Unosi za: Arhiva za 2009/11
I
U odnosu na mnoga ostrva Mediterana, mitologija i istorija nisu bile preterano izdašne prema Lefkadi. Najbolji pripovedač među posvećenim obožavaocima grčkog arhipelaga, Lorens Darel*, navodi svega dva značajnija istorijska događaja – činjenicu da su Antonije i Kleopatra upravo pored Lefkade napravili veliku zabavu u suton poslednjeg, ključnog pomorskog poraza njihovog vojnog saveza, te podatak da je pesnikinja Sapfo izvršila samoubistvo skočivši sa hridi na samom jugu ostrva. Konačno, mnogi tragovi ljudskog prisustva tokom prethodnih vekova (Stara Grčka, Rimljani, Mlečani, Englezi, Osmanlije…) dobrim delom su zbrisani velikim zemljotresom koji je protresao istoriju Jonskog arhipelaga 1953. Ostrvo je, poput psa koji izlazi iz vode, jednostavno streslo sa sebe viševekovne građevine, vraćajući krajolik u prvobitno, gotovo pred-civilizacijsko stanje. A krajolik Lefkade, naročito zapadna strana, je ono što ostaje urezano u sećanje.
Prelazak pokretnog mosta koji povezuje kopno i Ostrvo i ulazak u grad Lefkadu otvara dve mogućnosti: na istočnoj strani možete pratiti (sasvim pristojan) drum koji dobrim delom prati obalu i povezuje niz malih, uglavnom „turističkih“ mesta punih neprebrojivim konobama, apartmanima, hotelima i nevelikim plažama, često prenaseljenim gostima svih tih hotela.
Istočna strana donosi i pogled na niz pitomih, zelenih ostrva (često u privatnom posedu) razbacanih po zalivu tako da se ne nazire njihov početak i kraj, konačni oblik (Pomorci iz ovog dela arhipelaga navode da ona zapravo i nemaju konačnu formu – svaki dan su drugačija). Ostrvčići donose zaštitu od talasa i vetrova, popunjavaju zaliv koji svoj kraj nalazi u dugačkom fjordu, prepunom jedrilica koje iz daljine deluju kao stotine vilin-konjica u sumrak. Na samom jugu, kriju se Mikros Gialos, Poros i Sivota, te u velikom zalivu ušuškani Vasiliki, omiljeno mesto i surfera i porodica – zahvaljujući mešavini peska i povoljnog vetra, sa pogledom na pučinu. Sve to, ipak, nije spektakl.
Druga mogućnost: migavac i okret volana na desno pri ulasku u grad Lefkas – pravo na put ka Zapadnoj obali otkrivaju drugo, osunčano lice Lefkade (ime je, uzgred, dobila od grčke reči za bele stene).
Odmah nakon Ag. Ioanisa, jedne od retkih plaža čiju fizionomiju definiše i trag ljudske ruke – ruševine tri vetrenjače - nakon prvog brežuljka otkriva se pogled ka obali sa koje možete dugo brojati nijanse plave boje mora, sve dok vam se brojevi i nijanse ne pomešaju i zapravo postanu nevažni. Neki tvrde da se u kristalno čistim danima sa vrhova zapadne strane može videti i Italija, ali to deluje poput mita koji pripada nekom vremenu u kojem su mora bila neisparcelisana a morski vazduh više slan – te je i nevažno, jer sa tog mesta nema više razloga da se gleda u drugim pravcima, sve što je potrebno je tu, pod nogama.
Zapadna obala otkriva bisere u nizu: Katizmu, Pefkuli, Ag. Nikitas, odmah iza grebena fenomenalni Milos; zatim Kalamitsi, Gialos, Egremni i konačno Porto Katsiki, jedna od, tvrde, tri najlepše plaže ovog dela Mediterana. Mada postoje još barem dve koje opasno ugrožavaju slavu navedenog mesta.
