Jesen je ušla u naše kuće, stanove, vikendice ili tamo gde već živimo, ko kako i gde i koliko se novca ima za ovakve za život važne stvari. Ako ćemo se grejati na struju valjda ćemo imati i para za to; na gas tj. plin takođe treba imati para; drvo i ugalj… košta ko kajgana onog gore na nebu; ako će nas grejati ljubav prema onom drugom – lepšoj ili jačoj polovini, ondak smo srećni ljudi! Nemali mi para za ogrev niti imali njega ili nju, loše nam se piše ove zime koja se ovako pred kraj godine vazda šunja i krije se iza jeseni, a kada budemo najneoprezniji eto nje da nam zaledi prozore na sobama.
Tamo gde ima dece, u ovom slučaju mislim na porodice, osim što je počela škola, koja već sama po sebi izdatak je za roditelje, čeka ih kupovina zimske odeće i obuće, jer niko ne zna kakva će zima smrzavati i pretvoriti u led površinu Palićkog jezera.
Međutim, ono što sada najviše interesuje domaćice je zimnica.
Ja mogu samo da Vam dočaram lepe boje sa subotičkih pijaca.
Nekoliko volontera NSHCa je ovo leto provelo radno. Naravno, možete pretpostaviti da je to bilo uživanje uz našu decu :)))
Imali smo četiri dana u nedelji koje smo koristili maksimalno. Utorkom i petkom se održavala plesna radionica u jednom fitness centru na limanu, čiju salu smo dobili na korištenje (hvala), sredom su se deca koja idu [...]
Ja Ivana Momčilović rođena Nešović javno izjavljujem da se serem u ovakvu vlast, u sve političke stranke, političare i njihove dupelisce u sva ministarstva i ministre i da su svi oni do jednog lopovi i prevaranti i da je ova država propala ne zbog naroda, već zbog vladara. Neko će reći narod je birao, jeste, ali koga god da je narod izabrao isto bi nam bilo, jer svi su oni povezani kao creva i samo im je ime drugačije.
Lično i persenalno kažem da su upropastili sve što devedesetih nisu upropastili. Sve su to ista govna i onda i danas, tako da “demokratija” u kojoj živimo nije ni D od onoga što treba da bude. Samo nam je država u međuvremenu jedno 65 puta promenila ime, sve ostalo je isto.
Psujem i pljujem, ljuta sam i imam pravo na to. Ne bavim se politikom i nikada nisam. Ne pripadam nijednoj partiji, ne pripadam nijednom predsedniku stranke, direktoru, šefu ili nekom njihovom potrčku, ne pripadam kao radnik ni jednom preduzeću, sindikatu, ne pripadam ni jednoj nevladinoj organizaciji, novinarskoj redakciji, nisam ni u jednoj sekti i baš niko ne može da mi zabrani da kažem ono što hoću, kad hoću i na koji način hoću.
Pripadnik sam jadnog, bednog, očajnog, iskorišćenog, tužnog, prognanog, izmučenog, izrabljenog, ismejanog, ma ne znam šta sve nisu od nas napravili gore navedeni, SRPSKOG NARODA.
Hoće da se stidim što živim u Srbiji, hoće na mene, vas, da svale krivicu za svoje greške. Da budem postiđena i očajna, da nemam izlaz, da ne vidim nadu.
E pa neće moći smrdljivi govnari. Neće moći, svega mi. Dok bude ovakvih kao ja, kao mnogi koji pišu, govore, misle svojom glavom, neće moći. Vi ste veliki i jaki, organizovani, imate vlast, pare, mi to nemamo, ali imamo snagu. Neslućenu snagu. Da nećete i sada da nas bijete kada izađemo na ulice? Da nas zatvarate i sudite nam što želimo da vas ne gledamo više, ako ništa drugo?
Nemam pojma ko bi mogao da zauzme vaše mesto, jer sve ste ogadili, crvljive su te vaše fotelje. Pustili ste duboko korenje. Raširili se kao epidemija, prikriveni virusi, koji čekaju da nam kao, donesu nešto novo. Hoće li se ikada pojaviti neko ko će sve to moći da raspetlja, a da ostane ne zaražen?
Postoje dve vrste zločina – oni izvršeni činjenjem i oni izvršeni nečinjenjem. Samim tim postoje i dve vrste zločinaca. Danas sam sklona da tvrdim da ovih ima više. I ponavljam, nije kriva mašina već ruka koja je pustila u rad i okrenula glavu.
Još juče sam čitala brzinski napravljen profil nasilnika starih samo dvadesetak godina. Do juče su bili nasilnici danas su ubice. Iz nehata? Sociolozi su utvrdili da su ta deca bez nade, uglavnom iz razorenih porodica. Društvo i sistem su nevini, kao i uvek. Ni jedan sociolog na ovom svetu me neće ubediti da je neko u dvadeset godina bez nade. Niti da ’’razorena’’ porodica obavezno stvara delikvente.
