Unosi za: Arhiva za 2009/05
Jerbo ako se okreneš mož’ biti da vidiš kako je ono od čega bežiš tik iza tebe.
Ja, evo, još nisam sigurna da l’ bežim il’ trčim ka nečemu. Ako je ovo drugo nema izgleda da ću ga stići. Ako se to ikad desi biće u onom trenutku kad budem ostala bez daha od tolikog trčanja pa neću imati snage da kažem šta ‘oću i kog sam đavola jurcala tolike godine. Samo ću da padnem k’o maratonac sa izranavljenim stopalima.
Koprcajući se, tu na zemlji, i pokušavajući grč da pretvorim u osmeh, što sam uspela da pobegnem ili što sam stigla, ukapiraću, konačno, da sve to nije vodilo ničemu. I da nemam pojma gde sam.
Nisam uspela da pomerim planine.
Ni da stvorim jedanaest pilića od deset jaja.
Ni da pobožno lažem.
Da se oblačim ciljano.
Da gledam stvari tuđim očima.
Da se držim za vazduh i u situ donesem žednima vode.
Nisam umela da pišem sebi opravdanja – Nisam to mislila; Nisam to htela da kažem…
Ni da na pitanje –Šta si time htela da kažeš – odgovorim pogledom krave koja preživa.
Nisam uspela da upecam zlatnu ribicu. Doduše, nisam je ni pecala. Somova imam koliko voliš. Oni se ‘vataju sami. Restoran mogu da otvorim – Som na hiljadu načina by Mahlat. Domaće sa stranim začinim.
Nije mi upala sekira u med. O’kle mi sekira.
Nisam uspela ni u jedno obično govno da ugazim, kažu da je to sreća. Stalno ih preskačem. A nalećem na govna više nego što je to normalno, samo računam osećaće se.
Jeste mi se par puta pokakila ptica na glavu al’ se ništa nije desilo. Trčala sam do kuće posrana a nikakav događaj, koji treba spontano od toga da se desi, nije trčao za mnom.
Nisam naučila da se kajem pa da profitiram na pokajanju. Ovu pobožnu kategoriju uopšte ne razumem. Šta ja imam od toga? Šta bilo ko ima od toga?
Nisam uspela da poverujem da me čeka život posle života. Ni u reinkarnaciju – da ću otići gore, da će me tamo remontovati i vratiti k’o da sam tek izašla ispod čekića. Kako stvari ovde stoje, kad bi se to desilo vratili bi me kao konja. Toliko njih je pokušavalo da mi nabaci sedlo i da me mamuza da drugačije ne mogu da zamislim.
Ja bih, najverovatnije, i gore umrla. Od muke.
Možda bih trebala još sad da okačim tablu oko vrata – Neplaćena budala. Da se zna.
I da gore, ako gore postoji, odmah ukapiraju – Ova je, bre, overdozirana od razmišljanja. Bacaj ovo! Ova, bre, vozila, vozila, i nije umela da se parkira…
Od svega, samo sam umela da nabacim hrabar izraz lica.
Fak ju, bre, Mahlat!
Vreme je šućmurasto, nit’ smrdi nit’ miriše. Prostor se giba. Atmosferski pritisak je u blagom porastu.
Stanje na putevima standardno. Sve džomba do džombe. Opasnost od odrona.
Snabdevanje hlebom i mlekom je uredno.
Valjda je to dovoljno za život.
Odoh da vežbam.
Ovo je moja dvestota priča.
Iznikla iz glave.
Dovoljno da se uplašiš…
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