Nakon nje, kada i poslednji ushićeni glas sa zlatnog peska Katsikija ostane dovoljno daleko iza nas i utopi se u huk vetra, na samom jugu ostrva prevladaju bele visoke hridi i usamljeni svetionik, mesto čudne, gotovo neprijatne tišine sa pogledom na susednu Kefaloniju i mesto samoubistva spominjane Sapfo, koja te inspiriše da utišaš brižljivo i dugo pravljene kompilacije i slušaš huk sumraka koji stiže nošen talasima sa pučine.
Iako je ostrvo malo (50 km po dužini) i samim tim omogućava brzo premotavanje krajolika kroz prozor rentiranog automobila, mirisa borova začinjenih ruzmarinom i morskom solju, ništa se od navedenih mesta ne može konzumirati u jednom danu i u brzini. Zato i ne pišem o svemu tome u jednom dahu, nemoguće je. Svako mesto nudi drugi način odvojenosti od civilizacijskih dostignuća, drugačiju tišinu i pogled na mesta koja nisu uobičena civilizacijom tokom svih ovih hiljada godina. Nadam se, neće se menjati ni u narednim hiljadama, sve dok se taverna na Olimpu ne otvori ponovo a Ostrvom zavladaju nedavno iščezle male foke i čudesne kornjače, sada atrakcija u okolini Zakintosa.
Sva esencijalna lepota Lefkade izbija iz netaknutih, bezvremenih mesta i polu-pustih plaža na kojima je šljunak već postao savršena okruglica a ne samo običan oblutak a mediteranske bube zriču “ostani”, oblikuju zvuk koji čini ram za tišinu lepšu od svega što poznaješ i koja ti je tako bila potrebna, nakon svega.
II
Pred svitanje, dok ribarske brodice lagano klize ka obali Lignija i jednom od najboljih ribljih restorana, nebo iznad Lefkade još uvek je puno putokaza ka mlečnom putu. Na ostrvu, kao i okolini, nema veštačkog svetla koje bi ometalo uživanje u nebu krcatom zvezdama koje tiho klize nebom iznad terase sa pogledom na potpunu bonacu. Tiha svitanja pripadaju spisku prednosti noćenja na istočnoj strani.
Nidri je mesto u kojem ćeš najverovatnije pronaći smeštaj: seoce čine dve paralelne “glavne” ulice i malo naselje u zaleđu. Prijatna marina oivičena je klubovima i kafićima jasno profilisane publike (iz jednog sjajno (ne)osvetljenog kafića puzi rani Tom Waits; u drugom, ukrašenog natpisom “Try to survive a night in here!” šiba AC/DC; iz trećeg Thievery Corporation; dok u četvrtom penzioneri igraju tombolu. Niko nikome ne smeta, svako grize svoju krišku letnje večeri), no sve to verovatno nije ideal kojem streme mlađe generacije, što je dobro. (Nidri, kao i kompletno ostrvo kao da nema “in” mesta, klubova i opcija za “ludu zabavu”, kao što nema ni preteranu količinu porodičnih hotela i plaža. Verujem da najbolje noćne žurke zapravo prave kamperi na plažama na zapadnoj strani.) Red je spomenuti i posetiti gotovo neugledni, ali neprekidno krcati lokal gos’n Statisa – njegove božanstvene giros-pite te spasavaju uključivanja šporeta – tj. ideje da ima smisla bilo šta kuvati tokom odmora, iako si u apartmanu.
Idealno lociran na početku dugačkog fjorda, Nidri se ponosi i statuom Onazisa, koji je svojevremeno kupio jedan od ostrvčića u blizini i koji gledaš sa terase apartmana. To izaziva manji uzdah od činjenice da je ostrvo pored (Madouri) kupio Aristotel Valaoritis, pesnik. Ponoviću: pesnik koji je kupio ostrvo. Sad je uzdah dublji. A možda najveći uzdah izaziva priča o bakici koja igra pred publikom sa stolom na glavi, ali to je već druga tema, sekcija: izleti.
