Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

‘’Prepisivaću lečenje na dobrobit svojih pacijenata u skladu sa mojim sposobnostima i mojim rasuđivanjem i nikada nikome neću naneti zlo.

Nikome neću, čak i ako me zamoli, prepisati smrtonosan otrov niti ću mu dati savet koji može prouzrokovati njegovu smrt.

Ukoliko se verno držim ove zakletve, neka uživam u mom životu i praksi moje umetnosti, poštovan od strane svih ljudi za sva vremena; ali ukoliko zastranim sa nje ili je prekršim, neka me sve suprotno zadesi.’’

Iz Hipokratove zakletve

‘’Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka.

I pod pretnjom neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotna zakonima humanosti.’’

Iz moderne verzije zakletve usvojene 1946. godine.

Ako vam današnja vest o tome da je pacijentima obolelim od karcinoma medju kojima ima i dece prepisivana dupla i trostruka doza citostatika koji su, nažalost, otrov u službi leka, nemojte se čuditi. To favorizovanje odredjenih farmaceutskih kompanija i lekova koje proizvode postoji, mnogo postoji.

Za prepisivanje potrebnih i nepotrebnih lekova lekari debelo profitiraju što u novcu, što u putovanjima, što u raznoraznim poklonima jer, njima je, jelte, mala plata. Kad je mala plata čovek-lekar je podložan tome da može da bude kupljen i da ljudske živote, o dečijim da ne govorim, stavi ispred svojih ličnih potreba i lekarske časti.

Ako niste znali, onkološke klinike od farmaceutskih kuća, kao protivuslugu dobijaju klima uredjaje, televizore, poklon čestitke, spremni su na sve i svašta samo da proguraju svoj ‘’lek’’. O seminarima organizovanim na planinama, ekskluzivnim letovalištima pa čak i inostranstvu da vam ne pričam. Ozbiljni ljudi organizuju seminare u zemlji kad već na njima ne učestvuju strani predavači a ni oni koji slušaju, naročito ne organizuju seminare u zemljama gde se lek koji proizvode uopšte ne uvozi, ne distribuira, gde ne postoji. Svaki ‘’trgovački putnik’’ farmaceutske kompanije koja organizuje seminar vodi ‘’svog’’ lekara, ponekad i članove njegove porodice što, moraćete priznati, izlazi iz okvira službenog i edukatvinog. Ali, tako vam je to u trgovini.

Po statistikama oblasti medicine i pravosudja su najkorumpiraniji u korumpiranoj zemlji Srbiji.

Ne očekujem ništa.

Akcija ‘’Kraba’’ je trajala 14 meseci. Za tih 14 meseci nebrojeno pacijenata i dece primalo je ogromne doze citostatika jer, nažalost, ne možete optužiti dok ne utvrdite.

Ministar zdravlja koji je pre dve godine izjavio da u tranziciji stradaju najosetljiviji je zgranut. Niko ga nije obavestio. Taman da jeste, lažirali bi se papiri, svako bi svakoga pokrio. Ne zaboravite, u kodeksu ponašanja kojim je pokušao da kontroliše šta izlazi iz njegovih bolnica strogo je zabranio da se greške u poslu a njihove greške su fatalne iznose u javnost.

’’Nedopustivo je da zaposleni kritički ocenjuju rad zdravstvene ustanove i pretpostavljenih u bilo kojoj prilici, osim na internim službenim sastancima.’’ Prevod – nemoj da je neko zucnuo šta se radi po zdravstvenim ustanovama. Ovo ’’osim na internim službenim sastancima’’ znači nigde jer se obično ćuti da ne bi bilo proganjanja, anatemisanja i još koječega. Ili, ako dođe do fatalnih grešaka, a kao što znamo one se dešavaju, to ne sme ni pod razno da procuri u javnost. Problem sa ovakvom stvari je što se uvek nađe neko da nekome kaže u poverenju, pa ovaj nekom drugom i tako redom. Ne znam da li će posle odgovarati onaj ko je pogrešio ili nesavesno obavljao svoju dužnost, ili onaj ko o tome nije umeo da ćuti. A ako baš budu solidarni onda će na prijavu pacijenta nadležni za istragu naići na zid solidarnog ćutanja i počiniocu neće moći da se udje u trag. Odmah mogu da se pozovu na kodeks.

Da ne živimo u zemlji u kakvoj živimo u kojoj su vam lekari bog i batina koji mogu da rade šta im je volja a da kolege ne smeju da ih kritikuju jer time rizikuju da izgube posao čuli biste sve i svašta.

Pošto u pravu postoji prezumpcija nevinosti po kojoj je svako nevin dok se ne dokaže suprotno . ovi koji su danas optuženi jer postoji osnova sumnje da su radili to što su radili su samo sumnjivi i još uvek nevini.
Pitam se kako je danas onim roditeljima kojima su ovi ljudi ”lečili” decu.

Karcinom je i bez citostatika, a pošteni lekari će vam reći šta su citostatici, samo izbor tamo gde ga u stvari nema, smortonosna bolesti.

Kako će živeti sa saznanjem da je neko bukvalno trovao njihovu decu zbog svog lagodnog života.

