Danas sam išla na pijac, isporučila doručak po želji, išla po zaboravljene cigare, počela da kuvam ručak po želji, izašla da dokupim nešto kupljeno sa lošom procenom.
Izmedju sam sto puta ušla u kupatilo, saplela se, proklinjala sebe što mi fali par ruku, popela se, sišla, čeznula za visinom manekenke, uspela da se zavrzem u crevo usisivača, letela po kući i u sebi vikala – sa’ću, sa’ću, sa’ću bre da se dočekam na noge lagane i opalila kol’ko me ima uz vrisak – gotovo, ima da me nema. Otvorim oči ljubimac iznad mene, sav usplahiren, umesto da me digne počeo da me intervjuiše – Šta rkćeš, gde trčiš, si normalna, šta radiiš bre?! Ja k’o kornjača jedva se odvrzoh iz onog creva i optužih ga da je baksuz, da sam zbog njega mogla da poginem. Potvrdio mi dijagnozu da sam luda, okrenuo se i nastavio da se pravi blesav.
U tom trčanju mi pade na pamet da zapišem nešto.
Ćerka ljubimica dobila napad da je naučim da šije. Održah malo predavanje kako i šta i sedosmo da sašije neku bluzu. Trista puta me pitala jesam li sigurna da ono što sam rekla treba baš tako, je l’ to mora baš tako, je l’ mora toliko komplikovano, ispirala mi mozak, ispirala, dok me nije ubedila da ne znam da šijem. Počela i ja da se pravim blesava u odnosu na nju. Posle jedno dva sata ljubimica pokaže svoju kreaciju, na sve liči sem na bluzu. Nešto izmedju pelerine i spavaćice. Optužila me da sam baksuz, isto ko ja ljubimca, to je kod nas lančano. Ja slikala prvo šivačko umeće ćerke ljubimice i ‘bluzu’ poklonila kanti za otpatke.
Opet se prisetila da bi mogla ono da zapišem al’ bilo vreme ručku.
Za vreme ručka sam htela da izbacim milo mi dete kroz prozor jer je izmislila da ono što sam joj do danas spremala posebno sad neće i da joj se baš svidja onako kako joj se do danas nije svidjalo. Ručala i brojala do hiljadu i unazad. Zabrojala se i počela da razradjujem blogotemu, rešila da zapišem čim ručam.
E, al’ onda sam se u’vatila čaše. Hoću reći vina. Cevčila to vino dok mi se nije prispavalo. Setila se da bih mogla ono da zapišem al’ odložih za posle spavanja. Naredila ljubimcu da me budi za sat, sat i po jerbo ako preteram opet ću da brojim zvezde na oblačnom nebu.
Jedva me naterao da otvorim oči, progvirih i videh čovek u stanju histerije pa reših da se pridignem.
Setih se onog zapisivanja al’ uključih jednu mašinu, pa drugu, pa reših da se odmorim od spavanja i popijem kafu.
Sedoh ovde i zaključih da pojma nemam šta sam htela da zapišem. Samo znam da mi tema bila ekstra. Da sam nešto smislila. Šta, ne mogu da pronadjem u glavi da me ubiješ. Preslišavah se i ništa. Pokušavah da rekonstruišem dan, svega se setih sem šta sam htela.
I pojedoh se živa. Ne što ja sad to ne mogu da zapišem nego što nemam pojma da l’ mi je to od trčanja po kući il’ od godina. Momo Kapor, odavno, lepo čovek rekao – Starost počinje onda kad pomisliš – Šta sam ono ’teo da kažem…
Mraz je ostavljao svoje šape po skadarlijskoj kaldrmi dok se Bane užurbano spuštao niz najizvikaniju boemsku ulicu u gradu. Sat na mobilnom telefonu je upozoravao, književno veče njegove majke samo što nije počelo. Srećom, svetkovine ovog tipa nikada ne počinju na vreme - pozdravio se sa velikom većinom gostiju, sa svima koje je poznavao, osetivši na sebi i znatiželjne poglede nekolicine nepoznatih, u čemu je prednjačio jedan fino skockan komad.
