Unosi za: Arhiva za 2009/12

KRALEJVO – Kada su svatovi Svetomiru (98) i Gorici Seničić (91) iz Kraljeva poželeli srećan i dugovečan brak, nisu mogli ni da sanjaju da će oni proslaviti 72 godine zajedničkog života. Ovaj najverovatnije najstariji bračni par u Srbiji može da posluži i kao primer u bračnim savetovalištima svima koji tamo traže spas. Priča o [...]
KRALJEVO – Glavčićima i njihovim potomcima, od kojih su mnogi i sada ,,odžakovići” sela Kovača, na sredokraći puta između Raške i Jošaničke Banje u podnožju Kopaonika, bar dva puta godišnje iz daleke Kanade stižu vredni darovi. Tako je i sada, pred novogodišnje i božićne praznike, za njih pedesetak, otuda stiglo oko 130.000 evra. [...]

Nekada je to bila samo obična livada. Na njoj se gradile kuće, po planski određenim parcelama. Sećam se kuća bez ograda, ulica bez trase, blata do kolena u kišnom periodu, prašine leti, naše bezbrižnosti u tim prvim godinama života. Onda su napravili brdo baš ispred moje kuće, pokušavajući da od livade naprave pravu ulicu. Stajalo je dugo tu. Ulicom se moralo pešice, pa preko brda na drugu stranu ulice. To malo brdo je postalo sinonim za kamenice, grudve od blata, ratovanja i planinarenja. U tim ratnim pohodima, koji su se odvijali svakodnevno, svako od nas, učesnika, je zaradio po neki ožiljak.

Moj je na glavi. Šivenje nije trajalo dugo i ne sećam se da li sam plakala ili ne, ali znam da smo posle toga potpisali primirje. Onda je brdo nestalo. Umesto njega osvanuo je asfalt. Crn, ravan i čist. Sa asfaltom je prestala i mogućnost opravdanja prljavih pantalona, jakni, pocepanih cipela … i ko zna čega još.

Sa asfaltom smo nekako i porasli, veovatno bi nam ono brdo i zasmetalo da baš tad nije nestalo. Bilo je lakše voziti bicikl, igrati lastiž na suvom i ravnom, „između dve vatre“, školice, sve dok jednog dana, koga se naravno ne sećam, a sve se nadam vratiće se, nismo toliko porasli da nam je asfalt služio samo kao trasa za jednostavan prelazak iz mesta A u mesto B.

Koračajući asfaltom, na 200m od kuće, gde se ulica ukršta sa drugom, stiže se do drvoreda, između naselja kućica u nizu, poznatijeg kao „Staro Tigrovo naselje“. On vodi na Kej. Kej i reka Nišava, i milion i jedna priča vezana za nju. Za ogromne lipe čije su krošnje dosezale do polurazbijenih klupica, na kojima smo grickali semenke, pričali strašne priče, prvi put se poljubili, plakali, smejali se, zapalili prvu cigaretu, jeli sladoled i živeli jedan bezbrižan život.

Kada bi nam dosadilo čavrljanje na klupici, uhvatili bi se za ruke i prelazili preko čuvenog mosta ljubavi. Pešački most. Na njemu bi stajali dugo i gledali mesečev odraz u vodi. Bio bi nemiran, baš kao i mi. I gde god bi se okrenuli videli bi reku, lipe i nebo. Odatle se grad nije video iako se prostirao svuda oko nas.

I grad je rastao zajedno sa nama.  Pratio je naše želje, otvarao je nove prodavnice, kafiće, bioskope i pozorišta. Domove Kulture i velike „crvene trgove“. Dovodio je velike muzičare i velike glumce. U letnjem periodu centar grada bio bi preplavljen motorima i besnim automobilima. Neki su žurili, neki zastajali da se okrepe, punili bi grad, i sve je to ličilo na jedan veliki vašar, koji traje i traje i nikako da se završi. I tad nam je, pored svih aktivnosti, i pored svih lepota koje nam je pružao, bio dosadan, već obiđen, već oslikan, već iživljen. Ostavili smo ga i krenuli u potragu za većim i lepšim, koji će brže rasti od nas.

