Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Rating: 4 out of 5 stars

Danas postoje dva polja na kojima se proizvođači DVD plejera utrkuju kako bi zadobili kupce. Jedan način je snižavanje cena skoro do neisplativosti proizvodnje, a drugi „filovanje“ plejera svim mogućim i nemogućim funkcijama. Idealno bi bilo kada bismo mogli da imamo plejer koji je jeftin i dostupan svima, i istovremeno maksimalno prilagođen našim potrebama. Vivax Imago DVD K-195 nije takav plejer, ali je proizvođač definitivno razmišljao u tom pravcu. Kao i svi jeftini plejeri poseduje neke kompromise mada moramo da kažemo da oni nisu preterano uticali na ukupnu funkcionalnost ovog uređaja.

Za trećinu uži od standardne širine, ovaj plejer neće zauzeti mnogo mesta na polici iznad (ili ispod) TV prijemnika. Manje prostora na prednjoj strani dovelo je do toga da se smanji i veličina displeja, ali i veličina tastera za reprodukciju koji su implementirani na prednjoj maski. Na sreću, oni se retko koriste, pa to ne možemo smatrati nekim velikim nedostatkom. Jedan od retkih kompromisa ogleda se u nepostojanju 5.1 analognih audio izlaza, mada se surround zvuk može dobiti preko optičkog digitalnog audio izlaza. Pored njega, na raspolaganju su stereo analogni audio izlazi, komponentni i kompozitni video izlazi, S-Video i SCART konektori.

Setap u plejeru je jednostavan sa relativno malim brojem opcija, ali se pokazalo da je i to dovoljno za pravilno funkcionisanje uređaja. Plejer je regionalno otključan i bez problema smo na njemu reprodukovali filmove iz različitih regiona. Ubrzanje reprodukcije je dozvoljeno do 16x, usporenje do 1/8x, a zumiranje do 3x. Reprodukcija MP3 fajlova je tekla korektno. ID3 tagovi nisu podržani, a interesantno je da postoje različita ograničenja za dužinu ispisa fajlova i foldera. Kod foldera na ekranu može da se prikaže maksimalno 8 karaktera, a kod imena pesama skoro duplo više (15 karaktera). Treba pomenuti da se u toku reprodukcije jedne pesme može bez problema kretati kroz disk. Osim MP3 pesama podržani su audio CD-ovi, VCD filmovi, kao i JPEG fotografije.

Testiranje reprodukcije DivX i srodnih formata je proteklo praktično bez ijednog problema. Način prikaza i odabira titlova je neuobičajen jer zahteva odabir filma, pa tek nakon toga odabir fajla sa titlovima. Ovakvo rešenje je izuzetno retko i do sada smo ga videli tek na nekoliko DVD plejera. Inače, titlovi su prepoznati u SRT i SUB formatima, pri čemu je jedino ograničenje da budu smešteni u istom folderu sa video zapisom. Prikaz titlova je odrađen odlično. Slova su bela, optimalne veličine, a prikazuju se na polutransparentnoj tamnoj traci, tako da su vidljiva na svakoj podlozi. I XviD QPEL filmovi su prikazivani bez ikakvih problema, a isti slučaj je bio i sa DivX 6 formatom.

Vivax Imago K-195 se pokazao kao sasvim solidno rešenje za manje zahtevne korisnike. Možda mu je najveći nedostatak nepostojanje surround analognih audio konektora, ali kao što smo rekli, u ovom cenovnom rangu kompromisi su morali da se prave, u ovom slučaju sa zvukom. Iako nije najbolji plejer na tržištu, možemo da kažemo da je veoma blizu vrha po pitanju funkcionalnosti u najnižem cenovnom rangu.

Za informacije o ceni i mestima gde se ovaj plejer može kupiti posetite www.jeftino.rs.

E što je to vreme bilo dobro… 15-16 godina sam imao, srednja škola, godina II… Jeste da je bilo tu negde u vreme najveće krize, milionskih novčanica i ništa manje inflacije + ratovi neki, razni… al mi smo se provodili do iznemoglosti. I to bas provodili, bar za one uslove koji su nam bili dostupni. Nije [...]