Ono što me najviše interesuje – ako smo spremni da čerečimo silovatelja i ubicu što je po meni normalna ljudska reakcija a što je kako sam videla proglašeno slabošću društva, nismo kolektivno ništa bolji od ubice, je – kakva je razlika izmedju onoga ko stegne za vrat, upotrebi pištolj ili nož i onoga ko ubrizga otrov?

To me interesuje.

Za koliko dana ćemo ovo zaboraviti?

Koliko dana traje čudo u Srbiji?

Hipokrat se okreće u grobu, verujte mi.

Ali ovo je Srbija.

Ovde je bog rekao laku noć.

Postoji mogućnost da izgube licence???!!!

Izvin’te, doživotno ih treba zatvoriti.

Naravno, ako se dokaže da su krivi.

To je u ovoj zemlji nemoguće.

Inače, da ne brinete, komisija je zasedala, cela jedna komisija, a zasedaće ponovo.

Gadi mi se ova zemlja.

Čim je čopor veći, veći je lavež u pitanju , veća je kuraž, veća je agresija! Ako se pokaže samo delić straha, čopor to neče propustiti da kazni. Ukoliko se čoporu pokažu zubi, ili nekog iz čopora otikneš istim, razbeža se svak svojim putem bez okretanja. Ćutke, povijenog repa. Pas laje… nema daška vetra… addthis_url [...]

Ove nedelje držao sam specijalnu, Mozart dijetu, po principu - jedeš sve osim Mozart kugli. Nadam se da je uspelo, nisam išao kod Doktorke, moram da nadoknadim, ali sam uživao u životu i mislim da treba da podelim sve ono što sam iskusio, kako bih još jednom pokazao da promena načina života, ma kakva, pa makar i dijeta kao dijeta, može doneti dosta dobrog i pozitivnog i učiniti da počneš da gledaš život sa znatno bolje i vedrije strane.

Nedelja je započela posetom okupljanja povodom organizovanja prve TEDx konferencije u Beogradu. Ova okupljanja imaju za cilj pripremu za lokalni, nezavisni događaj pod franšizom TED event-ova, koji su niz dešavanja sa akcentom na vrhunska naučna, poslovna, motivaciona predavanja uz veliki broj druženja u bogatim pauzama. Stvarno preporučujem da pogledate neke od TED govora na originalnoj adresi, a ukoliko ste u mogućnosti i da svratite na domaći TED. Poenta mojih poseta tamo je zapravo insistiranje mog kuma da učestvujem na prvom domaćem TEDx-u. On je redovan čitalac ovog bloga, pronalazi sebe u većini navedenih situacija i trudi se da me ubedi da držim predavanje na TEDx-u, jer smatra da bi moglo da motiviše mnoge. Obzirom da sam se sinoć kasno vratio iz Beča, nisam uspeo da odem na ovonedeljno okupljanje, ali ću sigurno otići na sledeće.

Poslednjih nekoliko godina proveo sam u situaciji “čekam da dođe bolje vreme”. Jednostavno, totalna prokrastinacija. Stalno sam zavaravao sebe da će nešto bolje doći. Međutim, u poslednjih par meseci shvatio sam da je sve to “nešto bolje” jako blizu, samo treba učiniti par koraka i doći do njega. Čak se i ne kreće, ne treba ga ni juriti, već samo treba da napraviš par pozitivnih koraka i tu je. Kada sam napravio pozitivan zaokret, pozitivne stvari su počele da se dešavaju. Tako sam u aprilu počeo da radim za kompaniju iz Beča, Balkanika Konzert, koja je organizovala naša kulturna dešavanja tamo, sa ciljem razvoja dobre kulturne razmene između Austrije i Srbije. Do sada su organizovali gostovanja Gorana Sultanovića, Laneta Gutovića, Balkanike, i konačno 28. juna, Gagija Jovanovića sa predstavom Zvezdara Teatra “Dobrodošli u Srbiju”. Za sve ove nastupe radio sam vizuelna rešenja marketing materijala i razvili smo dobru saradnju. U svim ovim dogovorima direktor firme iz Beča je spominjao kako bih mogao da svratim do Beča da vidim kako to sve funkcioniše. Kada sam čuo da je nastup Gagija Jovanovića zakazan na datum kada je meni i mojoj dragoj godišnjica braka, druga po redu, odlučio sam da spojim lepo i korisno i ponudio sam da sve tokom meseca juna radim bez nadoknade u zamenu za posetu Beču. Dogovorili smo se i čitav plan je bio izvanredan.

Naravno, trebalo je sprovesti u delo i sve što sam naučio tokom ovih četiri i po meseci dijete, kako ne bih preterao previše. Polazak je bio zakazan za nedelju ujutro, ispred Zvezdara Teatra. Ustali smo ujutru i pripremio sam svoj standardni “HWB” doručak (hrenovke+wasa+balans), nakon toga smo uzeli stvari, otišli taksijem do pozorišta  i konačno smo krenuli autobusom put Austrije. Par dana već pred polazak je bilo potpuno urnebesno porediti moj sadašnji izgled sa mojim izgledom iz pasoša koji je napravljen u decembru. Moja draga me je zadirkivala da me neće pustiti preko granice. Vremenom se pokazalo da je delimično bila u pravu, i mada nisam imao problema, policajci na granicama, dva u odlasku i dva u dolasku, su me jako čudno gledali, evo ispod dokaza.

