Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Pakovanje izvesnog broja datoteka u jednu kompaktnu celinu naziva se arhiva (archive). Jedan od prvih programa za ovu namenu, zvao se ZIP (rajferšlus, tako izgleda ikonica arhivirane datoteke u Windowsu 7). Taj naziv ukorenio se kao sinonim za arhiviranje, pa ćete često čuti izraz zipovanje.

11.000 poseta na blogu. Presrećna sam.Kada je kaunter okrenuo na 11.000, bila sam na Bajaginom koncertu sa Senči i Vilijem. Da da dad da bio je to koncert veka :) Proveli smo se fenomenalnooo! Zamalo da umrem par puta. Pre koncerta sam srela neke drage ljude koje nisam videla jaaako dugo. Onda je počeo Bajaga da prži, pa je došao Čola kao gost i otpevao jednu od mojih najomiljenijih pesama. Plus sam se razbolela. Upala grla neka, malo mi i pluća škripe. Od večeras i aritmija. A jbg... tako mi se zaređalo za srećan kraj godine.Uvek sam verovala da pred kraj godine treba svesti račune i poravnati. Nikako sa dugom u novu godinu. Najgore je ako imate dug prema sebi. Još gore ako ga niste svesni ili nećete da ga priznate. Onda lepo onako 31. u ponoć poželite da sve prođe i ode niz vodu i sve ponovo iz početka od 1.1. Ja sam imala ludu sudbinu da se suočim sa nekim baucima baš pred kraj godine. Suoči se ispeci pa reci. Nema laži nema prevare.Wow čoveče, sta se sve izdešavalo u proteklih par dana. Potpuno sumanuto. Život 200 na sat uzbrdo. Nadam se da će mi i sledeća godina biti ovako uzbudljiva i žiiiva :)Odoh da spavam... Moram da ozdravim do sutra ili prekosutra najkasnije.Srećna sam oko 11.000 poseta i skoro 10 meseci blogovanja. Cing cinG - živeli :)!

Almost Blue
Almost doing things we used to do
There’s a girl here and she’s almost you
Almost all the things that your eyes once promised
I see in hers too
Now your eyes are red from crying
Almost blue
Flirting with this disaster became me
It named me as the fool who only aimed to be
Almost blue
It’s almost touching it will almost do
There’s a part of me that’s always true…always
Not all good things come to an end now it is only a chosen few
I’ve seen such an unhappy couple
ALMOST Me/You/Blue

U fudbalu postoje klubovi koji su institucije: Real Madrid, Mančester Junajted, Juventus, Lion, pa recimo, i Crvena Zvezda. Pored toga što te institucije (osim Zvezde) neguju lep fudbal koji dovodi do lepih sportskih rezultata, oni su i velike mašinerije za pravljenje para. Hajde da kažemo da su ti klubovi u svetu sporta brendovi. Fudbaleri koji igraju za te klubove, obično nisu samo fudbaleri nego su i manekeni, kreteni, neiskusna deca, a između ostalog i ono što se naziva sub-brendovima.

Fudbalski klubovi i fudbal neretko u velikoj meri utiču na društvo na raznim kulturnim nivoima, a ovog puta se nećemo baviti Brankicom jer ona nije tema ove priče. Ona je pre priča za slikovnicu, tako da ćemo je zaobići. Ljudi  vole fudbal, to je na neki način religija muškoj populaciji, mada zna biti i ženskoj u trenucima kada fudbaleri razmenjuju dresove. Po Frojdu, tu dolazi do konflikta. Drugi put ću navesti i gde Frojd o tome govori, nisu mi knjige pri ruci. Stoga nije teško zaključiti da muškarci, tzv. navijači ne divljaju zato što neka mafija ili senka Slobodana Miloševića upravlja njima, nego su momci ljubomorni zato što im se devojčice lože na zgodne fudbalere brendove.