Neki od nas su otišli u slične gradove, neki u veće i bolje. Bilo nam je lepo. U naš mali grad vraćali smo se u početku često, da obiđemo drugare, da vidimo šta rade oni koji su u njemu ostali, da li su klupe promenjene, ofarbane, da li je na trgu postavljena bina, ko će gostovati na „Pirotskom letu“. Neka mesta gde smo izlazili  nisu više postojala. Neke rezervacije su nam bile ukinute i ustupljene redovnijim gostima. Manje smo se zadržavali na mostu ljubavi, jer lipe nisu više bile tako velike i lepe, i reka nije žuborila kao nekad, niti se više jasno video mesečev odraz u vodi.  Nemirnu reku su ukrotili u novo kameno moderno korito, bez vrba i trske.

Na prelepom bazenu u obliku delfina smo poker zamenili preferansom, sunčanje i prskanje – hladovinom, večernje šetnje Kejom – dugim sedenjem u baštama kafea sa živom svirkom gde smo pričali o drugim, boljim i lepšim mestima u koja smo otišli.
Grad je sve manje mirisao na nas, a mi smo uporno tražili deliće koji su obeležili naše detinjstvo. I nalazili bi, uvek na istom mestu, ne više jasno vidljiv i samostalni kiosk gde su se prodavale semenke, leblebija, pistaći, kikiriki, pečeno kestenje i kokice,  već neugledan, ali uvek čist i krcat lokal smešten ispod stepenica koje vode na gornji plato, velikog tržnog centra, koji je ujedno i granica trga koji se odatle prostire.

Sad je moj bivši mali grad izrastao u moderan grad, koja pokušava da u sebe utka sve ono što je pratilo naše odrastanje. Čuveni pirotski ćilim, je postavljen po sred gradskog trga. Crveni trg je zamenjen belim, sa velikom fontanom u centru. Pored malog parka kraj Hotela napravljen je parking. Više nema vašara preko leta jer je magistralni put izmešten van grada. Uređen je stari Momčilov grad iz 14.veka za pozorišne predstave, slikarske kolonije i poneki koncert.

Iz „Pazara“ ka „Tijabari“ ostale su stare restaurirane građevine pretvorene u prodavnice robe široke potrošnje. Veliki most, poznatiji kao „Golemi most“, naziv nije dobio po veličini, već po značaju za grad. Njega dnevno pregazi ogroman broj ljudi, ponekad mi se čini da u jednom danu, ceo grad pređe preko njega.

Na Tijabarskoj strani, se nalazi Muzej, stara gradska česma „Guševica“ i svi oni mali dućani, kovači, sajdžije, pekari, poslastičari, šusteri … a između njih otvorena pijaca i Autobuska stanica. Preko puta Autobuske stanice je moja prva škola. Ista, netaknuta, čak je isto onako bledo žuta kao tad, kad smo pod brezama u dvorištu igrali klikere.

Na suprotnoj strani je benzinska pumpa, i opet niz starih kuća. A zatim moderne, visoke zgrade i dobro poznate ulice, i poznate kuće i ljudi.

Naše kuće su bile poslednje u nizu do pruge. Između kuća i pruge je nekada bio voćnjak. Naše dečije igre smo sa asfalta preselili tu, jureći se između šljiva, jabuka i krušaka. Mahali smo nasmejanim licima koja bi virila iz vagona putujući za Bugarsku ili Niš, ili ko zna kuda i koliko daleko.

Više nema voćnjaka, zamenio ga je još jedan red kuća. Voz više ne vidim sa prozora, ne spavam više ni u dečijoj sobi. U njoj  sad snove sanjaju neki novi klinci.

A mene samo zvuk sirene i tutnjava voza koji prolazi i ponekad probudi iz sna, podseti na moj grad, u koji sad odlazim da vidim one, koji su me podarili životu.

(Ko beži od svoje prošlosti gubi sebe, i vrati mu se kao bumerang sve ono od čega beži.)

Suzana Janačković Živković

Share and Enjoy: Facebook email StumbleUpon Technorati

Najzad, stigoh do poslednjeg dana na Ca Ca Ca. Za ovaj „Silvester“, vama Subotičanima, ostavih ponajbolju vest za ovu godinu. Na Napuštenim poljima u jugoistočnom predgrađu Subotice, na proleće počinje izgradnja veoma velike fabrike koja će proizvoditi najmodernije bicigle. Poznata Hajglandska firma „Duebicillo“, sutra, prvog januara dakle, u ranim jutarnjim satima, sa rukovodećim kadrom Severnog predgrađa, potpisuje ugovor i puno aneksa ugovora o izgradnji veoma velike i veoma moderne fabrike dvotočkaša pod radnim imenom „Trebicille Subotidza“! Besplatni savetnici grada na ovom projektu su radili pune dve nedelje, nažalost svecka kriza je svojim dlakavim šakama udarila i u ovo poznato predgrađe najsevernijeg grada u našoj lepoj državi.
CRIM0049

