Da stvari ne moraju biti onakve kakvim se čine uverila sam se još jednom, u nedelju 28. juna, na Vidovdan. Toga dana sam imala priliku da prisustvujem događajima koji su se pokazali kao sušta suprotnost onome što bi bilo očekivano da budu. Jedan događaj je konferencija UNEP-a, koja se uprkos naizgled čovekoljubivoj temi (međunarodna konferencija o zaštiti čovekove sredine), na kraju pretvorila u žučnu političku debatu između nekoliko zemalja (ne brinite, naši nisu učestvovali u svađi), a drugi događaj, koji već po samoj svojoj prirodi ima snažnu političku konotaciju, upravo je bio suprotno - misija ljubavi i mira. U pitanju je Bike-Rock misija KiM 3, koja se održava već treću godinu za redom, u organizaciji kluba Harley Davidson Srbija.
Prvi bikeri su stigli već pre 9 časova i izazvali su interesovanje i opšte oduševljenje prolaznika. Ja sam prvi put videla ovo okupljanje, i kada sam čula kuda idu, bila sam šokirana (moja prva pomisao je bila "Stradaće tamo!), ali su me moji prijatni sagovornici sa donje slike brzo razuverili od moje ideje da je to opasna misija. Ono što mi se najviše svidelo je bio opšti stav svih prisutnih da rade jednu potpuno pozitivnu stvar, a oduševilo me je odsustvo bilo kakve agresije i negativnog naboja koji obično prate skupove koji imaju bilo kakve veze sa Kosovom. Ljudi su jednostavno pošli na svojim motorima da proslave Vidovdan, uz muziku i puno pozitivne energije. I tačka. Baš tako - TAČKA. Nema nikakve pozadine, nema čitanja između redova, nema skrivenih namera.
Za 15-ak minuta, koliko sam imala vremena da provedem sa njima, novi bikeri su neprestano pristizali uglavnom u grupama, a svoj dolazak su najavljivali turiranjem motora i jednim krugom ispred platoa. Sve je to izgledalo tako fantastično, da je sve više ljudi zastajalo da posmatra ovaj nesvakidašnji prizor.
Za vreme koje sam provela u prvom navratu (kao što rekoh, ja sam taj dan radila, tako da je ovo bilo ukradeno vreme ;o))), nisam uspela da vidim Beogradske bikere, pošto je bilo još uvek rano, ali sam videla mnoge bikerske klubove iz cele Srbije.
Mislila sam da ću uspeti da zapamtim ko je odakle, ali sada vidim da sam se prevarila... Ovako mi ostaje da se nadam da će se ljudi sami prepoznati. Sorry.
Poslednje provere pred polazak na dalek put...
Svi su bili jako lepo raspoloženi i rado su pristajali da se slikaju (naravno da nisam slikala ljude direktno bez njihovog pristanka), čak su se neki i sami nudili da budu na fotografiji (na šta sam ja raado pristajala). Slikala sam se i ja sa njima, ali zbog odeće koju sam nosila tog dana (bila sam na konferenciji) strašno štrčim i ne uklapam se na tim slikama, izgledam kao Japanci kad se slikaju svugde i u svakoj prilici, pa često izgledaju kao da su pali s Marsa, tako da ću ovoga puta preskočiti te slike :D
A evo i najlepšeg motora - po mojoj oceni (jer ima 3 točka) i oceni vlasnika. Meni su motori poput choppera i Harley-a veoma atraktivni i volim da ih vidim i čujem, ali istovremeno imam paničan strah od voženja na bilo kakvom dvotočkašu, pa makar to bio i Tomos. Naravno, taj moj odgovor je izazvao buru smeha kod okupljenih... A što se tiče motora sa ove slike čula sam da je, na žalost, motor otišao u nepovrat, ali je na sreću vlasnik i dalje živ i zdrav. Nikako ne mogu da shvatim kako je od toliko dvotočkaša, nesreću imao baš jedan trotočkaš? Nadam se da će uspeti da napravi sebi novi motor u što skorije vreme, želim mu svu sreću. Na kraju krajeva, nosio je majicu OCC-a (Orange County Choppers), tako da pretpostavljam da mu ne nedostaje umeće, a za materijal će se valjda naći. A što se mene tiče... pa, pomerila sam svoj kriterijum na minimum 4 točka.
Ove fotografije su slikane pred polazak konvoja (moj drugi beg iz Skupštine). Svi su se postrojili na ulici i spremno čekali znak za polazak. Pokušala sam da foto-aparatom obuhvatim kolonu, ali je to bilo nemoguće, čak i sa vrha stepeništa Skupštine. Na sve to, tri mlade devojke, obučene u srpsku nošnju su učesnicima konvoja donosile so i pogaču, što je celom ovom skupu dalo još lepši i svečaniji ton.
Bikeri su se rado poslužili solju i pogačom, obradovani ovim činom. Svima je to još više diglo moral, tako da su motori počeli da bruje svom snagom. Devojke su bile veoma svečane ali istovremeno i ljupke.
Prizor i zvuk preko hiljadu motora je neopisiv. Centar grada je grmeo od zvuka turirajućih motora koji su se spremali za polazak. Takav prizor ne može a da vas ne ostavi bez daha. Snimila sam polazak, i ako uspem da snimak prebacim u neki manji formati koji blogger podržava, postaviću ga ovde, kako bih prenela bar deo atmosfere koji se ne može pretočiti u pisanu reč i sliku.
Mediji su propratili ovaj događaj, tako da dodatne tekstove možete naći u Blicu i fotografije na B92.
Osim što sam bila potpuno oduševljena idejom, prizorom, atmosferom i pozitivnom energijom ljudi koji su učestvovali u ovome, još nešto lepo sam shvatila iz svega ovoga: ROCK 'N' ROLL NIJE MRTAV!!! ŽIVEO ROCK 'N' ROLL!
');
//-->
…