Iza Nidrija krije se neveliki, prijatni vodopad koji valja posetiti, ali i okupati se u njemu – što je moguće ranije, jer već od ranog prepodneva postaje meta radoznalih turista – kojih nema previše, ali klisura koja vodi ka vodopadu jednostavno svojom širinom i akustikom ne može podneti više od 20 turista, a da isti ne smetaju jedni drugima.
Grad Lefkas, najsevernija tačka ostrva zapravo je idealna baza za one namerene da prevrnu baš svaki kamen i zarone u svaki talas. U večernjim satima, Lefkas nije preterano bučan (u poređenju sa nekim drugim gradićima Mediterana koje znamo), nakrcan neverovatnim brojem taverni i kafića ali i prodavnicama prepunih neverovatnih drangulija – od kojih ne mali deo stvarno nisu ni kič ni prosti gipsani suveniri: u mnogima od njih rade dobrodržeće gospođe anglosaksonskog porekla - kratke kose, perfektnog akcenta i neočekivanih objašnjenja (”Sir, it’s called Rosolie and you have to try – it taste like Christmas!“), očigledno davno oduševljene ovim delom Jonskog folklora, rešene da penziju i starost prožive upravo ovde.
Dnevni obilazak grada otkriva i neke ožiljke: iako je od velikog zemljotresa prošlo više od pedeset godina u mnogim delovima grada (kao i na celom ostrvu) mogu se naći kuće čiji su spoljni zidovi velike ploče rebrastog lima, prekrivenih istim takvim materijalom, premazanih mnogim slojevima farbe – a viđeni su i zvonici i gradski satovi postavljeni na gvozdene konstrukcije, verovatno “privremeno“. Ipak – to, kao ni mnogi drugi rustični detalji prosto ne smetaju – jer Lekada je takva cela - sređena dovoljno da ništa ključno ne nedostaje, ničega da ne bude koliko ne valja. Lefkas je strateški važan i zbog ovoga: samo u ovom gradu postoje Spar, Marinopulos/Carrefour i Lidl – tri hrama čije se prisustvo možda ne uklapa u krajolik ali štede priličnu količinu novca – jer su osetno jeftiniji od radnjica po ostalim mestima.
Dosta o naseljima i civilizaciji, vreme je za plažu.
Odlazak na bilo koju od zaista esencijalnih plaža nemoguć je bez iznajmljivanja vozila, dobre volje i ponekad dobre obuće. Izaberi auto ne slabiji od 1.4 jer neki usponi, vreme će pokazati, jednostavno nisu lako savladivi. (Flashforward: Na vrhu uspona kod Atanija, kraj samog druma čiča od stotinu ljeta aplaudira svima koji se probiju do sela! Bravo!). Razmisli i o sledećem: Milos i Egremni, na primer, ne nude ništa od civilizacijskih komfora, tako da su sopstveni suncobran, cooler-bag/ručni frižider i hrana neophodni za celodnevnu nirvanu. Zapravo, celo ostrvo odiše prilično kamperskom atmosferom, te se tako valja i ponašati.
Ukoliko tragaš za totalnim mirom, prvu od većih plaža na zapadnoj strani ćeš izbeći: Katisma je velika i lepa plaža ali istovremeno i najposećenija. Zato se odmah nakon nje, niz drum otkriva Pefkulia – lepa, dugačka šljunkovita plaža, uvertira za mnogo veće egzibicije ovog dela Mediterana ali istovremeno i putokaz kuda uživanje na Lefkadi ide: ukoliko si nudista – budi. Ukoliko nisi – ne moraš. Ukoliko želiš da postaviš šator među četinarima kraj obale – uradi to i ostani danima. Ukoliko ne želiš – dobrodošao si kao gost: svaka od plaža duž zapadne obale ima svoje stanovnike – uglavnom klince kojima nije teško da s vremena na vreme dovuku do šatora kartone vode i piva i tu plutaju danima, zaboravljeni od hotelijera, agencija, turističke policije. Nikome ne smetaju, niko im ne smeta, plaža je dovoljno velika da se raspon između kupača može meriti desetinama metara - ako ste zainteresovani za nekakvu intimu, zaboravljeni pojam mnogih turističkih destinacija.
