Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Rethink, redesign, rebuild - ponovo razmisli, redizajniraj i izgradi - to je slogan ovogodišnjeg globalnog zasedanja u Davosu.
Pre nego što krenu u brainstorming i izgradnju, mogli bi da se podsete šta bi na to rekao onaj za kojeg se kod sličnih dilema u prošlom veku ispostavilo da je bio u pravu -- F. A. Hayek:
"Čudan zadatak ekonomije je da pokaže ljudima koliko malo znaju o onome što misle da mogu da dizajniraju."

KRALJEVO – Uz sve prisutniju centralizaciju koju podržavaju i najnovija zakonska rešenja, sve su praznije kase lokalnih samouprava, a gradovima i opštinama se nameću novi poslovi i obaveze, kaže Jovašević. Povodom nedavno objavljene rubrike u našem listu o nezadovoljstvu zaposlenih u kraljevačkoj gradskoj upravi, odnosno mogućem smanjenju njihovih plata i reagovanju činovnika na, navodno, [...]

KRALJEVO – Ulice Kraljeva dobile su jednu novu boju – boju iz snova Miroslava Lazovića, slikara koji je sa svojim studentima, muralima ulepšao brojne fasade tog grada. Autor bezmalo sto izvedenih radova najrazličitijih vidova slikarskog izražavanja u muralu, mozaiku, freski i vitražu istražuje i koristi sve novine kad je reč o zidnom slikarstvu. [...]

U  utorak 02.02.2010 u galeriji ULU „Vladislav Maržik“ Kraljevo  biće  otvorena prva samostalna izložba  slika i crteža  slikara iz Kraljeva Miodraga Kojića . Na ovoj izložbi umetnik će publici prikazati radove nastale u poslednje dve godine. Otvaranje izložbe  je  u  19.00 časova, a izložbu će otvoriti Dule Jovanović  slikar- konzervator  iz Kraljeva. [...]

Vuk Martić * * * Za Rome ili našim jezikom Cigane vežu me prijatne i zanimljive uspomene. Uvek sam sa njima imao dobre odnose i relacije, i to od malih nogu, tačnije od rodjenja, jer me je većina njih dočekala u porodilištu, bili su mi prvi drugovi, pa preko vrtića, a kasnije osnovne i srednje škole. Već [...]

Policija radi! Ćuskije da padaju, policija radi! Policija postoji zbog crvenog svetla na semaforu; policija posmatra žuto i zeleno svetlo na semaforu; policija je sila koja pokušava ublažiti udar na zakon i propise koji su doneti da bi policija mogla legalno obavljati posao zbog čega je ova sila i osnovana i organizovana tako da ju je nemoguće osporiti, kamoli negirati, jer negiranje uglavnom donosi demonstraciju sile, neobuzdanu svemoć i saznanje onog drugog, pojedinca naime, koji se izgubio u sto grama maka pre mlevenja! Mak se melje a može i da se skuva; verovatno se mak prerađuje na više načina, no uglavnom mak je mak, prerada je prerada!

Dakle, padala kiša ili padao sneg, poput što je bilo juče, prethodnog dana, poslednjeg dana u nedelji, policija ne odmara, odmora za njih nema. Istina, danas ih ne viđamo u tolikom broju kao što je to bilo prethodnih godina; tehnologija uznapredovala i u mnogome olakšala posao onih koji čuvaju red i mir. Čovek bi pomislio da niti jedan policajac ne mora čuvati stražu na bankinama i loviti one koji se voze jednom rukom a u drugoj mobilni i uveliko pričaju. Čekajući autobus na jednom od mnogobrojnih stajališta, u nepunih pola sata, trideset minuta dakle, izbrojao sam pet vozača koji su komunicirali preko mobilnog telefona.

Šta sam ono hteo reći? Pa dobro, policija ganja kriminalce, jer između ostalih delatnosti vatanje kriminalaca jeste njihov posao, ali brate, valjda triba neko da fata i ove koji se „mobilizuju“ za volanom dok se vozikaju gradom, a zna se da je po novom zakonu ta zabava kažnjiva lepom svoticom para. Dakle, u Subotici imamo podosta siromašnih ljudi: ajde dnevno uz jednog policajca postavite i siromaha! Za tri sata „rada“ u samo jednoj ulici ima da se zaradi malo bogatstvo na prekršajima. Dnevno pet pandura sa pet siromaha na ulicama, mesečno izađe stopedeset pojedinaca koji neće tražiti topli obrok od grada; štaviše – sto pedeset porodica, pomnožite sa tri člana i dobijate skoro pola hiljada ljudi! Narodna kuhinja? Neće se ukinuti, ali će gužve biti kudikamo manje. No, ovo su moderna vremena kada se pojedinci iz političkih partija svađaju oko mnogo krupnijih zalogaja no što mogu progutati puki siramasi sa subotičkih ulica. Sva ova lova se može ubrati samo na bezobraznim vozačima koji upravljajući svojim vozilima izigravaju operatera na telefonskoj centrali. Naravski, može im se! Policija se sprema da raspiše tender za kišobrane. Tako je to kada pada kiša ili sneg!
JASIKEVIČEUS GRANDE