Tokom puta sam grickao moj Wasa hleb, i pio limunadu. Nije predstavljalo problem. Došli smo u Beč, i naš domaćin, moj klijent, nas je smestio u fantastičan hotel sa pet zvezdica. Hotel pripada Marriott grupaciji hotela sa oznakom “A Renaissance Hotel” a krevet u kojem smo spavali deluje toliko raskošno, kao da je u njemu spavala lično Marija Terezija. Hotel je bio fantastičan, ali je moj san o održivosti moje dijete počeo da se raspada. Kao što sam naveo da je najlakše držati dijetu u svojoj kući, tako je najteže održati je kada si na putu, u stranoj zemlji, kada se hraniš po restoranima. Obzirom da smo stigli kasno popodne, moja draga i ja smo odlučili da iskoristimo deo dana i fantastično vreme (sve nas je poslužilo) da obiđemo jedan krug. I krenuli smo, ulicama smo probili do Karlsplaca, odmorili malo ispred katedrale na tom fantastičnom trgu, tek su pustili vodu pa je katedrala izgledala kao Tadž Mahal. Nastavio sam da vodim po svom sećanju sa Google Maps-a, obišli smo Belvedere palatu, i krenuli nazad ka hotelu. Sve je bilo ok, osim činjenice da hotel nije bio na mestu gde je trebalo da bude. I tako smo mi išli i išli, a hotela nigde, ulica u kojoj smo bili uopšte nije bila ulica gde se nalazi hotel, mada sam ja kada smo krenuli gotovo bio ubeđen da je tu. I tako smo skrenuli levo u sledećoj velikoj ulici trudeći se da pronađemo naš hotel. Onda smo sreli jednu super ženu, koja nas je vratila na ulicu (onu staru koja nije nosila ime koje je trebalo da nosi) i rekla da treba da nastavimo njom na dole, ka gradu. I to smo i uradili, ispostavilo se da ulica nosi jedno ime do te ulice u koju smo skrenuli, a od raskrsnice nosi ime ulice koja nam je trebala. Vratili smo se u nju i za par minuta bili u hotelu. Tuš i krevet je bilo sve što nam je bilo potrebno.

Sutradan smo otišli na kraljevski doručak i to je bio prvi ispit moje hedonističko-halapljive prirode. Sećajući se prethodnih godina, uvek sam uživao u apsolutno svemu što je u ponudi na Švedskom stolu, do trenutka dok ne puknem. Prvo sam poželeo da ispoštujem dijetu. Onda sam shvatio da je to nemoguće iz dva razloga, prvo što je to bilo nemoguće, nije bilo sastojaka koji su mi bili potrebni, drugo što nam je to bio obrok uračunat u aranžman, te je bilo šteta propustiti, a čekao me je dan prepun šetanja, u kojem je gotovo sigurno bilo dalje nemoguće ispoštovati moj redovni raspored. Tada sam poželeo da probam po malo od svega po starom običaju. Onda se prelomilo u meni i shvatio sam da sam konačno naučio. Uzeo sam po malo od najkvalitetnijih stvari, nisam mnogo birao da je nešto više dijetalno od drugog, ponašao sam se kao da sam završio sa dijetom i da ne marim da oslabim te nedelje, već da želim da unesem dovoljno od onoga što mi je potrebno da mi pomogne da funkcionišem tog dana. I uspeo sam. I bio sam jako zadovoljan sobom. Pobedio sam sam sebe.

Posle doručka smo se naoružali analognom staromodnom kartom, i krenuli u novi i bolji obilazak. Krenuli smo ka “prvom becirku” i išli redom. Vreme je prolazilo, a bilo je sve izvesnije da nećemo moći da obiđemo sve što smo zamislili obzirom da smo imali samo jedan dan na raspolaganju. Krenuli smo ka katedrali Sv. Stefana, Štefansdom, i tamo naišli na sightseeing bus, onaj kabriolet koji je vodio turiste u obilazak. U sekundi smo smislili pakleni plan; za kratko vreme ćemo obići sve bitne stvari, i onda ćemo znati kada se vratimo neki drugi put gde stvarno želimo da provedemo mnogo više vremena. I uspelo nam je. Autobus nas je vodio od Štefansdoma do Opere i tu smo prešli na drugu liniju, isto u njihovoj organizaciji koja je vodila do zamka Šenbrun, pa onda do Belvedere palate koju smo mi obišli već dan ranije, onda smo svratili do Arsenala, muzeja vojne istorije i nazad do opere gde smo se vratili u autobus prve linije koja je vodila u krug do Štefansdoma. Videli smo trg muzeja, Hofburg (trijumfalni trg sa palatom), zgradu parlamenta, gradski park i mnogo drugih lokacija. Bili smo oduševljeni. Za Šenbrun, samo, je potrebno oko 5 sati za obilazak, toliko nismo imali, a uspeli smo da vidimo sve po malo, nešto kao moj doručak tog jutra, sve pomalo, a taman. Bili smo ispunjeni, u potpunosti, grandioznost Beča, kao prestonice Austrougarske monarhije, je donekle u našim očima uvek bila ukaljana predrasudama o gastarbajterima koji tamo rade. Fantastičnost ovog grada je potpuno razvejala sve priče drugih ljudi koje su bile pune predrasuda o ovom gradu.

