ulice. Bilo nam je čudno što skoro nigde nema ljudi na ulicama a svi parkinzi su bili krcati. Kada smo ušli u “stari grad” sačekalo nas je prijatno iznenađenje. Za razliku od Sirmionea koji je ceo na ostrvu, pa samim tim i skučen (uslovno rečeno), Lazisa izlazi na obalu jezera ali je ostatak na kopnu, pa su ulice široke, trgovi prostrani i popločani različitim vrstama kamena. Sve izgleda bogato i moćno. Bilo je malo hladno, pa nismo dugo šetali, već smo odabrali jedan od restorana na obali. Restorani pored kojih smo prolazili (a ima ih prilično) bili su posećeni, pa smo tako rešili “tajnu” parkiranih automobila. Jeli smo, kako ko, jezersku ribu, morsku ribu i salate (ja). Naravno, sve sam začinila sa “un nero profiterola” koja je bila odlična.

“… when you dance with the devil, you can’t stop dancing until the music stops.”

Znate šta? U Poreč su SVI zaposleni i SVI gosti poneli fotoaparate i slikali kao blesavi. Sad ja, kao IT, moram da uploadujem SVE slike na server. A server je u jebenoj Austriji. It takes all the time in the world.

Od milion slika - valja samo ova:

Može i kao wallpaper. Na ostalima su ulice, more, hotel, fudbal, navijanje i pijani ljudi i žene.

Tweet this post

Što reći. Znam da sam se zakleo da neću nikada, ali eto. Iznevjerih sebe, a ujedno i sve sljedbenike Gadgeterije.



Gadgeterija.net od sada seli na Mac platformu, u ovom slučaju na najtanji od sviju prijenosnika MacBook Air. Trebat će mi još neko vrijeme da se prilagodim tako da povremeno očekujte i pokoji post na Windowsima, no u konačnici cijela Gadgeterija preselit će se na Meka.

p. s. Tranzicija je došla u prilično nezgodno vrijeme s obzirom da je domaći webzin za Mac korisnike za neimenovanu količinu novaca prodan inozemnom vlasniku, no što je tu je…

croportal_url = "http://www.gadgeterija.net/2009/04/01/sluzbeno-je-gadgeterijanet-prelazi-na-mac-platformu/";croportal_title = "Službeno je, Gadgeterija.net prelazi na Mac platformu";croportal_abstract = "";croportal_skin = "horizontal";

Pošalji na Facebook, MySpace...

Svakog dana mislim da je prvi april. Al’ po ko zna koji put je ispalo isto, ja samo lepo mislim. Zažmurila sam i brojala do sto.

Iznevjeri mene moj predsedik i ode u prijateljsku i ničim izazvanu utakmicu u Rumuniju. Jedoše, popiše, zabaviše se. Ko je kome dao autogram, na kraju, ne znam, nisam prisustvovala. Da l’ je u tom trenutku gospodin predsednik, u sebi, pevao Šta bi dao da si na mom mijestu, na la-la-la, ni to mi nije poznato. Kao što mi nije poznato gde mu pade na pamet da dovede gospodina ministra i da l’ mu je ovaj pevao na uvce Sve ću da ti dam samo da zaigram…

Da će da uda tamo milu mi i rodnu zemlju pa da razumem. Al’ neće jer joj miraz nije spremio. Ama, baš nikakav. A ni kuma joj nije našao. Ono malo prijatelja što je ova zemlja imala se tokom godina razbežalo. Ostale su samo uspomene.

I tako, kad ovaj naša jadna, zbunjena, zemlja ugleda gos’n presednika, upita ga Šta ima novo kod tebe, bez obzira što joj ovaj odavno izgleda Malo čudno u kaputu žutom krojenom bez veze.

Ovaj je pogleda i kaže: Ne gledaj me tako, šta si ti, Glavni junak jedne knjige, došao si da se žališ, Pljuni i zapjevaj…

Ukapira zemlja da tu Ima neka tajna veza, Nakon svih ovih godina i ode. Da l’ U planine il’ na neko drugo mesto, ne znam. Kao što ne znam da li je, onako, elegantno, zatvorila vrata jer je lepo vaspitana ili ih je tresnula da mu se cela zemlja tresla.

Ide zemlja svojim ulicama i misli, u sebi, Da mi je znati koji mu je vrag…mora da je bilo neko Loše vino, i tako, idući i misleći što, bre, više Milicija ne trenira strogoću, vide, jadna, da su joj se i Ulice napile, sve joj se nešto izmešalo. Uopšte više ne može da gleda u curice. Nema više tih ulica.

Šeta zemlja i sve sama sebi: Dede, bolan, sjeti se, de, tako ti svega…

Smrče se, vidi zemlja, Noćas je ko lubenica pun mjesec, i najzad ukapira što je gospodin predsednoik vodio gospodina ministra, pa, oni su rasli uz iste pesme. Rešio čovek da evocira uspomene iz perioda odrastanja pa kol’ko košta da košta.

A kol’ ko će da košta, čućemo. I mi i zemlja. Samo što mi, kao, ne znamo odakle zemlji pare za prijateljska putovanja a gos’n predsednik nema pojma. Nikako mu nije jasno odakle mu Lova da plati to “kol’ ko košta da košta” kad mu stalno govore da je siromšan. A zna se da je siromahu skupa i jedna obična šatorska pesma.

Al’ odraslo ne znači i doraslo, a ti nedorasli mnogo vole da pevaju onu: Eto baš hoću!

A onda zemlja reče reče Drugovi i drugarice, Evo zakleću se, ovako neću Doživjeti stotu… Ni pod razno… A ni vi sa mnom…

A vi gledajte šta ćete.

Što se mene tiče, Ne računajte na mene.

I tako, dragi moji i drage moje, Svi marš na ples!

Ederlezi!