Prijavite se ili ako nemate nalog registrujte se.
Prikaži opcije
Ukoliko imate twitter ili identi.ca nalog i želite malo da ulepšate izgled vaše stranice, za sve KDE poštovaoce sada postoji sjajno mesto za to.
Na adresi community.kde.org možete naći pozadinske slike u KDE stilu napravljene baš za mikroblogere. Možete pogledati kako izgleda moja twitter stranica, ili npr. http://identi.ca/akademy čisto kao primer. Prijatno Cvrkutanje 
Srodni članci:
.jpg)
Na grad se spustila noć, a u novootvorenom klubu YeahBug@, 28. novembra nastupila je grupa Kanda Kodža i Nebojša. Kao podška nastupio je ZAA, ska reggae punk bend iz Kruševca, i bend theSOCKS. Za razliku od aprilskog koncerta, ozvučenje je bilo malo slabije, ali ono nije sprečilo da uz odlične rifove i Oliverov psihodelični glas masa zaluta u virtuelni svet, svet svojih misli.
Izvrstan izbor pesama i njihovo čarobno izvođenje, nesšto više od dva sata, dovode do neumornog igranja i oduševljenja publike. Pored starih, dobro poznatih hitova KKN-a poput “Mediteran“, “Štastopojo“, “Every Nation” i drugih, koncert se sastojao i od numera sa njihovog poslednjeg, još uvek aktuelnog albuma “Deveti život“. Uživalo se u svakom ritmu, sjajnim tekstovima i neobičnoj interpretaciji.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Verujemo da će Olivera i ekipu dočekati prepun prostor kada god budu gostovali u Nišu.
Klub YeahBug@, je relativno novi prostor za koncertna dešavanja i clubbing u Nišu. Enterijer je prilično u underground fazonu, čemu svakako doprinose grafiti a.k.a urban style. Moramo uputiti konstruktivnu kritiku na račun ozvučenja, u smislu da je investicija u bolji zvuk siguran pogodak. Nis-Music je po prvi put u klubu, i kako se priča, biće još zanimljivih žurkanja i eventa ove zime.
Poz od ekipe, i uživajte u fotkama 
Review – Mladen Milošević
Photos – Mirjana Arsić
Related posts:
Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.
Entropija se nekada naziva i strela vremena. S obzirom na to da se entropija svemira stalno povećava kada bismo događaje koji su se desili poređali po stanju entropije svemira od najmanjeg ka najvećem mi bismo ih u stvari postavili hronološki. U teoriji postoje 3 osnovne strele vremena: psihološka (koja predstavlja način na koji mi „osećamo“ vreme i sećamo se prošlosti a ne budućnosti), termodinamička (smer vremena u kome se entropija povećava) i kosmološka (smer vremena u kome se univerzum širi a ne sažima). Procesi koji se odvijaju u prirodi su u praksi nepovratni. Ovo znači da kada na primer čaša padne sa stola i razbije se ona neće sama od sebe da se podigne sklopi i vrati na sto već neko mora da utroši energiju i izvrši rad kojim će ta da skupi deliće i da čašu vrati na sto. Ovo je naravno poznato i iz iskustva i to je takođe i primena drugog zakona termodinamike koji kaže da svaki sistem prepušten sam sebi teži stanju najvećeg haosa odnosno da se u prirodi ne dešavaju spontani prelazi iz stanja veće u stanje manje uređenosti.
Teorija nastanka svemira još uvek nije kompletna, mada ima sve više i više detalja ali najosnovnije stvari (u početku bi ……. 