Ne želim da čujem ni jednu olakšavajuću okolnost, ni za ruku koja je učinila zločin ni za sistem koji je aminovao da onih dana neko u Beogradu mora da dobije batine. Podjednako su krivi. Ne želim da čujem ni jednog političkog lidera koji naglašava, zahteva, apeluje, najavljuje. Ni jednu reč o narušenom srpskom ugledu, o lošoj slici.
Ne želim da slušam o reakcijama ’’sa najvećom mogućom ozbiljnošću’’ i ’’o principima strogosti’’. Vlast, zakon i pravosudje su imali previše vremena da se uozbilje.
Želim da počinioci budu kažnjeni a da naručioci preuzmu odgovornost. Želim da se ova zemlja uozbilji i prestane da se bavi posledicama. Vreme je da se bavi uzrocima.
Najvećim zločinom, od kako je sveta i veka, smatra se ubistvo.
Najveće licemerje koje može izaći iz mašinerije ove prepredene vlasti je da ne mogu ljude na ulicama da zaštite od nasilnika a onda da šalju telegrame iskrenog saučešća. Sramno! I obećanje da će država učiniti sve da počinioci ovog zločina budu kažnjeni. Država je morala da učini sve da do ovoga ne dodje.
Želim da verujem da u Srbiji još uvek ima mnogo, mnogo, više onih koji strance uče psovkama, objašnjavaju im kako se Srbi ljube tri puta, uče ih da piju šljivovicu i igraju kolo, koje ti stranci odlazeći nazivaju svojom braćom.
Ovde više nije pet do dvanaest. Kazaljke su se sklopile. A to nije čak ni krajnje vreme.
Vreme je isteklo još juče, dok je Brice Taton bio živ.
Ovo je Srbija. Iz godine u godinu, sve manja zemlja na Balkanu. Srbijom već nepunih deset godina vladaju “demokratske snage”, u ovom mandatu sačinjene od Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije (iste one kojoj je pok. Slobodan Milošević počasni predsednik). A tu je i ever so charismatic Palma. I penzioneri. Na “lokalu”, a i globalu, po potrebi se ubacuje i LDP Čede Jovanovića. Ova vlada je “potomak” one stare vlade DOS-a, koju su nekada u ljubavi i slozi činili Đinđić, Jovanović, Koštunica, Velja Ilić, Batić, Korać, Čanak itd.
Srbija ima 3 kanala državne televizije, RTS-a, od čega je jedan digitalni, i koji ne može da prati preko 99% stanovništva. Na digitalnom kanalu se emituje program “visoke umetničke vrednosti”. Nekako zaključujem da ga ni onda ne bi gledalo više od 1% stanovništva Srbije, pa taman i da ima tehničke mogućnosti. Imamo McDonalds restorane u nekoliko gradova. A i 2 velika shopping mall-a. O hipermarketima da ne pričam.
Navodno, najgledanija televizija u Srbiji je Pink, naročito kada je Grand Show. A tu je negde i Veliki brat na B92. Da. B92. S obzirom na hroničan manjak sredstava, Srbi se po nekoliko puta u toku godine “drogiraju” reprizama starih domaćih serija. Ni nove nisu ništa bolje, pošto nakon devedesetih, srpsko glumište sa teškom mukom formira glumca koji ume da glumi, a ne da afektira. Srbi Nove Godine mahom provode u svojim domovima, uz Grandovo “Narodno veselje” i koje kilo prasećeg, kupljenog zahvaljujući minusu na tekućem računu.
U zadnjih nekoliko godina, srpski gradovi su pretprani predstavništvima stranih banaka. U Užicu, gde živim, 3 banke su uspele da isteraju i zatvore 3 knjižare. Logično, pošto Srbin više voli da se zaduži i troši ono što nije zaradio, nego da pročita knjigu.
U Srbiji postoje 2 velika fudbalska kluba. U stvari, oni misle da su veliki. Možda su nekada i bili, danas nisu. Navijač jednog od velikih klubova je prošle godine brutalno nasrnuo na policajca, gurao mu baklju u usta i naneno mu teške telesne povrede, ali i ozbiljno narušio psihičko zdravlje. U svoju odbranu, mladi navijač velikog kluba je rekao da “nije znao da je to policajac”, pošto to, valjda, predstavlja bitnu olakšavajuću okolnost. Tako su mislili i mudri ljudi iz velikog kluba kada su stali u odbranu mladog huligana.