Ja sam tu samo da privučem pažnju

Nekada davno, a možda i ne tako davno, sve zavisi koliko godina imate, filozofija je bila ta koja je bila neka instutucija. Postojali su čak i neki filozofi: Hegel, Kant, Niče, Lok, Bodrijar, Derida, bio je nekad popularan i Platon. Svi do jednog su filozofirali i vršili uticaj na određenu grupu ljudi koji su svet posmatrali kroz različite filozofske prizme. Filozofi posle svojih debata i rasprava uglavnom ne skidaju dresove u cilju razmene darova i znoja jer se filozofi, makar ovi današnji, ne preznojavaju. Priča se da je Ničeova filozofija zapravo nacizam…

I da se ne bi više razvlačio ekspoze i ulagao u njega sav kreativni potencijal, valjalo bi da kažem da ako niste i sami primetili, vremena se menjaju pa tako i filozofi često menjaju dresove, teme i usput bankovne račune pune na razne filozofske načine. Na svetskoj filozofskoj superstar sceni na ovakav način neumorno žari i pali Frojdov unuk, Lakanov sin, tumač poezije Radovana Karadžića, glavom i bradom najveći filozofski brend koji bez problema po potrebi možete instalirati na svako tržište - gdin. Slavoj Žižek.

E - novine, veoma popularno Internet glasilo, čiji Vivvo CMS veoma cenim kao platformu za web publishing, između ostalog, objavile su i tekst brenda filozofije, Slavoja Žižeka svezanjućeg pripovedača sveta, u kojem se slovenački filozofski brend bavi poezijom Radovana Karadžića, a sve preko nekih, da tako kažemo, ćaletovih i dedinih teorija. Ono što je veoma interesantno u ovoj priči je to da jedna filozofska veličina upozorava da Karadžićevu poeziju ne treba shvatati olako, tu se kriju sva zla koja su zakuvala krvoproliće i da je tu ona najopasnija klica nacionalizma i da skratim, idiotizma. U ovoj priči nije Žižek toliko bitan, niti koliko košta to da se Žižek bavi pozijom Radovana Karadžića nego su bitni ti mladi isprani mozgovi  kojima je tekst upućen i koji bezdušno u komentarima dube političke probleme i analiziraju ikonografiju Slobodana Miloševića. Umesto što čitaju Žižeka, bolje bi bilo da čitaju Hegela, ali Hegel uglavnom nigde nije obavezna literatura. Zapravo, Karadžićevu poeziju niko nije ni čitao. Ne samo ti mladi ljudi, ma niko nije čitao Karadžićevu poeziju, jer je Karadžićeva poezija smešna. Ćosićeve romane jeste čitao i srednjoškolac, a i poneki intelektualac, jer su Ćosićevi romani ipak romani, a Karadžićeva poezija je crtać. Stoga, lako je zaključiti da Žižek nije baš intelektualni kalibar koji bi mogao ovo što je učitao Karadžićevom crtaću da učita Ćosićevim romanima. Taba bi se oznojao i njegov posao bi počeo da liči na posao.

Sličnost sa Insajderom i Brankicom Stanković je evidentna, pa čak i banalna. Omladina se maksimalno marginalizuje i dovodi u situaciju da misle da je oko njih jedan veliki bezizlaz, ekskomunikacija iz svakog intelektualnog konteksta, usmeravajući se ka samodestruktivnosti i jeftinom politikanstvu. Kada pročitate ovaj Žižekov tekst ne možete a da ne osetite da vam je intelekt povređen, npr. posle ovakvih rečenica:

Jugoslavija je sedamdesetih i osamdesetih bila nalik onom mačku u crtiću koji neprestano hoda iznad provalije - pada u ponor tek onda kad napokon pogleda dolje i postaje svjestan da nema tla pod nogama. Milošević nas je prvi prisilio da doista pogledamo u provaliju… Ako se rat uobičajeno definira kao “nastavak politike drugim sredstvima”, možemo reći kako je činjenica da je Karadžić pjesnik više od puke slučajnosti: etničko čišćenje u Bosni bilo je nastavak (jedne vrste) poezije drugim sredstvima.

Ovako nešto je veoma lako reći, lako je pronaći neku metaforu iz crtaća koja će nam kontrastirati nad krvoprolićima koji su se zbili znamo već kada. O poeziji nema ni govora.

Verovatno će ovaj tekst Žižek objaviti i u Iraku gde će samo uraditi REPLACE Slobodan Milošević to Sadam Husein. Neupućen sam u Iračku književnost, ali da postavim jedno glupo pitanje: neće li valjda Sadama Huseina učitati u Gilgameša?

YU Build i USAID Projekat za razvoj konkurentnosti organizovali su tokom decembra petodnevnu obuku “Upravljanje IT projektima“ za menadžere, studente i zaposlene u sektoru informacionih tehnologija. Ekipa IT Događaja imala je priliku da učestvuje u ovoj obuci, a kroz interaktivne vežbe i predavanja naučili smo mnogo o tome kako se planiraju i realizuju projekti.

