Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Malo kasnim, ali stisle obaveze sa svih strana, no nije ni zgoreg malo produziti euforiju :). Pobednici naseg malog #Etarget kuponi takmicenja su:

Jovan Petrovic - 42 komentara i 33 likea
Jovan Batalo - 14 komentara i 12 likeova
Maja Vasic - 3 likea
Prokka - 2 like
Krsto Arsenijevic - 2 like

Zahvaljujem se i ostalima koji su ucestvovali ( Angelina Radulovic, Danijela Milovanovic, Aleksandar Pokrajac ) očito je kasnije objavljivanje konkursa u odnosu na Dedu i Gorana uslovilo da interesovanje bude nesto manje, a tu su i godisnji odmori. Kako god, fino smo se zabavili, i hvala Etargetu na ovom divnom poklonu za blogere, nadajmo se da će se i ostali setiti da na ovaj način animiraju našu blogosferu.

Pobednici će biti kontaktirani za dostavljanje ID-a u Etarget sistemu kako bi im bio prosleđen iznos kupona.

Ukoliko ste “severnjak” kao ja, koji pravu sreću pronalazi u pahuljama snega, vetru i oblacima, onda sigurno znate da letnji period može predstavljati neverovatan izvor konstantnih frustracija i stresova.

Pa čak i onima koji obožavaju da gušterišu na suncu, visoke vremenske temperature itekako umeju da pokvare raspoloženje. Zato je Džejn razvila sopstveni metod koji joj od 2006. godine pomaže da jesen dočeka čitava. Kako u fizičkom, tako i u psihičkom smislu.

Dakle, metod sam nazvala “Barselona”, zato što je Barsa jedan od mojih omiljenih gradova (koji još uvek nisam pohodila, ali polako, biće vremena). Uostalom, what’s not to like? Neverovatna arhitektura, katalonski duh, kulturna metropola u svakom pogledu.

E, sad, da bi sistem funkcionisao i u srpskim uslovima, neophodan je mp3 plejer. Ili mobilni telefon sa omogućenom mp3 reprodukcijom. Potrebna je mašta. I, naravno, očuvane sluške koje će vas izolovati od gradske buke. Izađete napolje iz svoje rashlađene kuće/stana, osvrnete se, a oko vas svuda beton koji se topi. Udahnete duboko, pustite “play”, i pustite pesmu poput ove da vas ubaci “u fazon!”

Na trenutak zatvorite oči, i mislima se prebacite… naravno, u Barselonu. Autosugestija počinje da čini čuda i sva ta nesnosna vrućina koja vas ubija u pojam zapravo postaje prijatna. Hej, u Barseloni ste. I ne šetate se bilo kakvom prašnjavom ulicom. Ne, ne. Zaputili ste se na jedno diiivno mesto.

Koračate opušteno, puni entuzijazma. Ne gledate u lica prolaznika, zato što vam se od istih govna jedu, već gledate u nebo. Nebo u Barseloni je predivno. Plavo. Prozračno. Još neki fluffy pridev.

Dišete punim plućima. Dozvoljavate sebi da uživate na suncu. Nigde ne žurite. Samo što niste stigli… Još samo nekoliko minuta vas deli od vašeg odredišta… Tu ste, na prelepoj Barceloneti!

E, otprilike sada, pesma na vašem mp3 plejeru se završava, iluzija je prošla, i vi, otvorivši oči shvatate da niste na Barceloneti, već u smrdljivom ofisu. Kući. Biblioteci. Marketu. Domu zdravlja. Nebitno. Surova realnost vam lupa šamar.

Ali, sve to nije bitno. Stigli ste do odredišta i na trenutak sebi priuštili iluziju da ste na nekom boljem mestu, gde i nesnosna vrućina ima svoju čar.

Uprkos rastućoj ekonomskoj krizi, nastavlja se intenzivan rast broja IPTV korisnika kod telco-operatora širom sveta. Naročito su me iznenadili podaci iz dve zemlje za koje čujem da ih kriza baš drma – susednu Hrvatsku i «košarkašku» Litvaniju.
Hrvatski T-HT je dosegao cifru od 170 tisuća IPTV korisnika koncem lipnja, a samo u drugom tromesečju ove godine pridobili su skoro 20.000 novih korisnika svoje MaxTV usluge. Uz to imaju i nešto manje od 510.000 broadband korisnika.
Litvanski operator TEO namak'o je u prvom polugođu ove godine oko 7,600 novih IPTV korisnika i gotovo dostigao magičnih 50k IPTV korisnika (imaju oko 48.000). TEO osim IPTV usluge «Gala TV» ima i DVB-T uslugu «Digital Gala» (digitalna televizija) sa gotovo istim brojem korisnika kao IPTV.

Analitičari predviđaju da će se broj IPTV korsinika u svetu ove godine duplirati i dostići oko 40 miliona korisnika. Protekle godine taj rast je bio 80%, sada (samo) 50% - neka onda neko kaže da globalna kriza ne pogađa telekomunikacije.

Od letnjih vesti koje su mi tokom mog proteklog odmora «upale u oko» izdvajam i onu da grčki OTE u dalji razvoj broadbanda ide sa VDSL tehnologijom. OTE je tek pre nekoliko meseci startovao sa IPTV uslugom, a ima oko milion DSL korisnika. Ako se pitate «Pa šta, VDSL, čudna mi čuda?!», malo analitike : odnedavno je DT većinski vlasnik OTE-a, a OTE je već odavno manjinski vlasnik Telekoma Srbija; DT je odavno počeo impementaciju VDSL-a u svojoj mreži, a Telekom Srbija već neko vreme gura ADSL2+; nagađa se da će budući kupac Telekoma Srbija biti... (mala je kvota, nemojte se kladiti). Zaključak ste, nadam se, lako izvukli. Uostalom, ovo je blog za pametne i misleće ljude.