“Volela bih da sam pametna. Nisam. Volela bih da sam lepa. Nisam. Volela bih da sam dobra. Nisam. Volela bih da sam posebna. Nisam. Ni po čemu se ne izdvajam od proseka.”

Ovo bi vam Ivana rekla pre par godina. Kako godine brzo lete i kako sam ja u međuvremenu omatorila, bilo bi to rečeno pre celih deset godina i neku godinu više.

Najveći problem koji možemo da imamo sa samim sobom je ne voljenje sebe. Ako ne volite sebe, onda nikada ne možete biti dovoljno dobri ni drugima. To je jedna od najvećih istina ovoga sveta. Ako dozvolite da tuđe mišljenje gradi vašu sliku o vama samima, onda ste u velikom problemu.

Jednostavno nikada nećete biti ni dovoljno pametni, ni dovoljno lepi ili dobri i ni po čemu posebni nećete biti. Nećete se izdvojiti od proseka u svojim očima. A slika o vama koju drugi vide je baš ono što vi vidite u sebi. Nema tu mnogo kamuflaže. Sve se vidi, sve se zna.

U osobi koja ne voli sebe, ne možete videti nekoga koga ste dostojni da volite. Ljudi drugim ljudima čine samo ono što ih puste da im urade. Ne govorim o ekstremnom nasilju. Ako volite sebe, onda im nećete dozvoliti da vam čine ono što ne želite.

Kako sam zavolela sebe? Najjednostavnije. Ne postoji biće na zemlji koje mogu bolje da razumem, čije mane mogu bolje da opravdam i shvatim, ne postoji osoba koja me tako brzo može ubediti u svoje mišljenje. Ta ista osoba ume da bude i lepa i pamtna i ume da se obuče, baš onako kako volim.

Pametna je taman onoliko da mi ne zadaje nepotrebne probleme, razumemo se odlično po svim pitanjima. Neće me nikada izneveriti. Neće nikada dozvoliti da me ponize, neće ništa da trpi, nikada me neće izneveriti. Volim je, jer mi je toliko dobrog donela. Ono loše dok je nisam zavolela sam joj oprostila.

Da je ne volim ja, niko je drugi nikada zavoleo ne bi. Umiljata mačkica ili divlja  lavica,  nebitno je. Volim je baš takvu kakva jeste, jer bolju od nje nemam i ne poznajem.

Ako ne volite sebe, onda vas niko drugi nikada voleti neće. Ako ne mislite da ste dostojni ljubavi prema sebi, onda vam nikada ni drugi neće pružiti ni dovoljno pažnje, ni dovoljno poštovanja, ni dovoljno ljubavi.

Intervju: Douglas Rushkoff

photo: Johannes Kroemer

Douglas Rushkoff je profesor, pisac, dokumentarista, media guru koji se fokusira na to kako ljudi, kulture i institucije stvaraju, dele i uzajamno utiču na svoje vrednosti. On vidi “medije” kao predeo u kojem se ta interakcija odigrava, a “pismenost” kao sposobnost da se u tome svesno učestvuje.

Njegovih deset knjiga o novim medijima i popularnoj kulturi je prevedeno na više od trideset jezika. Cyberia, Media Virus, Playing the Future su neke od njih. Rushkoff je takođe napisao romane Ecstasy Club i Exit Strategy, kao i grafičku novelu (strip) Club Zero-G. Napisao je i seriju stripova za Vertigo pod nazivom Testament, a povod za ovaj razgovor je knjiga o pogledu na korporativnost koja se zove “Life Incorporated”.

Napisao dva nagrađivana dokumentarna filma u kojima je bio narator - The Merchants of Cool koji se bavi uticajima korporacija na kulturu mladih i The Persuaders koji govori o prenatrpanom svetu marketinga i novim pokušajima da se prevaziđe otpor potrošača.

Kolumnista je u mnogo online i offline medija (Arthur, The NY Times, Time, Guardian, Discover Magazine), domaćin radio emisija (CBS Sunday Morning, Media Squat) i gost bloger na najpopularnijim blogovima (boingboing) itd itd.