Književni kritičar je nadugačko demonstrirao svoje poznavanje Vujaklijinog rečnika, zavijajući lepo spakovanu i nepretencioznu kevinu autobiografiju u suvoparne oblande. Proćelav i nizak, neuspeli književnik je zavodio sam sebe svojom kvazi-erudicijom. Mnogo je manje bio uspešan u ostvarivanju kontakata sa prisutnim propupelim devojčurcima, nekadašnjim kevinim učenicama, za koje se rečnik iz zamornih almanaha nije pokazao kao najsrećnije izabrana udica, već pretnja dosadom nalik kolumbijskoj kravati. Bane je kasnije odlepio kada je čuo od majke da je kritičar tražio lovu za svoj beskrajni monolog u kome su zagonetne reči bile same sebi ukras. „Ja em bih to ispričao bolje, em te ništa ne bi koštalo“, ali je svet izgleda ostavljen na milost i nemilost prodavcima kratkotrajnih misli.
Put je te večeri Baneta odveo na drugi kolosek. Zajedno sa svojom kumom i bivšom ženom, koja se pojavila u debelom belom džemperu koji joj je taman kako treba potencirao lepu figuru, uspeo se uz smrznute skadarlijske betonske kocke ka novokomponovanom kafiću. Budući da je odrastao u tom kraju, kao klinac povazdan igrao fudbal na male goliće koji su za sav ostali svet bili klupe za sedenje, znao je da je to jedno od retkih mesta u kome se skupljaju elitni dorćolski dileri. Začudo, atmosfera nije bila opterećujuća, za razliku od lokala koji se nalazio sto metara više – u kome nije bilo klijentele sa krimi pedigreom ali su nadmeni gosti i vaćaroški nastrojeni konobari dizali nivo neprijatnosti do nepodnošljivosti. Sa četvrt veka i nešto malo sitnine u biografijama, tema neobavezne priče se sama po sebi nametala. Sadržana u pitanju „šta dalje?“, misli prisnih sagovornika bile su usmerene ka sutrašnjici koja nikako nije pokazivala jasnije obrise na horizontu. Za razliku od nervoznih ženski koje je očevidno hvatala egzistencijalna frka, Bane se držao dobroćudno potcenjivački i nezainteresovano, njega je ionako večnost oduvek više zanimala od budućnosti. Voleo ih je do beskraja obe, svaku na svoj način, što mu je dosta pomoglo da se u njihovom društvu opusti. Među onima koji te vole sve je u boji čak i kada je sivo. Stoički je saslušao spisak želja koji je iz sekunda u sekund bio duži za neku novu stavku. Ženska taktika bila je očigledna: pobuđivanje strasti za dobrima prenetih na nivo statusnog simbola, običnih svakodnevnih stvari koje su uvek nadohvat ruke ali se bez novca ne mogu posedovati. -Ja hoću da pijem viski svaki dan kada mi se pije, izbacila je kuma iz sebe frustraciju. Bane joj odgovori: -Šta ti fali sad, ako hoćeš mogu sad da nam naručim po viski, ako ti se pije. Kuma se nije dala pomesti, a i bivša žena je odobravala njeno viđenje klimanjem glave. -Ne radi se o tome Bane. Mi ovde to sebi ne možemo da priuštimo. Moramo da palimo preko. Neću uopšte da razmišljam o tim stvarima, želim da ih sebi priuštim kad god mi se prohte. Hedonizam se nikad nije previsoko kotirao u Banetovom sistemu vrednosti. Svaki odušak strasti završava se glavoboljama. Kaljen u pećima nemaštine i asketizma, prepoznavao je razmaženost u kuminim rečima. Nije joj to uzimao za zlo, njena hedonistička crta je bila neodvojiva od ostatka njenog bića i kao da je davala neodređeni sjaj njenoj bledoj puti. -Ne znam šta da ti kažem, kumo. Ja ne vidim sebe tamo. Samo ovde. Znam da ću imati za viski kad mi se bude pio. Ne moram da idem zbog takvih stvari. -Ali kako to misliš da izvedeš, ubacila se u priču bivša žena, koja se osećala skučenom nakon što bi određeni period vremena provela na istom mestu. Đavo joj nije davao mira, morala je uvek nešto novo da izmišlja. Zbog toga su se Bane i ona naposletku rastali, prijateljski i bez tuge. -Ni jednoj ni drugoj ne moram previše da objašnjavam sebe. Poznajete me. Ne nameravam ništa da učinim, kao i do sada. Ne znam šta bih zapravo trebalo da radim? Da obijam pragove kako bih ostvario neke, ne znam ni sam čije tripove? Sve će doći samo po sebi. Živi bili pa videli. Prošle su dve i po godine. Kuma je poslala razglednicu iz Dubaija, dobila je ugovor na godinu dana. Pre toga je živela kao grofica u Sofiji u četvorosobnom stanu u oronuloj zgradi koja je imala lepo dvorište u svom srcu. Bivša žena ide uzduž i popreko čitavog kontinenta, sa naglaskom na Balkansko poluostrvo. Miri zavađene balkanske narode i drži nivo isterivanja pravde u krvi na preko potrebnom egzistencijalnom nivou. Banetu je stvarno naleteo posao sam od sebe, a da nikoga nije cimao za rukav. Uporedo sa prvim pravim poslovnim iskustvima te uplatama na njegov žiro-račun, naleteo je na jednu dobru žensku i sa njom u talu zagrljen počeo da stvara bedem odbrane od korporativnog zla u kome se našao. Rekreativno istraživanje sveta viskija o raspojasanim vikendima se samo po sebi nametnulo kao melem na sve progutane knedle, sve lažne osmehe i sva sranja koja je bivao prinuđen da prevazilazi u toku radne nedelje. U zagrljaju sa “glazgovačom “ sve je nestajalo kao rukom odnešeno.