Ako ste se tokom leta uželeli moga blogovanja, biće još! Ako ste pomislili da sam odustao, gospodo, malo ste se z... Dovoljno je što su neke teme o kojima bih tako rado pisao isključene po defaultu.
Upravo sam doša', ka' i svakog ljeta ranije, iz Crne Gore (koja, osim evra, sad ima i dva slova više), bila im je i Pamela u goste (mašala!). Ko će u avgustu na odmor, prijatno mu bilo!

Rodi se dete. Svi srećni, jedva čekaju da progovori. Kako primete da manje spava a više prati pogledom one koji oko njega glume budale, počinju da ga maltretiraju – kaži mama, kaži tata, kaži ujka, kaži baba… Dete bi, jadno možda i progovorilo nego pojma nema šta ‘oće oni koji mu se unose u facu i arlauču, misleći da je gluvo i obično počne da plače.

Kad reši da progovori ono obično pogreši pa tati kaže baba, babi mama a mami ujka. Onda mu se ponovo svi unose u facu i deru se – nisam ti ja baba nego… nisam ti ja mama nego… Dok ukapira ko mu je ko i da nikako ne sme da pogreši jer dolazi do kolektivnog dranja i ljutnje, svako već svakoga mrzi misleći čime li je onaj drugi zaslužio da ga dete prvo prozove. I počinju da sumnjaju da je dete potpuno glupo iako je čim se rodilo izgledalo kao mali genijalac ”vidi kako ima pametne oči”.

Kad počne kako tako da govori svi se svojski trude da ga spreče u normalnom govoru pa kad dete kaže – Hoću sok! – svi skoče i počnu da se utrkuju ko će da ga usluži vičući – ‘Oćeš kokić, saće kokili, ‘oće beba pije kokili mokili… – dete ih gleda k’o da nisu normalni i obično digne ruke od ludaka koje uopšte ne razume, pa počne rukom da pokazuje ono što hoće i samo da izgovara – to, to… gde da rizikuje da pogreši.

Dok sok u rečniku odraslih nikako ne može da bude sok nego je uvek neka mutirajuća reč, kad se dete ukaki onaj ko mu presvlači pelene obično kaže – Ala si se usr’o, sram te bilo! Smrdiš k’o tvor! Dete ukapira da samo ono sere na ovom svetu i da samo njemu smrdi govno što je stvarno sramota pa kad god se ukaki beži kao sumanuto od onog ko je posumnjao da se ukakilo i ko će pred svima da kaže kako se usralo i da je ravno tvoru. Onaj ko ga prvi uhvati diže ga pred svim gostima, nabija nos u guzu i pre nego što je vizuelno utvrdio kaže – Izgleda da si se opet usr’o! Usralo se ne usralo, dete je već osramoćeno i proglašeno za usranka prve klase.

Za dete se obično posebno sprema ručak i to ono što niko drugi ne voli a svakome ko mu sprema ručak se želudac okreće. Na prvom mestu je spanać od koga se detetu povraća a onaj ko ga kljuka kao gusku sve vreme mu drži predavanje kako je spanać pun gvoždja i da će kad poraste biti jak kao Popaj. Dete koje još nema pojma ko mu je tata a ko baba već zna da postoji mitsko biće koje se zove Popaj i da svi žele da i ono bude isti Popaj kad poraste. Na drugom mestu je pire sa pasiranom džigericom što na oko podseća na blato koje starija sestra ispred zgrade svaki dan kuva za lutke, uglavnom dete hrane nečim što podseća na splačine. Šta zna dete šta je hrana a sve to ima il’ gvoždje il’ vitamin C. Vremenom posade dete za sto, svima daju nož i viljušku a detetu anatomsku kašiku. Jedan od onih za stolom koji je ubedjen da dete najbolje jede iz njegove ruke hrani dete svojom viljuškom dok dete istovremeno onom anatomskom kašikom sebi gura hranu u nos, oči, uši, svuda sem u usta jer su anatomske kašike tako napravljene da sve može da potrefi sem rodjenih usta.

Na proslavi prvog rodjendana ponosni tata će da kucne viljuškom u čašu i sve goste da upozori da će dete tog trenutka da napravi nešto što ni jedno dete pre njega nije a onda će pružiti detetu čašicu rakije i reći mu da proba, dete se nećka, gura čašu, otac mu podmeće, na kraju dete poludi i celu šaku nabije u čašu od čega majka popizdi a svi gosti aplaudiraju i teše je. Posle toga mu nabija cigaretu u usta i pravi fotografiju za uspomenu i dugo sećanje koju će kasnije stalno pokazivati detetu da vidi kako je bilo napredno na prvom rodjendanu ali će mu govoriti da ne puši jer to prvro – nije lepo a drugo – nije zdravo. Treće, moće da mu poraste rep. Ova priča će pratiti i kafu a dete će se stalno čuditi gde kriju svoje repove oni koji je piju, kad već od kafe raste rep.

I onda dete poraste do malog čoveka, to jest, počne da glumi glupog avgusta da ga ne bi više davili i smarali, ukapiralo je da što brže da odgovor brže ode da se igra a ostali ostanu da se dive gluposti na koje su ga naterali.

Svi oni koji poduže nisu videli dete, kad dodju štipkaju ga za obraze i govore – Ala si porasao, buci, buci, je l’ te slušaju ovi mama i tata?! Dete ćuti, ne daje glupe odgovore na glupa pitanja a i uče ga da ne razgovara sa nepozanatim ljudima. Onaj ko je zapeo da sazna da li ga mama i tata slušaju mu naveliko i naširoko objašnjava da zna kad se rodio ”znam te još dok si srao u pelene” i počne da mu objašnjava ko je on na porodičnom stablu, sve granu po granu. Obično slaže dete da liči na neku pra pra pra babu ”ista si ona tvoja luda baba” …

Onda krene – Je l’ voliš mamu i tatu? – dete, već totalno sludjeno odgovori da voli, ako da bog da ovaj islednik sazna sve što hoće pa da ga ostavi na miru.

A koga više voliš, mamu ili tatu? – dete odgovori da voli oboje i zajebe se.