Rushkoff je i profesor, uskoro PhD. Neumorno predaje, radi u više bordova raznih medijskih organizacija i neprofitnim organizacijama za nove medije i medijsku pismenost. Služio je kao savetnik Komisije za Svetsku kulturu pri Ujedinjenim nacijama. I tako dalje, i tako dalje (gomila škola, disertacija, post-graduate fellowshipa…). Klavijaturista je u industrijal bendu PsychicTV.

Njegova nova knjiga Life Incorporated govori da se ovo nije desilo samo od sebe.

O knjizi, korporacijama, novcu i šansama za ljudski rod, Douglas Rushkoff govori za Proceduru.

Zoran Trklja: Recite nam kako ste došli na ideju za knjigu Life Inc. i koje teme ona otvara?

Douglas Rushkoff: Počeo sam kada sam shvatio da je novac medijum. Baš kao knjige ili televizija i slično. Razlika je da smo pogrešno shvatili da je novac koji koristimo, a to je centralizovana valuta - jedino moguće monetarno rešenje. To je kao kada bismo mislili da televizija može da proizvodi samo sitkome, ali postoje i vesti, filmovi, sport… Želeo sam da pokažem ljudima da novac koji koristimo ima pravila koja nas čine pohlepnijima samim svojim dizajnom (ne grafičkim, prim. procedura).

Shvatio sam da su ljudi oko mene opsednuti tržištem, da su uplašeni i da im je sve gore i gore. Oni bi morali da shvate da se ne nalaze u stvarnom svetu već u igri dizajniranoj od strane određenih ljudi u određenom trenutku u istoriji. Dizajneri te igre su odavno mrtvi, ali mi i dalje živimo u njihovom svetu, njihovoj ekonomiji.

ZT: Dakle, vi kažete da je novac, da su banke, korporacije itd, pravila, ili da kažem koncepti, savremenog života, zapravo niz pronalazaka (izmišljotina) koji su omogućila bogatima da centralizuju valutu i bogatstvo, ne bi li ih sačuvali ili čak uvećali. To zvuči prilično pohlepno i nepravedno. Kako je moguće da milijarde ljudi i dalje poslušno igra taj konzumeristički “ruski rulet”?

DR: Da. Mi to radimo zato jer ne znamo ni jedan drugi način. Mi smo naučeni da su ova ekonomska pravila - prirodna pravila (zakoni). Ali nisu uopšte. Najjednostavnije:

1. Novac nije deo prirode, da bi mogao da se proučava naukom kao što je ekonomija, već je izmišljotina sa specifičnom namenom. Centralizovana valuta je jedna vrsta novca - novca koji nema nameru da promoviše transakcije već ima nameru da promoviše akumulaciju kapitala. On služi spekulativnoj ekonomiji i zapravo isisava bogatstvo iz prave ekonomije. Uz njega (centralizovan novac) kriza banaka je bila neizbežna.

2. Bankarstvo je najveća industrija našeg društva, a dug je naš najveći proizvod. To je neodrživo. Moramo da stvorimo vrednost kako bismo učestvovali u ekonomiji.

3. Korporacije nikada nisu nameravale da promovišu trgovinu, nego su nameravale da je spreče. Krajem srednjeg veka narod Evrope je bio prosperitetan izvan našeg poimanja. Radili su manje, živeli bolje i bili čak i višlji nego što smo mi. Ali bogati su siromašili i bili su ugroženi od narastajuće srednje klase. Kao odbranu svojih interesa izmislili su korporacije kako bi sprečili da ljudi između sebe trguju direktno. Korporacije su bile samo monopolske organizacije za koje su svi morali da rade. Postalo je nelegalno da se dobra uzgajaju i prodaju direktno drugim ljudima. Zbog toga je Amerika imala revoluciju.

4. Razvitak ugovornih korporacija i centralizovanog novca je izazvao kugu; najprosperitetniji vekovi su završili u ekonomskoj pustoši i doveli do smrti pola stanovništva Evrope.

5. Što više novca pravimo, zapravo stvaramo više duga. Završavamo porobljeni, baš kao i korporacije, sopstvenim dugovima. To čini da se i sami ponašamo kao korporacije.