Otišli smo da kupimo neke stvarčice dragim ljudima i uglavnom smo kupovali Mozart kugle. Znam da nije baš kreativno, ali je jedan od najboljih načina. Moja draga je uzela par Mozart kugli sebi. Ja nisam planirao. Shvatio sam da je to moja nova Mozart dijeta, ješću sve osim Mozart kugli.

Po novom konceptu dijete seli smo u jedan lep restoran sa tradicionalnom Bečkom kuhinjom, pojeli smo neku tradicionalnu čorbu, Bečku šniclu i pitu od jabuka. Po pravilima dijete tražio sam da Bečka šnicla bude pileća, kada sam već imao izbor. Znam da ne menja mnogo u kompletnom kontekstu, ali mi je bilo interesantno da sam doneo takvu odluku.

Odjurili smo u hotel, jer smo morali da se pripremimo za predstavu na koju smo išli. Sve smo obavili na brzinu, seli u metro, koji nas je odvezao za manje od 15 minuta na drugi kraj grada, ispostavilo se da smo se švercovali, jer u samom metrou nije bilo opcije da se kupi karta, ali nije bilo kontrole, pa smo dobro prošli. I predstava je dobro prošla i publika je bila oduševljena. Ako niste do sada gledali “Dobrodošli u Srbiju”, Gagija Jovanovića, iskoristite priliku čim počne nova sezona. Posle predstave cela ekipa je otišla do grada, i mi sa njima, ali smo otišli svojim putem umesto sa njima, i opet smo šetali kroz grad, koji kao i svaki evropski grad u to doba noći, gotovo da ništa ne radi. Ali je nama šetnja prijala. Prosekli smo kroz centar i otišli ka hotelu.

Sutradan nas je čekao opet doručak. Tokom doručka otkrio sam da i oni imaju Wasa hleb, ali opis na nemačkom nisam protumačio tako da ga nisam probao, bili su drugačiji od ovih naših. Dobro smo doručkovali i ja sam odlučio da probam hotelski bazen. Bazen je bio mali, ali je predstavljao pravo uživanje. Malo sam odremao na suncu posle plivanja i otišao u sobu da se spremim za put nazad. U 12 smo krenuli i kasno uveče u utorak smo stigli nazad.

I što sam ja vas sad toliko smarao oko cele ove priče. Pa prvo da ubijem vreme između dva izveštaja o napredku dijete, a drugo da se pohvalim. Naime; pre godinu dana – ne postoji način kojim bi me neko naterao da se toliko šetam i da uživam u svakom segmentu svog puta. Težina, depresija i mrzovoljnost su me previše udaljili od apsolutno bilo kakve aktivnosti, svi oko mene koji me poznaju to mogu da potvrde. I drugo – da nisam napravio ovu promenu u životu, sada bih imao skoro 140 kilograma, i za godišnjicu braka bih izveo svoju dragu u neki domaći restoran gde smatraju da je najbolja ponuda da ti daju preko 600gr mesa u porciji da se najedeš i da ne možeš da dišeš posle toga. Mislim da sam izabrao opciju kojom se osećam znatno ispunjenijim. Mnogo je bolje biti ispunjen srećom nego ispunjenog stomaka. Verujte mi.

A šta vi mislite? Dajte neki komentar…

Tko ne poznaje povijest, osuđen je da je ponovi – stara mudrost vrijedi i u svijetu online marketinga. Donosimo vam šest naučenih lekcija iz ne tako davne 2008. godine, koje su potvrdile vrijednost online marketinga i u teškim vremenima…

Pripitomljavanje ljudi

Kapitalistički oblik proizvodnje može da uđe u fazu opadanja samo sa izbijanjem revolucije protiv kapitala. Ali, do sada smo imali samo vekove opadanja ljudskih bića koje je kapital uspeo da pripitomi. To pripitomljavanje je razlog zašto proletarijat kao klasa ne može da oslobodi čovečanstvo. Razvoj proizvodnih snaga se nastavlja, ali to su snage kapitala.

“Kapitalistička proizvodnja razvija tehnike i kombinacije društvenih proizvodnih procesa tako što istovremeno koristi dva izvora sveg bogatstva: zemlju i radnika.” (9)

Besmisleno je trvditi da su proizvodne snage čovečanstva prestale da se razvijaju, da je kapitalistički oblik proizvodnje počeo da se raspada. Takve tvrdnje otkrivaju nesposobnost mnogih teoretičara da sagledaju beg kapitala, pa tako i da shvate komunizam i komunističku revoluciju. Paradoksalno, Marks je analizirao razgradnju buržoaskog društva i uslove za razvoj kapitalističkog oblika proizvodnje s ciljem da sagleda društvo čije bi proizvodne snage mogle da se razvijaju slobodno. Ono što je Marks predstavio kao projekat komunizma, ostvario je kapital.