Odmah nakon Pefkulije, na samom obodu zaliva ulazi se u Agios Nikitas, seoce od više restorana no kuća, pristojne hrane i odličnog domaćeg vina, sa kojeg se čamcem može doći do jednog od tri bisera ostrva a to je Milos. Uporniji i odvažniji će ka Milosu krenuti peške, stazom koja počinje u sred mesta a koja vodi preko omanjeg brda, da bi se nakon 20-ak minuta hoda, koji podseća na put do plaže iza kampa u Jelsi (Hvar) otkrio jedan od predela koji ćeš pamtiti bez obzira na mora koja si do sada video. Milos će, ukoliko se apartmani koji upravo niču na samom bregu ne budu prebrzo širili sigurno još nekoliko godina biti jedna od plaža zbog kojih se na Lefkadu dolazi i nema razloga i smisla pokušavati sad s nekakvim opisima: to je mesto koje si tražio svih ovih godina, koje si zamišljao u kišnim noćima kasnog novembra, prizivajući zvuk zrikavaca i talasa, nirvana koja uništava taj kamen koji si nosio u glavi, čitave godine.
Nakon silaska na Milos otkrivanje ostalih plaža jednostavno se ostavlja za neki drugi dan: konačna katarza nastupa kada brodić odveze i poslednje turiste ka Nikitasu te na plaži ostane tek nekoliko parova, sunce u zalasku i - tišina.
Dole, niz drum ka jugu sledeća zanimljiva tačka je Kalamitsi – koja se na mapi lako prepoznaje po putu koji se račva na tri kraka. Centralni put vodi do nevelike ali prijatne plaže izbrazdane gromadama razbacanim tako da deluju kao da ih je Zevs bacao sa obližnjeg vrha – što je stvorilo uvale dovoljno velike da svako ima svoje parče plaže, dok se talasi probijaju kroz te uvale prskajući na sve strane. Put do ove plaže je, kao i do svih koje slede izuvijan, loš i uzan taman toliko da se automobili jedva mimoilaze. Ali, ni to ti ne smeta. Gialos možda i previše podseća na Pefkuliju tako da ga sada ostavljamo za nama i silazimo ka Egremniju, druge plaže zbog koje si na Lefkadu došao.
Zanemarićeš vijugavi put, usta i automobil pun sitne, pred-antičke prašine (poslednjih nekoliko stotina metara je gadan makadam), neće te zastrašiti ni 350 stepenika koji vode do plaže, zaboravićeš i to da ćeš morati kasnije tim istim putem natrag: Egremni krije nešto kampera i beach bar sumnjivog nivoa turističkih usluga ali slobodnog duha (vidi sliku, dole :), dugačka je tri kilometra, potpuno prijatne obale, savršenih oblutaka i zgodnih zaklona u stenama koji pružaju i hlad i mogućnost totalnog potonuća u ništa. Iako ćeš nakon prvog pentranja natrag pomisliti da te više ništa nikada neće vratiti na tih 350 stepenika, već sutra ćeš krenuti istim putem, ostavljajući za neki drugi dan jednu od zvanično najlepših plaža na Mediteranu – Porto Katsiki, “Luku divokoza”.
Porto Katsiki jedna je od najpristupačnijih plaža na ostrvu. Ali, ni gužva joj ne može umanjiti lepotu: fascinantne stene i ugibanje najfinijeg vlažnog peska pod nogama, idealnog za zatrčavanje ka talasima. Kako je Porto Katsiki nastajao svih ovih stotina hiljada godina možeš gledati i uživo: svaki jači udar vetra blago kruni litice iznad i razbacuje kamenčiće po plaži, tako da je otvaranje suncobrana u takvim danima preporučljivo, makar sunce još uvek bilo na istočnoj strani. Najčešća slika: matori konji skaču po talasima, dok devojke opremljene aparatima i kamerama beleže trenutke te čiste, zaboravljene dečačke radosti, po kojoj će se ovo leto takođe pamtiti.