Jednom kada ljudi shvate ovo, biće u boljoj poziciji da ponovo izgrade alternativne ekonomske strukture koje su služile ljudima tokom mnogo vekova.

ZT: Dakle, postoji li neki izlaz? Gde je odgovor? Da li mislite da ljudi imaju hrabrosti i petlje da urade nešto što će im poboljšati živote i učiniti ih srećnijim? Da li imate veru u ljude kao što oni veruju u novac?

DR: Ljudi će verovatno biti motivisani sopstvenim bolom i glađu. Monetarni sistem nije represivan po defaultu, kao diktator. On koristi propagandu više nego oružje. Naposletku, ljudi će osećati glad u svojim stomacima, a to je mnogo veći diktator nego reklame. Ako možemo da izbegnemo da stavimo fašistu za predsednika ili da izbegnemo da se ubijamo međusobno, onda ćemo biti primorani da istražimo nove načine da dođemo do hrane ili skloništa - osnovnih stvari koje nećemo moći da priuštimo u korporativnom sistemu.

Samo tada ćemo moći da istražimo mogućnosti alternativnih valuta, razvijajući “ekonomiju poklona”  i pronaći način kako da uradimo stvari jedni za druge koji neće obuhvatiti centralno izdatu valutu.

Trebali bismo da imamo uspeha ako korporativne sfere ostanu paralizovane dovoljno dugo. Trgovina i društvena zajednica se uzajamno jačaju ako im je dozvoljeno da se dese. Nama je trgovina uskraćena i kao rezultat smo dobili društvene zajednice koje nisu uspele. Naša sposobnost da međusobno poslujemo nam je oduzeta legislativom. Kako budemo preuzimali kontrolu nad lokalnom trgovinom, videćemo put ka društvenoj zajednici, a ne put koji nas vodi od nje.

ZT: Slušao sa nekoliko podcasta vašeg radio showa “Media Squat” na WFMU - “našoj poslednjoj najboljoj nadi za radio talase”, i primetio sam da u emisiju zovete prave ljude koji rade prave stvari, “praxis” ljude, ljude koji su organizovani na nekom društvenom, zajedničkom angažmanu. Recite nam nešto više o tim ljudima, i o činjenici da je organizovanje na plemenskom/društvenom nivou esencijalno u održavanju kvaliteta naših mikrookruženja.

DR: Pa, zovem te ljude da nam pokažu da je moguće. Da je lako. To nisu super ljudi (übermensch). To su samo ljudi koji rade stvari. Većina nas, zapravo, ne radi ništa. Idemo “na posao” i, u suštini, ne radimo ništa što stvara vrednost, ili što nekome stvarno pomaže. A ni ne znamo kako je u stvari lako raditi stvari. Kao pokositi travu, ili pomoći bolesnoj osobi, ili izgraditi održiva energetska postrojenja i tako dalje. To je vrlo lako - mi smo uveravani da su nam potrebne velike koompanije da se brinu o nama, ali one nam nisu potrebne.

Ali da, moramo da dopremo jedni do drugih i radimo stvari skupa. Moramo da razmenjujemo dobra i poslujemo međusobno. Moramo da izmenimo zakone tako da nam dozvole da trgujemo međusobno, umesto samo sa monopolskim industrijama.

ZT: Dakle, Jedan može da napravi promenu samo ako je on/ona jedan od mnogih koji rade zajedno?

DR: Ne znam da li je potrebno da radimo u grupama, u nekom komunističkom smislu. Mislim da neke aktivnosti zahtevaju više od jedne osobe. Lakše je obrađivati zemlju u grupi nego sam. Ili napraviti avion.

Ali, moramo da prestanemo da sebe posmatramo kao individue u međusobnom takmičenju za oskudne resurse. To je iluzija stvorena od strane kreatora centralnog tržišta.

http://www.rushkoff.com/
http://lifeincorporated.net/
Life Inc. on Procedura

Ciao, vidimo se uskoro, od sutra sam na moru!

Juče smo mama, tata i ja bili na jezeru. Bila je godišnjica organizacije BITNO. Kako sa ponosom mogu reći da sam i ja drug član, bio sam pozvan na proslavu dvogodišnjice postojanja.