Aaaa! Ne može tako, ne možeš da voliš mamu i tatu, nekoga moraš bar malo više da voliš, aj’ priznaj, koga više voliš. Dete gleda u mamu pa u tatu i tako par minuta pre nego što brizne u plač dok mama i tata svim ušima i očima gledaju i osluškuju šta će da kaže. Sve ovo se ponavlja sa – Koju babu više voliš, kog dedu više voliš…

Dosadni islednik ga pogleda kao govance na u ulici i kaže mu – Nisi ni za šta, šta cmizdriš, ne znaš koga više voliš, kakvo si ti to dete.

Dete i dalje plače najverovatnije sa osećajem da se pre njega nije rodio veći izdajnik roda svoga i ukapira da će čitavog života morati da kalkuliše i govori ono što drugi hoće a ne ono što oseća i misli.

Kad kasnije detetu počnu da ispadaju zubi saznaje da su mu zubi ispali zato što je spavalo sa babom a baba prdnula zbog čega se dete oseća kao senilna budala jer nikako ne može da se seti kad je spavalo sa babom.

Ako ga deda izvede u šetnju tri dana će ga ispitivati da nije deda, razvratnik matori, tamo u parku našao neku drugu babu. Isto se ponavlja sa babom – da nije tamo u parku slučajno gledala u nekog drugog dedu, odma’ da je oteramo od kuće i nadjemo bolju. Dete ukapira da su svi mnogo bolje živeli dok se ono nije rodilo, samo je unelo pometnju u život baba i deda.

Ali i dalje ga svi tajno ispituju, mama kad tata nije tu i obratno, baba i deda kad roditelji nisu tu i obratno. Sve priče se uglavnom vode oko toga šta je ko detetu dao da jede u čemu prednjače baba i deda jer je opšte poznato da dete uvek više vole baba i deda nego oni koji su ga rodili. Baba i deda ispitivanje obično završavaju sa – Oni tvoji otac i majka su potpuno ludi!

Odavde pa na dalje sve je istorija koja se ponavlja.

Dete vodi svoju politiku, svakome govori ono što želi da čuje a svi ostali se iščudjavaju na koga li se izmetnu ovako naopako, nikad dva puta da kaže isto.

A izgledalo je kao mali genijalac ”vidi kako ima pametne oči”…

Neka ova nedelja ostane bez postova na temu lokalne politike. Svima vama poklanjamo transkript razgovora koji smo vodili sa piscem Igorom Marojevićem, tokom njegove (privatne) posete Negotinu.

davitelj: S.S.Skala
poligon: klub ENTER, Negotin
subota, 18.07.2009. godine

***
Reci nam nešto o samim počecima tvoje zainteresovanosti za pisanje, i uopšte o opredeljenju da postaneš pripovedač.
Na mene su posebno uticale dve knjige: "Selin" Luja Ferdinanda i "Gubtinik" Tomasa Bernharda. Kada sam ih pročitao, bez obzira na ono što se danas naziva "talenat", odmah sam video da nisam lud čovek. To kažu ljudi koji dele moje mišljenje, i jako me utešilo saznanje da postoji i izvan tog nekog fakultetskog, pošto sam ja, sticajem okolnosti, studirao književnost na fakultetu. Postoji nešto što je književnost koja udara u kosti, u centar za tugu, u vitalne funkcije i organe, i prosto sam rekao sebi tada da ću se baviti knjigama, čitaću i pokušati da napišem nešto. I da, ako samo to dobijem od književnosti, biće mi dovoljno. Onda sam pokušao nešto što nije bilo najbolje što sam hteo da napišem, to je bio taj prvi roman (Obmana Boga). To se nekako sklopilo, to nije bio najbolji mogući roman, pa sam za špansko i portugalsko izdanje radio potpuno novu verziju koja je dosta zrelija u odnosu na prvu varijantu (koja je bila dosta naivna). U tom trenutku se to tako sklopilo na zadovoljavajući način za mene ali, na svu sreću, i za Stubove kulture.

Reklo bi se da si pripovedač "iz otklona". Šta je uticalo da teme kojima se baviš, vanvremenske i pomalo tabu za srpsku javnost, budu takve kakve jesu - jesu li ti uzori muzika, odrastanje i sam život pre devedesetih?
Pa, nekako rano sam shvatio da tamo gde je većina tu nije i istina. Nekako sam išao uvek sa manjinom, zastupao negativne stavove, mišljenja. Prosto, to mi je bio nekakav prirodan poriv. Posle sam video da je situacija tu mnogo komotnija. Bivajući u manjini bliže si Istini, jer manje ljudi razmišlja i ima svoj ukus - možda pet odsto ljudi koje poznajem ima izgrađen sopstveni ukus, bez obzira koji je to. Ja sam krenuo tako, možda i mehanički negativno, ali video sam da je neka Istina koja mene interesuje blizu toga. Čitao sam Bibliju, i Novi i Stari Zavet, i meni se sviđa Stari Zavet jer je negativan, dok Novi Zavet ne - jer mislim da je laž.
Mislim da je u suštini čovek, bez obzira šta mu sve nude razna tehnološka pomagala, i dalje negativan. Mislim da je neophodna negativna poetika da bi to rasvetlila. Bez obzira što ljudi vole priče sa srećnim krajem, meni su mnogo bliže negativne priče, uvek protiv. E sad, mogu da koketiram sa tom većinom, u smislu da ponudim neki happy end koji nije pravi srećan završetak, nego ironičan. Ljudima je dovoljno da prepoznaju bilo kakav happy end pa da pomisle kako je to nešto super pozitivno. Ja ne razumem tu potrebu kod ljudi, koji su devedesetih živeli loše pa i dalje tako žive, kojima nije jasno šta se oko njih dešava, da traže lažne priče sa srećnim krajem kao u latinoameričkim serijama. To ne razumem. Sa te pozicije, ako je život dobar - u redu. Ali, ako znaju da je loše, znaju da žive loše - ne razumem. Ja ne mogu da pređem na stranu "pozitivaca", prosto, mogu da ih fingiram, da ih subverzivno iskoristim da napravim taj neki lažni happy end. Moja će poetika biti uvek alternativna bez obzira koliko mogla da liči na neku pozitivnu.
Svi mi koji slušamo rok muziku, znamo da postoji element subverzije: Depeche Mode, The Cure, The Smiths - to su grupe koje su imale ogromne hitove, pseudopozitivne, ali to su uvek u suštini bile stvari koje su korepondirale sa manjinom. To je ono što mene interesuje. Ne želim da budem inferioran, ne želim da budem margina, želim da iskoristim sve što se može iskoristiti, ali neću da kvarim svoju poziciju.