Marks je razvio dijalektiku razvoja proizvodnih snaga (10). Smatrao je da oslobođenje ljudi zahteva najpotpuniji razvoj tih snaga. Komunistička revolucija – kraj kapitalističkog oblika proizvodnje – trebalo je da nastupi kada taj oblik proizvodnje više ne bude “dovoljno prostran” za proizvodne snage. Ali, Marks je upao u klopku jedne dvosmislenosti. Mislio je da je ljudsko biće prepreka koju kapital ne može da prevaziđe, ali i da kapital može da ga skrši poput okova koji ometaju njegov dalji razvoj, čime je, u isto vreme, sugerisao da kapital može da prevaziđe ljudsku barijeru. Tako je došao do teze o samonegaciji kapitala. Ta samonegacija se ispoljava u obliku kriza, u kojima je Marks video znak pregrupisavanja ili regeneracije kapitala (kroz uništavanje proizvoda koji blokiraju njegov proces, što je samo još jedan razlog zašto kapital mora da nestane) ili kao trenutak u kojem kapital zaista biva uništen.

Drugim rečima, iako je obezbedio sve elemente neophodne za razumevanje stvarne dominacije kapitala nad društvom, Marks nije razvio koncept; nije primetio beg kapitala. Po Marksu, zlato je zadržalo ulogu barijere kapitalu, kontradikcija između valorizacije i devalorizacije je ostala na snazi, a izrabljivanje i otuđenje proletera je ostalo prepreka za dalji razvoj kapitala.

“U razvoju proizvodnih snaga nastupa faza kada proizvodne snage i sredstva trgovine dolaze u koliziju, što u postojećim uslovima izaziva samo štetu; produktivne snage postaju destruktivne (mehanizacija i novac)…”

(Pre nego što nastavimo sa ovim citatom, treba spomenuti one koji tvrde da kapital danas razvija samo destruktivne snage. Vidimo da je po Marksu kapital još 1847. bio destruktivan.)

“Iz tog sukoba nastaje klasa koja mora da nosi sav teret ovog društva ne uživajući u njegovim blagodetima i koja, budući izgnana iz društva, mora da bude u totalnom sukobu sa svim ostalim klasama. Tu klasu čini najveći deo stanovništa i u njoj se rađa svest o nužnosti istinske revolucije, komunistička svest, koja se, naravno, može javiti i u drugim klasama na osnovu sagledavanja položaja ove klase.” (11)

Proletarijat je bio velika nada Marksa i revolucionara njegove epohe. To je bila klasa čija će borba za slobodu osloboditi celo čovečanstvo. Marksovo delo je u isto vreme analiza kapitalističkog oblika proizvodnje i uloge proletarijata u tom procesu. To je razlog zašto su teorija vrednosti i teorija proletarijata povezane, iako ne direktno:

“Prethodno izložena primena Rikardove teorije, da sav društveni proizvod pripada radnicima kao njihov proizvod, jer su oni jedini stvarni proizvođači, vodi direktno ka komunizmu. Ali, kao što je Marks pokazao u gore navedenim odlomcima, s formalnog ekonomskog stanovišta to je netačno, jer se radi samo o primeni etike na ekonomiju. Prema zakonima buržoaske ekonomije, najveći deo proizvoda ne pripada radnicima koji su ga proizveli. I ako mi sada kažemo: to je nepravedno, to ne može tako, to nema direktne veze sa ekonomijom, na taj način mi samo kažemo da je ta ekonomska činjenica u suprotnosti s našim moralnim osećanjem. Zato svoje komunističke zahteve Marks nikada nije zasnivao na tome, već na neminovnom kolapsu kapitalističkog oblika proizvodnje, koji se, sve jasnije, svakodnevno odvija pred našim očima…” (12)

Marks nije razvio filozofiju eksploatacije, često je napominjao Bordiga. Kako će kapitalistički oblik proizvodnje biti uništen i u čemu treba da se sastoji to “uništavanje”? (Vidimo da je Engels još 1884. dao argumente onima koji danas govore o opadanju kapitalizma.) To nigde nije jasno rečeno. Posle Marksa proletarijat je i dalje bio smatran za klasu neophodnu za to uništenje, za konačno ukidanje kapitalizma; podrazumevalo se da će proletarijat prosto biti prisiljen da to uradi.

Bernštajn je uočio taj aspekt Marksove teorije i stavio sebi u zadatak da dokaže da ne postoji kontradikcija koja neminovno vodi ka ukidanju kapitalizma. (13) Ali, to ga je samo navelo da postane apologeta starog buržoaskog društva koje je kapital pretio da uništi, posebno posle 1913; od tada njegov rad ni u čemu nije doprineo boljem sagledavanju sadašnje situacije.

Marks je za sobom ostavio dovoljno materijala za prevazilaženje teorije vrednosti, ali i za nužno prevazilaženje teorije proletarijata. Te dve teorije su povezane i dokazuju jedna drugu. U Grundrisse Marks slavi kapitalistički oblik proizvodnje kao revolucionaran. Ono što tu nije izričito rečeno je da je proletarijat revolucionaran samo u meri u kojoj u sebi nosi unutrašnje zakone kapitalizma. Proletarijat je prisutan u analizi; Marks zatim tvrdi da će beda nužno podstaći proletere na pobunu koja će uništiti kapitalistički oblik proizvodnje i tako osloboditi sve ono što je u tom obliku proizvodnje progresivno, konkretno, težnju ka daljem razvoju proizvodnih snaga.