Bilo je superiška.Gaga, Deda,Mif,Sandra, Walter,Igor, Šuške i još mnogi. Neka mi ne zamere što ih nisam pomenuo. Lepo se organizovali "matorci". Palo je jagnje, piće.

I naravno, torta . A ko bi drugi nego teta Gaga i njene čarolije.
Svaki komentar bi bio suvišan.
Bilo je puno dece, tako da sam dobio i nove drugare. Bio sam najmlađi pa mi je godila njihova pažnja. Svi su bili veseli i razigrani. Nisam upamtio svima imena tako da nikog neću posebno imenovati. Pozdrav svima. Da ne zaboravim, specijalan pozdrav za drugara koji je imao malu nezgodu. Nadam se da je dobro i da ćemo sledeći put zajedno savladati vrtešku.

U nekim trenucima, toliko ponesen igrom nisam ni primetio da sam ostao sam.

Kako sam lud za sve što ima točkove morao sam malo da se "provozam" na Dedenom motoru.

Posle dobre klope(prvi put sam jeo jagnje), dobrog ludovanja , savladao me umor. Dugo sam se borio protiv sna ali....Ovo se zove uživanje u životu. OPUŠTENCIJA.

PS- da "matorci" ne bi samo sedeli, jeli i pili, morao sam im dati malo akcije odmah na početku druženja. Demonstrirao sam im moj novi hobi. Bacanje stvari preko terase. Zanimljivo je, probajte ako već niste.

Vidite li loptu?
Evo kako je izgledala akcija spašavanja.

Nemojte misliti da je tata imao neke zasluge, samo je slučajno upao u kadar.

Na kraju ovog posta mogu reći hvala svima na predivnom druženju. I pitanje za sve:
A KADA ĆEMO OPET ????

Biti predavac za neke je neostvarena zelja, a druge tako nesto uopste ne interesuje, cak mrze predavace koje su, iz bilo kog razloga, morali da slusaju. Ja nikada nisam voleo one koji pricaju jednolicnim tonom bez emocija, kod kojih sam redovno imao potrebu da odspavam, jer me njihov glas uspavljivao iz prve… Zato sam se uvek trudio [...]

Ni ja nisam medicinske struke ali u svetu alergije i astme živim već punih 45 godina, isprobala sam puno toga, dobro sam informisana o svim metodama lečenja i prevencije astme. Hemija mi je veoma bliska nauka. Pored toga imam jako dobru saradnju sa svojim lekarom, pitam ga sve što mislim da treba da znam i on mi na sve veoma jasno odgovara.
Prvo bih pitala gospodina Milana Lacevica da li misli da astmu treba zapustiti i ne lečiti zato što neki lekovi mogu imati i kontra indikacije? Davnih dana sam pobegla od doktorice koja me je lečila Pronzonom po šemi, zato što sam pročitala kakve su kontraindikacije: Cushingov sindrom , akne, gojaznost lica, vrata i trupa, atrofija mišića, dispeptičke tegobe i razvoj ulkusa, osteoporoza i spontane frakture, smanjena tolerancija na glukozu i razvoj dijabetesa, pogoršanje i prikrivanje infekcije, euforija, uznemirnost, konvulzije, psihotičke reakcije, zastoj rasta u dece. Pronizon (generičko ime Prednizon) je sintetski glukokortikoid sa jakim antiinflamatornim i imunosupresivnim dejstvom.

