Unosi za: Arhiva za 2009/12
Svim dragim ljudima koji nam pišu ili samo čitaju tekstove želimo Srećnu novu 2010 godinu! I ovaj sajtić je nastao otrpilike u ovo vreme prošle godine, te smo i mi posebno srećni što trajemo i što imamo tako divnu publiku kao što ste vi.
Ja nastavljam sa svojim diplosmkim radom u kome se borim protiv pušenja, a za sledeću godinu vam želim da se rešite najvećeg problema svih astmatičara – pušenja i duvnaskog dima. Zato, pomalo i ironično ova reklama iz 70-ih godina koja kaže: “Božić – Ne propusite radost pušenja!”. Svest se menja, a 2010 godina neka bude godina odluke i probuđivanja svesti.
Odoh na Ušće, gde se u 12h održava Novogodišnja trka na 8km, a vi ostajte zdravo! Poljubac!
Slični tekstovi:
Novine pune podataka o novom gripu. Svi se bave vakcinacijom i preventivom – perite ruke, ne idite na mesta gde se ljudi okupljaju (posao - radim sa 30-40 ljudi uvek, gradski prevoz, kupovina u radnji …). Na yutjubu sve neki horor filmići, te nemojte da se vakcinišete, te posledice su nepredvidljive… Elem, danas sretnem poznanicu, poznatu lekarku već 20 godina u penziji. Trči na posao!!! Dano, pa zar ti nisi u penziji? Zvanično jesam ali već 20 godina radim na privatnoj klinici. Pa jel se ne bojiš gripa? Taman posla, u levom džepu ljubičasti, domaći beli luk, a u desnom par divljih kestenova. Ja sam potpuno zaštićena.
Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Mi se ovde bavimo akademskih raspravama, kako da epidemiju smirimo, a žena našla recept i nesebično ga daje. E, mi smo narod pun čuda. Da podsetim, placebo je nekada jači i od samih lekova. Ono što misliš, to si. Na zdravlje.
Nekada je to bila samo obična livada. Na njoj se gradile kuće, po planski određenim parcelama. Sećam se kuća bez ograda, ulica bez trase, blata do kolena u kišnom periodu, prašine leti, naše bezbrižnosti u tim prvim godinama života. Onda su napravili brdo baš ispred moje kuće, pokušavajući da od livade naprave pravu ulicu. Stajalo je dugo tu. Ulicom se moralo pešice, pa preko brda na drugu stranu ulice. To malo brdo je postalo sinonim za kamenice, grudve od blata, ratovanja i planinarenja. U tim ratnim pohodima, koji su se odvijali svakodnevno, svako od nas, učesnika, je zaradio po neki ožiljak.
Moj je na glavi. Šivenje nije trajalo dugo i ne sećam se da li sam plakala ili ne, ali znam da smo posle toga potpisali primirje. Onda je brdo nestalo. Umesto njega osvanuo je asfalt. Crn, ravan i čist. Sa asfaltom je prestala i mogućnost opravdanja prljavih pantalona, jakni, pocepanih cipela … i ko zna čega još.
Sa asfaltom smo nekako i porasli, veovatno bi nam ono brdo i zasmetalo da baš tad nije nestalo. Bilo je lakše voziti bicikl, igrati lastiž na suvom i ravnom, „između dve vatre“, školice, sve dok jednog dana, koga se naravno ne sećam, a sve se nadam vratiće se, nismo toliko porasli da nam je asfalt služio samo kao trasa za jednostavan prelazak iz mesta A u mesto B.
Koračajući asfaltom, na 200m od kuće, gde se ulica ukršta sa drugom, stiže se do drvoreda, između naselja kućica u nizu, poznatijeg kao „Staro Tigrovo naselje“. On vodi na Kej. Kej i reka Nišava, i milion i jedna priča vezana za nju. Za ogromne lipe čije su krošnje dosezale do polurazbijenih klupica, na kojima smo grickali semenke, pričali strašne priče, prvi put se poljubili, plakali, smejali se, zapalili prvu cigaretu, jeli sladoled i živeli jedan bezbrižan život.
Kada bi nam dosadilo čavrljanje na klupici, uhvatili bi se za ruke i prelazili preko čuvenog mosta ljubavi. Pešački most. Na njemu bi stajali dugo i gledali mesečev odraz u vodi. Bio bi nemiran, baš kao i mi. I gde god bi se okrenuli videli bi reku, lipe i nebo. Odatle se grad nije video iako se prostirao svuda oko nas.