Proletarijat se u Kapitalu više ne tretira kao klasa koja će uništiti buržoasko društvo, kao negacija na delu. Klasa o kojoj je ovde reč je radnička klasa, manje-više integrisana u društvo i posvećena revolucionarnom reformizmu: borbi za veće nadnice, protiv teškog rada za žene i decu, za skraćivanje radnog dana.

Na kraju prvog toma Marks je objasnio dinamiku koja vodi ka “eksproprijaciji posednika”, ka uvećavanju bede (14) što će prisiliti proletarijat da se pobuni protiv kapitala. (15)

U trećem tomu, kao i u Kritici Gotskog programa, Marks nije prikazao pravi diskontinuitet između kapitalizma i komunizma. Razvoj proizvodnih snaga se nastavlja. Diskontinuitet je samo u izokrenutim ciljevima proizvodnje (posle revolucije dolazi samo do privremenog prekida). Cilj više nije bogatstvo već ljudska bića. Ali, ako između kapitalizma i komunizma nema pravog prekida, onda ljudi moraju dobrovoljno da se promene: kako drugačije postaviti nove ciljeve? U ovoj tački Marksov revolucionarni reformizam dolazi do punog izražaja. Prelazna faza, diktatura proletarijata, jeste period reformi, od kojih su najvažnije skraćivanje radnog dana i uvođenje radnih priznanica. Iako na tome ne možemo da insistiramo, ovde primećujemo vezu između reformizma i diktature. (U Grundrisse prelaznu fazu čini kapitalistički oblik proizvodnje, što je od velikog značaj za način na koji danas definišemo komunizam.)

Izgledalo je da proletarijat treba da preusmeri razvoj proizvodnih snaga od pola vrednosti ka polu čovečanstva. Moglo se dogoditi da proletarijat bude integrisan u kapital, ali – sledi momenat koji su mnogi marksisti teško zloupotrebljavali – krize kapitala su te koje će uništiti materijalne rezerve proletarijata i navesti ga da se vrati svojoj revolucionarnoj ulozi. Pobuna protiv kapitala tako opet postaje moguća.

Zato se može reći da Marksovo delo u velikoj meri predstavlja autentičnu svest kapitalističkog oblika proizvodnje. Buržoazija i kapitalisti mogli su da uz pomoć svojih različitih teorija razviju samo lažnu svest. Štaviše, kapitalistički oblik proizvodnje je ostvario Marksov proleterski projekat. Ostavši na usko marksističkom terenu, proletarijat i njegovi teoretičari su bili opkoljeni sledbenicima kapitala. Ostvarivši punu dominaciju, kapital je potvrdio vrednost Marksove teorije u njenoj redukovanoj formi (kao istorijskog materijalizma). Nemački proletarijat, koji je početkom ovog veka smatrao da će njegove akcije uništiti kapitalistički oblik proizvodnje, nije shvatio da su te akcije samo pokušaj da se preuzme uprava nad njim. Lažna svest je ovladala proletarijatom.

Istorijski materijalizam je glorifikacija lutanja čovečanstva koje je trajalo više od jednog veka: glorifikacija razvoja proizvodnih snaga kao osnovnog uslova oslobođenja. Ali, razvoj po definiciji pripada sferi neograničenog ili lažno ograničenog. Ko će odretiti pravu meru razvoja proizvodnih snaga i proceniti da li je veliki dan došao? Za Marksa, tu je bila reč o dvostrukom i kontradiktornom procesu: razvoju proizvodnih snaga i uvećavanju bede proletarijata; to mora da vodi ka revolucionarnom sukobu. Drugim rečima, bila je reč o suprotnosti između društvenog karaktera proizvodnje i privatnog prisvajanju plodova te proizvodnje.

Trenutak u kojem proizvodne snage dostižu nivo razvoja potreban za preobražaj oblika proizvodnje trebalo je da označi početak krize kapitalizma. Ta kriza je trebalo da razotkrije ograničenja ovog oblika proizvodnje, njegovu nesposobnost da podrži proizvodne snage, da učini vidljivim antagonizam između proizvodnih snaga i kapitalističkog oblika proizvodnje. Ali, kapital je izmakao; on je apsorbovao krizu i uspeo da obezbedi materijalne rezerve proletarijata. Mnogima nije preostalo ništa drugo nego da nastave da pričaju isto: tako jedni govore da proizvodne snage još nisu dovoljno razvijene, drugi opet kažu da je njihov razvoj zaustavljen. Obe strane svode problem na pitanje organizacije avangarde, partije ili razvijanja tehnika za razvoj “klasne svesti”.

U kontekstu lutanja čovečanstva, razvoj se odvija u okvirima mistifikacije. Mistifikacija je za Marksa bila rezultat izokretanja odnosa: kapital, proizvod aktivnosti radnika, predstavlja se kao kreativno biće. Ta mistifikacija se zasniva na stvarnim procesima; sama dinamika stvarnosti je ta koja mistifikuje ovaj odnos. Ona je prisutna čak i u borbi proletarijata protiv kapitala; opšta mistifikacija je trijumf kapitala. Ali, ako je putem antropomorfizacije kapitala ta mistifikovana stvarnost postala jedina stvarnost, onda pitanje treba postaviti drugačije:

1) Pošto je mistifikacija stabilna i realna, onda nema smisla čekati na demistifikaciju koja će samo razotkriti istinu o prethodnom stanju stvari. 2) Pošto je kapital izmakao, mistifikacija se ukazuje kao jedina stvarnost; ali, ona je sada apsorbovana u ovaj “beg” kapitala, što je čini neoperativnom, činjenicom od drugorazrednog značaja. Ono što sada imamo je despotizam kapitala.