No, neću sada da pišem o lekovima za lečenje astme, cilj mi je samo da objasnim gospodinu Milanu i svima ostalima da je gore nelečiti astmu nego bežati od nuspojava nekog leka.
Zbog mog pokušaja da lečim sama sebe ipak sam se ponovo vratila na Institut za plućne bolesti Vojvodine sa još težim oblikom astme nego što je bio ranije.
Sada u saradnji sa svojim lekarom držim astmu pod kontolom, koristim Seretide diskus 500 i Singulair tablete. Pre toga sam koristila Simbicort ali mi on nije “legao”. Zato treba imati dobru saradnju sa svojim lekarom i redovno ići na kontrole.
Seretide diskus u sebi sadrži dva leka salmeterol i flutikazon. Salmeterol je dugodelujući bronhodilatator. Da se podsetimo, bronhodilatatori pomažu u održavanju prohodnosti vazdušnih puteva u našim plućima. Na taj način se olakšava ulazak i izlazak vazduha. Dejstvo traje 12 časova. Zato se uzimaju 2 puta dnevno po jedan udah.
Flutikazon propionat je kortikosteroid koji smanjuje otok i nadražaj unutar pluća. Seretide diskus sprečava nadolazeće gušenje i zviždanje u grudima. U slučaju napada i gušenja on nema dejstvo, zato se koriste brzodelujući bronhodilatatori.
Kao i većina lekova i Seretide ima neželjenih dejstvava koje se najčešće regulišu podešavanjem doze. Jedna od pojava može biti i oralna Candidijaza (gljivice u ustima i ždrelu), koja se može izbeći ako posle svake inhalacije isperete usta rastvorom kašikice sode bikarbone u 2 deci vode. Osećaj podrhtavanja tela, tj mišićni tremor, nepravilan rad srca su neželjena dejstva koja su obično bezazlena i u daljem lečenju prestaju.
Singulair (Montelukast generičko ime) spada u grupu antileukotriena. Antileukotrijeni su relativno nova vrsta lekova za lečenje astme, a primjenjuju se u obliku tableta ili granula za decu. Nisu zamena za inhalacijske kortikosteroide.
Montelukast je selektivni, oralni antagonist leukotrienskih receptora koji specifično inhibira cisteinil leukotrien CysLT1 receptor.
Time dolazi do blokade učinka leukotriena i smanjene osetljivosti bronhija na alegene.

Singulair (Montelukast) je koristan kao dodatni lek u sprečavanju i trajnom lečenju astme, pogotovo kod onih pacijenata kod kojih kortikosteroidi i drugi bronhodilatatori ne mogu u potpunosti kontrolirati astmu.

Montelukast je pogotovo koristan kod pacijanata s alergijskom astmom, a takođe i kod prevencije napada koji nastaju zbog fizičkog naprezanja.

Montelukast se može koristiti za prevenciju sezonskog alergijskog rinitisa (alergija na polen).

Dnevna doza kod odraslih je 10 mg, a dece 5 mg.

Za decu su obično namenjene tableta (granule) koje se žvaću radi lakše primene.

Uvođenjem Singulaira (montelukasta) u terapiju obično se postupno smanjuje doza kortikosteroida.

Kako je montelukast noviji lek, opasnost primene montelukasta u trudnoći i dojenju nije do kraja razjašnjena, ali se za svaki slučaj preporučuje oprez.

Za nuspojave montelukasta zna se uglavnom ono što se doznalo tokom kliničkih istraživanja, a to je da su najčešće moguće nuspojave: bol u trbuhu, žeđ i glavobolja.

Treba da se podsetimo na ono što dr. Dušica Jarić često naglašava da je disajni put jedinstven. Singulair (montelukast) je lek koji deluje i na gornje i na donje disajne puteve ili kao što moj lekar kaže i na početku i na kraju lanca.

Inače u istraživanju svetskih stručnjaka za lečenje astme kod dece, Montelukast se pokazao kao jedini lek bezbedan za primenu kod dece ispod 5 godina života. Daje su kašičica pre spavanja.

Lično ja koristim Singulair od 10 mg već godinu dana i nemam nikakvih štetnih nuspojava, a najmanje suicidnih misli. Naprotiv baš sam puna pozitivnih i životnih misli. Od kada pijem Singulair mirnije spavam noću, ne budi me zapušen nos, bar ne onoliko često kad nekada.
To je moje iskustvo.

Usvakom slučaju ako bilo koje neželjeno dejstvo postane ozbiljno ili imate neko neželjeno dejstvo koje nije opisano u uputstvu za korišćenje leka obavezno obavestite svog lekara.
Svaki čovek je jedinka za sebe i ne prija svakome ista terapija.

Izvinjavam se svima zbog dužine teksta, ali ja očigledno ne umem kraće da pišem a da pri tome obuhvatim sve što hoću da kažem.