Detaljnije »

Dodaj komentar »

Glava 10: Liberalizam ispred vladanja

Za Konstana i Gizoa problem predstavlja kako otkriti i političkoj vlasti priključiti "prirodne nadmoćne umove" koje ima društvo. Za Tokvila, problem predstavlja samo DRUŠTVO - tj. "ono što se predstavlja". JEDNAKOST u novom društvu za njega nije više samo hipoteza, već je to aktivan princip koji preokreće sve oblike ljudskog života - društvenog i političkog. Tokvil, za razliku od Konstana i Gizoa, ne prihvata da je ovaj proces okončan, da se istorija konačno ponovo sjedinila sa prirodom - da je došao "kraj istorije".
Demokratija se može manifestovati u različitim vidovima zato što to nije prost skup političkih institucija, već je to "društveno stanje definisano jednakošću uslova". Suština demokratije postaje razumljiva ukoliko se shvati i prihvati da svi oblici (društvenog) života zavise od tzv. "dogme suvereniteta naroda". Pojedinac ima neophodan stepen razuma da bi mogao sam da upravlja stvarima koje ga isključivo interesuju.
Ne postoji protivrečnost između društvene i političke definicije demokratije - one govore istu stvar na dva različita načina. Ukoliko je "društveno stanje" demokratsko, to znači da nijedan građanin ne zavisi od drugog, da sluša samo sebe ili svog predstavnika (koji je u službi suvereniteta naroda).
Otkad ljudi žive u društvu (zajednici), ono ih drži na okupu samo UTICAJEM, delovanjem koji oni vrše jedni na druge. Što su taj uticaj i delovanje življi i različitiji, čovek više razvija svoje sposobnosti i društvo je više CIVILIZOVANO.
Postoje dva tipa razvoja demokratskog društva:

pojedinac prepušta državi odgovornost upravljanja dokle god ona štiti građanski poredak, što je uslov za privatno zadovoljstvo,

centralna država ne postoji i jednaki pojedinci sami vode zajedničke poslove, građani izgrađuju i koriste slobodne institucije, primorani su da nauče veštinu udruživanja dragocenu za demokratsko društvo (navika "SAMO-UPRAVE").

SLOBODA je manje potrebna čoveku-pojedincu, za njegovu bezbednost i zadovoljstva, ona je mnogo više neophodna kada on postane građanin kada neminovnost društvenih odnosa primorava pojedinca da izađe iz svog ličnog kruga da bi se susreo sa drugima, i tako oni pravili zajednička dela.
Odsustvo odnosa stvara novi oblik odnosa, nezavisnost stvara novu zavisnost, nezainteresovanost stvara nove interese i strasti, a samoća sasvim nov vid života u masi - "otuđenost".
Zakoni pružaju idiličnu sliku jednakosti, realnost je sasvim drugačija i sastoji se od različitosti. Zapravo, zakoni ne garantuju jednakost, oni garantuju JEDNAKOST MOGUĆNOSTI i USLOVA za sve podjednako. Demokratski čovek ne želi samo da bude jednak sa drugim čovekom, on treba da se OSEĆA takvim.
Demokratija menja suštisnki odnos "gospodara" i "sluge"; ovaj drugi tu i dalje "sluša" gospodara, ali ne zato što je to tako "dato" i što "mora", već zbog "ugovora" koji njih dvojica sklapaju iz obostranog interesa. UGOVOR je jedini mogući legitimni vid poslušnosti u demokratiji.
Razlike među ljudima su "slučajne" a ne sudbinske, te se čovek sa njima više ne identifikuje, čak se mogu posmatrati i kao uloge koje se u budućnosti mogu promeniti ili uzeti i neke druge. Posebnost pojedinaca se iskazuje kroz njihove razlike. Prihvatanje konkurencije počiva na istovremenom prihvatanju i odbacivanju nejednakosti.
CENTRALNA VLAST predstavlja onaj "treći" entitet kao reper koji simboliše, garantuje i ostvaruje jednakost i sličnost između različitih pojedinaca. Vlast može da steriliše javno mnenje - pojedinca, tako što se on prepušta "sudu javnosti" jednakih pojedinaca i "zapušta" svoj lični stav, tj. SEBE, pa se smanjuje intelektualna razmena ("sudar duhova").
Vlast će instinktivno izbegavati brutalne akcije ali i spontano postaviti sebi za cilj da građanima otkloni svaku priliku za vidljivu patnju (fizičku ili moralnu). To ne može otkloniti "muku" koju stvara razmišljanje ili sam život.
Liberalizam ne počiva na razvoju jednakosti i slobode već u borbi za slobodu; ne protiv jednakosti već protiv strasti za jednakošću.