Kada bi mistifikacija i dalje bila operativna, to bi značilo da su u uslovima neprestane mistifikacije ljudi sposobni da uspostavljaju stvarne odnose. U stvarnosti, mistifakcija je bila operativna sve dok nije postala jedina stvarnost. To se odnosi na raniji, već okončan istorijski period. Međutim, to ne znači da treba umanjiti značaj razumevanja i istraživanja tog procesa da bi se ispravno sagledali svi stvarni činioci koji su tokom prethodnih epoha vodili ka sadašnjoj fazi kapitalističkog oblika proizvodnje.

I sadašnja mistifikujuća-mistifikovana i ranija mistifikovana stvarnost moraju biti uništene. Mistifikaciju je moguće razotkriti samo kroz raskidanje sa svim predstavama kapitala i ako se odbace sve iluzije o ograničenjima tog raskida. Marksovo delo je značajno za razumevanje nužnosti tog raskida. Ali, ono sadrži značajnu grešku: Marks nije uspeo da objasni pun opseg mistifikacije, jer nije primetio činjenicu da je kapital “izmakao”.

Nekada je razotkrivanje mistifikacije bilo dovoljno da pokrene revoluciju; revolucionarni proces je vodio ka njenom uništenju. Ali, ljudi su danas sputani ne samo okovima klasnog određenja, koje nose vekovima već i kao biološka bića. Ono što danas treba uništiti je Totalitet. Demistifikacija više nije dovoljna. Pobuna ljudskih bića neposredno ugroženih u svojim svakodnevnim životima zahteva da se ide dalje od demistifikacije. Ono što treba stvoriti je drugačiji život. Taj problem se nalazi izvan starog pristupa radničkog pokreta i njegove nekadašnje prakse, kao i izvan kritike koja je taj pokret smatrala za puku ideologiju, a ljudska bića kao ideološki talog.

NAPOMENE

9. Marks, Kapital, tom I.

10. Ovo zahteva detaljno istraživanje koje treba da obuhvati i analizu rada. To istraživanje smo započeli u narednom članku (Opadanje kapitalističkog načina proizvodnje ili opadanje čovečanstva?); u njemu su izloženi naši prvi zaključci. Posebno smo hteli da analiziramo stanje ove dekadencije čovečanstva, kako se ona ispoljava, itd. S tim u vezi, ukazali smo i na direktnu spregu između kretanja vrednosti i dijalektike proizvodnih snaga. Kraj kretanja vrednosti i kapitala je kraj jednog oblika predstavljanja i njegove autonomije. Marksistička dijalektika biće potpuno prevaziđena.

11. Marks-Engels, Nemačka ideologija.

12. Engels, predgovor za Marksovu Bedu filozofije.

13. Bernštajn, videti (engleska izdanja) The Movement of Income in Modern Society i Crisis and Possibilities of Adaptation, sve u Presuppositions of Socialism and the Tasks of Social Democracy, Rowohlt Verlag, pp. 75ff.

14. Bordiga je često podsećao da ovde treba biti oprezan i ne svoditi tu dinamiku na čisto ekonomski koncept.

15. Marks, Kapital, tom I.

:: Porodična biblioteka (anarhija/ blok 45)

Iznenadili bi se brojkom ljudi koji još nisu upoznati sa zakonom čija je jedina tema pravo na pristup informacijama. U slijedećem postu ću, informacije radi, iznijeti neke osnovne točke tog zakona čisto radi lakšeg korištenja istog. Dakle, sami zakon je donesen 21. listopada 2003. godine i od onda se on primjenjuje. No, njega tek rijetki [...]

Na Zagrebačkoj burzi nastavljeno je negativno raspoloženje što je dovelo do nastavka pada dioničkih indeksa.

Kako bi vam to i dokazali snimili su i prigodni video isječak. Iste scene snimljene su na Canonu 7D i na iPhoneu 4. Pogledajte i uvjerite se, snimke izgledaju gotovo istovjetno.

iPhone 4 versus Canon 7D from Take Zero Productions on Vimeo.

Budimo realni, činjenica da iPhone 4 snima video kvalitetan gotovo istovjetno kao i Canon 7D realna je kao i hrvatski političari koji žele dobro građanima Lijepe naše .

Slobodno započnite hejt u komentarima…

Izvor…

Višestruka ušteda

Upravo je krenulo 24-časovno odbrojavanje za novu turu igara u okviru fantastičnih letnjih popusta koje nudi Steam.

Na današnjem repertoaru su se našle sledeće igre:

• FlatOut: Ultimate Carnage – 90% jeftinije
• Mass Effect 2 – 40% jeftinije
• Left 4 Dead – 66% jeftinije
• Red Faction Guerrilla – 75% jeftinije
• Red Orchestra: Ostfront 41-45 – 75% jeftinije
• Shatter – 75% Off
• The Guild II & Pirates of the European Seas – 75% jeftinije
• The Void – 75% jeftinije
• Torchlight – 75% jeftinije

Dodaj ovaj post svojoj omiljenoj socijalnoj mreži...