Na sutrašnji veoma svečani dan, Bogu fala, kriza je iza nas, što i nije neko veliko čudo budući smo uložili nekoliko sati izvanrednih napora; ovo ima da kaže naš predstavnik. Gost, prvi Predradnik svecki poznate firme „Duebicillo“, na ovoj svečanoj svečanosti neće govoriti, ali prisutnim pregaocima Sedme sile podeliće se štampan a besplatan materijal o budućoj fabrici koja će davati lebac u usta za četrdeset i kusur ‘iljada ljudi. Subotica je poznata po tome da su se ovde i u okolini uvek pravile bicigle svetskog glasa, dakle imademo štručnjaka da im se ne zna broj, o rukovodećem kadru da se i ne govori: ona se dokazala u davno minulim godinama kada je na veoma stručan način izvela na put propasti FBP (Partizan). Očito je da nam ne gine razvoj! U užoj okolini Subotice vešti zanatlijci proizvodiće sve potrebne delove, tako da će poznata privatna firma PPPT (Prvi Proizvođač Prednjih Točkova) tokom dve’iljade i trinaeste godine, zaposliti dva pripravnika koji će se baviti ispravljanjem žbica.
CRIM0052

Meni, jednom od autora na Ca Ca Ca, veoma veoma je žao čoveka sa buvljaka čiju umanjenu fotografiju vidite gore, i koji je najavio protest kod uvaženih voditelja grada Subotice, jer „Trebicille Subotidza“ na tržištu će se pojaviti kao najnelojalnija konkurencija. Dakle, dragi Subotičani, srećna Vam Nova sa svežom porukom: Koji bre Kragujevac, kada i mi biciglu za trku imamo!
JASIKEVIČEUS GRANDE

ngeg

Kako je poslednji dan godine verovatno ste već nadobijali gomilu neverovatnih čestitki koje zajedno šalju manje više istovetnu poruku, želeći vam jako srećnu novu godinu. Tako da ova moja čestitka nema nikakvog smisla, štaviše možda će vas i smoriti jer ih je bilo previše ovih dana. Ipak, zaslužili ste da vam čestitam pa sam se potrudio da malo iskočim iz klišea i umesto jelke, zeka i leptirića stavim Marvina, depresivnog robota iz Autostoperskog vodiča kroz galaksiju čije ponašanje i osećanja ponajbolje opisuju godinu iza mene. No, ovo nije mesto za rekapitulaciju već samo za čestitku, ovo prvo ću za vikend uz kafu kad se otreznim.

Šta reći sem u sledećoj godini samo bez panike, na kraju krajeva to je samo još jedna godina, i u najgorem slučaju može biti gora od ove. Navićićemo se nekako, ali bi bilo bolje da makar jednu godinu odahnemo od izigravanja kameleona.

Ako ne bude neki smak sveta ili porani ova 2012-ta čitamo se i narednih 365 dana. Dankešen!

Nebojša Radović Eniac

Svima koji slučajno ili namerno zabasaju ovuda, želim srećne praznike - lepo i elegantno zaokružite prvu deceniju 21. veka, i imajte i nadalje mnogo divne muzike i sve što ona sobom nosi!
Ove godine Andrej je imao divnu uciteljicu, svi smo je voljeli a narucito Andrej. Za one koji ne zaju skolska godina u Australiji traje od kraja Januara do kraja Decembra i svake godine novi ucitelj ili uciteljica i novi razred, tj druga djeca...Nije bas kao u mamino i tatino vrijeme ali eto.
Uglavnom, tesko nam je bilo da se pozdravimo, smrc i ona je Andreju napisala na cestitci za Novu Godinu :
" I have really loved having Andrej in my class this year. It has been a pleasure to teach him, and it has been a wonderful year. I wish you all a happy and safe holyday. I am sure Andrej will be happy next year with his new teacher. I will miss Andrej greatly, best wishes for the holyday"...I tako, sad smo na raspustu i uskoro se spremamo za more...pa onda nova skolska godina...

nase rukeNikako da stignem da te pitam: Kako ti ide? Dobro, znam: posao, tvoj savršeni izgled uspešne poslovne žene, meni odavno simpatičan stajling kojim prikrivaš pravu vrelu ženku kakva si oduvek bila…Hm, da, malo zezuckam…

Misliš da ćeš me prevariti u predvečerje ove nove godine i da ću, posle toliko vremena, poverovati kako uvek spavaš mirno i zadovoljno? Sama, bogata i otmena u raskošnoj novogradnji, u balkanskoj metropoli u kojoj još nisi uspela da pronađeš „partnera“?