Povratak na istočnu obalu, a sa južne strane odnedavno je lakši: nakon što ste večerali u Ataniju (najlepši pogled na zalazak) i krenuli onako ošamućeni domaćim vinom natrag, na ulazu u Dragano postoji novi asfaltirani put koji se odvaja nadesno i čiji drugi kraj izbija nedaleko od Vasilikija, raja za vind-surfere i malu decu, iz kojeg brodice idu ka susednoj Kefaloniji i okolnim plažama. Za pola sata vožnje si u Nidriju, u kojem se zaustavljaš da bi maznuo giros od Statisa i onda se zatrčao ka apartmanu: nevoljno spiranje soli sa kože i iz kose, onda pravo ka stolici na terasi i pogled ka noćnom nebu koje lagano, ponovo, otkriva mlečni put. Sve je tako pastoralno, tiho i ljupko da pomisliš da i obično parče stene nesrećno uhvaćeno i sprženo atmosferom donosi neku sreću, ako primetiš na vreme njen trag na nebu i poželiš pravu želju.
Želim da ostanem.
Kraj.
* - „Grčka ostrva“ (objavljena kod nas 2008.) je dobrodošla neobavezna lektira tokom odmora. Pisana uglavnom šezdesetih i sedamdesetih, sabira Darelove impresije koje su nastajale decenijama.
Sličica/bojanka http://www.edupics.com
- Znak da dete ima previše igračaka je kada prestane da se raduje novoj, kada pita da li je za poklon dobilo samo to (a, na primer, dobilo je 7 različitih igračaka za rođendan), kada se novom igračkom poigra jedan dan, pa je zatim ostavi i traži drugu.
Razvijaju maštu, kreativnost i motoriku (Novosti, 30.11.2009.)
Nasumično [...]
Ne znam kako vi, ali ja sam na priliku da pročitam ovakvu vest pasionirano iščekivala godinama.
Pre dve godine, na seminaru koji su u Pragu organizovali TOL i BBC o tome kako za medije izveštavati o Evropskoj uniji i procesu EU integracija, a za one koji imaju malo više sreće i kako izveštavati iz Brisela, svaka diskusija završavala se na tome: Kada će biti ukinute vize? Polaznici seminara bili su iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore, Belorusije, Hrvatske i insistirali na ovom pitanju. Jer, svaka priča o integracijama, saradnji i sl, pa i o medijskom izveštavanju, prilično je besmislena ako deo onih koji u tome treba da učestvuju ne mogu da slobodno putuju. Sada je za građane Srbije, Crne Gore i Makedonije ta faza srećom završena a, nadajmo se uskoro, i za ostale.
/EU integration, media, visa, travel, Serbia, Montenegro, Macedonia/
Još jednom hvala svima na podršci i sudjelovanju na BlogMaratonu. Vrijeme da pogledamo i statističku stranu ovog regionalnog performansa, događanja, projekta ili kako god već da ga želite nazvati.
Idemo prvo s live prijenosom. Omogućio ga je besplatni servis ustream.tv i s obzirom na okolnosti mislim da je odlično prošao. Ukupno je prijenosu BlogMaratona prisustvovalo 1,349 jedinstvenih posjetitelja, a prosječno ga je u svakom trenutku pratilo 30,5 korisnika. Ovo mi se čini prilično impresivnom brojkom s obzirom da iskreno ja osobno nisam očekivao takvo zanimanje blogosfere…
Što se statistike na Twitteru tiče, sasvim je jasno da je ona tijekom subote skočila u nebesa. Kako to izgleda na grafikonu pogledajte posjetom Twitter Analyzeru. Ovaj vrh koji vidite dogodio se upravo na dan održavanja BlogMaratona – 28. 11. Što se hashtaga #BlogMaraton tiče on je u ukupnom udjelu zastupljen sa značajnih 78,68 posto udjela, što je također sasvim očekivano.