I grad je rastao zajedno sa nama. Pratio je naše želje, otvarao je nove prodavnice, kafiće, bioskope i pozorišta. Domove Kulture i velike „crvene trgove“. Dovodio je velike muzičare i velike glumce. U letnjem periodu centar grada bio bi preplavljen motorima i besnim automobilima. Neki su žurili, neki zastajali da se okrepe, punili bi grad, i sve je to ličilo na jedan veliki vašar, koji traje i traje i nikako da se završi. I tad nam je, pored svih aktivnosti, i pored svih lepota koje nam je pružao, bio dosadan, već obiđen, već oslikan, već iživljen. Ostavili smo ga i krenuli u potragu za većim i lepšim, koji će brže rasti od nas.
Neki od nas su otišli u slične gradove, neki u veće i bolje. Bilo nam je lepo. U naš mali grad vraćali smo se u početku često, da obiđemo drugare, da vidimo šta rade oni koji su u njemu ostali, da li su klupe promenjene, ofarbane, da li je na trgu postavljena bina, ko će gostovati na „Pirotskom letu“. Neka mesta gde smo izlazili nisu više postojala. Neke rezervacije su nam bile ukinute i ustupljene redovnijim gostima. Manje smo se zadržavali na mostu ljubavi, jer lipe nisu više bile tako velike i lepe, i reka nije žuborila kao nekad, niti se više jasno video mesečev odraz u vodi. Nemirnu reku su ukrotili u novo kameno moderno korito, bez vrba i trske.
Na prelepom bazenu u obliku delfina smo poker zamenili preferansom, sunčanje i prskanje – hladovinom, večernje šetnje Kejom – dugim sedenjem u baštama kafea sa živom svirkom gde smo pričali o drugim, boljim i lepšim mestima u koja smo otišli.
Grad je sve manje mirisao na nas, a mi smo uporno tražili deliće koji su obeležili naše detinjstvo. I nalazili bi, uvek na istom mestu, ne više jasno vidljiv i samostalni kiosk gde su se prodavale semenke, leblebija, pistaći, kikiriki, pečeno kestenje i kokice, već neugledan, ali uvek čist i krcat lokal smešten ispod stepenica koje vode na gornji plato, velikog tržnog centra, koji je ujedno i granica trga koji se odatle prostire.
Sad je moj bivši mali grad izrastao u moderan grad, koja pokušava da u sebe utka sve ono što je pratilo naše odrastanje. Čuveni pirotski ćilim, je postavljen po sred gradskog trga. Crveni trg je zamenjen belim, sa velikom fontanom u centru. Pored malog parka kraj Hotela napravljen je parking. Više nema vašara preko leta jer je magistralni put izmešten van grada. Uređen je stari Momčilov grad iz 14.veka za pozorišne predstave, slikarske kolonije i poneki koncert.
Iz „Pazara“ ka „Tijabari“ ostale su stare restaurirane građevine pretvorene u prodavnice robe široke potrošnje. Veliki most, poznatiji kao „Golemi most“, naziv nije dobio po veličini, već po značaju za grad. Njega dnevno pregazi ogroman broj ljudi, ponekad mi se čini da u jednom danu, ceo grad pređe preko njega.
Na Tijabarskoj strani, se nalazi Muzej, stara gradska česma „Guševica“ i svi oni mali dućani, kovači, sajdžije, pekari, poslastičari, šusteri … a između njih otvorena pijaca i Autobuska stanica. Preko puta Autobuske stanice je moja prva škola. Ista, netaknuta, čak je isto onako bledo žuta kao tad, kad smo pod brezama u dvorištu igrali klikere.
Na suprotnoj strani je benzinska pumpa, i opet niz starih kuća. A zatim moderne, visoke zgrade i dobro poznate ulice, i poznate kuće i ljudi.
Naše kuće su bile poslednje u nizu do pruge. Između kuća i pruge je nekada bio voćnjak. Naše dečije igre smo sa asfalta preselili tu, jureći se između šljiva, jabuka i krušaka. Mahali smo nasmejanim licima koja bi virila iz vagona putujući za Bugarsku ili Niš, ili ko zna kuda i koliko daleko.
Više nema voćnjaka, zamenio ga je još jedan red kuća. Voz više ne vidim sa prozora, ne spavam više ni u dečijoj sobi. U njoj sad snove sanjaju neki novi klinci.
A mene samo zvuk sirene i tutnjava voza koji prolazi i ponekad probudi iz sna, podseti na moj grad, u koji sad odlazim da vidim one, koji su me podarili životu.
(Ko beži od svoje prošlosti gubi sebe, i vrati mu se kao bumerang sve ono od čega beži.)