Koliko je na tebe uticao Borhes?
On je dao jedan novi model, i jako je na mene uticao. Meni se naročito sviđao narativno, jer je fragmentirao stvarnost, fingirao je. Tu mi je bliži. Međutim, danas preuzimanje tog pseudodokumentarnog načina nije više u duhu vremena, mada je nekada zaista bilo. Pred nama je jedna nova paradigma, koju teoretičari ne mogu da formulišu - narativno se vraća na tu linearnu varijantu, i vraća se na stvarnost koja je postala fantazijska sama po sebi.
Kod nas imamo sudare patrijarhalnog, tehnološkog, novog, prozapadnog, prosrpskog - sve to u jednoj osobi. Vidim ljude koji su svojevremeno krenuli u odlaske u crkvu, u četovanje, u praćenje pornografije - sudarili su stvarnosti. Ali, vraćaju se realizmu koji više nijje realizam kakvog pamtimo. Borhes je napravio veliki most ka tome.

U jednoj od priča iz zbirke "Mediterani" moto je i Kišovo književno delo. Koji je tvoj stav prema Kišu? Da li misliš da je on pre vešt plagijator i manipulant, nego književnik u rangu najboljih evropskih pripovedača, neko kome se svojevremeno smešila i Nobelova nagrada za književnost?
Mislim da je i jedno i drugo preterano reći. Mislim da je Kiš imao herca da uđe u polemiku sa gomilom neprosvećenih književnika. On je to platio životom, svojom preranom smrću. Verovatno nije mogao da iznese tu polemiku do kraja, što mi koji se bavimo književnošću znamo. Sa druge strane, Kiš je po mom mišljenju, u tim romanima koji su predstavljeni bio pod uticajem francuskog novog romana. Mada, postoje njegove knjige koje nisu dovoljno cenjene, na primer "Mansarda" koja je jedna divna postomoderna melodrama, napisana pre svog vremena (1963), u kojoj je on potpuno predvideo sve ono što će se potom dešavati u zdravom postmodernizmu. Revitalizovao je žanr melodrame. Kiš je na nivou srpske književnosti ono što je Borhes na nivou svetske. Najveći plagijatori su oni pisci koji su mehanički oponašali Kiša, ne shvatajući njegovu poetiku. Ja ga ne bih lično ni potcenjivao niti precenjivao. Uradio je puno za nas potonje pisce. Usmerio nas je kroz te polemike na to šta je plagijat, šta je parodija, a šta je realizam. On je to platio životom - mi smo nastavili. Međutim, on je među nama. Neki od nas to nisu shvatili i pastiširaju Kiša mehanički, bez ikakve vrednosti, kao plagijatori koji vrlo često mogu da bace senku na svog preteču.
Ja moram da kažem da meni mnogo više od Kiša znači Rastko Petrović, koji je udario po toj paganskoj, prećutkivanoj strani srpskog bića koja je vrlo bitna. Rastko Petrović je najhrabriji moderni srpski pripovedač, koji je za života propao sticajem nekih nesrećnih okolnosti. On je jako bitan u tom smislu što je udario na ono što je bitno kod Srba, taj pseudohrišćanski paganizam koji je jako prisutan i danas, ali je jako malo autora imalo snage da se uhvati u koštac sa time - retki su takvi. Miodrag Bulatović je to umeo da obradi. Kako bi to Latinoamerikanci ili Španci rekli, on je bio preteča hispanskog magijskog realizma, jer je upravo to umeo da obradi. Mi imamo građu, mi Srbi kao narod, imamo duh paganizma. Mislim da duh i život u nekom od okolnih sela, kada dođem u Negotin, ili u Crnoj Gori, nebitno, mislim da je to bogatije od latinoameričkog magijskog realizma. Ali, ovi koji su opisivali selo, to su radili na jedan naivno-realistički način, niko nije smeo sa tim da se uhvati kao Rastko Petrović ili Miodrag Bulatović. Sa druge strane, ovi koji su kao ekstremno urbani to nikako ne razumeju, što je jedna ekstremna glupost. Možda nismo imali literaturu ili pisce koji su bili ohrabreni da obrade tu stvarnost, ali mi imamo veliku riznicu naše stvarnosti. Mi imamo pripovedače, ali prisutna je negativna selekcija kao i u svemu u društvu. Kako smo imali loše političare na čelu države, loše ministre, tako smo imali i loše odabrane pisce. Bitno je da ljudi koji su mlađi imaju malo više muda, da se ne plaše da će izgubiti infrastrukturne pozicije koje nisu ni stekli. Smeta mi kada se prodaju ni za šta konkretno, nego za nadu. Treba udariti onoga ko pravi štetu, treba reći loše, negativno o ljudima koji rade loše. Treba pisati ono što ti se sviđa bez obzira na sve, jer nikada ne znaš ko će te podržati ako ti iskreno ne nastupiš. Brinu me mlađi pisci. Možemo da napravimo novu selekciju u srpskoj književnosti. Imamo čime bi mogli da se naknadno ponudimo Zapadu ili Svetu, samo je pitanje kakve imamo pobude.