Idemo sad sa statistikom na samoj stranici. Tijekom dana BlogMaratona Gadgeteriji je ukupno pristupilo 1,729 jedinstvenih posjetitelja s pozamašnih 7,208 Pageviewa. Što se web preglednika tiče 55,66% korisnika došlo je s Firefoxom, 17,21% s Chromeom, 13,12% s nekim od Internet Explorera, 5,37% s Operom, 5,34% sa Safarijem itd. Zanimljivo, 0,11 posto posjetitelja tog dana do Gadgeterije je dosurfalo preko PlayStationa 3.
Sasvim očekivano najpopularniji materijali na Gadgeteriji tijekom BlogMaratona bili su oni vezani uz ovaj moj poduhvat. Evo skrinšota:
Što se pak refferala tiče, tj. stranica koje su tijekom BlogMaratona donosile promet stvar izgleda ovako.
Naravno, Twitter s 459 posjeta predvodi ovu listu; slijedi monitor.hr s 200 na drugom, tportal.hr na trećem sa 166 posjeta. Facebook je donio 106 posjetitelja, Croportal 96 i tako dalje…
To vam je ukratko to. Ako vas još što zanima što propustih spomenuti slobodno pitajte u komentarima.
Još jedanput hvala svima na sudjelovanju na BlogMaratonu.
Šta je najvažniji faktor vašeg uspeha - To su drugi ljudi.
Komunikacija među ljudima se ne odvija samo na nivou razumne informacije i sadržaja, već se veći deo odvija na nivou odnosa i veza između sagovornika. To je vrlo kompleksna veština koja se uči i stalno usavršava. Istraživanja su pokazala da je ključna za postizanje uspeha i sreće u životu.
Slika preuzeta sa: http://www.oscarpistorius.co.za
Blejd Raner (Mladić) poreklom iz Južne Afrike, iako je rođen sa hendikepom (bez fibula na obe noge) zbog čega su mu kao 11-to mesečnoj bebi amputirane obe noge ispod kolena ni u jednom trenutku nije želeo da se odrekne svoje ljubavi prema sportu… čak naprotiv! Spisak sportova kojima se ovaj mladić bavio je i više nego impresivan: ragbi, rvanje, vaterpolo, tenis. U ranoj mladosti Blejd Raner trenirao je vaterpolo, a sa ortopedskim produžecima nogu tenis, pa čak i ragbi u srednjoškolskom timu, ali česte povrede kolena odvojile su ga od ovog sporta i lekari su mu kao terapiju odredili da se bavi atletikom (trčanje)… gde je i pronašao sebe.
Oskar Leonard Karl Pistorijus (Oscar Leonard Carl Pistorius) južnoafrički Paraolimpijski trkač rođen 22. novembra. 1986. godine danas je poznat kao “Blejd raner” (Blade Runner) ili kao najbrži čovek na svetu bez nogu! Kompanija OSSUR (svetski lider u proizvodnji najmodernijih ortopedskih pomagala) kreirala je posebno za Oskara savitljive proteze od karbonskih vlakana, koje su mu omogućile da svoju brzinu razvije do takmičarskih standarda.
Prvi put u žižu svetske javnosti Oskar Pistorijus je došao 2007. godine u predolimpijskoj godini zahvaljujući svojoj ambiciji da postane prva osoba sa posebnim potrebama koja će učestvovati na Olimpijadi. Sportska javnost počela je da pruža podršku Oskaru da uspe u svom cilju i ispuni olimpijsku normu kako bi učestvovao na Olipijskim igrama u Pekingu 2008. godine.
Oskar je na nekoliko atletskih mitinga koji su usledeli odmerio snagu sa atletičarima bez telesnih nedostataka i tada su se prvi put javile glasine da mu fleksibilne proteze daju prednost nad ostalim trkačima. Povodom ovih glasina oglasila se i Međunarodna asocijacija atletskih federacija (IAAF) koja je zabranila Oskaru da se takmiči sa atletičarima bez telesnih nedostataka, jer “pravila IAAF zabranjuju bilo kakvu tehničku pomoć koja jednom sportisti daje prednost nad drugim”.