Neću da te ljutim, ali pitaš li se ponekad „zašto se vreme zaustavilo na tome?“ Bez tog mrštenja i skretanja pogleda, znaš da ne želim da te povredim.

Rekao sam ti u januaru, kad si mi čestitala rođendan, da ih sad odbrojavam sa nekim čuđenjem. Kalendar mog života ima toliko rupa, „opasnih tačaka“, praznog hoda…da, da, ima tu i lepote i onih divnih „srećnih klikera“. Uspomena na najlepše trenutke – sve skupa koliko da stane u prosečnu radijsku emisiju.

Zašto pominjem radio? Ma nemam pojma, ne očekuj od mene da uvek budem potpuno pribran i racionalan. Prošlo je to vreme, takav sam kakav sam i potpuno mi je svejedno da li ostavljam utisak osobenjaka. Možda zato što je radio samo glas, kao što ove noći ja od tebe imam samo topao glas..

Uzalud se praviš kako gospodariš situacijom, kako ti prija to bezvezno nametnuto društvo sa kojim čekaš 2010. godinu. Uglavnom su u parovima, jer svet je pravljen za parove, obraćaju ti se kao deca učiteljici jer nesvesno gajiš tu nadmenu pozu perfekcije…Ma ne zezam, rekao sam ti. I nećeš prekinuti vezu, nikada nisi prekinula ovaj naš telefonski razgovor koji traje pola života.

Zapravo, ni ti ni ja nikada ništa nismo prekinuli, samo smo uspeli da napravimo čudan čvor od svojih života. I Gordi bi se nasmejao…

Zaista ne znam tačno zašto sam te nazvao baš sad. Znam da ovaj razgovor neće ništa promeniti – tvoje stolice će i dalje biti u savršenom redu, poređane uz masivni skupi sto, haljine pedantno složene u sobi u kojoj ima dovoljno garderobe za omanje prestoničko putujuće pozorište, cipele će stajati u vojnički urednom redu uparene sa torbicama…

Čuvaš li još onu tamnu? Torba-pismo, da li se to tako zove? Da, bio je dobar taj doček na kom sam ti poklonio taj komad kože za koji sam štedeo mesecima. Pretpostavljam da ti danas nešto tako poklanjaju iz prve? Nisi ti za momke koji štede za poklone.

Čujem, čujem graju iza tvojih leđa..U svoj toj gomili postoji li iko sa kim možeš da razgovaraš kao večeras, ili uvek, sa mnom? Pretpostavljam da te je doveo neki balavi pratilac, srećan što će pokazati kakav „komad“ je odvojio za doček? U redu, u redu, preterao sam, staću ovde…

Hej, čujem li ja to plač? Baš toliko sam preterao? Baš toliko si sama u toj gužvi?

Slušaj, uzmi kaput i izađi iz restorana. Posle? Posle ćeš ući u moj auto i otići ćemo već negde na doček. Hajde, smesta.

Gde sam?

Zaboga, moja draga, zar sam ja ikada bio daleko od tebe?  Sedim u automobilu na tri metra od ulaza u taj blještavi hotel u kojem sad stojiš, držiš telefon i razgovaraš sa mnom. Hajde, treba ti 30 sekundi da stigneš do mene.

Da, još malo pa će ponoć. Nova godina, moja draga.

Mislim da će ti trebati nekoliko reči i poljubaca da otvoriš vrata koja nikada nisi ni zatvorila.

Hajde, ponoć samo što nije…

No related posts.

...stigosmo do samog kraja

sve bežeći od početka

k’o što beži jun od maja

kao subota od petka...

U dаnаšnjеm "Fаjnеnšеl tаjmsu" (Financial Times) osvаnulа jе nеobičnа novogodišnjа čеstitkа Impеriji i njеnom protеktorаtu poznаtom kаo Bosnа i Hеrcеgovinа. U komеntаru koji su potpisаlа dvа аutorа i čаk tri "sаrаdnikа", vаpijе sе zа intеrvеncijom "mеđunаrodnе zаjеdnicе" u BiH, koju dаbomе ugrožаvаju zli Srbi. Prеvod tеkstа postаvljеn jе dаnаs nа NSPM.