Neko vreme si živeo u Španiji, pretežno u Barseloni. Kakvi su tvoji utisci odande? Kakav je njihov odnos prema strancima, prema ljudima sa Balkana?
To je jedan multikulturalan grad, ne kao kad Vojvođani kažu da su multikulturalna sredina jer imaju 40 nacija, a 29 su samoizolovane - tu se radi o etnokulturalizmu. Ovde se radi o tome da ljudi bez obzira šta nose sa sobom daju doprinos sredini, budu integrisani i da žive. Barselona jeste multikulturalna sredina. Sa druge strane, multikulturalizam jeste nemoguć projekat, u nekom trenutku će da pukne, ali je dobar kao teorijski okvir. kao što će vernici da uvek nađu u deset Božjih zapovesti dobar okvir koji je nemoguće ispuniti, tako je i sa multikulturalizmom, ali na jednom nižem nivou.
Barselona mi znači jedno veliko iskustvo koje sam stekao, jer ne samo da sam tamo živeo nego sam se i integrisao u tu književnu scenu, dramsku, pozorišnu, igrali su me tamo. Kada mi dosadi ova srpska stvarnost ja mogu da odem tamo. To mi mnogo znači, to mi je nekako najproduktivnije iskustvo do sada, što ne znači da nema loših strana, gluposti, nacionalizma, predrasuda, nasleđenog provincijalizma - malo šta je Raj i ne treba ga praviti ni od Barselone.
Upoznao si i Roberta Bolanja, čileanskog imigranta koji je postao gotovo katalonski pisac ...
On je Latinoamerikanac i ne prihvata špansku nacionalnost, ali ubrajaju ga u njihovu književnost jer je jako bitan. Kada sam ga upoznao nije bio tako bitan, kao što je to postao pošto je umro, što samo ukazuje na jedan nerazuman princip da pisac samo treba da umre pa da postane mnogo cenjeniji. Ja sam ga odmah prevodio, pošto sam ga upoznao. Radili smo u Pen klubu, imali smo razne projekte, priču, roman. Žao mi je što je takav pisac magijskog realizma, koga su podržali mlađi pisci, morao da umre (u 50. godini) da bi bio prihvaćen. Drago mi je što sam pre toga radio na promociji njegovog dela, i što eto nije bilo potrebno da umre da bi se u Srbiji znalo za njega.
Rekao si da si došao na ideju za svoj roman "Parter" prilikom povratka iz Barselone. Kako vidiš tu hamletovsku nedoumicu, otići ili ostati? Kako, kao slobodan umetnik, gledaš na predstojeću dugo očekivanu viznu liberalizaciju, obzirom da celog života putuješ?
Ja, da nisam proveo četiri i po godine napolju, bio bih jako nesrećan u ovim godinama, jer ne bih imao jedno relevantno iskustvo. Dok sam živeo u Srbiji pokazalo se kao tačno - jeste, tamo je mnogo bolje da se živi, ali takođe je pitanje da li bi ti ljudi u ovoj situaciji kod nas mogli nešto bolje da urade. Sreća što ovde imamo neke individualce koji, bez obzira na loše standarde, nešto rade. To je sve OK. To je meni lično prednost Barselone.
Što se tiče vizne liberalizacije, i ona se precenjuje i potcenjuje. Hrvati to imaju već sedamnaest godina a mi ćemo tek dobiti. Potcenjuje se, jer je to jedino što može da donese nešto bolje za ovo društvo. Stranci i dalje neće dolaziti u velikoj meri da žive ovde, što bi nam bilo neophodno, ali kada dođe do vizne liberalizacije u Beograd će doći razne avio-kompanije pa ćete moći za dvadeset evra da putujete u bilo koji evropski grad. Mislim da je to jedino, u situaciji kada je naš podmladak putovao u stopi od 30% ukupnog broja mladih, a da se najkonzervativnji likovi još i hvale time, da su čuli samo za mejl ili fejsbuk, da pokušaju samo da smuvaju nešto - u tom smislu, oni će videti nešto i doći će malo do njihovog prosvećenja u ovoj, na žalost, strahovito zapuštenoj naciji. To će aktuelnoj garnituri doneti još deset godina na vlasti, ali to je na žalost danas jedina jako pozitivna stvar. Ja lično imam stalan boravak u Barseloni i putujem bez vize, ali jako mi je drago što će svi ljudi moći to da urade i što će videti Sveta. Žao mi je što je to samo jedan minimum koji je ova zemlja mogla da postigne, ali to je jedan maksimum koji može da dostigne u postojećim uslovima.