Zaključak

Treba odustati od promišljanja ljudskog života prema onome što je njegovo dobro ili cilj - zacrtano institucijom koja polaže prava na to (crkva). Čovek treba sam sebe da "stvara"; moderan čovek je "sin" svojih dela. Čovek ne može uvek sebe da stvara, ali može svoj suverenitet - tom prilikom on jeste i stvaralac i predmet tog suvereniteta. On živi istovremeno u svojoj prirodi i u svom suverenitetu koji su međusobno povezani i upućeni jedno na drugo. Oni zajedno stvaraju oblast "LJUDSKOG", koju "nadljudski" zahtevi religije više ne mogu da poremete.
Religija više ne može da se poziva na ljudsku prirodu (koja traži "dozvolu" od suvereniteta), na suverenitet (koji ništa ne može da odluči sam od sebe, jer mora da traži "dozvolu" od svog tvorca - ljudske prirode).
Proglasivši sopstveni suverenitet, suverenitet države, čovek izdaje naređenja (zakone) svojoj prirodi i tako nastavlja da se neprekidno stvara i obnavlja. Čovek postoji tamo gde je sam svoj autor, tu gde zamišlja ili pretpostavlja da jeste. Takođe, on prirodno želi da tu dvostranost ujedini - da živi tu gde zamišlja. Želi zakone, ali da mu što manje naređuju - da bude što slobodniji pojedinac.

***
Srpski narod još uvek nije doživeo svoju građansku, buržoasku (u najboljem smislu tog pojma) revoluciju. Uskočili smo direktno iz polufeudalne monarhije u socijalizam (kao "viši" korak komunizma, kako da ne). Nismo sledili prirodan tok razvoja društva koji podrazumeva industrijalizaciju i razvoj kapitalizma. Zato nam sada ovaj naš "tranzicioni kapitalizam" ne liči ni na šta.
O liberalizmu se ne sanja čak ni u glavama onih koji to kače na svoje političke programe. Nikako da shvatimo da liberalizam ne može zajedno sa liderstvom pojedinca, nego POJEDINACA. Jedno slovo, a tako bitno suštinski.

Bolji ili završni komentar, od zaključka samog autora, zaista nije potreban.
Bio je ovo poslednji deo Ogleda o liberalizmu, po knjizi Pjera Manona. Dovoljno, za kraj ove 2009. godine.

Linkovi za praznik:

Grandeur et misère du libéralisme - Sjaj i beda liberalizma, predavanje Pjera Manona u Pragu 02.03.2009
Wikiberal - internet enciklopedija (francuski)
Catallaxia - alternativni liberalizam (francuski)
Pierre Manent articles - članci Pjera Manona na sajtu Catallaxia (francuski)
Rediscovering Liberalism - The Boston Book Review, komentar knjige Pjera Manona "Intelektualna istorija liberalizma" (engleski)
www.samizdata.net - UK sajt koji promoviše individualizam i građanske slobode

Šta je sledeće? Konstantinović, Bastija, Frankfurt, Volter ...
Videćemo.

Prateći Ubuntu forum, može se primetiti da se često provlače pitanja: a da li ovaj uređaj/deo/konfiguracija/čip/(dopuni po želji) radi? Naravno, ovo je sasvim razumljivo, pogotovo za korisnike koji tek ulaze u svet Linuxa. Na većinu pitanja je više-manje lako odgovoriti, ali… (uvek postoji ali…)

Skoro sam naleteo na sajt gde bez muke možete proveriti da li je vaša konfiguracija podržana i kako je podržana. Baza hardvera je dovoljno velika, ali vas molim da i vi ostavite vaše podatke o kompu (osnovne podatke) da bi ste pomogli i drugima.

U suštini ceo proces se sastoji u par lakih koraka:

1. odete na sajt Debian HCL

2. u terminalu otkucajte: lspci -n

3. prekopirate izlaz komande u prozor koji imate na gore navedenom linku

i to je to…

Naravno ovo nije sve, sajt dozvoljava i pretragu po proizvođaču i modelu (npr. matične ploče).

Uživajte.

