teroriše i piše S.S.Skala
Da je pravde, niko ne bi ostao neišiban.
Vilijam Šekspir
SVI PROTIV SVIH
Govorili smo o vatri
Rečima što ujedaju
Tada je bilo lako
Samo mi i oni
Mi sa jedne strane
I oni sa druge
Klasičan odnos crno-belo
Lomača je izgorela
Vešala su pala
Brave su se zaključale
Sada smo svi protiv svih
S.S.Skala (iz zbirke "Moja Aleksandrija
... sa jave, košmara, sna")
Simulirajući ili ne nezainteresovanost za političku lakrdiju, društveni bezobrazluk femtonikogovića, bačenih u vrtlog neizvesnosti "anonimne" sutrašnjice, korak po korak ušli smo u nadoknadu vremena pre poslednjeg zvižduka, pre kraja.
Ne mog kraja, naravno (na opštu radost pripadnica nežnijeg pola, kao i svih vlasnika knjižara na svetu), ne do kraja teorije & terora ArtTerorizma, već do kraja godine. Godine koja možda nije bila baš sjajna u svojoj interpretaciji stvarnosti, ovde u Srbiji (ali i dalje, u Svetu), često surova, naga i nagla ...
To se danas (30. XII), naravno bolje vidi. Zato, bez obzira gde, sa kim i kako osvanete u 2010. pogledajte se u ogledalo i priznajte sebi, priznajte razloge, događaje, loše navike (ukoliko ih imate) koje možda u drugačijim okolnostima ne bi smeli. Priznajte ako ste grešili (a ko nije?!), priznajte da bi ste mogli bolje, lepše, drugačije ... Priznajte sve i to zadržite za sebe. Obećajte jedino da ćete biti bolji, prema drugima, prema sebi. Prema onima koje volite i koji su vam dragi. Mi, sa svojim tekstovima, barem ovde na GRAĐANSKOM KRUGU, podsetićemo vas da to obećanje i ispunite. Svako suočavanje sa istinom jeste tragično, ponekad i traumatsko oskustvo, ali i neizbežno.
Iza nas nije samo godina već decenija. Decenija svega i svačega, u koju smo ušli ponosno i sa nekom nadom "da će i nama da svane". Decenija u kojoj smo na početku "stegli zube" nakon svih potresa, lomova, i najzad srušili monstruozni aparat, machinu, režim (i režiju) Slobodana Miloševića.
A onda, već nakon 12. marta 2003. godine, ponovo smo poklekli. Dopustili da nas zavedu, rastresu i rastave. Da sami pomislimo da smo gori nego što jesmo. Možda je sada trenutak da se otreznimo, zamislimo i "hladne glave" uđemo u 2010. Možda je to dobar početak.
Ovo je poslednji ArtTerorizam u ovoj godini, i on pripada (pa kome bi drugom) onome ko zaista zaslužuje da se nađe kao most između kraja i nekog novog početka
TOMASU BERNHARDU
Delo koje je odabrano naziva se Ludilo i to nije slučajno. Ništa nije slučajno, a mi se vidimo sledeće godine.
OBJASNI?
Tomas Bernhard (
Nicolaas Thomas Bernhard) rođen je kao vanbračno dete kućne pomoćnice (huh, ko ne voli pomoćnice) u Herlenu, u Holandiji, 9. II 1931. godine. Odgajio ga je, nakon "secanja" u više internata nacionalsocijalističkog Rajha za napuštenu decu deda, pisac Johanes Frojmbaher koji ga je vaspitao da idealizuje ulogu individualiste. Bolest koja se javila vrlo rano, odredila njegov životni put. Sarkoidoza (Morbus Boeck), vrsta tuberkuloze (?) sprečila ga je da postane pevač. Kao novinar provincijskog lista izveštavao je iz sudnice i pisao pesme, da bi nakon svoje 30. godine počeo da piše romane, drame, eseje, priče.
Čim bi počeo novi red, nov pasus, bila bi to već nova knjiga, novi roman. Iz godine u godinu, pisao je i objavljivao po roman godišnje, sve do svoje smrti u Gmundenu, Gornja Austrija, 12. II 1989. godine, tri dana nakon svog 58. rođendana. U tih nešto više od pet decenija najpoznatiji pisac i dramaturg svoje zemlje Austrije, i najomraženija, skandalozna ličnost svoje zemlje Austrije. Danas, potpuno sa pravom, Tomasa Bernharda smatraju jednim od najznačajnijih svetskih pisaca XX veka. Zašto najznačajniji, to ćete provaliti čim pročitate neko njegovo delo, i zapamtite, njegove knjige se čitaju kao što ih je i pisao - u jednom dahu.