Slični tekstovi:

Lekovi za astmu – Singulair

Astma kod odraslih

Na preventivi godinu dana

Lečenje po GINA standardima deteta sa astmom

Astma kod dece – četvorogodišnja devojčica

Potreban materijal:

100gr pirinča
1/2l mleka
2 vanilin šećera
150gr brašna
180gr šećera
150gr jagoda
150gr trešnji
100gr putera
1 kesica instant kvasca
50gr suvog grožđa
malo ruma
rendana kora od jednog lumuna
2 jaja
150ml slatke pavlake
slatko od jagoda za preliv

Priprema:

Suvo grožđe preliti rumom i skloniti sa strane. Jagode i trešnje očistiti i naseckati na polovine. Skloniti sa strane taman da puste sok, a kasnije višak procediti. U šerpu staviti pirinač sa mlekom u kome je dodat vanilin šećer i na laganoj vatri kuvati dok se pirinač ne raskuva i ne upije tečnost, vodeći računa da ne bude baš mnogo čvrsto. Kada se skuva, skloniti sa vatre i ostaviti da se ohladi, povremeno mešajući. Posebno umutiti jaja sa šećerom, umešati pirinač, dodati razmekšani puter, brašno sa dodatkom kvasca i proceđeno suvo grožđe i rendanu koru od limuna. Umućenu masu razliti u pleh obložen papirom za pečenje i odozgo poređati voće. Staviti da se peče u rerni zagrejanoj na 200C oko 45-50 minuta. Ispečen kolač izvaditi, ostaviti da se ohladi, pa ga polako izvaditi iz pleha i iseći na kocke. Slatku pavlaku umutiti uobičajeno i špricom za kolače naneti na svaku kocku psebno. Odozgo preliti sa kašikom slatka od jagode, ili već po želji.

Ovaj sam recept našla u jednom kulinarskom časopisu i isprobala ga u sklopu igrice “Ajme, koliko nas je” by monsoon, a na zadatu temu pirinač, koju je za nas ovog meseca odredila Cosmo.

Nisam želeo da pišem o ovome ranije dok mi se ruka ne oporavi dovoljno, ali bih želeo da moja priča bude nauk drugima šta ne treba da rade, jer nije mnogo falilo da ovaj blog novih postova više nema.

Relativno sam iskusan vozač bicikla u gradskim uslovima jer sam dosta puta išao po gradu sa njime, ali poslednjih par godina takvih je prilika sve ređe. Obično se vožnje započinju i završavaju na Adi, ili mestima gde nema saobraćaja preteranog.

Kako je drugar sa posla kupio novi bajs, dosta često ga posudim na par minuta kako bih odvezao koji krug u dvorištu firme, te sam i sa njegovim mogućnostima koliko toliko upoznat.
Bila je sreda, negde oko pola 6. Kako sam završio sa zadacima za taj dan, spremao sam se polako da krenem kući, proveravajući da nije slučajno neki zadatak prispeo na mejl. U tom trenutku me je drugar pitao da li sam gladan i da li bih otišao nešto da kupim. Kako je on išao u kupovinu dan ranije, a imao je još dosta posla, plus se meni nije žurilo kući, pristao sam. Seo sam na njegov bicikl i krenuo od Garden centra u Zemunu, do obližnje prodavnice kod okretnice 17. Udaljenost je oko 400 metara, ali mi je bio gušt da malo provozam bajs.

Do prodavnice je sve bilo kul, kupio sam šta je trebalo i krenuo nazad. A onda.. BUM… U trenutku sam se našao na zemlji. Biciklom sam se zakucao u kola. Krivica je bila moja. Na svu sreću ja sam udario u njih te su posledice u najavi bile blaže. Bog me je pogledao te nisam ništa polomio. Imao sam stvarno neverovatnu sreću da tako udarim da ne povredim glavu, da ne razbijem staklo na kolima i proletim kroz isto, da… Jednostavno, bolje je teško moglo da bude, ako se uzme u obzir da sam već morao da udarim u kola. Samo je rame užasno bolelo. Potpuna provera sistema, koliko je to moguće.