Usledila je žalba Sudu za arbitražu u sportu koji se nalazi u Lozani i 16. maja. 2008. godine presuđeno je u korist Oskara Pistorijusa, jer kako je navedeno „IAAF nije pružio nikakve konkretne dokaze da mu proteze daju prednost nad ostalim atletičarima”.
Ipak Oskar Pistorijus nije video Peking kao olimpijac, pošto su i „B” kvalifikacione norme bile daleko iznad njegovih mogućnosti, a selektori južnoafričkog atletskog saveza nisu ga uvrstili u ekipu za štafetno trčanje (jedine discipline u kojima nije potrebna individualna norma). Pistorijus je s tim morao da se pomiri pa je u Peking otišao kao paraolimpijac i u „Ptičijem gnezdu” osvojio tri zlatne medalje (100m T44, 200m T44 i 400m T44).
Pored tri olimpijska zlata koja je osvojio na Paraolimpijskim igrama u Pegingu 2008. godine ovaj sportista sa hendikepom osvojio je i bronzanu medalju na 100 metara, zlato na 200m uz postavljanje svetskog rekorda na Paraolimpijskim igrama u Atini 2004. godine; zlato na 100 i 200m na Svetskom paraolimpijskom kupu 2005. godine; na južnoafričkom atletskom šampionatu (u konkurenciji sa takmičarima bez invaliditeta) osvojio je šesto mesto u trci na 400 metara; na Svetskom paraolimpijskom prvenstvu 2006.godine osvojio je zlatne medalje na 100, 200 i 400m uz postavljanje svetskog rekorda na 200 metara…
Ovaj već sada veliki sportista svojim ličnim primerom nam je pokazao da nikako ne treba da budemo ograničeni svojim nedostatcima, već da se okrenemo svojim mogućnostima.
Uz volju, želju, upornost i malo sportske sreće uspeh će svakako doći!!!
U nastavku životni-sportski moto Oskar Pistorijusa:
„You’re not disabled by the disabilities you have, you are able by the abilities you have.“
‘ ‘
Pomalo sam i neodgovoran prema ljudima koji se sećaju da sam nekada dosta pisao o trčanju i o tom aspeku borbe sa astmom.
Pa i dalje to sve ide jednim lepim tokom, u trčanju napredujem pokako ali konstantno. Ovih dana bih trebao da krenem da radim sa Mićom, altetksim trenerom iz Rume. Za sledeću godinu planiram i Lisabonski polumaraton koji se održava 21. marta, pa posle toga i 18.4 Beogradski. Veoma sam motivisan i želim da oborim lični rekord za nekih desetak minuta. No videćemo, na prvom mestu je pre svega zdravlje pa rezultati.
Trkačko društvance u nedelju na Adi Ciganliji
U nedelju je bio divan novembarski dan i ja sam trčao na Adi trku koja je imala za cilj da obeleži datum rođenja Duška Radovića. Bilo je stvarno mnogo lepo, jer se okupilo brojno društvo sa sajta Trčanje.rs koji sam pokrenuo zejedno sa Vujom pre par meseci.
Voleo bih da se i vi pokrenete jer mislim da je trčanje najbitnija stvar koju sam uradio za sebe (što se tiče bolesti) u mom životu. Pored izvanrednog hobija, na trčanju sam upoznao i mnoštvo super ljudi, poput Maje i doktorke Dušice na ovom sajtu.
U toku praznika, planiram da se angažujem oko osnivanja udruženja, pa ćemo se, napokon i mi sa sajta Astma.rs upoznati :))
Slični tekstovi:
U Novom Sadu se 2. decembra na Fakultetu tehničkih nauka organizuje Google Map Maker Mapping Party. Ideja je da se promoviše mapiranje regiona, a biće obezbeđen pristup Internetu kako bi svi zainteresovani mogli da se upoznaju sa konceptom.
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