Kiš je rekao da se nama, na ovim prostorima, istorija ponavlja u svom najgorem obliku. Iako postoji određena distanca u odnosu na periode kojima se bave "Žega" (vreme posle I Svetskog rata) i "Šnit" (II Svetski rat), oni su nam se zaista ponovili u ovom našem skorašnjem ludilu.
Hvala na tome. Ja uvek pišem o stvarnosti, o problemima koje vidim, a srećom po pisca, mi uvek imamo mnogo nekih problema i uvek ima mnogo tema i motiva koje valja obraditi, i naravno da će biti i novih. Međutim, ja ponekad stvarno ne mogu da pišem o devedesetim ili o nečemu s početka XXI veka. Ne mogu bez te neke vremenske distance koju nemam - prosto, ne mogu. "Šnit" je, kako si rekao, roman-tabloid koji govori o Zemunu 1941. i to je ta tema u nekim spoljnim, opštim okvirima. Jeste "novinarska književnost", ali "Šnit" obrađuje nemačku tabloidizaciju Sveta, današnjica izmeštena u ono vreme, o govorkanjima, o onome "čuje se, priča se". Radi se o sredini. Baš sam uzeo Crnu Goru kao još konzervativniju od Srbije, u "Žegi". Uzeo sam i Beograd kao jedan savremeni antipod. To jesu romani o stvarnosti, i "Žega" i "Šnit".
Potrebna je ta distanca, evo, konačno i "Limeni doboš" je pisan četrnaest godina posle rata, pa evo ako neko bude pisao o našoj stvarnosti 2013. - to je ta distanca. Naš jezik je potrošen, vreme je potrošeno. Ja ne mogu tako lako o tome da pišem, ja moram novi jezik da smišljam. Lakše mi je da se bavim istorijom, u tom smiislu što je istorija fikcija i ja ću to izmisliti, pa ko prepozna, kao vrlo retki od onih "opštih" čitalaca - ja sam vrlo zahvalan za to. To mi je drago.
To nije puka istorija ili istorijski roman u takvom smislu. Istorijski roman se ne može više pisati, on ne sme da ugađa činjenicama, da se igra njima, mora da se nalazi ispred njih, pogotovu ovde gde je istorija premistifikovana.
U "Šnitu" postoji i ljubavni trougao, u koji je uvučen i kreator Hugo Bos. Da li smatraš da je svaka prava ljubav istovremeno i nemoguća? Da li je taj ironični happy end samo tako moguć?
Na žalost, ja kao građansko lice imam jedno dosta negativno iskustvo u tom nekom muško-ženskom smislu, da postoji neko aktivno zasićenje, neki splin koji smo ranije spominjali a da se prenosi u te muško-ženske odnose, i bojim se da je ljubav u toj nekoj klasičnoj formi jako teško moguća. Moguća je, ali sve teže i teže, i prosto mi se ljubavni trougao ne čini kao nešto što je potrebno ili nepotrebno, već je to toliko realno da ga treba obrađivati kao neku normalnu temu bez ikakvih tabua. Prosto, ljubavni trougao postoji na nivou aluzije. Toliko ima ljudi koji rade posao koji ne vole, koji imaju hobije koje vole - tu je najveći ljubavni trougao. Ljubavni trougao u najširem mogućem smislu, u tom nekom bespolnom vidu, a pogotovu u ovom polnijem vidu, to je nešto što toliko postoji da ne bi smelo da bude više nikakav tabu i zaista treba o tome pisati. Ja vidim da je to tema koja može da napuni ne dva romana, nego hiljadu i dva - neko bi mogao samo time da se bavi, i prosto, to je ta neka potreba o kojoj smo govorili. Pogotovu u svetlosti nekakvog ljubavnog trougla, kada su razne mogućnosti putem raznih medija dostupne, neko ima neku od paralelnih veza, to se dešava, ja sam u tome učestvovao i prosto ja sam to morao da opišem. Ne iskustvo koje sam imao u nekom trenutku, nego iskustvo ljudi oko mene.

Ubacio si u svoj roman "Šnit" lik Huga Bosa, modnog kreatora. Teoretičari mode kažu da je SS uniforma, koja je njegovo delo, najerotičnija uniforma ikad sašivena. Ali, ne da izazove erotske primisli, već erotizovani strah od smrti, takozvanu "krematorijumsku jezu". Šta možeš da kažeš o tome?
SS uniforma je građena po maketi, po skandinavskom ženskom modelu: široka ramena, podignut struk - za muškarce. I kada je puštena u pogon SS uniforma, natalitet u Nemačkoj je strahovito porastao. Bitan je taj erotski momenat, kod tih crnih uniformi. To je bio jedan super osmišljen projekat, taj nacizam - sa modne strane. Međutim, ideološki je bio nakaradan i poguban, pogotovu što je bio rasistički. Na nivou ikonografije to je bila ozbiljna stvar. Ako uzmemo Vorhola da gledamo, savremene neke forme u umetnosti kada pogledamo, pa sigurno su se mnogi ugledali i nešto su uzeli od tih nekih likovnih rešenja. Vrlo je bitno, Hugo Bos je znao šta radi - uzeo je žene kao model za mušku uniformu. Interesantno.

Da li se u tvom novom romanu "Parter", u kome se baviš muško-ženskim odnosima, obračunavaš i sa otuđenošću koja je prisutna i u našoj stvarnosti?
Ja generalno gledam da se ne obračunavam, nego gledam da skeniram. Znači da ... imam ja negativan odnos, nije to problem, ali gledam da on bude jedna od mogućnosti. Prosto, ako se nekom ne sviđa, ili ako neko ne želi da prepozna taj problem, taj negativan odnos - to je meni super. Gledam da ne budem konačan teološki. A što se tiče otuđenosti, ona je svakako bitna. Već su marksisti pisali o tome, osamdesetih godina je to postalo mejnstrim. Ali meni nije to glavni problem, ta otuđenost. Dakle, ima je, naravno. Ono što vidim, kada izlazim po kafićima, to odsustvo, to ne može da izrazi sociologija, antropologija, te neke društvene nauke koje se time bave na određen način. To je nespremnost ljudi da budu iskreni prema sebi i da priznaju sopstveno otuđenje i, na kraju krajeva, sopstvene traume. Da se prikažu kao nekakvo kul društvo, da ne prikažu sebe da su paceri i da iz neke krajnje oblasti kreću u kul odnose - to ne mogu biti kul odnosi. Ja znam, kada sam došao iz Barselone prvi put posle godinu i po dana da sredim neke papire i da se vratim, meni je tada Beograd bio strašan - došao sam u jedan mračan grad. Kao što to verovatno danas ja ne primećujem, niko nije primećivao da nije iskuliran nego da je mrgudan. Ja sam otišao u najiskuliraniji kafić i svi su tamo bili mrgudni, meni je to bilo gore od samog otuđenja. Ljudi tumače kao prirodno ono što je otuđeno, kao opušteno ono što je napeto, relaksirajuće ono što je mrgudno. Taj kontrast - ti ljudi koje znam, koje susrećem, koje zamišljam, koji prikazuju taj kontrast.
Koliko su frustracije iz devedesetih uticale na današnje jalove odnose, impotenciju koja je kod muškaraca sve prisutnija, i na voajersko-pornografski stav kod mladih i uopšte kod naše javnosti?
Pročitao sam jednu anketu i ona mi se mnogo dopala, gde 33% Srba kaže da je impotentno u nekoj varijanti. Iskren da budem, imao sam i ja takvih problema, i svi moji prijatelji su ih imali, kao nešto sasvim normalno, dešava se ljudima. U jednoj mačo sedini, junačkoj, epskoj, u kojoj je tako nešto katastrofa, mene je zainteresovala ta disproporcija između različitih stavova, odakle to dolazi i slično.
Mi smo izgubili ratove, hteo to da prizna neko ili ne. Prosto, isterani smo kao nacija sa nekih teritorija, da li svetskom zaverom ili našom glupošću. Ja sam uvek sklon da nama pripišem krivicu pre nego drugima. U svakom, slučaju, izgubili smo ratove - momci, muškarci, kao lovci, oni koji donose hranu, oni su odjednom postali osujećeni. Treba mačistički opravdati tu neku mačo poziciju izvan mogućnosti i uticaja, i sve je tu poraženo. Mi to znamo, kao muškarci. Ja to tako vidim, i moji prijatelji. Mene je interesovalo da uhvatim to; s jedne strane je ta naša poraženost, a sa druge strane je naša nespremnost da priznamo poraz i to je to, što moramo da dosta radimo na tim međuljudskim odnosima. Ti ako želiš da stupiš u neku muško-žensku vezu, kao u romanu "Parter", moraš opštiti sa sobom da bi mogao opštiti sa drugima, moraš da uspostaviš neki most ka drugima. A ako neko nije dobar sa sobom, ako nije iskren prema sebi - naravno da se to odražava na impotenciju.