su još uvek tajna jer je jako teško opisati stvari koje ne znamo i ne možemo znati jer su one u dalekoj , dalekoj prošlosti. Međutim u osnovi postoje dva moguća scenarija. Ili je svemir u početk bio uređen ili haotičan. Ako je bio u sasvim haotičnom stanju to znači da mu se stanje ili nije menjalo ili postajalo sve uređenije. U tom slučaju pojavila bi se i odgovarajuća strela vremena (termodinamička) koja bi bila tako usmerena da bi se ljudima pojavila i drugačiji osećaj proticanja vremena (psihološka strela) tako da bi oni kada vide razbijenu čašu mogli da se sete da je bila na stolu ali kada bi se sklopila ne bi se sećali da je bila razbijena (kao kada pustite snimak unazad). Ovo znači da bi se ljudi onda praktično sećali šta je bili sutra (kladionice bi bile pune : ), ali i da bi se kosmos smanjivao. Međutim u ovakvom stanju nije moguće postojanje inteligentnog života jer ljudi onda ne bi mogli da nesređeni oblik energije pretvaraju u sređeni ( odnosno da jedu). Ovo znači da se svemir širi i da entropija raste kao i da su sve tri strele istog smera.
Strelu vremena je kao pojam u prvi uveo Britanski astronom Artur Edington 1927. On je ovaj pojam uveo da bi izdvojio pravac vremena u 4-dimenzionalnom vremenu kao osobinu vremena. Inače u fizici je poznato da se procesi na mikroskopskom nivou u potpunosti simetrični a što znači da tvrđenja u vezi sa njima važe čak i ako se posmatraju u suprotnom smeru vremena , međutim makroskopski procesi su vremenski asimetrični i za njih ovo ne važi.
U svetu, životu i nauci sve je povezano na načine koje nekad možemo a većinom ne uspevamo ni da uočimo, a kamo li da racionalno objasnimo. Kako bilo da bilo, osećam da na nekom dubljem nivou poimanja bukvalno sve ima veze sa fizikom i da se njenim rečnikom može opisati. Odavno se dvoumim da li da vam napišem ovu priču mada će vam ona delovati neadekvatno ovakvoj izjavi, pa prosudite sami.
Dečak šeta pored reke i nailazi na ženku krokodila, ulovljenu u mrežu. Krokodil mu se obrati:
Dečak joj odgovori:
Dečak je zatim oslobodi i ona ga dočepa svojim raljama.
Dečak pogleda oko sebe, ugleda vrapca i upita ga da li je krokodil u pravu, a vrabac mu ispriča da je, na njegove oči, zmija pojela njegovu decu, a on ništa nije mogao da učini, te da je krokodil potpuno u pravu.
Dečak onda ugleda magarca koji je tuda prolazio i postavi mu isto pitanje, a magarac mu ispriča da je čitav život teglio za gospodara, sve dok nije ostareo i onemoćao, pa su ga sad ostavili u džungli da ga proždere neka zver, te da je krokodil potpuno u pravu.
Na kraju, dečak ugleda zeca i upita ga isto, a zec se obrati krokodilu:
Krokodil otvori usta da mu odgovori i dečak tada utekne. Pošto je rep krokodila i dalje bio upetljan u mreži, dečak dovede lovce da ga ubiju. S njima dođe i dečakov pas koji opazi zeca, pojuri ga i ubije.
Dečak prekasno stigne i, videvši svog spasioca kako umire, izgovori:
Pa sad…
Dobro ili zlo? Kauzalnost? Determinisanost? Sudbina?
Ili sve to zajedno?
Pre će biti ništa od svega toga.
(zahvaljujući kazivanju Antoni de Mela)
Do plaže smo hodali uzanim putem posutim komadićima kamena od kog se sastojalo to daleko istarsko ostrvo.
Ostrvo je, bar u mom sećanju, bilo ogromna prelepa stena iznikla iz ne previše dubokog mora. Dodajmo tome borovu šumu, onu finu mrku podlogu kakvu načine iglice opale sa četinara, zatim gradić od malih i većih kamenih kuća, pa hramova, jedan bunar u središtu, natkriljen umetnički osmišljenom i izlivenom gvozdenom rešetkom, nedavno popločanu plažu i dve – tri bitve za vezivanje brodova…i to bi bilo, naizgled, skoro sve. Osor na Cresu.
Niko nam tada nije pričao da je svaka od zgrada u Osoru istinsko arhitektonsko umetničko delo i da iza sebe ima viševekovnu istoriju. Ni da je Osor svoje zlatno doba imao još u antička vremena. Baš kao i letovalište, sagrađeno još u XV veku. Saznao sam to znatno kasnije, vrzmajući se po vebu.