Poučeni falsifikatorskim iskustvima iz devedesetih, svesno su izbegavani Balantajns i Džoni Voker. Ni Tičers nije bio previše omiljen, mnogo boli glava od njega jutro posle. Od Sautern komforta je njoj bilo muka, pa su prestali da ga kupuju. To je podmuklo piće – savršeno je pitak i odlično se meša sa koka kolom, ali kada opauči po lobanji, onda nema milosti. Čivas je uvek bio preskup, ali je i svesno izbegavan – to je bilo omiljeno diktatorovo piće. Umesto toga, skuplji izbor je pao na Glenlivet, primećen kao izbor zajebanog mafijaškog bosa u jednom odličnom filmu. Stilizacija filmskih gangstera je sudeći po ovom primeru, beskrajno šik. Što su dublje tonuli u svetu odraslih, bivali su pronalaženi plemenitim favoritima za čitav život, stožerima zanosa pijane sreće i maglovitih magnovenja izoštrenih pogleda. Njen izbor je bio rokerski – Džek Denijels, njegovo srce je kucalo za malt – Glen Grant. Pitak kao planinska voda, nagnao ga je na suze jednog suludog jutra pošto je gledajući u dno prazne flaše čuo Cunetovog „Janičara“, mada ni Sinanov nije za bacanje. Glen Grant je i dalje jedina viskijasta žestina koju preferira klot.
Irci su apsolvirali vekovno znanje o blagodarnoj tečnosti – Tullamore Dew, Jameson te posebno pitki crni i beli Bushmills. Boje Škotske branio je od ranije omiljeni Famous Grouse, da bi mu se nakon temeljne istrage priključile i nove zvezde, pristupačni a kvalitetni Black & White, Bells, Haig, Vat69, J&B. Čak i fenserski dizajnirani Passport Scotch, skockan da namami mladež na greh, poslužio je svrsi dizanja raspoloženja i poboljšanju krvotoka. Na reč Amerika, Bane bi prvo pomislio na burbon. Ako hoćeš brzinu na svom putu do sreće, neko od suvih grle iz njihove ergele je siguran izbor. Four Roses za sprint, Jim Beam (i beli i crni) za stiplčez. Samo oprezno, za svaki trk je pre svega neophodno (o)stajati na nogama. Bane se rado sećao svojih prvih susreta sa burbonom. Još u srednjoj školi kada je išao na privatne časove matematike, čija se rigidna logika stalnog vežbanja zadataka nikako nije uklapala u njegov raspored. Srećom, profesorka je bila upućena u tajnu: iznela je na sto flašu na čijoj su etiketi bile četiri ruže. Zalivane koka kolom, imale su sjajan efekat na Banetov mozak, koji je sa lakoćom odjednom počeo da shvata suštinu i zavodljivost logaritama, funkcija i njihovih bližih i daljih rođaka dok se pržio na prijatnom majskom suncu, udobno zavaljen na prostranom krovu jednog novobeogradskog solitera. Banetova jednačina je vremenom postala aksiom bez nepoznatih. Flaša viskija je uvek na stolu, da podseti na bliske koji su daleko, ali i da obodri za životnu borbu sada i ovde.
Dan je poceo kada je klinka primila poruku od jednog decaka – pozvao je da idu zajedno u skolu. On zivi na pola puta i sresce se ispred njegove kuce. Kad mi je rekla da je mnogo dobar decak, moje lice je dozivelo transformaciju. Treba pomoci evoluciji, pricam joj vec neko vreme, okaciti na polovima [...]
Ma, jeste danas Sveti Luka, slava negotinske Narodne Biblioteke "Dositej Novaković", one negdašnje "Radmila Novaković". Ali, došla su druga vremena, nema više Radmile. Ni one Novaković, niti one Gerov. Odoše, ko zna gde i da li će da se vrate. Zato u Negotinu danas imamo nešto sasvim novo, drugo. A opet isto.