Pisah jednom kako me niko nikada ništa nije pitao, ono ulica, anketa, pa ti postave neko pitanje, da l’ je Kosovo srce Srbije, ko je najseksepilniji političar,  da l’ mi teško pada kriza, šta mislim o spasiteljima Srbije, da l’ ću da se vakcinišem da Miškoviću bude lakše a Kon ostane vodeći epidemiolog  i slično. Ulicom idem prilično nadrndana valjda se vidi da bih odma’ otela mirkofon i ne bi ga vratila dok ne kažem šta imam da kažem. I onda bi me uhapsili.

Na osnovu onih koje zaustavljau znam kakva sam u proseku, koje serije gledam, kakav sam potrošač, koliko jedem, pijem, prosipam znoja po metru kvadratnom, od kojih bolesti bolujem, znam da imam 1,6 bolesti samo ne znam šta mi je ovo 0,6, sa kim bih od političara provela noć ni za kakve pare, nema ko u filmu milion dolara, nego bih to iz čiste i iskrene ljubavi  i sve tako. Kad vidim kakva sam u proseku ’ladno bi sebe ubila, ionako živim ni za šta i kod boga na veresiju. Sve u svemu tako prosečnoj mi je dobro pošto prosek znači – nit’ tamo nit’ ovamo.

Živim u srbiji k’o Mima Šiš – Sve što sam  imala to sam željela, sve što sam željela  to sam imala. Mogu da stavim prst u uvo i zapevam.

Tako prosečna trebalo bi da sanjam da budem slavna. A ne sanjam, jebi ga. Ovde biti slavan znači da se ne zna šta radiš al’ da svi znaju koju boju gaća nosiš i kako ti se zove kuče. Il’ da si kriminalac. Oni koji stvarno zadužuju ovo društvo nisu slavni i ne vide se, ne voli društvo nikome da ostane dužno.

Te slavne zovu u sve moguće emisije gde oni autoritativno pričaju o globalnom zagrevanju, abortusima, stanju kulture, problemima seksualnosti, narkomanije, vere, čega hoćeš. I savetuju – kako se živi, kako treba da se živi, šta su prave vrednosti, da nije sve u parama ima nečeg i u ljubavi, gledaš ih i  čudom se čudiš kad postadoše toliko pametni i apsolviraše sve životne i srpske probleme. Svi srećni da srećniji ne mogu biti pa nas male i obične uče kako isto tako da budemo zadovoljni i srećni.

I tako ja prosečno histerična, što sam postala življenjem u ovoj zemlji i valjda onda kad sam rešila da više volim ovu zemlju i sve u njoj nego sebe pa se vratila iz belog i praznog sveta (sve imaju al’ nemaju, bre, dušu!), povremeno poželim da sam slavna. Zbog gaća, neke veće afere, što sam svima objavila kako sam imala seks na plaži, da mi se udvarao neki šeik i mom mužu za mene nudio hiljadu kamila, da su me oteli vanzemaljci, da sam se ljubila sa ženama i da sanjam seks sa Madonom, meni svejedno. Samo da budem slavna, pojavim se u nekoj emisiji i serem do prekosutra i koliko mi duša ište.

Poželela i sinoć slušajući Bebicu, pardon Bebi Dol, urbanu legendu grada Čikaga, pardon Beograda. Sad, ja možda ne bi smela ni reč o Bebici da kažem, ona je ipak legenda, može joj se da sere, to je privilegija poznatih a naročito poznatih Beogradjana, gde ja Beogradjanka pripravnica, priučena, još sam na pripravničkoj plati, smem da se bunim.

Gostovala Bebica u nekoj emisiji, na nekoj televiziji, vrteći programe uhvatih izjavu, onu izjavu – pre odjave poručite nešto prosečnim Srbima koji sad sede i čekaju spas što je moje mirno nedeljno veče pretvorilo u – jebem ti i televiziju i zemlju i Bebi dol i sve na svetu, sutra ću da emigriram.