Suzana Janačković Živković
Share and Enjoy:
Najzad, stigoh do poslednjeg dana na Ca Ca Ca. Za ovaj „Silvester“, vama Subotičanima, ostavih ponajbolju vest za ovu godinu. Na Napuštenim poljima u jugoistočnom predgrađu Subotice, na proleće počinje izgradnja veoma velike fabrike koja će proizvoditi najmodernije bicigle. Poznata Hajglandska firma „Duebicillo“, sutra, prvog januara dakle, u ranim jutarnjim satima, sa rukovodećim kadrom Severnog predgrađa, potpisuje ugovor i puno aneksa ugovora o izgradnji veoma velike i veoma moderne fabrike dvotočkaša pod radnim imenom „Trebicille Subotidza“! Besplatni savetnici grada na ovom projektu su radili pune dve nedelje, nažalost svecka kriza je svojim dlakavim šakama udarila i u ovo poznato predgrađe najsevernijeg grada u našoj lepoj državi.
Na sutrašnji veoma svečani dan, Bogu fala, kriza je iza nas, što i nije neko veliko čudo budući smo uložili nekoliko sati izvanrednih napora; ovo ima da kaže naš predstavnik. Gost, prvi Predradnik svecki poznate firme „Duebicillo“, na ovoj svečanoj svečanosti neće govoriti, ali prisutnim pregaocima Sedme sile podeliće se štampan a besplatan materijal o budućoj fabrici koja će davati lebac u usta za četrdeset i kusur ‘iljada ljudi. Subotica je poznata po tome da su se ovde i u okolini uvek pravile bicigle svetskog glasa, dakle imademo štručnjaka da im se ne zna broj, o rukovodećem kadru da se i ne govori: ona se dokazala u davno minulim godinama kada je na veoma stručan način izvela na put propasti FBP (Partizan). Očito je da nam ne gine razvoj! U užoj okolini Subotice vešti zanatlijci proizvodiće sve potrebne delove, tako da će poznata privatna firma PPPT (Prvi Proizvođač Prednjih Točkova) tokom dve’iljade i trinaeste godine, zaposliti dva pripravnika koji će se baviti ispravljanjem žbica.
Meni, jednom od autora na Ca Ca Ca, veoma veoma je žao čoveka sa buvljaka čiju umanjenu fotografiju vidite gore, i koji je najavio protest kod uvaženih voditelja grada Subotice, jer „Trebicille Subotidza“ na tržištu će se pojaviti kao najnelojalnija konkurencija. Dakle, dragi Subotičani, srećna Vam Nova sa svežom porukom: Koji bre Kragujevac, kada i mi biciglu za trku imamo!
JASIKEVIČEUS GRANDE
Kaže se da dokon pop i jariće krsti, ali mene živo interesuje ko je bio kum misterioznim autorima sa domaće etikete Àsino Elettronico, specijalizovane za elektronski zvuk, koja je krajem prošle godine startovala sa radom prigodnom kompilacijom. Xiqhhyiecryn? Koneyn? Umreću u mukama ako ne saznam kako se sve to *pravilno* izgovara.Srećom, poteškoćama je tu kraj, jer ako je suditi po EP izdanju koji potpisuje manje rogobatni pseudonim od pomenuta dva, muzika na njemu vam je kao kad dođete u goste, a domaćin vam skuva tako dobru kafu da "govori strane jezike". Kolokvijalizme na stranu, Koneyn je svojim mračnim pristupom techno materiji pronašao univerzalnu žilu kucavicu koja ga spaja sa nekim od imena koja odavno pripadaju panteonu ovakvog zvuka.
Mistična minimalnost detroitskih legendi Drexciya sparena je na ovom dvadesetominutnom uradku sa zlokobnom atmosferom britanskih velikana The Black Dog. Zamračene betonske zgradurine sa omota ploče pružaju dobru polaznu osnovu za otuđenu auru beogradskih predgrađa, kroz koje se slušalac šunja uronjen u zvučnu kapsulu.
Sjaj i beda osame urbanih ranjenika verno je prenesena kroz svih pet kompozicija u kojima dominiraju gusto kondenzovana osećanja ukletosti postojanja u kome si otpisan i pre nego što si došao na ovaj svet. U tom smislu, nekomunikativnost Transitionala sa širim auditorijumom može da se tumači i kao tajni jezik nekolicine upućenih i svojevrsna politička poruka (a pravi techno je pre korporativnog davljenja u lažnoj, lovom nafatiranoj zabavi bio žanr sa izoštrenom političkom pozadinom). Daleko od gungule i reflektora lažima zasićene javne scene, Transitional je nenametljivi trag života u naseljenim predelima do kojih kamere ne dopiru. Kao takav, on pruža dragocen uvid u stanje stvari na simboličkom nivou.
U međuvremenu, etiketa Àsino Elettronico je objavila i dugosvirajući debi koji potpisuje drugi rogobatni pseudonim (a pre njega postoji objavljen i još jedan zajednički napor dvojice autora). Ako je na njemu muzika podjednako dobra kao ova koju potpisuje Koneyn, mislim da može da se priča o sazrevanju nove domaće elektronske scene u Srba, što je nesumnjivo dobra vest.
TransitionalDownload
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
