Lirska transpozicija idejnog i kulturnog znaka u romantizmu
Tekst napisao: Miloš Krneta
Kada želimo da sagledamo veličinu neke kulturne pojave, svakako se nećemo ograničiti na granice jednog jezika i na okvire kulturne zajednice nego ćemo veličinu pojave pokušati da indentifikujemo u drugim jezicima, kulturama i narodima. Putevi traženja vrednosti nisu ni približno laki kao što zamišljamo dok čitamo o njima ili slušamo nečija svedočanstva. Moderna teorijska misao je uspela da razvije neke modele pomoću kojih uspevamo da indetifikujemo šta je stvari istorijski kulturni kapital, a šta je samo prolazni kulturni znak.
Da bismo imali pouzdanu sliku veličine duha jednog pisca, neophodno je u istoriji književnosti identifikovati neke ideje i modele mišljenja koje je je neki pisac ili stvorio, ili preradio, domislio, pesnički drugačije transponovao. Istorijske pojave su mnogobrojne, često ukrštene, vrlo često paralelne, tj. više njih dešava se istovremeno.
Svaki pisac svoje knjige je namenio čovečanstvu, svim ljudima bez obzira na granice. Neke knjige su privaliče veliku pažnju čitalaca, a neke su privukle posebnu pažnju pisaca novijih naraštaja.
Tako Geteov vaspitni ideal nalazi pre svega svoje pravo ostvarenje samo u kulturi društva i čovečansta kao celine, i merilo po kojem se indivualno dostignuće uklapa u buržoaski životni obrazac postaje pravi kriterij vrednosti dela. U više navrata Gete se žalio na samoću i želju za razgovorom. U gomili njegovih pisama koja su nam ostala pokazuju šta za njega znači interkulturalni dodir i razgovor, razmena i uzajamno izlaganje ideja. Takav dijalog je vodio sa svojim „prijateljima iz prošlosti“, a njegov najbolji prijatelj bio je Torkvato Taso.
Stoga, ovaj rad ćemo posvetiti ovom veoma živom literarnom odnosu koji je reaktualizovao interesovanje za Torkvata Tasa u tadašnjoj Nemačkoj, a kasnije i svetskoj književnosti.
Teško da se može tvrditi da u svetskoj književnosti ima pisca čija biografija ispisuje tako potresne strane kao što je to Tasova biografija. Ovog velikog pesnika, odlikuju podjednako njegov genij i njegove nevolje, koncentrisane u najiskrenijoj ljubavi koje jedan pesnik može osećati prema čovečanstvu.
Gete se zainteresovao za život i delo Torkvata Tasa još kao dete da bi interesovanje za ovog velikana svetske književnosti jasno bilo izraženo u periodu dok je pisao Vilhelma Maistera, odnosno, kada je pokušao da dramatizuje epizodu iz Oslobođenog Jerusalima koja je po mnogim pokazateljima biografska. Gete svoju dramu o Tasu nije počeo da piše sve do 1780. godine, pet godina nakon što se preselio u Vajmar. U leto 1971. godine, imao je prozni nacrt prva dva čina, ali obeshrabren odustao je od ovog dela sve od 1790. godine. Kao i druga Geteova dela i rukopis Torkvata Tasa u tom periodu lutao Italijom sa piscem. Veliki Geteovi pesnički i egzstencijalni nemiri su svoj odraz pronašli u Tasovoj veličini i kompleksnosti. Gete je imao mnogo muka i rad na ovoj drami je bio mnogo teži nego što je sam Gete procenio.
Težište problema poetske transpozicije lika i dela pisca jednog prošlog perioda može se naći i u samom Geteovom prelasku iz poetskih normi Sturm und Drang miljea u novi, vajmarski neoklasicistički milje koji nije sasvim odgovarao Geteovom slobodnom i čovekoljubivom duhu. Osamnaestovekovna slika Torkvata Tasa, sa jedne strane, kao pobunjenog pesnika, društvene žrtve i slučaja nepravedne društvene diskreditacije i, sa druge strane, kao umno poremećene osobe, idealno se uklapala u Sturm und Drang kulturni koncept. Ali kada se „kulturno“ preselio u Vajmar, Gete je napustio Rusoovu doktrinu o socijalnom pobunjeniku protiv autoritativnih stega i društvenih konvencija koji su primetni u delima Gotz von Berlichingen (1773), Clavigo (1774) i Stella (1775). Takav Geteov preobražaj je bio neminovan kada je prihvatio društvene funkcije u Vajmaru: mladi pesnik pobunjenik postao je filozof za razvijenim osećajem za zakonsko ustrojstvo i red. Ali, da li je to baš tako jednostavo, ili, bolje formulisano pitanje: da li je Gete izneverio svog pesničkog genija?