Elem, Bebica 24 sata bila van Beograda i u tom mestu, 50 kilometara van – od Beograda, joj se mladi iz te vukojebine na samo 50 kilometara od epicentra zbivanja požalili kako nemaju ništa pa ni bioskop. Bebica se prenerazila, ne što oni nemaju bioskop nego što su nesnalažljivi pa ih lepo posavetovala da oni to sami, tolike kuće imaju, kako im ne pade na pamet da sami u jednoj od njih naprave bioskop. Kako se toga ne setiše, kao da je to nešto! I objasni da ne mogu sve da čekaju i očekuju od države, nema bato, prošlo to vreme. Ne može država sve, samo što ne reče – vama još nije jasno da je država nekome majka a nekome maćeha.

Mile sam joj se majke najebala iako me nije čula.

Nije bilo kontakt telefona, ono – pitajte našu gošću, i nemam običaj da zovem televizije al’ sam crkla što nisam mogla da pozovem i pitam –

Je li, seko, ko je tebi napravio bioskope, pozorišta, galerije, sve ono što imaš u Beogradu, država ili ti sa drugaricama, ili ti sama od one pesme ’’Brazil’’ koju si odmjaukala? O čemu, bre ti govoriš? I dokle će biti da Beogradjanima pripada sve a provinicjalcima ništa? I dokle ćete, bre, da serete, kako vas nije sramota? I jel Ministarstvu kulture u opisu radnog mesta samo Beograd ili cela zemlja? I znaš li ti koliko iz republičkog budžeta ide tvom rodnom gradu a koliko ostatku Srbije pa to što dobiju treba da raspodele na sve pa za kulturu obično ne ostane ništa a onda vi iz Beograda snimite spotić – Nije teško biti fin a ni kuluturan. To je provinciji dosta – da znaju da nije lepo koru od banane baciti nasred ulice.

Pre tri godine sam se doselila iz Kragujevca. Kragujevac ima teatar ’’Joakim Vujić’’ prvo pozorište u Srbiji. Prično dugo smo dok se taj teatar renovirao predstave gledali sedeći na plastičnim stolicama i saplićuči se o kablove, trajalo je. Pre pet godina, mislim, pozorište je dobilo Malu scenu. Stvarno malu. Bukvalno. Sopstvenim snagama, salu za probe pretvorili u Malu scenu.

Kad gostuje neka predstava što je za Kragujevac dogadjaj pa onda sa brda sidju i oni koji inače ne idu u pozorište predstave se odigravaju u Gradskoj dvorani ’’Šumadija’’. To je zamišljeno kao bioskop a inače je multipraktik, tu se održavaju pozorišne predstave, koncerti svih mogućih vrsta, tu gostuju i opere. Jednom u ne znam koliko godina.

Koncertnu dvoranu grad nema, koncerti ozbiljne muzike se održavaju u sali Prve kragujevačke gimnazije, prve gomnazije u Srbiji, u koju može da stane brat bratu oko sto ljudi i to jedna trećina da stoji.

Grad nema zatvoren bazen, on se gradi isto kao metro u Beogradu, taj bazen, naravno zavisi od gradskog budžeta a zna se od koga zavisi taj budžet. Nema baletsku školu.

U zlatna vremena ’’Zastave’’ mesečno su se izdvajala sredstva za gradnju ili kupovinu četiri stana – jedan za Zastavine radnike, jedan za ’’grad’’, jedan za Beli grad a jedan za republiku. Sve to što je Kragujevac dao treba da mu se vrati. I bilo kom drugom gradu. Red je.

Glupo? Znam a i kriza je. Ali onda mi ne pominjite šta tamo neko može sam i šta država ne može. Država nikad nije ni mogla i da nije toliko pila krv ostatku zemlje možda bismo nešto i imali.

I šta dobija provincija. Kad ne pada kiša – Žikinu šarenicu – dosta bato – prostremo neki ćilim na sred trga i uživamo.  I još to moraju da plate.

To država može da ponudi.

Dosta, bre!

Da bismo privukli novac, moramo da razmišljamo kao da smo već bogati. Da bismo privukli ljubav, moramo da osećamo kao da smo zaljubljeni. Da bismo privukli sreću, treba odmah da budemo srećni. Da bismo postali uspešni, moramo da smatramo sebe uspešnim iako još nismo. Tako nas uči zakon privlačenja i TAJNA. To nam govore svi koji propagiraju svesno korišćenje zakona privlačenja.