Sada imamo demokratsku noć. Noć Veštaca, a ne Veštica. Eto, mnogo je različitih stvari u Negotinu u odnosu na prošlogodišnju Noć Veštica.
Rijeka više ne radi u igraonici Tweety, u stvari ni sama igraonica više ne postoji. Radili manje od godinu dana, naradili se, šta li ih je već spopalo, pa zatvorili. Standarni negotinski bizMismeni.
Profesor Žarko Korać je zamaskirao SDU u stranku na još neki mesec, kada će (na moju veliku žalost) morati da prizna i sebi ali i Srbiji da im neće uspeti preregistracija po pravilima igre koju je povela sadašnja Vlast. Tada, krajem januara 2010. godine, u ovoj zemlji više neće postojati ni jedna jedina građanska stranka. Neka nam je laka Srbija.
Deki Grujić i dalje maskira RTK u televiziju, samo je sada dodat i strani akcent, da se KO ne seti?! Voarbim Romanešte. Rumunješće. Trick-Or-Treat, kažem ja na to.
Sunđermiki je i dalje maskiran svaki dan, a ona budala nikako da se opameti. Niti da skine maskata sa facata. I dalje priča (i piše) okolo kako mu nešto sve više smrdi. Plus grip.
BU! Ma jok bre, niko da se štrecne, a kamo li da se uplaši. Njih se ama baš ništa ne dotiče, kakvi crni slatkiši za decu! Mogu samo kuvana jaja ofarbana u crveno, žuto ili plavo. Ili u sva tri odjedared. I zašto šalju maskiranu decu po slatkiše, neka se odmah sami lično učlane u Četvrtkove stranke. Dobiće na instant lutriji - instant učlanjenje. Maske - skidaj! Šta će vam, farbara i detelinara ionako rade punom parom.
Dakle, preostalo nam je još samo da konačno dočekamo onaj čuveni demokratski mrak. Pa da polegamo.
Jesenje lišće može biti neiscrpan izvor ideja za decu.
Primer za to može biti kreiranje slika u vidu raznih životinja i predmeta (obrađeno u tekstu SLIKA OD LIŠĆA). Međutim, rad može biti još jednostavniji i primeren deci mlađeg predškolskog uzrasta (3 godine). Lišće se može otiskivati na papir, što će deci biti posebno interesantno.
Za ovu jednostavnu ideju potrebno je sakupiti što više lišća različite veličine i oblika.
Materijal za rad:
lišće
papir
tempere
Tempere u više boja iscediti u odgovarajuću posudu. Što više boja, to je živopisnija slika i deci interesantnija.
Listove raznih veličina i oblika umočiti u tempere i otisnuti na papir, kao na slici. Mogu se koristiti boje koje su karakteristične za jesen, ali je još bolje upotrebiti i neke neobične. Kada se otisci osuše, napraviti okvir od hamera u boji i slika se može okačiti na zid.
Na ovaj način se može dobiti i zanimljiva jesenja čestitka.
Iz ličnog iskustva mogu reći da deca izuzetno vole igre otiskivanja i rad sa temperom.
Počela ‘ladnoća. Ono, nije baš da pingvini otimaju jakne narodu po ulici, ali ujutru… ladno. I uveče. Odma’ da se razumemo, ne volim zimu. Guše me jakne, kaputi, šalovi, kape, džemperi. K’o da mi je natovario neko džak na leđa i primorao me da nosam okolo. Sa druge strane, i ove žene, počele da trpaju [...]
u kojima će Džejn jednostavno i ne baš sistematizovano da prospe sadržaj svojih misli, a koje se odnose na aktuelna i ne tako aktuelna dešavanja. Klasična TC forma. Stay tuned.
I ‘De sam, bre?
Konačno – nađoh mira, reda i tišine da skuckam blog. Pogađate, na poslu sam. Ozbiljno, zavalila sam se u fotelju, poterala omraženi mi Word i čukenjam. Videćemo na šta će to na kraju da liči, pošto moj ofis nije naročito inspirativan kada je blogovanje u pitanju, no dobro. Kao što su oni koji me prate na Twitteru već upoznati, Džejn ima puuuno posla u poslednje vreme, tako da je vreme potrebno za pisanje bloga pravi luksuz. A čak i kada ga uštedim tokom dana i sednem za tastaturu kod kuće, koncentracija mi zabije nož u leđa, i ja završim sa onom narodnom “ja u Nišu, misli u Ljubišu”.