Tu svoju transformaciju Gete nije u potpunosti prihvatio. Njegov lirski subjekat je uspeo da razbije te stege i u skladu sa portretom Tasa, pesnik ne samo da je romantički ustanik koji sva prava zadržava za sebe, nego je i čovek koji je okružen prijateljima koje pogrešno smatra svojim neprijateljima i čije stavove često doživljava kao jedanu korektivnu ravnotežu vlastitog bića. To je bila najača lirska esencija koju je Gete preuzeo od Tasa i toj esenciji podario život u evropskom romantizmu.
Tema mentalnog rastrojstva koju su romantičari uz prvu pomisao na lik Torkvata Tasa uspostavljali, nastala je još u Tasovo vreme od trenutka kada je završio Oslobođeni Jerusalim, a taj „trend“ je kulminirao još više kada je Gete literarno transponovao svoje impresije u svom Torkvatu Tasu.
Gete je u Tasu video umetnika kojeg je društvo pokolebalo kada je bio najjači i kada je bio ubeđen u uzvišenost svoje pesničke misije. Gete nikako nije hteo da krene Tasovim putem, ali je u njemu prepoznao i svoj tragični položaj. Taso se osećao sputan novim verskim zahtevima i uznemiren je skrupulama do te mere da traži da ga ispitaju inkvizitori u Bolonji i Ferari; i mada ostaje svetan vrednosti svog dela, uzbuđen je optužbom da je u njemu prekomerno izmešao sveto i profano i bio je spreman da svom delu da etičko tumačenje koje ono ustvari nije ni imalo. Takva Tasova pozicija je posve tragična, a ceo njegov život je bila idealna građa za romantičarsku dramatizaciju.
U Geteovom delu Taso se jasno osuđuje zbog svojih lucidnih postupaka što je izrečeno kroz Antonija Konstantinija, Tasovoj suprotnosti u mnogim ravnima. Ta nedvosmislena slika romantičkog pesnika u svojoj lucidnosti je ništa više no društveni objekat osude. Uprkos tome što figura Tasa ovde snažno udara u prsa celog društva, za njega ipak ostaje dovoljno simpatije: na kraju smo ipak svesni njegove tragične pozicije kada vidimo svu jačinu želje da bude kraj svoje Princeze. Naravno, u ovom motivu, koji je dominantan u svim njegovim dramama, vidimo sloj Geteovog interteksta koji nesumnjivo ima autobiografski predznak. Gete je svoj odnos prema ženi uspeo da ispriča iz tragične Tasove pozicije. Prvih deset godina boravka u Vajmaru Gete je svakodnevno viđao Šarlotu i napisao joj veliki broj pisama koja su kasnije objavljena u tri toma u periodu od 1848. do 1851. godine. Pisma koja je Šarlota uputila Geteu, na njen zahvev su bila vraćenja i uništena. Gete je u Tasovom životu pronašao odličnu formu da sublimiše svoje emocije. Osnovna ideja koju je on stavio izmđu Tasa i Princeze je ta da muškarac želi slobodu, a žena pristojnost, a takavi zahtevi se jasno kao dijalektički par sreće i u svim ostalim idejama koje su se javile u romantizmu i ranom nacionalizmu.
Nije samo Torkvato Taso bio bio „problem“ kojim se Gete bavio. Šta više, Gete se bavio celokupnim kulturnoistorijskim nasleđem. Ali, nijedno drugo Geteovo delo ne nosi tako jasan naslov kao što je Torkvato Taso. Zapravo, u celoj istoriji knjievnosti je malo ovakvih primera: u naslovim dela su uglavnom bila imena vladara i izmaštanih literarnih tipova.
Gete je život i delo Torkvata Tasa u najmanjem obimu video kao život jednog vojskovođe koji je osvajao, ali je poražen od sile koju nije razumeo, koju čak nije ni video. Tako je i Taso prolazio kroz život: bio je odličan borac, ali ga je savladala podmukla sila koje je Gete bio svestan, a koju je uspeo da izbegne tako što je znao da je njegov „prijatelj iz prošlosti“ vodio istu bitku kao i on, ali je je posustao.
Literatura
Erika Swales: Reading Goethe: a critical introduction to the literary work, Published by Boydell & Brewer, 2002
Johann Wolfgang von Goethe: Torquato Tasso: a play, preface by John Prudhoe, Translated by John Prudhoe, Published by Manchester University Press ND, 1979
Torkvato Taso: Oslobođeni Jerusalim, preveo Dragiša Stanojević, Srpska književna zadruga, Beograd, 1957
Arnold Hauzer: Socijalna istorija umetnosti i književnosti,Kultura, Beograd, 1966
Forward je prvi roman u srpskoj književnosti u kome se kao pripovedač pojavljuje kamera obdarena veštačkom inteligencijom.