Iako sam ja vozio po pešačkoj stazi, iako moja brzina nije bila velika, jer od mesta polaska do mesta sudara nema više od 30 metara, udarac nije bio nežan. Signaliazija je pokazivala da je to parčence ulica, a ne ulaz na parking. Nije bilo ni pešačkog ni znaka stop (koji postoji 3 metra dalje kod uključenja na glavnu ulicu). Do uličice je zidić tako da kola nisam mogao da vidim. Nisam ih ja ni primetio ni kada sam počeo da kočim, to je bila instiktivna reakcija pred prolaz… ali zakasnela. Udario sam najviše desnim ramenom koje sam nagnječio i delimično iščašio. Kroz glavu je proletelo mnogo misli, šta me sve boli, da li mogu da dišem normalno, da li mi se vrti u glavi… Srećnim sticajem okolnosti udario sam samo u metalne delove kola tako da srča nije padala po meni, udario sam biciklom pravo u bravu na vozačevim vratima, a potom ramenom na metalni deo iznad stakla. Vozač kola, taxista, je bio veoma ljubazan i svakog dana oporavka me je zvao da se čujemo kako mi je. Hvala Aki na tome. Kako je moja bila krivica, tako je bilo i pokrivanje štete, oko čega smo se dogovorili bez ikakvih problema. Imao je razumevanja za moje stanje.

Nekako sam se dovukao do firme, dok je rame vrlo kvalitetno bolelo, ali osim toga ni sa čim drugim nisam imao problema. Rekao sam dišama šta mi se desilo i potpuno su shvatali situaciju u kojoj sam se nenadano našao te sto ga su mi pružili punu podršku i poželeli mi da uzmem koliko god mi je potrebno odmora, dok me je moj drug Mili dovezao do kuće, baš u trenu kada mi je to najviše trebalo. Tnx!

Prošao sam dva skeniranja ramena koja su pokazala da će sve biti ok, ali da mi prestoji najmanje 10ak dana mirovanja koja se ja trudim da što više skratim, jer mi ne odgovara da budem u kući po ceo dan.

Ono na šta sam ja lično ponosan jeste da u celoj situaciji mene nije napuštao duh i da sam se sve vreme trudio da se šalim i da smanjim zabrinutost kod drugih. Nisam želeo ni da se mnogo priča o ovome da se drugi ne bi bez razloga brinuli, jer sam ja čvrsto verovao, i i dalje verujem da će sve biti super.

Sedim i ležim u krevetu već nekoliko dana. Jedva čekam da se vratim na posao, što nisam mogao da verujem da će se meni desiti. Jednostavno mi nedostaju drugari i dinamika posla. Trudim se da oporavak što više ubrzam, ali ne smem da previše žurim jer posledice nisu naivne.

Ja sam dobro prošao sa nagnječenjem i delimičnim iščašenjem ramenog zgloba, ali pošto su jako male šanse da mi se isto ponovi, kagica će postati važan deo moje opreme, što svima vama od srca želim.

Zato pamet na glavu!

p.s. ovaj članak sam pisao pre nedelju dana, od tada se situacija dosta popravila sa mojim ramenom. Još u utorak sam krenuo na posao, jer nisam mogao da se više dosađujem kod kuće. Ruka sve više sluša, boli i dalje, ali se borimo zajedno. Predstoji mi još dosta plivanja i vežbanja, ali ugođaj prvog rukovanja, prvog pranja kose desnom rukom, prve vožnje kola… teško je opisati koliko su mene te većini normalne dnevne stvari bile važne. Još jedan veliki podsetnik koliko zapravo treba uživati u malim stvarima i divnim trenucima koje tako olako pored sebe propuštamo kao što su izlazak i zalazak sunca, osmeh, cvet, ukras…

p.p.s. Hvala divnim ljudima (Jeca, Neša, Vučko, Saška, Sale, Nemanjica, Buja, Astro…) koji su našli vremena i posećivali me i zvali me tokom mog oporavka.
Povezani tekstovi

• 08.02.2009 — Veliki mali trag
• 12.12.2008 — Posao… Posao… Posao… porodica i prijatelji