Da li si kao pisac, obzirom da ti je poslednji roman ljubavni, ikada voleo i koliko puta?
Da, tri puta. Ne držim se one "voli se samo jednom" - to je čuvena glupost.
Da li je tvoj junak Luka Razić, povratnik iz inostranstva, i njegova nesposobnost da se uklopi u milje koji je do nedavno bio njegov, problem svih nas zdravomislećih u ovoj našoj prilično bolesnoj stvarnosti, ili - ne leži li problem u samoj stvarnosti, a ne u nama?
Ja sam uvek sklon da nama pripišem krivicu, i sebi. Da nismo podržavali sve ovo kao neku vrstu korisne stvarnosti, ne bi nam se dešavale sve te korisne stvari, ili sva ta zavera. Sigurno je da je neko podržao neke od tih akcija, ali nisam siguran da mi sami sebi nismo ponešto ubacili i da, na žalost, ni dan danas nismo spremni sebi to da priznamo. Stvarnost je sto posto i dalje bolesna, i možda i više od sto posto, mi smo kako god bilo lošu stvarnost uzimali kao uzor. Ali, bitno je da ću se ja suočiti s time i pokušaću nešto tu da uradim, ne na neki revolucionaran način, bez ikakvih pouka, ali sa jednom minimalnom svešću da bi ljudi malo trebalo da preuzmu odgovornost. Znači, ja nisam tu aktivistički pisac, nisam angažovan u tom smislu reči. Ja ne zastupam ništa. Ja ne zastupam nikakve dobrote. Ne zastupam religioznost. Ne zastupam ni anarhizam. Ne zastupam ja ni humanizam i renesansu. Ne zastupam ništa. Ja, ako nešto zastupam, to je individualizam, i još ohrabrujem čitaoca da ostane sa sobom dobro, i da bude dobro sa sobom, i da bez obzira na okolnosti, ako pravi neku vezu da ta veza mora biti sastavljena iz dve individue. To je jedino što ja mogu da zastupim.

Kako gledaš na to da pojedini intelektualni krugovi, pogotovu književni, nisu lustrirani i da osim vas par mlađih pripovedača, imamo poprilično jadnu književnu scenu sa jalovim idejama, bez rešenosti da se pogleda istini u oči i uhvati se u koštac sa temama koje nas okružuju?
Pa, ja mislim da iza svega stoji jedan strahoviti, veliki, pre svega ljubak - kukavičluk, koji je razvijan sistematski u društvu (o bilo kom sistemu da se radi). Prosto, mnogo je smejurije na javnoj sceni u tom smislu, mnogo smo imali lažnih disidenata, potom su došli lažni kritički i misleći umovi koji su se predstavljali kao zaista kritički, bili podržavani sa svih strana. I sad dolazimo do te nemogućnosti lustracije, u jednom društvu koje je jalovo, ne može da hoda, koristi štake ili štap (kao ja sada). To je sad sve suviše jadno da bi se pokrenula ta neka kritična masa.
Jedino što mi se sviđa, u kuturi i književnosti, to je činjenica da postoje neki ljudi koji su objektivno nenormalni, u smislu da ne traže podršku društva da bi radili onako kako treba, u duhu svog vremena i individualistički. Sve počiva na njima. Ja ne moram biti u toj grupi, bitno je da vidim da ima nekoliko ljudi. Ne može biti drugačije. Stručno, pokušaću sve da učinim da tih ljudi bude više, to jest da dam podršku tim ljudima na različite načine, da nas bude što više, nas koji barem mislimo u duhu vremena. Kolliko se sviđamo jedni drugima, to je manje bitno, ono što nosi novo u kulturi je mišljenje u duhu vremena. To nije trend, nego filozofska kategorija. Toliko njih je pisalo o duhu vremena, o zeitgeistu. Ovde se sistematski gaji ta anahronost, i prosto nema tu ljudi koji mogu dovoljno da budu u duhu vremena. Kao što imamo mlade koji glasaju za pogrešne kandidate, koji ne govore jezike, koji ne putuju, tako imamo i kritičare koji izgledaju kao da su negde iz XIX veka. Malo imamo srpskih pisaca iz XXI veka. Treba raditi na tome. Neće nam pomoći niko, ministarstvo za kulturu. Naravno, to su sve neki ljudi koji se bave nekim svojim poslovima, ali ja mislim da treba opstati u tom poslu. Treba reći to javno, i zaista ne mogu da shvatim te mlade ljude, koji tako kukavički merkaju šta će reći a šta neće reći. Treba opaliti ljude koji prave štetu, maloumne a koji drže bitne pozicije u kuturi. Ako to nije tako, ako se to tako ne radi, onda ćemo uvek biti u toj nekoj pozadini i bićemo gori od naših suseda od kojih imamo bolju kulturu i književnost. I to je žalosno. Savremena srpska književnost tavori, i to je zato što imamo najgore ministarstvo kulture, a niko ne priča o tome. Kada sam rekao neke stvari o tim glavešinama našim, odmah su me uzeli na zub.