Negde u kutijama sećanja zagubio se podatak o tome ko je i zašto odlučio da baš tamo, na najudaljenijem deliću mora od Kovina, unajmi staru spratnu kamenu kuću i od nje načini zajedničko sindikalno letovalište za „radničku klasu“ „Napretka“ i kovinske Bolnice. Mada, gledano iz perspektive „ovih godine“, ta odluka je bila sasvim na mestu. Šta više, imala je u sebi „integrisan“ duh turističkog avanturizma, neophodnog da se iz banatske varoši teleportujete najpre autobusom do Beograda, zatim vozom do Rijeke, pa putničkim brodom do Osora.
(Gle čuda, više od dvadeset godina posle prvog susreta sa tom lađom, našao sam se na njoj ponovo kao putnik – novinar. Ili je bar u varljivim hodnicima sećanja pisalo da je to baš taj brod. Uostalom,neko je tačno rekao da je „život ono što pamtimo, a ne ono što smo zaista doživeli?“)
Koliko je u odmaralištu moglo da bude ljudi u „jednoj smeni“? Tridesetak, možda? Bolje od toga pamtim silne riblje konzerve koje su bile najčešći doručak ili užina.
Smena je trajala 3 nedelje – 21 dan! Da, toliko se ostajalo na moru s početka šezdesetih, a i ranije. Zato mi je ostalo nekako besmisleno cimati se iz tačke A zbog sedam dana plandovanja u tački B. Kad ideš – idi, kad ne mrdaš – sedi. Mada mi je odavno svejedno i podjednako mrsko da se pomerim tri, pet, sedam ili trideset dana iz ove kolotečine. Dosada je sjajna stvar ako naučite da je podnosite i ispunite.
Voda je, kao i na većini ostrva, bila „suvo zlato“. Pili smo mineralnu (što je za momka od pet godina užasan doživljaj). Pranje? Opereš se u moru – šta fali, čisto je – a kad dođeš kući obaviš kompletnu toaletu.
Ima to svojih čari. Recimo, dok smo se vraćali istim tim brodom („Plavnik“, biće da mu je to ime.) uživao sam u sopstvenoj slanoj koži. Malo zateže kad na nju obučete majicu, ali tu prestaje sva neprijatnost koju neisprana slana voda može da napravi.
Ne znam gde i kad sam, nešto kasnije, video prvi tuš na plaži, ali znam da sam pomislio kako je to samo bezvezno prosipanje dragocene tečnosti. Valjda sam, privremeno, usvojio način razmišljanja ostrvljana, šta li?
Plaža je, dakle, bila sasvim pristojna za rane šezdesete: bez tuševa, kabina za presvlačenja, toaleta, prodavnica, kafića…naiđe povremeno neka smežurana starica sa maslinovim uljem proizvedenim u kućnoj režiji i to ti je sav „uslužni sektor.“ Uostalom, više nismo ni tražili niti nam je trebalo.
Našli smo, ipak, nešto vredno što nismo ni tražili niti uopšte pomislili da ćemo tamo pronaći. Pravu ogromnu kolekciju starih gramofonskih ploča, onih „debelih“ pucketavih – nešto kao u doba „Đenke i „ton filmova“. Na stotine neprocenjljivo vrednih ploča u drevnom kamenom seocetu na ostrvu sreće usred Jadrana!
Nikad nismo saznali ko ih je i kako tu doneo, a bili smo, mi deca, suviše mali da bi o tome uopšte razmišljali. Jednostavno, pošto nije bilo gramofona ili nismo znali da ga pronađemo, koristili smo te ploče kao što su, mnogo godina kasnije, to radili neki novi klinci sa frizbijem.
I pomalo me je sramota kad pomislim na svo to carstvo muzike koja nam je bila na dohvat ruke, a koju nismo mogli da istinski osetimo i njome ispunimo svoje dečije glave.