II Veeeejv!
Čekala sam invite danima i noćima, proklinjala zlog Google-a što me ignoriše i što mi ne uzvraća ljubav, sve dok jedne večeri na Twitteru ne rekoh da mi “ne treba šugavi invite, i da ako mi ikada stigne, ima da ga obrišem, kao svaka kontrašica”. Izgleda da je reverzna psihologija upalila, pa su se dobri ljudi iz Google-a (hehe, prava sam šlihtara), dosetili da mi pošalju invite, ali i priliku da pozovem još 20 ljudi. Hah. Naravno, pozivnice sam momentalno podelila bagri sa Twittera, dok sam real life prijatelje potpuno zapostavila. Zašto? Pa tako čuvam svoj identitet. Osim dve osobe iz mog neposrednog okruženja, niko, ama baš NIKO od moje porodice i prijatelja ne zna da je osoba sa kojom svakodnevno ćućore o najrazličitijim stvarima zapravo Džejn Dou. Eh, anonimnost nije tako loša.
III Veeeeejv!
Naravno, takav događaj epsko-biblijskih dimenzija kao što je dobijanje pozivnice za Wave ne može da prođe bez 2 tidbita. Prvi je bio uvodni, a ovo je “razrada”. Još nisam pohvatala sve cake, štaviše, mislim da sam tek zagrebala po površini. Ipak, ovo što vidim – mnooogo mi se dopada. A ubeđena sam da će se broj addona , widgeta i ekstenzija povećavati kako bude rasla dostupnost servisa koji je još uvek u preview fazi. Da se ne lažemo, wave itekako zna da zabaguje, da uspori, ali ono što mi je najviše zasmetalo je trošak na koji ću morati da računam u narednom periodu: jednostavno, moraću da kupim widescreen TFT monitor, i to što veći. Da bi Wave bio pregeldan i “jep”, mora da bude komotan.
Enivejz, ukoliko neko od vas koji čitate tekst nema pozivnicu za Talasanje, neka ostavi svoj mejl u komentaru, a ja ću se potruditi da uputim pozivnicu čim dobijem novu turu istih.
IV Inače?
Inače… ništa. Osim što mi se život sastoji od rada, spavanja, jedenja i tweetanja (najčešće sa WC šolje), nema bitnijih dešavanja. Istina, već treći dan kako mi “poigrava” kapak na levom oku, što je posledica prekomernog unosa kofeina prethonih mesečak i nešto. Guarana, cappuccino, Booster… Važno je ostati budan. :S Elem, to znači samo jedno: moraću pod hitno da “isperem” svoj organizam i to tako što ću biti na vodenom postu 7 dana. Ukratko, vodeni post je jedan od metoda čišćenja organizma koji se praktikuje od najranijih perioda ljudske istorije i predstavlja sastavni deo svih tradicionalnih medicina, od ajurvede, pa do kineske. I čuveni Paracelzus je smatrao water fasting najvećim lekom koji postoji.
Elem, kako to izgleda… U biti je jednosatvno: 7 dana neću jesti ništa, samo ću se nalivati vodom i biljnim čajevima. I to je to. Inače, to je nešto što praktikujem 4 puta godišnje, obično kada je smena godišnjih doba, nakon čega se osećam bukvalno preporođeno. Kada sam tek počela da praktikujem water fasting, moji su bili apsoluno zgroženi i zabezeknuti (”Jaaao, propašće nam deteee!”), ali pošto im je par lekara reklo da to i nije tako loša stvar, pod uslovom da se ne pretera, odustali su od pokušaja da me nateraju da “lanem na kašiku”.
Elem, o water fastingu ću pisati detaljnije kada počnem sa istim u ponedeljak.
V I za kraj: random statements!
Pink treba zabraniti. Umire se i od običnog sezonskog gripa, ali taj nije toliko interesantan za novinare. Nacizam i fašizam nisu isto, fašizam je suštinski levičarski. Linux je keva. Ne dopadaju mi se Twitter liste. Loše stvari se dešavaju u “trojkama”. Treba mi zabraniti posedovanje VISA kartice i odlazak na Amazon.co.uk. Estonski jezik mi je beskrajno simpatičan. Dolazi zima, everybody say “holaaaaa!”
Ozbiljno, zavalila sam se u fotelju, poterala omraženi mi Word i čukenjam. Videćemo na šta će to na kraju da liči, pošto moj ofis nije naročito inspirativan kada je blogovanje u pitanju, no dobro. Kao što su oni koji me prate na 