Njegov uspeh išao je uporedo sa njegovim životom. 1968. odbio je da primi Bihnerovu nagradu, proglasivši sve Austrijance maloumnima, a Austriju da je država-govno. Njegove sledeće i sledeće knjige (Mraz, Smutnje, Beton, Dete) zauvek su ga udaljile od otadžbine. Omražen, osporavan, rezigniran što ga smatraju za komunistu, fašistu, anarhistu, zauzeo je mesto državnog neprijatelja No.1, razotkrivajući političare i medije kao potpuno bezvredne i lažne, upravo onakve kakvim ih je opisivao u svojim delima. Postao je ogledalo Austrije, "gledaju u njega da bi videli svoju pravu sliku". Odbijao je novinare koji su ga proganjali, često pišući neistine, lažne intervjue. Sebi je uzeo za pravo da uvek bude u pravu. Za njega ne postoje svetinje, ništa nije zaštićeno, tabu, on je pisac koji desakralizuje. Kako god sa Bernhardom, zaista nikada nije dosadno. On, kao bolesnik, osuđen na smrt, suočio se sa svim apsurdima života, razotkrivajući i dajući nam preko svojih dela da osetimo svu lažnost, licemerje vrednosti koje nam svet nameće. Njegova provokativna, ogoljena, razorna ironija, nikom i ničim ne prašta a ni on sam nije izuzetak u tom pogledu, te svoj stvaralački podsmeh, crni smeh, upućuje podjednako i sebi. On kao prava opsesivna zver, nakot, grize sve oko sebe i grize sebe. Prava priroda jednog ljudskog bića. Okomljuje se na sve mračne strane ovog sveta, demaskira naše predrasude, gluposti, obrušava se na idole i idolatrije, religiju, a posebno mu je na meti njegova domovina/otadžbina Austrija. Za nju i kaže:
U Beču, gde su bezobzirnost i bezobrazluk prema misliocima i prema umetnicima uvek bili najveći, i koji sasvim sigurno može da bude označen kao najveće groblje sanjara i ideja, i u kojem je hiljadu puta više genija propalo i zakržljalo i uništeno nego li što je u Beču stvarno otkriveno i pročulo se i postalo svetski poznato ...
(odlomak iz priče "Genije")
Tomas Bernhard polazi od sebe kao čovek i autor, umetnik, pojedinac, koji nikome ništa ne duguje i kome niko ne može da naudi jer je on jedini zaslužan za svoj uspeh, za svoju omraženost, za svoju bolest.
Uspeh mu je omogućio da promeni milje (smešna reč za NG), otvorio mu je vrata viših građanskih slojeva koja je on, za razliku od mnogih drugih, sam zatvarao treskom, a njihov životni stil (imao je vilu u najotmenijem delu Beča, posed, imanje na selu u Alpima) karikirao, ne imitirao, proučavajući svu ograničenost, pakost, koju je kasnije beskrupulozno otkrivao.
Njegov književni oblik donekle jeste tirada, tirada mržnje (po Nikoli B.Cvetkoviću, prevodiocu dela T.Bernharda "Ludilo", kratke priče), ali Bernhard veruje u čoveka, ne u društvo; veruje u pojedinca koji može da utiče na to društvo, u to on veruje. Iako se svemu posmeva, sidonskim osmehom, i kaže "Mrzim ljude, ali oni su istovremeno i jedini razlog što živim", to nije njegov kredo, on je pre svest društva, onaj koji ćuška, lupa po prstima društvo kada napravi neku psinu. A šta kada je psina više?
Osamdesete godine, kao i danas po EUropu, za Austriju su posebno bile zanimljive. Iako je II Svetski Rat odavno bio završen, u Austriji, možda više nego u samom Deutschlandu, to je bila tabu tema. Kurt Valdhajm je bio austrijski predsednik i generalni sekretar UN, sa izuzetno visokom ulogom s početka četrdesetih godina u Grčkoj, sa jedinim ciljem da search & destroy jevreje. Bivši nacistički poručnik, postao je ugledni političar jedne bivše/sadašnje nacističke države. Naravno da je to trpano ispod tepiha, kao i tobož aneksija Austrije, tzv. Anschluss, dobrovoljno sjedinjavanje sa Hitlerovom Nemačkom. Zato je Bernhard napisao dramu "Trg Heroja" (Heldenplatz) koja je imala premijeru godinu dana pre njegove smrti, a koja govori o liku sudije, koji je u javnosti moralan, pravedan i sve što javnost zahteva, a kod kuće, sa svojom sestrom koja ga ohrabruje, slavi Himlerov rođendan oblačeći svoje staro nacističko ruho (pre par godina je ta drama igrana i kod nas, Branislav lečić je glumio lika ...)
Kao što sam rekao,
Tomas Bernhard nije bio ni moralista, ni narcis, ni solipsist. Pokretao ga je gnev, bes prema užasima, bezobrazluku društva, nepravdi, koji je ispoljavao kroz napade pisanja i javnim upiranjem prsta. Kod njega nema wussy prenemaganja, samo ga ćiftinski duhovi ne podnose.