Igrali bi se u toj prostoriji koja je bila desno od ulaza (vidi se i sad na fotografiji koju sam izgooglao i sa radošću ugledao jednog dana kada mi je palo na pamet da potražim neke deliće vlastitog detinjstva. Ušli bi smo unutra, zadivljeno posmatrali kolekciju kojoj nismo mogli da odredimo vrednost, ali koja je bila zgodna za igranje, ostajali sat-dva i odlazili da dočekamo popodnevno pristajanje broda koji je stizao iz Rijeke.
Pet leta uzastono provodio sam po 21 dan u Osoru, u kući koja je nekada bila dvor, a o kojoj danas ne znam ništa.
Ostala je u mom sećanju nekako veličanstvena, baš kao i taj kameni gradić iz kojeg je isijavala otmenost dalekih vekova.
I taložila se u nama, oplemenjivala nas, iako to, tako mali, tad nismo mogli da pojmimo.
Gorrnja fotografija preuzeta sa adrese http://www.mcp.hr/content/view/61/33/lang,hr/
Fotografija dole preuzeta sa adrese http://ineco.posluh.hr/pgz/losinj/osorzgra.htm
No related posts.
Ne samo završio, nego uspješno završio. Ne znam da li da se radujem ili da plačem jer iako je ovo neka vrsta pobjede sada je apsolutno i nepobitno jasno – lud sam k’o kupus. Mislim, znao sam ja to i ranije, no eto sada dobih i službenu potvrdu… Nekako se osjećam kao da mi je netko dao službeni papir na kojem to čitko piše; sa žigom i potpisom nadležnog tijela.
Tijekom ovog 24-satnog maratona objavljeno je okruglih 50 članaka, no sama količina članaka nije toliko bitna. Moglo ih je biti više, ali ih je moglo biti i manje. Bitna je činjenica da sam uspješno pred zaslonom svoja dva ekrana odradio 24 sata u komadu; uz pokoji odlazak za obavljanje osnovnih fizioloških potreba.
Moram vam priznati da je bilo naporno, prilično naporno, no i zabavno, prilično zabavno, a nekako imam dojam da je tako bilo i svima vama. Ispala je jedna odlična zajebancija…
Ono što me raduje je činjenica da iako je pompozno najavljen gotovo tjedan dana ranije preko legendarnog bannera SISE!!! (koji se očekivano pokazao kao ključna promotivna karika) te brojnih blog i pokojeg službenog medijskog napisa, sam BlogMaraton bio je jedno sasvim spontano događanje, koje je raslo i razvijalo se usporedo sa svojim trajanjem.
Najveća hvala i rispekt te najveće zasluge za uspješno odrađivanje BlogMaratona idu jednoj od njegovoj najspontanijoj komponenti – NINJI, koji je eto došao tiho kako mu to i priliči, a postao je neizostavni dio i ključna karika samog performansa. Da nije bilo NINJE ne bi bilo ni BlogMaratona, jer je upravo on(a) glavni krivac za njegovo nastajanje, oblik u kojem je održan te enormnu podršku tijekom samog održavanja…
Moram ovdje nešto demistificirati. Znate onu tvrdnju da ‘ko vidi ninjino lice i govori o tome, umrijet će u najstrašnijim mukama’? E pa nije istinita. Ja vidio, govorio i eto me ‘alive and kicking…’ Još jednom veliki rispekt ninji uz jedan prigodan video isječak:
Najveća hvala također ide i svima vama. Glasnim i potajnim voajerima koji ste mi svojom prisutnošću omogućili da uspješno izguram ovo 24 – satno ludovanje. Hvala pomagačima u brojanju količine objavljenih članaka; hvala pomagačima koji su pridodali poneki link na neki od zanimljivih gadgeta; hvala svima koji su u bilo kojem formatu uputili svoju podršku… Nikoga neću ponaosob imenovati jer vas je stvarno bila sva sila… Hvala vam svima…
Što smo zaključili iz BlogMaratona?
Zaključili smo dvije osnovne stvari. Ma zapravo tri.