U međuvremenu, Srbe je puno iznervirao jedan momak koji je želeo da izvrši samoubistvo skokom sa mosta u Beogradu. Iznervirao ih je u tolikoj meri da su sugerisali policajcima da ga gurnu pošto žure, i ne mogu da čekaju da se kriza sama razreši. U međuvremenu, moćni “nezavisni” medij se zgražavao nad činjenicom da je gomila Beograđana sve to snimala mobilnim telefonima. Valjda su ljudi pomislili da imaju šansu da ubodu mobilni telefon kao nagradu u emisiji “Gledalac reporter” na istoj toj televiziji. Uostalom, snuff filmovi su na ceni.
U Srbiji, preko 80% stanovništva se protivi gej paradi. Srbija ima večite ministre, ekspertske stranke, gomilu fabika koje ne rade, tonu nepravilnih privatizacija, nekoliko tajkuna, 3 mobilna operatera, Guču, Exit, monopol u mnogim društvenim sferama, razvijen organizovan kriminal, šatro nezavisne medije, bulumentu nevladinih organizacija, navijačkih grupa, samozvanih eksperata i analitičara, izbore koju u 80% slučajeva neće uspeti. Srbija ima Kursadžije i Ami G Show. Srbija ima netolerantne ekstreme svih boja. Od crne, braon, zelene, bele, pa do duginih boja. Srbija ima porodilišta u kojima nema tople vode. Jeftine narkotike. Belu kugu. Gomilu neosvešćene ženske dece koja nije čula za kontracepciju. Hiljade večitih studenata, desetine hiljada slučajeva koje će zastareti pošto sudovi ne stižu da ih sude, korpuciju na svakom ćošku. Imamo i decu koja tuku nastavnike. Nastavnike koji seksualno zlostavljaju decu. Smešno male plate i apsurdna poskupljenja svakih par meseci.
To je Srbija. Jadni smo. Bedni smo. Bez perspektive. Od nas je i Bog digao ruke. Davno. Ali, ma koliko jadni i bedni bili, ne tučemo strance. To nismo mi. To je šačica batinaša, plaćenih od strane onih koji ovoj zemlji ne žele dobro.
I dosta je bilo podmetačina. Potemkinovih sela, paljenja Rajhstaga. Kriminal ima ime i prezime. Nasilnike u zatvor – pravda za Srbiju.
Ovom prilikom pozivamo sve koji žele doći na koncert da, zbog ograničenog kapaciteta kluba, ulaznice nabave u pretprodaji, pošto će na ulazu biti izdvojen mali broj istih za goste koji dolaze van Niša.
Karte za koncert se mogu kupiti u CD shopovima Happy House, Energy, CD Sound, kao i u samom klubu Feedback, po ceni od 500,oo dinara, gde će biti distribuirane sve do subote do 14h.
Ekipa Nis-Musica vam obećava svež izveštaj, sa dosta fotografija, i nadamo se, video materijala.
"Kada se ništa ne bi radilo, svet bi stao . Kakav bi to svet bio bez razvoja?Zašto bismo se razvijali? Ako se ekonomski rast popne sa pet na deset odsto, hoće li se sreća udvostručiti? Šta ima loše u stopi rasta od nula posto? Nije li to stabilna ekonomija? Ima li ičeg boljeg od jednostavnog i spokojnog života?Ljudi nešto pronađu, uoče kako to deluje i iskoriste prirodu, misleći da to mora biti dobro za čovečanstvo. Rezultat svega toga, dosad, je zagađena planeta, zbunjeni ljudi i haos modernih vremena.
Što ljudi više rade, što se društvo više razvija, to se više problema pojavljuje. Sve veće pustošenje prirode, iscrpljivanje resursa, nelagoda i dezintegracija ljudskog duha, sve su to posledice ljudskih pokušaja da se nešto postigne.
Izvorno nije bilo razloga za progres i ništa nije trebalo činiti . Došli smo do tačke u kojoj nam nema druge nego stvoriti "pokret" protiv stvaranja."
Dugo se kanim da napišem ozbiljniji članak o ekonomskom rastu koga smatram veoma opasnom dogmom zrelom za preispitivanje i odbacivanje, ali zapravo nema svrhe ni razloga pametovati nad nečim tako jednostavnim. Svaki pokušaj učenog objašnjenja bi vodio u još veću konfuziju. Umesto toga dovoljno je i ovih nekoliko zdravih pitanja i zapažanja začetnika permakulture Masanobe Fukuoke.
STO ĆUTIM
Što ćutim, što je, ako ljubav nije,
Al ako je ljubav, bože što je ona?
Ako je dobra, zašto je zlu sklona,
Ako je zla, zbog čega slatka mi je?
Gorim li od sebe, čemu plač i tužba,
Kriv li sam tome, malo jauk vrijedi.
O žrtva smrti, slatkoćo u bijedi,
Ako vas neću, čemu ste mi družba?
Al [...]