Za kraj je ostavio remek-delo svog života. Naime, testamentom je zabranio da se njegove knjige objavljuju, a drame izvode u njegovoj Austriji. Sve dok važe autorska prava pokojnika, a to je pedeset godina - što znači da ističu tek 2039. godine. Zato, iako svi danas možemo odavde u Austriju ići, tamo nećete naći "komade" Tomasa Bernharda, koji se za razliku od njih, kod nas poodavno i neometano izvode.
Jedan je
Tomas Bernhard.
MOŠA/ZAMISLI!!!
LUDILO
kratke priče
izdavač: Prosveta Beograd
godina: 1997
Površnom pogledu se može učiniti kao da
Tomas Bernhard svojim činom, delima kažnjava Austriju, to što se svemu podsmevao, omalovažavao, svemu nalazio zamerke; sve je to radi bolje budućnosti, vere da se društvo, država mogu promeniti, da mogu biti bolji.
Političari su bez vrednosti, mediji bez istine i sadržaja (uglavnom), društvo malograđana, poltrona i bezobraznika, to je slika i prilika našeg društva, i to ne valja, to treba popraviti. I zaista, čitajući Bernharda, često imate osećaj da čitate o sebi i svom okruženju, naročito današnjem. To je univerzalnost u lokalnom, višeslojnost u naizgled jednoznačnom.
A čovek?
"Čovek nikad ne zna ko je. Ko je i šta je, to kažu drugi, zar ne? A pošto, ukoliko živi dovoljno dugo, to kažu milionima puta, on na kraju uopšte ne zna ko je. Svako kaže nešto drugo."
Znate li vi ko ste? Ili su vam to odredili drugi?
NEISPUNJENA ŽELJA
Neki čovek je u Acbahu ubio svoju ženu, jer je ova, po njegovom mišljenju, iz zapaljene kuće spasla pogrešno dete. Nije spasila osmogodišnjeg sina, od kojeg je njen muž želeo da stvori nešto posebno, već kćerku, koju on nije mnogo voleo. Kada su ga pred okružnim sudom u Valzeru pitali šta je nameravao sa svojim sinom, koji je potpuno izgoreo u požaru, čovek je odgovorio da je od njega želeo da napravi anarhistu, masovnog ubicu i rušioca diktature države.
MOSPRUGEROVA GREŠKA
Profesor Mospruger rekao je da mora na železničku stanicu, po nekog svog kolegu koga je poznavao samo preko pisama, i koga nije lično sreo.
Očekivao je sasvim drugačiju osobu od one koja je stvarno doputovala. Kada sam Mosprugeru skrenuo pažnju na činjenicu da uvek dolazi neko drugi umesto osobe koju očekujemo, ustao je i otišao s namerom da prekine i raskine sve kontakte koje je tokom svog života stvorio.
DVOJNIK
Neki čovek iz Trebinja, koji je stvarno bio neverovatno sličan jugoslovenskom predsedniku, ponudio je predsedničkoj kancelariji u Beogradu da pri posebno napornim zadacima zameni predsednika Jugoslavije, priloživši i listu precizno navedenih zadataka koje bi, kako je on mislio, bez problema mogao da obavi umesto tadašnjeg predsednika koji je, kako se njemu činilo, telesno već delovao suviše slabo. Čast mu je da umesto predsednika takozvane Jugoslovenske Narodne Republike obavlja zadatke koje predsednik ne mora uvek lično da obavlja, a za svoje ponuđene usluge ne traži ništa. Pošto je čovek, koji je u Beograd poslao svoju ponudu još pre tri godine, nestao, mnogi, ne samo u Trebinju i okolini nego i u celoj Jugoslaviji veruju, da je odavno stupio u službu u jugoslovenskom glavnom gradu. Svi koji takva nagađanja javno iznose, okvalifikovani su kao klevetnici. Oni koji misle da znaju kako je čovek uhapšen ili zatvoren u ludnicu ili odavno likvidiran, takođe su okvalifikovani kao klevetnici. Sudeći po tome, svi Jugosloveni su klevetnici.
Ovo su bile tek tri kratke priče iz zbirke "Ludilo", a kojih inače ima ukupno 48.
Drago mi je da sam ovu godinu okončao sa Tomasom Bernhardom i njegovim jezikom jer je on zaista jedan od mojih omiljenih pisaca i svest koja stalno opominje.
Pozdravljam sve prijatelje koji dišu u Bernhardovoj Austriji, Jingerovoj Nemačkoj. Da Tomas Bernhard ima duhovne naslednike i u samoj toj Austriji, primer je književnica Elfrida Jelinek koja je 2004. godine dobila Nobelovu nagradu za književnost, i koja takođe obožava dela Tomasa Bernharda, za koga kaže da je trebalo da dobije Nobela, a koju je, sada već pokojni Jerg Hajder svojevremeno prozivao da je nemoralna, dekadentna i da njene knjige treba zabraniti.
Budala.
Artterorista, iliti lucidni, sposobni, nezajažljivi tiranin, Kangrande de la Skala Vas sve pozdravlja i želi sve najbolje sledeće godine u inat svima i uprkos svemu.
30. XII 2009.