Prvo da još uvijek ima dovoljna količina voajera gladnih ovakvih stvari – zavirivanja u tuđe živote kako bi barem na trenutak zaboravili na sebe i svoje probleme što opravdava postojanje sve sile sličnih projekata poput onih BigBradera i sličnih. Ne gasite ih, publika je tu…
Drugo, da se još uvijek na ovoj planeti može pronaći neka osoba koja je sposobna odraditi ovako ludu stvar, testirati svoje granice te jednostavno pokazati da je spreman na nešto kao što je bio BlogMaraton.
I treće, izuzetno zanimljivo, što ponovo potvrđuje snagu online zajednice – da postoji znatna količina ljudi koji su spremni biti dio projekta ove vrste… Bilo samo da izraze svoju podršku, bilo da se direktno uključe u samo događanje. Pokazala se snaga internetske zajednice u svom punom sjaju i to kako u spontanoj promociji, u ovom slučaju, BlogMaratona tako i činjenici da blogerska zajednica itekako živi. Poput nekog organizma koji diše, razvija se, mijenja… I to kako smo tijekom jučerašnjeg dana pokazali na regionalnoj razini. Ti srce kakvo Bratstvo i jedinstvo u praksi, ha ha ha… Bilo nas je odsvukuda. Hvala vam svima…
Ma da smo bar razmišljali pa u ovo jednodnevno ludilo uključili i neke stručnjake poput psihologa, psihijatara ili antropologa, kako je rekao jedan kolega… Svašta bi se tu dalo isčitati 
.
Blogmarton tematika na Gadgeteriji nalazi vam se iza kategorije BlogMaraton, a na Twitteru pročitajte sve o BlogMaratonu iza hash taga #blogmaraton.
To vam je to… Pozdraf od prvog blogmaratonca na planeti…
croportal_url = "http://www.gadgeterija.net/2009/11/29/omg-blogmaraton-je-zavrsio/";croportal_title = "OMG! BlogMaraton je završio!!!";croportal_abstract = "";croportal_skin = "horizontal";Pošalji na Facebook, Twitter...
Gde bismo bili
Koliko bi nas bilo
Koliko grobova bi manje bilo
Koliko mržnje bi manje bilo
Koliko manje bismo pričali o toleranciji, rezumevanju, poštovanju
Još uvek umem, zatvorenih očiju, da nacrtam kartu Jugoslavije
Šta god ko govorio o ondašnjoj zemlji, znalo se ko je ko, ko je šta, ko je čiji
Svi smo bili Titovi, Tito je bio naš
Jes’ da je bilo nelogično da pioniri budu Titovi a Tito njihov sin al’ ko te onda pitao za logiku
Logično razmišljanje o istorijskoj logici, najnelogičnijoj učiteljici, nas je kasnije i dovelo dovde
Ne zna se ni ko je čiji sin, ni ko je kome deda, ni ko je kome drug, samo se zna da je to mnogo važno
Inteligencija se vodila kao poštena
Danas se ne vodi, uglavnom se tera, po onoj narodnoj nit’ se tera nit’ se vodi
Svi se podsmevaju onoj partijskoj knjižici i o njoj govore kao o skarletnom slovu, kao da im je ova, bilo koja, bolja i čistija
Nekad je, ona zemlja, na današnji dan, dobijala tortu za rodjendan, ako vam se iz ove perspektive čini glupo, samo razmislite koliko danas ima glupljih slavlja
Mnogo više mi se gadi što današnja slavlja ne mogu da prodju bez pečene svinje kojoj je u usta tutnuta jabuka, nikako da provalim u čemu je fora pošto ni jedna pečena svinjska glava nije progledala
Iz jednog od Titovih govora:
”Mi danas imamo ono što mnogi nemaju. Mnogi imaju ono što mi nemamo. Ali to nije važno!”
Još uvek na znam šta imamo ali dobro znam šta nemamo
Kad od jednog praviš dva, četiri, šest… to se zove deljenje a ne množenje
I svako nastalo nema vrednost onog celog
Kad počnemo da sabiramo vidimo da smo u minusu
Valjda je to logično
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