Ne bih da vam pišem o problemima u kojima se sada nalazimo, pa zato i izbegavam da pišem, jer smaram više i sama sebe, ali ne mogu sve to da izbegnem. Ponekad bih najradije iskočila iz sopstvene kože, ali ne mere. Jbga, tu smo gde jesmo, u tome u čemu jesmo i borimo se svim silama da sve ovo ostavi što manje posledica na sve nas.

Promenila sam se i fizički i psihički. Fizički mi je dragi doterao strukić. Mogu da nabrojim tačno koliko puta i šta sam jela za zadnjih mesec dana, tako da su mi sada sise došle do izražaja, onako baš, baš.  Doduše i podočnjaci su mi od ne spavanja došli do izražaja, ali ko to još može da primeti,  pored ovakvih sisa? U ostalom za koji krasni postoje naočare za sunce?

Psihički sam se promenila u nekom smeru koji mi još uvek nije jasan. Mislim da muka čoveka može ili da baci u najveći bedak na korak od predaje ili sa druge strane da ga toliko ojača da se prosto ne može prepoznati. Mislim da pripadam ovoj drugoj grupi.

Znate…kada nekoga koga volite vidite kako leži u sopstvenoj krvi i muči se u nenormalnim bolovima, a vi ga držite za ruku i šapućete mu na uvo da će sve to proći i da nije ništa strašno. Kada ga jedva možete prepoznati, jer se jedva vidi u krevetu i slušate ga kako on na plafonu vidi dve zalepljene žvake, dok oko njega ljudi pričajući sami sa sobom, lagano umiru, a vi onda zajedno sa njim zevate u plafon i tražite nepostojeće žvake.

Kada pokušate da mu pomognete da se pridignete na noge, a on počne da se trese i padne u nesvest, a vi mu onda iznad glave mašete nekom plastikom da bi došao do vazduha, prskate ga vodom i pri svemu tome zezate ga da folira, jer voli da se atraktivne sestrice muvaju oko njega, a za sve to vreme ni jednog trenutka sebi ne napravite prostora ni da se isplačete, ni da se pomolite, ni da razmislite, ma ništa. Samo tako gruvate dan za danom, svesni i sigurni da ćete sve to prebroditi 100%.

Valjda čovek treba biti malo lud da bi tako gledao na sve te stvari i trenutke. Da pri povratku iz bolnice nabacite na lice najlepši osmeh na svetu, jer vas deca dočekuju sa osmehom. Da slažete kocke, pevate pesme, pričate priče i onda jednog dana objasnite da kada tata dođe ne smeju da skoče na njega, jer tatu “boli stomak”, da ima gomilu nekih cevčica na koje moraju da paze, da ne zakače i da pri svemu tome to nije ništa strašno i opasno, ali da moramo da pazimo.

Da u jednom trenutku budete toliko ljuti da poželite da mu fiknete nožem jednu od cevčica.  E tada sam već postala sigurna da se lagano vraćamo na staro, čim je došlo vreme da se malo i svađamo. Pored svega toga zaista nemam pojma kako sam se to u psihičkom smislu promenila? Možda i nisam, jebem li ga, ali kada pogledam malo unazad, prosto se zaprepastim sebi i svojim postupcima.

Skinuli smo jednu cevčicu u ponedeljak, naravno da sam bila prisutna, morala sam da vidim tu rupu iz koje je išla. Morala sam da zavirim u svaku novu rupu na njegovom telu…a ima ih kol’ko ‘oćeš. Čovek je zaista savršeno biće i toga sam postala svesna tek kada sam pogledala izveštaje sa operacija koje je imao tamo. Skener, rendgenski snimci, gomile cevčica, rupica, ma ludnica totalna.

Malko sam se sludela kada sam pogledala te izveštaje. Sunce ti poljubim, koliko je samo puta bio u životnoj opasnosti. A tamo piše sve u minut, a ja ko kreten pamtim, pa upoređujem, šta sam ja tada radila, dok se jedan divan doktor, pravi majstor, Eric, tamo borio za život čoveka kog volim.

“Gde ima veka ima i leka”, kaže jedna od naših poslovica. Ako ti je suđeno da živiš, živećeš i gotova stvar, nema tu mnogo filozofije, ni logike, ma ničega. Neverovatne stvari se dešavaju i tačka. Za otprilike 6 meseci ćemo imati još jednu operaciju. U stvari ona nam i jeste cilj. Treba se do tada potpuno oporaviti, pa da ga ovde jedan drugi majstor sastavi do kraja.

Eto…posle ovog posta ću pokušati da vam pišem i pričam o nekim drugim stvarima, a o čemu ne znam. Više život ne planiram ni 15 minuta unapred, tako da nemam pojma šta možete očekivati od mene. Ja totalni neplaner, kada odlučim da još više ne treba da planiram, onda budite sigurni da je planiranje bilo čega jedna od najvećih gluposti na svetu. Dan za danom, korak po korak, minut po minut i život ide dalje.