Ali kako da imamo takva pozitivna osećanja ako smo pred bankrotom ili smo ostavljeni ili smo u depresiji? Mislim da je ovo najveći izazov u primeni zakona privlačenja. Kako da prevaziđemo negativne emocije i nastavimo da razmišljamo pozitivno i da se osećamo dobro?

Pre neki dan sam bio gost na svadbi. Niko meni blizak se nije venčavao, ali to nije bio razlog da poklonim manje od 100 evra. Tih 100€ je nekako postao standard za poklone na svadbama, ne može manje. A meni plata još nije stigla, istrošio sam se za novogodišnje praznike, imao sam majstore u stanu. Odakle mi 100 evra? Morao sam da podignem sa kreditne kartice, što nikada nisam radio. Ranije sam uvek imao neki “štek”. Uvek je bilo bar par stotina evra za vanredne troškove. Ipak, izgleda da su vanredni troškovi postali redovni, pa je i štek nestao. Osećao sam se loše, brinuo sam kako ću da dođem do novca, razmišljao sam šta me sve čeka da platim i bio sam veoma tužan. Kako da čovek koji je u takvoj situaciji promeni raspoloženje na bolje kada njegove dominantne misli diktira zabrinutost, tuga, nezadovoljstvo?

Naravno, ovo što sam naveo nisu najveći problemi na svetu, ali meni su veliki. I moram da ih prevaziđem. Prevazići ću ih primenom zakona privlačenja, primeniću TAJNU. Samo još da shvatim kako da se stavim u poziciju da sam bogat kada sam švorc.

Evo jedne tehnike čiju sam modifikovanu verziju ja tada primenio i pomogla mi je da se osećam bolje. Reč je o tehnici koju opisuje Ričard Bandler u svojoj knjizi “Get The Life You Want“. Postizanje dobrog raspoloženja se zapravo sastoji od dve tehnike:

• eliminisanja negativnih misli i
• promene raspoloženja.

Za eliminisanje negativnih misli potrebno je da smislimo odgovarajuću mantru koju ćemo ponavljati kada nam se jave takve misli. Ričard Bandler koristi “shut the fuck up” baš zato što sadrži oštre reči koje su veoma uticajne. Vi možete da smislite svoju mantru: “ućuti”, “umukni”, “začepi”… A sama tehnika se sastoji iz toga da kada primetite da razmišljate loše o sebi, neprekidno ponavljate svoju mantru. Zatim, morate da sebi date neki kompliment i da govorite neke ohrabrujuće stvari. Ova tehnika je veoma jednostavna i slična je onima koje sam naveo ranije u članku o eliminisanju negativnih misli. Njenom primenom ćete sigurno prestati da govorite ružno o sebi, ali da biste uspeli da promenite raspoloženje na bolje i da se osećate srećno, treba da primenite i drugu tehniku.

Kada smo loše raspoloženi, događaju nam se tri stvari: zamišljamo slike u glavi koje nas čine neraspoloženim, govorimo pesimistično i osećamo se loše. Tada treba da obratimo pažnju na slike, zvuke i osećanja koja nam se javljaju. Kada smo postali svesni šta nam se dešava, onda treba da razmislimo kakvo raspoloženje želimo da postignemo. E sada dolazi na red ono što je princip kod većine Bandlerovih tehnika. Loše slike i osećanja se pomeraju u daljinu, smanjuju, ukine im se boja. Na taj način umanjujemo značaj onoga što nas čini neraspoloženim. Tako udaljene slike zamenjujemo slikama stanja u kom želimo da budemo. Sve vreme primenjujemo prethodno opisanu tehniku eliminisanja negativnih misli ponavljajući svoju mantru kad god nam se pojavi neka loša misao ili sugestija. Nakon svega toga, treba da zamislimo situaciju kada smo se baš sjajno osećali, da vidimo jasne slike, da osetimo ono što smo tada osećali, čujemo što smo tada čuli. Takvu sliku treba da povećamo, izoštrimo, da pojačamo boje.

Sasvim je logično da ove tehnike deluju: skrenite misli sa onoga što vas okupira i mislite o lepim stvarima. To je suština, a svi ostali delovi tehnike su samo ono što pojačava pozitivan osećaj i sprečava da se negativan vrati.

Sada kada smo ponovo postali raspoloženi i srećni možemo da nastavimo sa primenom TAJNE i da mislimo lepe misli koje će nam doneti lepe stvari u život.