Svе jе u tom komеntаru pаtvorеno, od nаvodnе brigе zа BiH do pozivаnjа nа dеmokrаtiju. Čаk jе i idеntitеt аutorа kаlkulisаn - pošto jе FT britаnski list, potpisnici su Britаnci, vеć nаm poznаti propаli političаr i bivši vicеkrаlj BiH Pеdi Ešdаun i Vilijаm Hеjg, konzеrvаtivаc i budući ministаr inostrаnih dеlа kаdа i аko njеgovа strаnkа dobijе prеdstojеćе izborе. Jеdino jе srbofobijа iskrеnа i otvorеnа.

Ali nijе ovo sаmo izmišljotinа dokonih Britаnаcа; nа tеkstu jе rаdilа cеlа komisijа, u kojoj su vеćinu činili Amеrikаnci. Potpisаni su Morton Abrаmovic, osnivаč Mеđunаrodnе kriznе grupе; Džеjms O'Brаjеn, bivši spеcijаlni izаslаnik Mаdlеn Olbrаjt zа Bаlkаn; i Džim Hupеr, nеkаdаšnji dirеktor MKG i još pаr "nеvlаdinih" orgаnizаcijа kojе su lobirаlе zа intеrvеnciju nа Bаlkаnu.

Sа tаkvim аutorimа, sаdržаj sаmog komеntаrа niti jе nov niti jе iznеnаđujući. Ali ovi profеsionаlni intеrvеncionisti su izglеdа dovoljno očаjni dа mеđu vеć poznаtе nеbulozе uvrstе i ovu, kristаlno jаsnu formulаciju svojе vizijе BiH:

Enеrgičаn mеđunаrodni pristup morа biti usrеdsrеđеn nа jеdini cilj: nа jеdnu cеntrаlnu vlаdu Bosnе kojа jе dovoljno еfikаsnа dа ispuni svojе odgovornosti zа člаnstvo u EU i NATO. Svаki bosаnski vođа morа dа budе zа ovu jеdnostаvnu idеju ili protiv njе, аli i dа sе suoči sа konsеkvеncаmа svog odgovorа nа to pitаnjе.


Dаklе, mеđunаrodni dušеbrižnici bi dа nаprаvе BiH po principu "Ein Land, Ein Volk, Ein Führer". Kаd bi još sаmo nаšli i "ocа nаcijе," kаo što jе onomаd Ešdаun tеpаo Izеtbеgoviću nа džеnаzi... Ali Bosnа nijе jеdnа zеmljа, u njoj nе živi jеdаn nаrod, i zаto nе možе dа imа niti jеdnu vlаdu, ni sаmo jеdnog vođu. Mа koliko to htеlа brаtijа potpisаnа ovdе, аli i njihovi štićеnici u sаmoj BiH. Lаko jе, uostаlom, tuđim mlаtiti gloginjе...

Jаsno jе mеni što jе ovo društvаncе toliko opsеdnuto obеzbеđivаnjеm političkog kаpitаlа kojе su stеkli u protеklih 20 godinа kаo invеstitori u projеktu Krivi Srbе zа Svе. Ali Impеrijа prosto nеmа čimе dа im ispuni ovе pustе žеljе. Nе znаm jеsu li Ešdаun, Hеjg, Abrаmovic, O'Brаjеn i Hupеr dobili dopis, аli SAD imа višеstruko vеći dug nеgo bruto društvеni proizvod, а svа vojskа jе bilo u Irаku, bilo u Avgаnistаnu, bilo kod psihijаtrа po povrаtku iz njih. Otkud im obrаz (dobro dе, nеmаju gа) dа ovo objаvе u finаnsijskim novinаmа, u moru vеsti o bаnkrotimа i slobodnom pаdu funtе i dolаrа?

Moždа su mislili dа ćе Dеdа Mrаz dа im ispuni ovu žеlju, pа su jе tеmpirаli zа krаj 2009? Sаmo, еm što su pogrеšili аdrеsu (FT nijе bаš Sеvеrni pol), еm što su njihovi dеmokrаtski, multikulturni i multiеtnički Jеdnobosаnci Dеdа Mrаzа - zаbrаnili.
blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37