O, ne. Nije to što mislite. Ne psujem, i nije stvar u tome…

O čemu se radi. Koliko ste puta imali priliku da se susretnete sa raznim skraćenicama (a ima ih, što bi se reklo, mali milion)? I šta beše znači: TCP, CLI, FLOSS, GPG, KVM, NTP, SoHo, TLS….?

Dođosmo na ono WTF iz naslova. Da, to jeste skraćenica od What The F…, ali, kao i mnoge stvari u Linuxu, u pitanju je dobar smisao za humor. Stvar je u tome da je to komanda kojom u terminalu možete postaviti upit šta znači neka skraćenica.

Idemo redom: instalirajte paket bsdgames ($ sudo apt-get install bsdgames) i nakon toga u terminalu jednostavno naredbom $ wtf skraćenica dobićete odgovor:

$ wtf gpg

gpg: gpg (1)              – OpenPGP encryption and signing tool

I to je to….

Za one sklonije klasičnijem načinu otkrivanja značenja skraćenica, evo linka ka malom rečniku.

Stalni posetioci i slučajni prolaznici, gosti i putnici namernici koje sudbina navede na ove stranice, a koji žele da se prepuste opšteprisutnom sezonskom osećanju poleta, euforije i sreće, možda će hteti da zaobiđu ovaj post... Ne želim i ne želite da vas spuštam svojim trenutnim razmišljanjima stoga će biti bolje da se vidimo nekom drugom prilikom... OK?



Nemojte posle da mene krivite ako se ubedačite...



Ne odustajete?




Dobro, upozoreni ste, stoga trpite posledice...
Radio koji obično slušam na poslu, zbog izbora muzike koji meni odgovara, u zadnjih par dana intenzivno emituje "božićne" pesmice. "Jingle bells", "we wish you a merry christmas" i ta sranja koja ameri, englezi i drugi slični njima nazivaju Christmas Carols, a koja blage veze nemaju sa našom kulturom i običajima. Ma fakat će te pesmice u par dana godišnje da mi probude bratsku ljubav i hrišćanske vrline... fuck off...
Kontam što se baš oko nove godine forsira neka atmosfera ushićenosti, ali ne kontam što se većina ljudi prima ko saučešće na te fore. Ne vidim niti jedan realni razlog ovakve mas histerije... Pitaše me pre neki dan: "Oćeš dolaziti do grada za novaka da budeš sa ljudima?"
Paaaaa, ne fala, zadržavam pravo da budem sam i mrzovoljan. Pogotovo u ovom periodu i pogotovo zato što se tako trenutno osećam. Zaista mi je žao, ali tekući hype me ne dotiče ni pola %, a pošto prolazim kroz (lično) vrlo loš period želim da ga odživim maksimalno... Da se razumemo, ne volim ja što sam trenutno takav, ali smatram da je bolje, kad sam već takav, da ne kvarim drugima oko sebe praznično uživanje, ma koliko isforsirano i lažno bilo. Nešto me mrzi da ugađam drugima, a poprilično me stvari mrzi u ovom momentu pa nije ni čudo... što me mrzi...
I neću da dočekujem novu godinu, nemam ama baš nikakvu želju ili povod za to. Nemam ni sa kim... Tačnije imam, ali ne želim. Ako bih morao da biram nešto pozitivno u ovom periodu onda je to činjenica da tekuća godina prolazi - ne povratila se više nikada i nikome. Novoj godini, uz sav svoj optimizam, ne mogu da se radujem, pre će biti da je se plašim...
A razloga za ovakvo moje stanje ima više, a nisu ni novi, sada je valjda period da se sumira godina pa sam ja eto sumirao i dobio šta sam dobio... Tako mi i treba kad se ložim na sezonske svetkovine i podležem veseloj prazničnoj atmosferi... bljak...

Ma, uživajte ako možete, meni je jedina uteha činjenica da sam preokupran i prezazuet i preumoran za bilo kakvo ozbiljno razmišljanje na zadatu temu, a sačekaću ponoć 31.12-og samo da bih bio siguran da je konačno prošla... neka se nosi... u...

...

Godina 2010-ta će u svakom pogledu biti lepša i lakša od prethodne. Možemo računati da će Nova godina zapravo početi u utorak, 19 og januara, kada planeta Jupiter promeni znak i uđe u sazvežđe Riba! Do tada će se još uvek osećati latentni, haotični nastavak ove 2009 -te godine, koja je za mnoge...