Spominjao si nastavak svog petoknjižja tzv. etnofikcije, koje si započeo "Žegom" i nastavio "Šnitom". Ako se ne varam, sledeća tema koja te okupira je progon vojvođanskih Nemaca posle II Svetskog rata. Kada se ta knjiga očekuje?
U narednih par godina, još uvek pripremam građu. Ovde, u Negotinu postoje neke stvari koje su me fascinirale, tako da ću sigurno u sledećih desetak godina napisati i roman etnofikcije u kome će se naći i Vlaška magija.
Kako ti se sviđa ovde u Negotinu?
Ovo je jedna nova sredina za mene, sa dosta nekih magijskih elemenata, i pošto pišem etnofikciju i magijski realizam, ja sam odlučio da kada budem došao ponovo, vidim neke stvari i lokalitete, pogledam neke filmove Ivice Ramovića koga sam upoznao. Takođe, želeo bih da vidim Majdanpek - tu očekujem da vidim totalno propalu sredinu. Rajac moram da vidim, i Vratnu.
Kao pisac, mogu da kažem, pričaju da je ovo jedan pasivan grad, ali video sam da ima dosta ljudi, žene su dobre, sve je OK. Kažu da je sve to ovako malo živahno zato što je leto. Meni se to što sam video svidelo, mada kažu da se u januaru vidi koliko je sve propalo - to nisam video. Kao pisac imam potrebu da ovde dođem ponovo, i nadam se da kada Zvonko Karanović i ja krenemo na turneju, doći ćemo ponovo ovde jer hoćemo da manjim gradovima posvetimo pažnju. Meni nije ispravno da Beograd drži pola punktova u kulturi. Krećemo iz Kruševca, tu je Niš, i ovo sada je za mene turneja takođe. ja sam došao u Negotin privatno, ići ću 27. u Sremsku Mitrovicu, 29. u Niš da vidim šta se dešava (doći će neki moji fanovi, ljudi koji su zainteresovani) - to je sve moja turneja. Ja hoću da idem ljudima na noge, da vidim kako žive, kako stvaraju, da vidim da li tu ima nekih mojih saveznika, da li postoje ljudi koji misle slično, i da li ima građe za mene. Prosto, treba imati vremena za takve stvari.

Kako si rekao, svi nacionalisti su se povezali ...
To je problem nas individualaca, što ostavljamo bilo kakve unije. Neka to bude personalna unija, ostanimo individualci ali držimo se zajedno. Ne moraju svi da imaju isto mišljenje, dovoljno je da postoji jedna tema, u duhu vremena, sa dvadesetprvovekovnim vrednostima. To nije nikakvo grupisanje, to je nešto najnormalnije. To je kao kada napraviš neko umetničko udruženje, treba da imamo predviđeno socijalno, zdravstveno, na tom nivou zajedničko.
Prosto, verujem da će ovaj boravak u Negotinu meni poslužiti za to, za produbljivanje takvog stava i za neke druge stvari - a nadam se i vama. Nešto ćemo valjda uraditi.

facebook group
facebook profile
Laguna - profil

Danas počinje "godišnji". Nisu mi rekli određeno koliko će potrajati. Ne zna se i ne idemo dalje. :-))) Da, traži se nova šljaka. Na ovoj staroj jednostavno nije išlo. Nikako da me šefika počne slušati. :-) Jedva čekam neki novi razgovor za posao (vidi sliku). :-)blog je na adresi www.vladimirgajic.iz.hr

Apple nas je malo prije iznenadio updateom za iPhone (ne i iPod touch) verzije 3.0.1. Kao što se očekivalo, do kraja srpnja je pokrpan propust otkriven u Messages aplikaciji, a koji omogućava slanje zloćudnog koda putem SMS poruke i tako preuzimanje kompletne kontrole nad uređajem (root pristup). Naravno, teoretski je moguće  i daljnje širenje takvog “virusa”, [...]

Potreban materijal:

Za testo

100gr putera
50ml mleka
150gr brašna
3 jaja
50gr šećera
pola kesice praška za pecivo

Za fil:

250gr seckanih krušaka
250gr seckanih breskvi
200gr šećera
2 kesice vanilin šećera

Priprema:

Mikserom umutiti puter i 50gr šećera. Jaja polupati pa odvojiti belanca od žumanaca. Žumanca i 1 kesicu vanilin šećera dodati u sud sa puterom. Prašak za pecivo umešati u brašno i dodati u sud za mućenje, kao i mleko. Promešati da se smesa sjedini i preručiti u nauljen kalup. Peći 20 minuta na 200C. Kruške i breskve staviti u šerpu sa 150ml vode i vanilin šećerom, kada uzavri skloniti sa šporeta i ostaviti da se ohladi. Belanca umutiti mikserom sa 200gr šećera u čvrst šam, dok se šećer ne rastopi. Po pečenom testu rasporediti oceđeno skuvano voće, onda umućena belanca i sve vratiti u rernu da se dopeče. Peći 30 minuta na 150C. Ispečen kolač ostaviti da se ohladi i seći na kocke.

Podeli:

Club Clinica - Nedeljna najava: 04.08.2009 - 08.08.2009

04-08-09 Makao bend live & One

05-08-09 Bokula, Zakula, Gavra

06-08-09 MARKO NASTIC, Spirko, Zarez [200 din karta]

07-08-09 Joy & Flo

08-08-09 Zarez & Miki

Bor, 31.07.2009. Izvor: Personal magazin Regionalni skup blogera nakon Pančeva, Novog Sada i Bora, dolazi u Niš. Ove godine BlogOpen će biti održan 4. i 5. septembra u okviru Internet festivala E-TVRDJAVA. Očekuje se prisustvo preko 100 ljubitelja blogovanja sa Balkana, koji će moći da čuju i vide najpoznatije i najuticajnije regionalne blogere kao predavače. Tradicionalno, ovu manifestiaciju [...]